Sveta Rožalija/Dio treći/11
XI. Prikaza nove staze k divi imenom Samoći; k njoj pustinjaci idu. Paula i Antuna sastajanje.
Zatim Ljubav mene: "Gledaj stazu ovu,"
- opet opomene, "vidiš četu novu!
Stabla su visoka, a u strašnom dolu
- staza je duboka po kamenju golu.
Pustinjaci kuda idu, imaš hodit;
- suđeno je; tuda u raj ćeš pogodit.
Uzić je teškoća na višje, gdi diva
- imenom Samoća vlada i pribiva.
Diva suha, blida, pustinjakom svima
- ona zapovida i upravlja š njima.
Nija vidla grada, tu među kamenjem
- vodicom se vlada i trave korenjem.
Nit se razgovarat mogaše brez druge
- nit na koga karat, u miru brez tuge.
U pustošnoj gori ništa ju ne smuti;
- kad Bog što govori u srce, to ćuti:
ćuti, razmišljava, uzdiše i moli,
- plače, pogledava sad gori, sad doli.
Navlastito kada i ptica počiva,
- ob noć s tim se rada slatko naslađiva.
Nje ćud zvizde znaju, u nju se zaglede,
- kad iduć njoj sjaju i moleću glede.
Dugo nije diva ova znana bila,
- kao samoživa biše istom vila:
za nju ptice i zviri same znaše prije,
- neg se glas raširi i razazna, gdi je.
Za nju prvi znao jest, kad amo zajde
- još mladić Pavao, on nju srićom najde.
Vidiš najprvoga brade bile i duge
- starca Pavla, koga slide čete druge:
Antun s učenici i Silvan, s očima
- zanešen u dici rajskoj, ide š njima.
Slide odmetnici svita, nejma broja,
- slavni dobitnici, ištuć novog boja:
Pakomija, kosti premda teško vuče,
- jošte muči i posti, s užem leđa tuče;
Hilarija iz stana izić tilesnoga
- i Agaton dana bojeć se smrtnoga;
Doroteo sidi i u kukulice
- krijuć Pambo blidi s Dositeom lice;
Arsenio, koga mladi cesarići,
- meštra prije svoga, poštovaše riči.
I različne družbe, stari, mladi jedni,
- idu putem službe Božje gladni, žedni,
niti trudne smeta, što na putu svojem
- hodeć lica sveta oblivaju znojem.
Svaki pravo sudi: valja silom ići,
- triba da se trudi, tko će pokoj stići.
Pavao kod ladna vrila i jedne pome
- obra špilju, gladna da se hrani š njome.
Listjem se odiva; nikad ništa krivac
- tilo umrtiva sveti samoživac.
Osamdeset lita i osam sad ide,
- nit ga oči svita od te dobi vide.
Ali drugi eto starac pristar veće,
- jur devetdeseto godište mu teče:
Antun, otac sveti mlogih naslidnika,
- duhova prokletih strah, pustinje dika.
Na njega hudobe nut kako nasrnu
- strašno, da pridobe, da ga s puta svrnu!
U prilici zmije, svinje, lava, vuka
- duh pakleni vije, svižde, hruče, huka.
Ali plašljiv nije sveti opat tako,
- gledeć se nasmije i reče ovako:
"Da vi što kriposti imate, bi bio
- za nahudit dosti jedan, da bi smio."
Potpirajuć svoju štapom starost projde
- i u špilju, koju znade, k Pavlu dojde.
Ah, što onda reče! Starci, riči vaše
- nikad pero neće ispisati naše.
Sastaše se oči, a dva srca mila
- jedno k drugom skoči; ljubavi je sila.
Poznadu se, nije znanjem starim oka,
- neviđeni prije do onoga roka.
Antun Pavla, njega Pavao naziva
- i iz srca svega grleći celiva.
Sidnu starci sveti kod vodice ladne,
- i gavran doleti, da nahrani gladne.
Gavran, Pavlov sluga šezdeseto lito,
- da sebe i druga svog nahrani sito,
nije po samuna, nego nosi cio,
- za gosta Antuna da dopade dio.
Tko ga lomit hoće? Jedan drugog nuka,
- nit Antuna poče nit Pavlova ruka.
Budući za svoje sluge da ga udili
- Isukrst, na dvoje kruh sam se razdili.
Blaguju, o duhu zabavljeni veće
- neg o čudnom kruhu; i Pavao reče:
"Jur šezdeset projde lita, i jednako
- svaki dan mi dojde ptica čudna tako
u kljunu virnomu k običajnu stolu
- noseći samomu ručak kruha polu.
Na došastje tvoje Isus po gavranu
- za vojnike svoje podvostruči hranu.
Njegva nam je dala to ljubav; ah, njemu
- budi dika i fala u vike na svemu!"