Vladimir Nazor: Priče s ostrva, iz grada i sa planine
— Ivane! — viknuh jače. Oni me ne čuše. Navdar je ulagao svu svoju snagu, a njoj je uže već izmicalo iz ruku. Još trenutak... Ja skočih do žene, zgrabih pred njom konop, složih s njezinom svoju silu. — Ivane Pusti! On stade, al' ne pusti užeta. Gledao me zapanjen, ne znajući, što bi. — Pusti! Pusti! — vikao sam ja, sav u vatri, vukući, koliko sam mogao. Navdar je oklijevao. Najednom kimnu, nezadovoljan, glavom, promrmlja nešto i pusti uže. I ona trgnu korak natrag ostavivši sve. Digoh konop, pružih ga kradljivki: — Drži. Naprti se pa idi. Sve sam to radio jedva znajući, što zapravo činim, dok mi glas i ruke podrhtavahu. I moj je nemir još trajao. Prestao je tek onda, kada vidjeh, kako ona žena, prignuta pod bremenom, izlazi iz vinograda i odmiče prema Malom selu u sve gušćem padanju bijelih pahuljica u tmurnom predvečerju zimskoga dana.
44