»Djedov san« i »Selo Stepančikovo«, ovdje zamisli takodjer »Zapiske iz Mrtvoga doma«.
Čim je Dostojevski u Sibiru izišao iz kaznione, zaljubio se u neku M. D. Isajevu. Tko je ona bila, znamo donekle, ali je nepoznato, kakova je bila. Ova ljubav bila je u Dostojevskoga prva prava strast u životu njegovu, te je izazvala u njega mnogu muku ljubomora. Očito i ona nije bila mirna, nego kao i Dostojevski, sumnjive, ljubomorne, mučiteljske prirode. Osobito je bio razdražen, kad se je ona iza jedne od mnogobrojnih prepirka i »razstava« počela zanimati za nekoga drugoga (ne zna se, koga). Kasnije se opet izmire, i napokon se vjenčaju. Ali kako veli u pismu Vrangelju, nikada oni nisu živjeli sretno.
God. 1856. smio je Dostojevski ostaviti Sibir, te se vratiti najprije u Tver, a onda u Petrograd. U Petrograd je stigao u zimu g. 1859. zajedno sa sinom i pastorkom. Usred silnoga družtvenog bibanja u to doba Dostojevski zamisli sa svojim bratom izdavati novine »Vremja«, te ih je objelodanjivao preko dvie godine. Uspjeh je bio povoljan, prve godine imao je žurnal 2000 predplatnika, a druge 4000. Dostojevski je bio urednik i suradnik, radio je neizmjerno mnogo. Osim nevidljive, no bezkonačno trudne radnje uredničke napisao je roman »Ponižene i uvriedjene« i »Zapiske iz Mrtvoga doma«. Raznih književnih kritika, feljtona, bilježaka o zagraničnim stvarima napisao je bezbroj.
Suradnici »Vremena«, a po tom »Epohe« (Strahov, Dostojevski, Grigorjev) imadu osobit nadimak »počvenniki«. Ova »počvennost« (privrženost grudi zemlje) u jezgri je pokušaj izmiriti slavjanofilstvo i zapadničtvo u ruskom smislu, t. j. sa svrhom sazdati samostalno rusko gledište. Ne podajući se sasvim panslavizmu počvenici su zahtievali za Rusiju bezuvjetnu hegemoniju, priznavali su joj kako politično tako i duhovno prvenstvo izmedju drugih slavenskih naroda. U slavjanofilâ su uzeli ideju, da se valja svakako vratiti k narodnomu životu, od kojega nas je odvratilo suvišno posljedovanje, suvišno lakajstvo i robstvo pred Evropom. No kulture evropske nisu poricali,
