Za službu svaki čas pogledah radosti

Za službu svaki čas pogledah radosti autor: Šiško Menčetić

248. pjesma prvog dijela Ranjinina zbornika. Akrostih Šišmundo.

Za službu svaki čas pogledah radosti
   od te ka ima vlas vrh moje mladosti,
   zašto se zateče smilit me nje obraz
   ter svrši što reče; zatoj sam vesel vas,
jer imat mogah dar kojim bih odlučen
   plaćen bit, što igdar ljuveno bih mučen.
   Ar gdi grem dreselo, vidi me jedan dan
   ter zaupi veselo: "Svrzi zlu volju van,
zašto t' se podobe ljuvene krjeposti.
   Neću već da znobe moje te ljeposti;
   prî nego iskoči na goru mjesečac,
   prid' da ti dam oči, jer si moj venačac."
Misli svak ljuveni taki dar tko ima
   kolika jur meni rados se tuj prima!
   kolikrat spomenih toj vrime prikrasno,
   u svako povenih, želeći prikasno!
Utoj se oni hip približi k vrjemenu;
   taj čas se spravih lip k rajskomu imenu.
   Pun idoh radosti, a kad bih u nje kram,
   mojomzi mladosti ne bih ja voljan sam:
ne mogah naprid poć, toli se stideći,
   toliku scijenjah moć nje ljepos videći.
   Danu bi srce lav, ko se prî bojaše,
   ter pođoh gologlav gdi vila stojaše;
dvorno se poklonih, u darov zatime
   sebe joj sam ponih slaveći nje ime.
   Goraše svital raj u ličcu toj fravi;
   pride, - mnjah sleti zmaj, kada me pozdravi.
Oh, život zavinu, kom pusti slatki glas,
   ki smišlju jur vinu, - strne mi svaki vlas!
   K sebi me primili ter venčac svi hrlo
   rukami pribili i kruni me grlo;
celov mi ne brani na moje tužice,
   u kom slas dohrani od rajske ružice.
   Tač ne sta velik hip, nazva me jelinka:
   "Je li ti već nalip na srci pelinka?"
Ja imah smilosti u obraz gospojen,
   ter čudnom milosti bih kako opojen,
   ter na rič prizlatu ka side s rozami
   odgovor podah tu [s] željnimi grozami:
"O kruno gizdava ter venče zeleni
   komu je sva slava što biješe Eleni,
   na svitu nî meni vesel'jem prilika,
   moj cvite rumeni i moja sva dika.
Blažene one dim ovako ki traju;
   evo se sad vidim i scinim u raju.
   Tko bi bil ustriljen ljuvenom krjepostju,
   pak da je nadiljen ovakom ljepostju,
ne bi li ranici lik imal u mukah,
   vidiv se danici ovakoj u rukah?
   jakino ja tebije ke ljepos suncem sja,
   zavidim sam sebije, er se tvoj zovu ja."
Na tadi odgovor vesel smih satvori
   ter sinu vas nje dvor, mnjah raj se otvori.
   Zatoj se još hrlo upustih tada ja
   ter prijah nje grlo, zač ona me prija,
toliko jur drago, toliko obično,
   koliko jur blago da nam je sve vično.
   Ne more znat se red tko veće nas ljubi,
   pri kojoj ljubvi med svoju slas izgubi;
ter misto ne ima ni grlo ni lice
   što celov ne prima od one diklice,
   ka meni nimalo ne prosti za milos.
   A naprid ostalo kazat mi nî smilos,
zašto bih uzrok bil od željne boljezni
   komu bih spovidil ostale ljubezni.
   To li bi tko pozrit mogal nam tuj mlados,
   mogal bi dobro rit: "Ovdi je sva rados!"
I tko se jur blazi mogu zvat pravedno
   ner mili ter drazi kada su zajedno,
   gdi čase sve traju u slatke celove?
   Ja scinjah po raju da život moj plove;
toli se zovih rad er pravljah sam sebi:
   jesam li na svit sad ali sam na nebi?
   Da kada nje ljepos svoje ust' otvori,
   Božja me mnjah krjepos vičnoga satvori,
zač reče: "Venče moj, uresan ružicom,
   cviliti već nemoj ljuvenom tužicom:
   ti si moj razgovor, ti si cvit veseli,
   ovi t' se veće dvor zatvorit ne veli.
I tvoj bi odprî plač utješen po meni,
   nu se je moglo tač, moj džilju rumeni,
   ar sam ja takođ još cvilila za ljubav;
   toj i sam znati mož, ako ćeš reć uprav.
Kad spivah ja pjesni, što u njih tad veljah
   neg da t' me ljubezni otvorim ke željah?
   ter iskah pute sve kako bih u kril moj
   vidila ličce tve; oto bi sada toj!
Oto se zgodi sad, oto se sad zgodi
   u željah da gork jad život vas ne vodi."
   Kad ovo izreče nje ures gizdavi,
   oni čas doteče s velikom ljubavi,
uz moje ter lice prinese obraz svoj.
   Zatoj rih: "Svilice, sliši me čas ovoj!
   gospođe, toli reć mogla mi još ne bi
   što ne bih mnogo već viroval ja tebi.
Zatoj ti imam har, i hvalit u slavi
   neću stat nikadar tvoj ures gizdavi."
   Zatim s njom povratih minuto sve vrime,
   ko zaman ne stratih, - kazat ga ne vime.
Potom vas protrnuh videći blizu dan,
   ter riječi obrnuh: "Vrime je meni van!"
   Toj vila čuv reče: "Moćno t' me ucvili,
   kuda mi uteče, oh, džilju pribili?"
Raskriliv ruci pak pade se na me sva;
   za grlo stasmo tak' velik čas obadva.
   Još da me udvori i darom daruje,
   prsi bil' otvori ke sunca varuje;
nu za svoj razgovor meni se stvori mni,
   neka se u nje dvor opet jur meni ckni.
   Li jur toj zamami svu misal i pamet
   i čini željami ljuveno da sam spet.
Reče dan: "Ovo sam!" zatoj se bojasmo.
   Nu misli svaki sam kako se rastasmo!
   Ove li danke ja ne prijah s pokojom,
   želeći da prija vidim se s gospojom.