Suzana čista/Skazanje prvo
| Skazanje prvo | Suzana čista — Suzana čista, Skazanje prvo, Skazanje tretje, Skazanje četvrto autor: Mavro Vetranović |
Skazanje drugo |
|
Ovo je djelo u javnome vlasništvu svugdje u svijetu jer autorska prava istječu nakon 100 godina od autorove smrti. |
Govor prvi
uredi
ILIJAKIN:
Brieme je put stana, moj rabi Izače;
zraka se sunčana u podne zamače.
IZAK:
A ja ću k stanu poć' blagovat' i pospat'.
ILIJAKIN:
Da gdje ćeš pobjed doc'? gdje se ću s tobom stat'?
IZAK:
S popovi i djaci pobjed ću ja biti
prid templom na placi, tuj me ćeš viditi;
ako se ki sudi prigode na pravdu,
da se puk ne trudi iskat' nas po gradu.
ILIJAKIN:
Nu z bogom ti podji, i ja ću k stanu poć,
i opet tuj dodji, za č ću tu i ja doć'.
Govor drugi
urediILIJAKIN:
Dobar dan! što bi toj? jeda je ka šteta
tere se sam takoj povrati opeta?
IZAK:
Nesreća prokleta i moja huda čes
ovdi me opeta vrnula tužna jes.
Kazat' vam nu nie moć' ni redom zbrajati
boljezni, dan i noć što život moj pati.
Za č da ti pobroju, ku trpim ja napas,
žalos bi svies moju smamila u saj čas.
Er je taj boljezan, u sebi ku taju,
da mnokrat kako pjan u sebi ostaju,
ter ne mnim boležljiv kazati sad uprav,
ali sam tužan živ ali sam ja mrtav;
i tako od jada, govoru ja tebi,
kako gnila klada tuhinjam u sebi;
i tako nebog ja skončavam se i gnjiju
ne imavši pokoja da malo počinju.
Ako ja i taju, obraz mi ne taji,
koji me skončaju čemeri i vaji
i gorke tužioe i muke pakljene,
rad kojih, me lice i bliedi i vene,
ter me će skončati prie reda smrt prieka,
er nie moć' imati ljekara ni lieka.
ILIJAKIN:
Očito poznaju, Izače moj druže,
da si vas u vaju zaplienjen do duše.
Ma nu su od mene te tvoje žalosti
velikom skrovene potajom zadosti,
ter ne znam lieka sad, koji bih pripravil,
tuj žalos i taj jad kako bih ozdravil.
Za toj se ne mori u jadu ti stoje,
neg meni otvori žalosti te tvoje
i čemer i tugu; ne učin' inako,
vernomu ko drugu ree' mi sve tutako.
Za što bi moglo bit' da se ćeš ti sada
po meni slobodit' od tuge i jada.
Ako je Ijuven plam, ne moj ga tajati,
ne moj te biti sram meni ga kazati.
Za što je običaj putene naravi,
da mnokrat Ijuven vaj i starca zatravi.
A ja toj sam kusili i dobro poznaju,
ki mnokrat prosuzih u takom u vaju.
Za toj te sad molju, rad moje ljubavi
kaži mi na volju taj čemer krvavi.
IZAK:
Rabi Ilijakine, gdi rieči te čuju,
srce mi sve stine i tvrđo tuguju;
er toga uzroka ne mogu odkriti,
za č mi bez priroka ne može toj biti.
A vjeran tko je taj, sada mi govori,
da mu se ovi vaj i žalos otvori?
Er griehom tko bi toj od mene objavil,
taj čas bi život moj sam sebi prikratil.
Za č veće poraza ne može vaj biti
nego li zla glasa u staros dobiti.
Er veće na saj svit sramote nie ine
nego li sramotit' u staros sjedine.
Nu jedan da sade tko žive u časti,
nevidom upade u koje napasti,
bi li mu smrt mila da ga prie pokosi,
kad bi se odkrila potaja, ku nosi?
Tiem se prie dubi u zemlju svaki nas
nego li izgubi s poštenjem dobar glas.
ILIJAKIN:
Dobro je dobar glas da nigđa ne gine,
i shranit' svoju čas, razumni toj čine.
