Vladimir Nazor: Priče s ostrva, iz grada i sa planine
Stajali smo u krugu okolo vatre. Gledali onog dugonju, kako lomi i reže štap; pravi male ražnjiće, na koje će nataknuti ribu. — Meso joj je masno i bilo kako snig. Ne fali nam nego malo kruha i šaka soli. Ja potrčah kući, progutah u hitnji nešto od jela, što nam ga je majka baš nosila na stô, uzeh kruh i ponijeh Košći sô. — Šjor Vlade će dobit badava. On mi nî ništa dužan, — reče on. Dugonja je čučao kraj vatre, držao u jednoj ruci ražnjić i okretao ribu iznad žerave, dok je drugom solio. Sô je padala u žar i veselo pucketala. Svi smo je sada bacali na jegulju i u vatru Miris svježe, pečene ribe blažio nam nozdrve, golicao i dražio glad. Novčići su iznova padali pred Košćine noge, a on je dijelio zalogaje. Ja sam dugonjinim nožićem rezao kruh, darivao po krišku svakome. — Dobro je to! — Ma je tvrdo kao koža... — I slano. Preveć si zasolil, nesrićo! Potezali su i derali ribu prstima i zubima. Žvakalo se i gutalo pohlepno. Ni najbolja riba na našem stolu ne pričini mi se nikada onako tečna. Ipak se potužih, da je preveć masna. — Masna? Ča to mari?... Da sam kralj, ja bi' samo loja jil, — reče Košće. Jegulje i kruha više nije bilo; glad je bio stišan. Ali sad poče nešto drugo da nas muči. Preveć posoljeni zalogaji bijahu nam ražestili žeđu. Palilo nas u grlu. Nepce nam gorjelo. Jezik nam bio suh. — Košće! Reka' si, da ćeš nas i napojit. — Eno mora... pa loči. A mi se svi pobunismo. Vikao sam i ja, jer i kod nas u kući nije više bilo ni kapi vode; jer sam i ja bio platio svojim hljebom i svojom solju Košćinu ribu i jer sam se u taj trenutak osjećao u svemu jednak s dječacima, s kojima sam trpio istu žeđu. Podne je bilo već prošlo. Ni ćuha vjetra, a sve naokolo peče, gori i žedni. — Moraš! Pogodili smo se. Na ti sve, ča jemamo. — Nisi od beside. — Jesam! — razgoropadi se dugonja. — Jesam, ma se bojim, da ne ćete sa mnom, da ćete se prestrašit. E, da su tu Golijat i Sibe! — Ne ćemo! — Pa dobro Ja znam, di je voda: prava, dobra voda. Mi ga pogledasmo u čudu. A on nam pokaza Konšiljerovu kuću na drugoj strani luke, dugu praznu kuću s velikim zatvorenim dvorištem visokih zidova. Šutjeli smo. Ta, jedno je otvoriti silom vratašca tog malenog praznog bunara izvan kuće i tražiti na njegovu dnu jegulju, a drugo je pak provaliti u zatvoreno dvorište pa u tuđu zatvorenu kuću, gdje je cisterna baš pod pločnikom u kuhinji. To bijaše jedina prazna kuća u luci, u koju se nisam ni ja bio nikada usudio. A onda njezin vlasnik, Konšiljer, koji je stanovao u nekom dalekom lijepom gradu! Velik gospodin, o kojemu se govorilo samo uz hvalu i uz neki strah! — Krepajte onda od žeje! — naljuti se na nas Košće. Ča vas je strah? Ne ćemo se nego napit. — Hod' amo!
85