Sveta Rožalija/Dio četvrti/1
I. Rožalija napast paklenu prikrstivši se otira i napisanom odlukom pokripljuje se.
Neću tajit, koja trpim priko volje:
- tisna špilja moja bojno mi jest polje.
U ovoj samoći, premda sunce siva,
- sa mnom kao u noći crni mrak pribiva.
Ako se usine i što svitla zraka,
- od slipe je tmine strašnije i mraka.
Vidim i ne vidim: što mislim, to vidim,
- i da bolje vidim, s krajem oka slidim,
da se ne pripadem, jer da bi uprla
- oči, ja bi - znadem - od straha umrla.
Sad ništo proleti isprid mojih vrati,
- sad opet doleti i k špilji se vrati
ter me kljunom tipa; crna krila ima
- i iz krili sipa strah ružnoga dima.
Nikad ne miruje: sad krila raskrili,
- k meni zaviruje, očima zakrili;
Sad s krili klepeće, sada naglim mahom
- udari u pleće i u srce strahom.
Snebivam se. Što ću, tko će me sahranit?
- Sama, premda hoću, ne znadem se branit.
Prikrstim se: eto, strašno naletenje
- pobignu na sveto od križa zlamenje.
Ružno kukajući očito svidoči,
- kako štit mogući križ jest, kakve moći.
Što ja štitom time jaka ne bi smila?
- Bi se i sa svime paklom hrvat smila.
Idemo pismo štiti; odstupit ne mogu
- od njeg, virna biti hoću vazda Bogu.
Štijem i štijući od straha odanuh;
- vidim, ne znajući otkud kano svanu.
O nakazo, tko si? Prem ne gledah tvoga
- lica, znadem, što si, iz gnjizda kakvoga.
Tebe u bižanju kukanje izdaje,
- po svomu pivanju ptica se poznaje.
Ime ti jest Napast, jer tko slidi tebe,
- u zlo hoće zapast izgubivši sebe.
Znam da te poslaše paklene udobe,
- ali ne uplaše srca takve zlobe.
Nisam tako plaha da odlučak sveti
- od tvojega straha natrag ću uzeti.
Pisan on na vodi nije, da pomrsi,
- kad me strah ophodi, neg u stalnih prsih.
Znam, da sam nejaka, ništa nemoguća,
- ali z Bogom jaka i sve sam moguća.
Sama nisam, sa mnom Isukrst je: štita
- proti boju tamnom eto nedobita!