Božjom čuje mu se u svakoj rieči. Nema više njegove velike veselosti.
Izdavanje prve česti »Mrtvih duša« zadade Gogolju mnogo nemira i muke. Moskovska cenzura nije dopuštala, da se djelo štampa, nju je već sam nadpis smućivao: »Mrtve duše«, ta duša je ipak — bezsmrtna! Gogolj pošlje rukopis petrogradskoj cenzuri, i dugo nije znao, što će biti. Napokon preko prijateljâ podje mu za rukom, da dobije dopuštenje za štampu. No eto nove nevolje! Na sve molbe ne će da pošalju rukopis u Moskvu, nitko mu ne javlja, gdje se rukopis nahodi. Gogolj se strašno uznemirivao, neprestano propitkivao i propitkivao, napokon u aprilu 1842. godine dobije rukopis. Petrogradska je cenzura zahtievala samo promjenu »Pripoviesti o kapetanu Kopjejkinu«. Gogolj se odmah prihvati preradbe i dade, da se djelo štampa u 2500 primjeraka.
Sve ove neprijatnosti zlo su se odrazile na njegovu zdravlju, osobito mu pati glava. Sâm piše, da se često nahodi u pravom sonambulističnom stanju. Uza to mu je život u Moskvi zadavao i duševnih jada. S Pogodinom i osobito s obitelju Aksakova vezalo ga je prijateljstvo i zahvalnost, ali nije mogao biti njihova teoretičnoga mišljenja. Utjecaj petrogradskih krugova, medju kojima je mladovao, sveze sa Pletnevom i Žukovskim, dugi boravak za granicom — sve je to smetalo tomu. Slavjanofili ga držahu podpuno svojim, i doista slagaše se s njima u mnogom, no njihova izključivost bješe mu tudja. On se je sastao i s Bjelinskim, koga su oni držali svojim dušmanom, i predao mu je primjerak »Mrtvih duša«. Uza to je misticizam sve više rastao u njemu, njegova je misao težila k nebu, a razni sporovi o filozofijskim i družtvenim pitanjima na zemlji činjahu mu se ništetnima. Opažajući Gogoljevu skrovitost odvraćahu se prijatelji od njega, poimence se zaoštri njegovo obćenje s Pogodinom, u koga je živio.
Pogodin je mnoga dobra učinio Gogolju, davao mu novaca i primio ga u kuću. Njegov list »Moskvićanin« prolazio je zlo, pa je zato Pogodin htio Gogolja predobiti za list. Gogolj mu odvraćao, da nema ništa dovršeno, a Pogodin
