podkapanja i obćenita uhodjenja, nestadak idealâ i siromaštvo duševnih i moralnih interesa; državni savjetnik Udav, pun otrova kao zmija, svojim nam primjerom podaje dokaz, da su družtvene rak-rane ujedno rak-rane svakoga pojedinca.
Od god. 1877. do 1883. izlazila je »Suvremena idila«, koja nam odbivši lakrdijaške dielove prosipa sjajno svjetlo u tamne zakutke moderne Rusije, gdje kastrati kao i srebroljubac Paramanov i njegova metresa Fainuška vriede za zakonite »stupove družtva«, putnik vojskovodja Polkan Redjedja ci-devant pobjednik Kafarâ, sada maître d'hôtel de Faïna — za nosioca ruske bojne slave, a naprotiv liberalno umjereni ljudi, kao sâm pisac i njegov prijatelj Glumov, za sumnjive »širitelje revolucije«. Zagušljivi zrak poroka, bezkrajne gluposti i izdajstva steže nam grudi.
Posljednjim skupinama svojih satira dao je Saltykov nadpise: »Pripoviesti iz Pošehonije« (Pošehonskije razskazy, od god. 1883.—1884., Pošehonija je ruska Abdera), »Nedovršene besjede« (Nedokončennyja besêdy, od g. 1873.—1884.), »Šarena pisma« (Pestryja pisьma od g. 1884.—1886.), »Sitnice života« (Meloči žizni, od g. 1886.—1887.) i napokon »Pošehonijska starina« (od g. 1887.—1889.). U pošehonijskim crticama nalazimo niz satiričnih anekdota i basana, kojim je tendencija zavita u alegoriju; ostale zbirke razpravljaju razna goruća dnevna pitanja i dnevne dogadjaje, čas iznoseći osobite tipe, čas opet govoreći u satirično-novinskoj formi, na pr. o ruskim odvjetnicima, o židovskom pitanju, o dnevnoj presi, o cenzuri i o drugim prilikama ruskoga javnoga i privatnog života.
Malo imade u Rusiji imena, koja bi tako mnogo govorila umu i srcu, kao ime Saltykova-Ščedrina; malo je pisacâ, koji bi za života imali takav dojam i ostavili družtvu tako bogato književno nasljedje, široko i raznoliko po sadržaju i po obliku, a osobito po jeziku, koji su već za piščeva života zvali »Saltykovskim«. Malo je napokon ljudi, koji bi se izti-
