Vladimir Nazor: Priče s ostrva, iz grada i sa planine
— Povedi! Povedi! — nasta vika. — Povedi me, Ive! Zalit ću moje mrtile. Napojit ću svoje janje. Košće upre snažno o vrata Konšiljerova dvorišta, ali uzalud. — Gredu! Dones'te je. Onu tamo! I gredu bi bili doskora i donijeli, da nečiji glas ne grmnu s visoka: — Nazad, žene! Na zidu dvorišta stajaše čovjek i gledaše u gomilu. Bio je to Konšiljerov »navdar«, težak iz Malog sela. Ali upravo taj čovjek nije bio kadar stišati buru, što se počinjala dizati u njedrima onih žena žednih i gladnih, izmučenih dugim čekanjem i već u strahu, da ne će ništa ni dočekati. Nisu ga voljele, jer je bio za njih tuđinac; a mrzile ga, jer bijaše oštar prema ženama iz Velog sela, dak bi ih zatekao na gospodarevu. — Ti si to, hubodo! On se isprsi i viknu iznova: — Nazad, žene! — Gredu! Gredu! — nastavi Košće, a njegovi drugovi digoše gredu. Navdar se smrknu u licu. — Stoj ili... pucam! — Hi! Puška ti ostala doma... pod postejom. On pruži ruku; dignu onekud pušku. — Hu! Hu! — ču se još glasniji uzvik. Prkos i mržnja bijahu već raspalili žene. Nijedna se ne maknu. S rukama uprtim o bokove i s glavom uvis kričale su na navdara. — Nema u njoj praha ka' ni u tebi duše. — Prazna je ka' i ta tikva na tvojim ramenima. Navdar dignu pušku i opali u zrak. Čitava draga zatutnji. Iz svih kutova luke, a najviše iz uličice pred našom kućom, strčaše se ljudi na obalu. Sve nagnu k onom dvorištu. — Konšiljerov navdar puca u žene! Konšiljerov navdar puca u žene! — uzvikaše se Košće i njegovi drugovi. Ljudi potražiše kamenje i — ne pitajući nikoga, što se zapravo desilo — počeše već izdaleka bacati se na navdara. On se skloni iza zida, al' je plamen bio već buknuo. Ljudi su bacali i nadalje kamenje, drmali vratima, dizali gredu, da njome udare. — Pobignut će nam. Opkolite kuću! Udrite! — Voda! Voda! Ima je u gustirni. U kuhinji. Svi se tiskali k vratima, samo je stari prosjak stajao postrance. Upirao se o štap, buljio raskolačenim mutnim očima u ovaj nemirni mravinjak i klicao: — »Pretvorit ću vodu u njihovu krv. Misto dažja poslat ću na njih grad, živi oganj na zemlju njihovu.« I juriš bi bio započeo, da moj otac ne stignu. Njegovo držanje, kretnja, kojom zapriječi prvi udarac grede o vrata, umiri gomilu.
87