Tužno moje srce tako je stvoreno,
od ljube nemile njemu odlučeno,
da užit ne more od meda slatkosti
kdi mu od pelina ne vmiša žuhkosti.
Što mu sada vrime ufanja donaša,
to u malom hipu nazopet odnaša;
ne more počinka jedan čas imati,
tulikaj nemira mora vdil spoznati.
Kada smrtjom štima vse zlo doveršiti,
kako Phenix ptica mora spet roditi!
S tim li hoćeš, vila, sebe radovati
da kot metul k svići moram šetovati?
Ako jednuć na me pogledaš ljubleno,
u oka magnutje postaje čemerno;
sada riči daješ pune ljubeznosti,
pravo ne zgovoriš, da su nemilosti.
Ada moram v sebi to zlo podnašati,
žuhkost i nasladnost ujedno kušati,
ter dosad ne morem pravo razibrati
je l' veselje veće ili žalost znati.
Ar dobra uživuć, strah me izkončuje,
a trpeć nevolju, ufanje hranjuje;
u plamenu sideć, bojim se zmrznuti,
a pod ledom buduć, nemilo zgoriti.
Zato, vila draga, z Bogom te zaklinjam,
iz pravoga srca na pomoć zazivljam,
da se ti smiluješ mojemu trplenju
il odlučiš konac tužnomu živlenju!
