Zagrebački Baedeker
| ← Naslovnica | Zagrebački Baedeker autor: Antun Gustav Matoš |
|
pripovjetka je prvi put objavljena 1911. godine. |
Zaspo ja u ajzlibanu i zapo u jednu varoš. Uzmem čoeka, da mi vrijeme prođe i da me malo provoda po sokacima.
— Kako se zove to mjesto?
— Zabreg, naj dostoju.
— Baš je za bregom, gaće mu gosine! A ona kuća?
— Mađarska direkcija, da prostiju.
— Pa to sam ja u Zagrebu, lulu mu njegovu!
— A, nekak. Tu Mađari imaju pravicu.
— A ova lijepa palača?
— To im je jugoslavjanska jakademija.
— Pa što tu rade?
— Ha ... niš. Imaju pune pivnice papira.
— Ho ... naj ... alaj ima tu cura! Ko na vašaru!
— Je, nekak! Puce sediju, dečke glediju i zijake prodavaju!
— Ja bi njima u šake metlu i pratljaču! A što, zar je danas tu praznik?
— Nekak! Subota. To Židovi — da prostiju — iz cirkve ideju.
— Zar Žudije? Alaj ih ima ko na daći prosjaka!
— Ima ih, gospon, ima! Sve je, vidiju, sve je tu njihovo. Sve ove hiže i sve tam za bregom, tam v Zagorju, otkud sam ja, jeje ja, moj japica i moj mamek.
— Pa to je, brate moj ko u Tarnopolu ili u Pešti! Alaj ih imade, moj čiko.[1]
— Nis ja čik,[2] naj niš ne zameriju!
— Alaj ih imade, pa sve u svili i kadifi! Oni u zlatu i karucama, a naš svijet — — —
— Zube trebi, dragi gospon!
— A ko je ono na konju?
— To im je ban Jelačić. Sablom kaže na Potok i na kožarnicu.
— No, fala bogu! Barem kožarnicu imate?
— Vraga imamo! Mi Horvati i Kranjci tam nutra delamo i kak tvorci smrdimo, po napoju, naj prostiju, plavajuć, a peneze meće v žep Židov Žiga Štern.
— E, brate moj, čekni malo i naskoro će nam i kožu skidati!
— Gle, pa i tu Srbi! Evo: — piše Vlaška ulica.
— Ah ... otkud? Tu im je sama čista naša purgerija i par Židovov, kaj z nami Horvati držiju.
— E, pa to nisu Židovi. To su Hrvati mojsijevci, svaka im čast! Ti ne švapčare ko Švabo iz Rajkovog Srijema. Ali kaldrma je baš vlaška u toj Vlaškoj ulici. A kakav ti je to Ribnjak bez vode?
— Joj, moj dragi gospon, najde se i tu kakvi krapec ili som f petek i natašče k postu.
— Otkud Nova ves, a po kućama bi morala biti Stara ves?
— To je morti zato, kajti ovud furt nove mrtvace nosiju, na kolih i cafus.
— A kakva je to tabla? Tko je taj Ivan Krstitelj Tkalčić?
— A, to im je, vite, ov stari, veseli birtaš, Samoborec i stekliš, domaća korenika, kaj v ovoj staroj poštenoj hižici kak štiglec popeva.
— Blago si ga njemu kad mu već za života spomenik podigoše! A kakve su to kućice ... tu dolje?
— Eh ... kak bi im povedal, gospon moj dragi? To im je mađarska kolonija v Zagrebu.
— Dakle mađarske škole?
— Nekak, nekak, škole, kakvih ni nigde na svetu. Kaj bi naši apotekeri i doktori bez tih finih škol delali?
— Alaj vam je lijepo groblje, tane mu gosino!
— Kaj čeju? V Zagrebu je lepo samo mrtvecom, znaju mrtvecom s prve klase.
— A šta je tamo na krasnom onom brijegu?
— Bukovec.
— Jamačno zbog bukve.
— Al su oni špajsni, gospon! Bukve su na Slemenu, a u Bukovcu je grozdje, gospon Barbot i gospon Mileusnić, feš dečki!
— No, fala bogu da smo u tom Gornjem gradu. A šta se krov ove crkve tako šareni?
— To im je zato kajti je habaš Pogledić štel na cirkvi imati vuzmenu horvatsku pisanicu.
— A kakva je to kuća što je krpe?
— To im je spravišće. Tu su spravlene, tu su v reštu naše pravice. Tu im mađaroni Horvatsku prodavaju, onak bez vage, kak krepanu kebilu.
— A ovi kamenovi?
— Tu su, veliju, vužgali i kak odojka pekli Matijaša Gubeca, Stubičana. Štel se puntati, pak su ga živoga pekli kak raka. Denes je muški kral Štefica Radić, ali njega ne buju živoga frigali, pokehdob je Štefek z mustači i z bradom već frigan i prefrigan.
— A kakva je to palača sa soldatom?
— To im je kvartir, gde kvartirnik kvartira ne plača!
— Živio taj Kvaternik! A kuda te silne šiparice i cur ko na mobu?
— Te puce ideju v licej. Dosad su nam zapovedali školovani muškarci, a sada se školaju puce. Budu videli da buju puce i f soldačiju zeli!
— Daj Bože! A kaki su to jadi?
— Uspinjača, dragi gosponček.
— Kakva uspinjača, bog te ubio, kada se eto i spušta? Spuštača je to, moj brajko, silazača i nizbrdača, a ne daj mi bože i sveti Nikola u tom kijametu gaće okrvariti i ludu glavu izgubiti! A kakva je ono voda?
— Sava.
— Kakva Sava, raja ne vidio, kad Sava teče kraj mog sela? A ona crkvica na brdu?
— Sveti Rok.
— Kakav rog, rogovi ti na čelu! Ti si lud, jer nisi valjda ručao!
— Voli, voli ručaju, moj gospon, voli, junci, biki i krave, a krščene duše kričiju.
— E, brate moj, kod tebe ne gori lampa.
— Joj, dragi gospon, lampe[3] su na marvi i lampe ne goriju. Zbogom!
| Povratak na vrh stranice. |