Ufanja da li ni, pravo mi sad pravi,
od tebe pri meni i tvoje ljubavi?
ako su suspeti, sad se ću ja tebi
i vjerom zakleti i bogom na nebi,
da nigda po vas viek, Izače dragi moj,
po meni živ čovjek ne bude znati toj.
Er bih se u propas prie volio stanit'
nego li tvoju čas s poštenjem ne shranit'.
IZAK:
Pokli se obeća da mi ćeš bit' vjeran,
sva žalos i smeća, za ku sam nemiran,
sad se će odkriti tebi, Ilijakine,
i pravo sve riti što život moj gine.
Ove dni minute s nesrećom huda čes
tužice priljute nanesla na me jes:
jednome po hladu po vrtu šetaje
oćutih u jadu stril, ki me skončaje,
er slavna Suzana izšeta po travi,
nje liepos izbrana ter me tuj zatravi,
rad koje ostaju toliko bolježljiv
i umrieti ne haju, da veće niesam živ;
a to zna bog pravi, koji me satvori,
u živoj žeravi da srce me gori,
i ostala jošte put i kosti i uda
trepte mi kako prut od muke i truda,
želeći taj ures i pozor izbrani,
priličan koji jes ljepotom Dijani,
da se prie š njom stanu, da može toj biti,
tuj liepos sunčanu na volju ljubiti.
Za što nje lipota i slavno gizdanje
od moga života smrtno je skončanje.
Er kada Suzana mimo me tuj minu,
mnjah zraka sunčana svieh strana da sinu,
ter ures taj liepi dostojan svoj slavi
sasma me zasliepi jadovnom ljubavi,
da u boga smrt prosim, da me smrt posvoji
za ljubav ku nosim Suzani gospoji.
Da vidiš moj rabi, kad uze brat' ružu,
koji mi klin žabi u srce i dušu,
rekal bi: kako mož', Izače mahniti,
tuj britvu i taj nož u srcu nositi?
Tuj ružu beraše i drobno bosilje,
a mene moraše ljuveno posilje;
nu ja sam stojeći pod dubak zeleni
tvrdo ju želeći da pridje tuj k meni,
neka ja njoj reku, za njome er venu,
da pri njoj tuj steku prijazan ljuvenu;
U mislieh nu stojah, ako tko iziđe,
tvrdo se ter bojah, da me š njom ne vide;
nu da nju sadružu, kako bih ja htio,
i boga i dušu pri njoj bih zabio,
I vas stid i vas sram jur ve bjeh splesal ja,
toliko ljuven plam er ve mi dodija.
Nesreća prokleta nu misli me skrati,
er hrlo opeta u dvor se povrati;
a ja tuj ostah sam kako brav u gori
ćuteći ljuven plam, u meni ki gori;
iz vrata pak na dvor sam ti ja izadjoh,
nu kako taj mramor studen se ja nadjoh,
i osta mene van pritužna moja svies
ko sasma tko je pjan, ter srne u nesvies;
i ništar ne hajah ni srama ni stida,
u sebi er ne imah pameti ni vida,
i kako kad prase obiesno i sito
prokrene poda se u brlog korito.
Za ljubav jedinu a sada sam sudi,
gdi gorim i stinu, koji su toj trudi?
jesu li toj muke i vaji krvavi,
dati se u ruke prokletoj ljubavi?
i je li boljezan, tko želi da združi
ljuvenu prijazan, a zaman sve tuži,
i tuži i cvili do smrti dan i noć,
ljuvenoj toj sili odoljet' a nie moć'?
pokoja ter ne ima, za č gubi vas pospjeh,
kako taj tko dima u jedan šupalj mieh,
ali ti tko hrli i tiekom postupi
da vihar zagrli i u šaku poskupi;
tako ti ja zaman u željah sve tužu
ćuteći boljezan tuj liepos da združu,
a ne umijem načina da liečim tuj ranu,
ni tacieh tančina da se gdi š njom stanu
i da š njom govoru potajno i skrovno
prie neg se rastanu životom jađovno.
Toj ti je tuzica veljega od jada,
rad ke mi dušica iz tiela ispada.
Rabi Ilijakine, molim, te tiem sade,
ne moj mi sjedine pođrieti iz brade,
tako te gnjiv proklet ne ubil i vaji,
čin' da se taj sekret meu nami potaji.
