Vukao sam se naprijed, jer, sav istučen, nisam imao snage da se dignem. Ouh, da netko prolazi, i zastenjah jače. Stade vika i klicanje. Doskora se više ljudi vrzlo okolo men. - Govorila sam ja, da će tako svršiti. - Eto. Unesrećila baš njega. - Ode ruka! Al je i zaslužio ... - Vlado! Sinko! Diž'te ga! Digoše me. Poniješe me u sobicu na donjem katu. Svukoše me i metnuše u postelju. Bolovi su bili tako jaki, da mi se mračilo pr d očima; jedva sam znao, što sa mnom rade. - Po liječnika! čuh majčin glas. - Poslat ćemo odmah Jakova u varoš. Al mu se do sutra ne nadaj. Pa i sutra: tko zna? - govorio je stric. . - Stara! uskliknu netko. - Jest! Ona je mnogo vješta. Ja bih je pozvao, - reče stric. - Dajte onda Staru! Sa.d sam tiše stenjao. Dolazio sam sve više k sebi. Bol je bio nešto manji. - Mama! - Sinko, što bi? - Gdje je moja svirala? - Kakva svirala? Tu nema ništa. Ja bacih pogled na svoju košulju. - Svirala! Bit će ispala ... onamo. - Odmah. Potražite! .i ~
-
24-
I
