Vladimir Nazor: Priče s ostrva, iz grada i sa planine
— Pa nema nikoga. — Ima! — reče najednom Ema. — Gle: ispod masline. Ja se sav šćućurim želeći propasti duboko u zemlju. Ali time makoh granje. — Ho! Eto ga. I jest dječak. One uđoše u vinograd. Ja se zbunjen digoh. — A, bezobrazniče! Uhađaš... A jesi li nas gledao? vidio? — reče mi Crnka. — Jesam. Vidio sam. — Ha! Ha! — nasmija se Ema. Al' je iskren. Ne plaši ga. — Pa izađi! Amo te. I ja priđoh k njima. Šta tu radiš? — Ovo je naš vinograd. Počivam u hladu. Čuvam ga. — Tvoj vinograd. E, onda... Grožđe je već zrelo. — A ima tamo i smokava. Da vidite! — Kad ne bi kamenje bolo noge — potuži se Ema. A Crnka viknu: — Roza. Dijete! Dođi! Nosi sve cipele. — Idem ja! — rekoh i potrčah k njihovim cipelama. Doskora su sve tri išle sa mnom po vinogradu. Zobali smo grožđe, brali smokve. — Vlado! — zvala me Ema. — Stoj upravo. Sad sklopi oči. Tako! Otvori usta. Sad! I ona mi metala zrno od grožđa u usta, pa se smijala. Crnka nas povede opet na šljunak. — Sad ćeš se i ti kupati s nama. Sigurno si i ti plivač. — Jesam, ali... — Što: ali! — Nemam što da obučem. I one počeše govoriti, kako bi se tome pomoglo. Najednom Crnka pljesnu rukama. — Sad znam. Obući ćeš... moje gaćice! — Hu! — kliknuše one druge. Crnka pođe, pa se vrati s gaćicama. — Drži. Idi pod maslinu. Obuci. Ja sam stajao držeći u ruci one bijele, široke gaćice nakićene čipkama. Sve tri prasnuše u smijeh. — Idi! Poslušaj. Pođoh i obukoh. Bile su mi preširoke. Čipke mi sizale gotovo do peta. Al' su me djevojke čekale i zvale. Izađoh. Stade ih klicanje i smijeh. Ema me primi za lakat i odvuče na šljunak. — Garav je kao Arapin. — Da ga vidimo u moru!
69