ILIJAKIN:
Sunčanom svjetlosti, koja sja na nebi,
i božjom milosti kunem se ja tebi,
da mramor studeni prie me će pokriti
neg se će po meni taj milos odkriti.
Ah nie li toj znano, razuman sto pravi:
potaju ufano tko druga objavi,
ufanje ter se toj ne bude tajati,
u velik nepokoj ljubav se obrati.
Za č veća nie tuga, ti možeš toj znati,
neg vjerna sviem druga za ništo izdati;
a kamo priekori od boga i ljudi,
tko taku zled tvori i drugu zlo žudi!
I toga nikađar višnji bog ne ljubi,
tko sliedi zlu nehar i vjeru izgubi,
i sud ga zemaljski osudi na zlu smrt,
nevjernik da taki sasma se bude strt'.
Krvave za č nože svud sije taj tuga,
tko sekret ne može sahranit' od druga.
A i ja ne bih rad pri tvojoj ljubavi
da se moj tužan jad po tebi objavi.
Za č, brate i druže pošteni Izače,
i mene toj uže za grlo zamače,
i ja ti gorim sam ljuvene od muke,
kako no kad se plam upiri u kuće.
Po svomu naravu za č ljubav prokleta
u živu žeravu me srce popreta,
ter smrtni nepokoj, pravo t' se sad pravi,
skončava život moj u živoj žeravi.
Er da me tko stavi u vrelo od rieke,
ne bih toj žeravi odolio u vieke,
i prie bih u kamen stvoril se studeni
neg li bi taj plamen zagasil ljuveni.
A sada ti postoj tere ćeš ti čuti
moj tužni nepokoj i čemer priljuti;
i moj trud kad čuješ, mnim će se prigodit',
ti koji tuguješ da ć' truda odložit'.
Za č se trud odlaga onomuj tko tuži,
kad mu tko pomaga da u tugah š njim druži.
Za to je općena, Izače ljuveni,
strjelica zlaćena i tebi i meni;
u jednu stupicu oba smo upali
i oba tužicu jednako poznali.
A to je vas uzrok Suzane ljepota,
da se prie skrati rok od moga života.
Za to me skončava lipos od Suzane
i meni zadava bez lieka te rane.
Veliko vrieme jes, nje ures gizdavi
da meni tuj boles u srce postavi,
i čini nje lipos me srce s ljubavi
priviti kako vos u živoj žeravi,
ljuvene žalosti ter me sad skončaju
da mi se sve kosti u zglobieh rastaju;
ijuvena ta striela i sipi ljuveni
dušicu iz tiela koriepe sad meni,
ter bjesni takmeno moj život pri smrti
ko zvierje traženo pri lovci i hrti;
u misli dan i noć ter se toj zlo pati,
da bi mi kako moć' š njome se gdi stati,
jeđa mi može bit, za č ino ne radim
neg li ju poljubit', da srce nasladim.
Za č lice nje drago da bi mi poljubit',
podal bih sve blago što imam na saj svit;
još da se podoba, mogu red' to uprav,
sam sebe za roba podal bih za ljubav,
da veće ne venu u tugah stojeći,
strjelicu ljuvenu u srcu noseći.
Još sam se vas stavil da je prie sadružu,
pri njoj sam i zabil i boga i dušu,
i božje razloge zabil sam i suđe,
žalosti er mnoge oćutjeh i trude,
s proklete ljubavi ter zadje svies moja,
ni u san ni javi ne imam pokoja,
u mislieh trudeći, ćuteći tuj ranu,
nje liepos žudeći jeda se š njom stanu;
ufanje nu gubim, i svies ću izgubit',
er zaman toj ljubim što nie moć' poljubit'.
A ti sam mož' znati kakve su pokore
plah vihar tjerati dubravom proz gore.
Rad muke krvave za toj se spravimo
oba dva da glave na rizik stavimo;
za č bi nam jur bolje prie reda umrieti
neg ove nevolje pakljene trpjeti,
i čemer taj tužni jeda se probavi,
pokli smo mi sužnji prokletoj ljubavi;
a veće nie lieka nit ga će imati
po vas viek do vieka neg li se š njom stati.
