Sveta Rožalija/Dio drugi/15

← XIV. Rožalija, pogledanjem u ogledalo zanešena u duhu, želi umrti. Vara ju Jeka. Nauk od Jeke.

Sveta Rožalija —  Dio drugi 15 autor: Antun Kanižlić

I. Ljubav Rožaliju zabavlja s prikazom mora kano prilike od svita. Vidi svoju lađu. →

XV. Zabava vrimena u ljubavi i uzdisanje Rožalije.

Nitko sad se neće između vas čudit,

niti da mi teče dugo vrime, sudit.

Kad sunce ističe, ljubav moju budi

i slatko potiče, da se ne utrudi.

Probudena, novi život, velim, sveti

ja hoću dan ovi, Isuse, početi.

Kad žarko i vruće na podne uziđe,

srce mi goruće višje k Bogu iđe;

kad u večer zajde, da mi Isus sviti,

da ga srce najde, k njemu svu noć hiti,

ter se suprot noći od života tužim,

jer mi nije moći da se š njime združim.

Srce mi zacvili i od želje sane:

ah, da se zabili zora, da mi svane!

O kad mi istečeš, sunce i dan srićni,

koji zapast nećeš, jerbo si dan vični!

Tugujem u tmini brez svitlosti tvoje:

o Isuse, sini, ti si sunce moje,

da te vidim, ljubim, da s tobom pribivam,

da te ne izgubim, da te uvik uživam.

Kada vitar puše, mislim: "O da hitri

uzdisi od duše lete kao vitri!"

Kada kiša pada, velim: "Suze puste,

gdi ste?" - jošter rada da su višje guste.

Velim, kad niz brdo led rastopljen teče:

"Što se u plač tvrdo srce razić neće?"

Velim: "Linu mene što na zemlji veže?

Nut, ruke zelene hrast u vrh proteže!"

Kad je lito, kako srce gorit neće?

Kada žarko tako sunce žeže i peče,

zovem vrime svako litno i goruće,

jer rajsko jednako sunce mi je vruće.

Kad je jesen rodna, iziskujem dila,

jesu li ugodna Bogu, čista, zrila.

Ne znam što je zima, kad me oganj grije:

koga ljubav ima, zime u zimi nije.

A kada prolitje zemlji studen svuče,

da ju u novo cvitje i zelen obuče,

želna tilo svući i život umrli

cvilim uzdišući u raj neumrli.

Ah, u cvitnjak ovi, pokoj duša srićnih

sad me Ljubav zovi, - cvitnjak želni, vični!

Tako služim Bogu, zabavljam se s time,

vas život zvat mogu od ljubavi vrime.