Tužno moje serce tako je stvoreno,
od ljube nemile njemu odlučeno,
da užit ne more od meda slatkosti
gdi mu od pelina ne vmiša žuhkosti.
Što mu sada vrime ufanja donaša,
to u malom hipu nazopet odnaša;
ne more počinka jedan čas imati,
tulikaj nemira mora vdil spoznati.
Kada smertjom štima vse zlo doveršiti,
kako fenikš ptica mora spet roditi!
S tim li hočeš, vila, sebe radovati
da kot metul k sviči moram šetovati?
Ako jednuč na me pogledaš ljubleno,
u oka magnutje postaje čemerno;
sada riči daješ pune ljubeznosti,
pravo ne zgovoriš, da su nemilosti.
Ada moram v sebi to zlo podnašati,
žuhkost i nasladnost ujedno kušati,
ter dosad ne morem pravo razibrati
je l' veselje veče ili žalost znati.
Ar dobra uživuč, strah me izkončuje,
a terpeč nevolju, ufanje hranjuje;
u plamenu sideč, bojim se zmerznuti,
a pod ledom buduč, nemilo sgoriti.
Zato, vila draga, z Bogom te zaklinjam,
iz pravoga serca na pomoč zazivljam,
da se ti smiluješ mojemu terplenju
il odlučiš konac tužnomu živlenju!