Za toj se meni mni, dobro bi toj bilo,
Izače Ijuveni, kad bi se zgodilo:
perivoj uljesti ako ju vidimo,
da joj se naviesti da je mi žudimo,
ter ćemo vidjeti i po njoj poznati
što nam će tuj rieti, hoće li pristati
k našojzi ljubavi i da k nam priklada
i da nas izbavi tužice i jada.
To li se ne bude po volji s na mi stat'
i voljno u blude ne hoće k nam pristat',
i himbom i silom nju ćemo tentati
ali ju i silom na volju imati;
ljuveno i drago tuj ćemo nju tentat'
i veliko blago sprvice obećat'.
Toj li bi htjela toj Suzana pogrdit',
jedan će poći njoj za kril ju uhvatit';
to li bi tuj htjela rvat' se i vapit',
njoj ćemo zla djela na glavu postavit';
er ćemo riet njoj: gospoje Suzana,
ne vapi, neg li stoj, ljubavi srčana;
toj li se ti stati za ljubav ne ć' s nami,
sada ćeš poznati što je vaj s tugami,
er ćemo mi sebe pravedno opravit'
a poslie tuj tebe s krivinom obadit':
riet' ćemo na sudu, gđi se pravda dieli,
da te smo u bludu ljuvenom vidjeli.
Od straha tere k nam tuj se će pristavit'
i tuj će svaki sram prid strahom ostavit',
pod našu ter će vlas Suzana tad biti
i bieli nje obraz mi ćemo ljubiti,
da se tuj zagasi pokrovno ljuven plam,
koji nas porazi, kakono mož' znat' sam,
ku tvrdo žudimo da se š njom stanemo,
a zaman trudimo i brieme trajemo,
Nu je triebi ovu stvar u srcu tištati
i druziem nikadar ne dat' je saznati.
Ako li ti znati mož', brate, što drugo,
ne mojmo trajati bremena u dugo,
s načinom er pospih kad se mudro spravi,
od tuga oda svih človika izbavi;
kad li se protegne stvar koja dugo dan.
tuj mnogiš ispregne i bude trud zaman.
IZAK:
Ja miran ostaju, tomu sam vele rad,
i umriet' ne haju, da podrem ljuven jad.
Nu čekat' nie kad ni odmicat' do sjutra,
podne je pravo sad, podj'mo tja unutra,
Za č bi moglo bit' da su nje odluke
da bude ona umit' i lica i ruke
na vođi studeni, gdi živac istječe,
taj pozor medeni, za č sunce pripeče.
Za č je nje običaj, da do dan ter do dne,
odavna bila taj, hladit' se u podne,
hladi se i bani po cvietju i travi
nje ures sunčani, koji nas zatravi.
Nu odkli je misal taj da unutra podjemo,
desnu mi ruku daj, da vjerni budemo,
da vikom nikada pod nebom na sviti
drug druga ne izda, da bi znal umriti.
Govor treti
urediSUZANA:
0 drage sestrice, odkli se prigodi
da ovdi me lice operu pri vodi,
ovdi ću postati pri vodi studeni
i ruke oprati i obraz rumeni;
za što se put moja, prišlo je riet' pravo,
rastopi od znoja, tako mi bit' zdravo.
Er gorko sunačce tako mi pripeče
da mi se srdačce razdvoji u peče.
Tim sada podjite pospješno u dvore,
i tamo dodjite u moje komore,
mirisnu ter pomas dones'te vi meni,
kojom ću moj obraz pomazat' rumeni;
i tamo zabiti ne mojte vi vrata
za sobom sklopiti, da tko ne ubata,
da se što ne zgodi, gdi se ja umivam
i trudna pri vodi gdi sama počivam.
Er da bi tko vidil gdi stojim ja sama,
taj čas bi problidil moj obraz od srama,
ter obraz i lice bilo bi me tade
jak cvitak ljubice kad slanom popade;
za što je zabava s pri kora i srama
da se ženska glava osami gdi sama,
a navlaš kon vode, gdi je vir studeni,
gdi ljudi prihode počivat' u sjeni.
A sad se potež'te, ter hrlo u saj čas
blustro mi đones'te, mirisna gdi je pomas.
{{Poezija|