Nut dneva svitlosti, kako vred prohaja,
noćna pako tamnost prebrzo dohaja;
jur je sunce na zapadu,
jasan misec na izhodu,
zvizde svitaju.
Jur doba dohodi konak preminiti,
tovaruštvo drago morat ostaviti,
koga vridnost i dostojnost
zadovoljno zreći ni moć
niti zdičiti.
Ako sam ti preveć zabavi učinil,
z mojim govorenjem morebit zamiril,
prosim, vila, tvoju lipost
da ne primeš u nemilost
moje pregrihe.
Oh, na što je dobro neg mal čas trpeće,
il veselje koje v žalost premineće?
Al kada je tak stvoreno,
od zle sriće odsujeno
vsakom trpiti,
moram i ja žalost tu sada podjeti
ter od tebe, vila, prošćenje vazeti.
Kak se teško duša dili
kad od tela smrt ju sili
druga zgubiti,
onak mi postaje od tebe odhajat,
lipa razgovora prik volje ostavljat,
dok te, duša, zopet vidim,
ruke tvoje milo ljubim
verno dvoreći.
Vidim da ni moći dneva zadržati
il škurinu noćnu duglje zapačati;
zato, vila, zbogom ostaj,
v Božjem miru ti počivaj
telo nasladno!
Bog ti daj vse dobro ovu noć sanjati
i prišastno jutro povoljno valjati,
ko bi tebe veselilo,
drage glase donosilo,
srcu radosti.
Zbogom, duša, zbogom, predrago veselje,
vsemu momu dobru jedino življenje,
listor z mene ne pozabi,
vernom slugi ne zabrani
tvoje milošće!