U vrime kô čisto

U vrime kô čisto autor: Hanibal Lucić

U vrime kô čisto poznati nije moć
   Je li dnevu misto još dala markla noć,
Nego što svitliti bude jur Danica
   I rosom cakliti zelena travica,
Budući trudne san oči mi zatvoril,
   Jere plač i nesan biše jih izmoril,
Ja mi se činiti u sni jak u javi,
   U neznanoj biti nikojzi daržavi,
I stat na poljani široka prostora
   Koju svu opstrani okoliš od gora.
Tuj meju razlike mnoge stvari ine
   Ke bihu velike vridnosti i cine,
Ugledah na gori nesmirni višinom
   Od zlata gdi gori jabuka svitlinom.
Svitlija biše, ner sunce kad ističe,
   Visoka, mnijah, der do neba da tiče.
Nju tako zdaleče gledaje gdi sviti,
   Sarce mi uteče da bi m' ju imiti.
Jer mnijah izbavit tuge se i muke,
   Mogući dobavit take se jabuke.
Još veće sarce pak ja mi se razgarat,
   Jer oni svital zrak poča mi otvarat,
Koliko da pravi: želja si ti moja,
   Vazmi me i stavi za nidra za svoja.
Zato ja jah teći najbarže što mogah,
   Toj gori hiteći najti se pri nogah
Da na nju pak gori ukredom uzajdu,
   Kad se dan obori, a zvizde izajdu.
Nu kad me nje blizu srite noć i tmina,
   Uza nju da lizu ne bî mi načina,
Osičena bo jer sva biše uokol
   I ja ne imah per da letim jak sokol.
Nego se varteći dugo tuj zamani,
   Goro, le htih reći, zbogome ostani.
Paka rih: ali oć ovuj ću ja sriću
   Ku veće neću moć nigdar da susriću?
Manje zlo da svaku pogibil i škodu
   Primem neg ovaku ostavim prigodu,
S ke meni i mojim blago si bit hoće,
   Ako kad posvojim privridno toj voće,
Bude li kâ ina ruka ga utargat,
   Smartna će gorčina život moj istargat,
Jer ću sebe sama znobiti po sve dni
   I želit od srama na svitu da me nî.
Smislivši toj, radi takova ja stida
   Pun straha i nadi tiskah se naprida
Da bolje obajdu kamenu onu ljut,
   Jeda si iznajdu kî klanac ali put.
I eto, varh stine gole brez prodola
   Žila se masline prostarla nizdola,
A po njoj kitica svudi tud pronikla,
   Ino sve litica stina se opsikla.
Učini mi se tad sve toj ravno veće
   Negoli more kad vitar ga ne kreće.
I k žili toj tako prionuh ondazi
   Jak medvid kada tko medom ga omazi.
I snagu tuj stekoh u ruke i u kip
   Da bi reć ustekoh gorika jedan hip.
I na sva jur jidra spravil se bih nato
   Da varžem za nidra toj voće bogato,
Kada glas iz gore čuh da mi navisti:
   Kamo se, govore, tučeš brez koristi?
Oni dar čestiti druzim je odsujen,
   A listo jesi ti, nebore, zatrujen.
I eto vidih, vaj, gdi jedan priljuti
   I jidoviti zmaj krili ga kreljuti,
I valja po tlehu i ustami obziva
   Tuj zlatu urehu kâ suncu odsiva.
Tuj počah hlepiti smart po me da pride,
   Ne moguć tarpiti bol kâ me razide.
I da bi mejutoj san me ne ostavil,
   Bio bi život moj s dušom se rastavil.
Evo još i sada cić gorkih uzdaha
   Sarce se raspada moje i od straha
I Boga sve moli prî da ga umori
   Nego se iskoli što mu san govori.