Sad će mi pričat, kako slatko miriše Zla6ani pram i začarp,ni vrt . . . . Konj kriAat banu. Lupnu teškitm kopitom. K suncu me nosi nJegov nagli let. Pod nauna more. Nad Mm nebo plavetno. L'Jep li je život! Divan li je sv'jet! IV. sest'rC! Doći ću ti iznova, Da opet srčem onaj žar i sJaj. J er posto ja sam mrzlo drvce ialovo, Što davno ne zna za jesen i maj.
Doći ću,
Doći ću,
sestro! Al u svojim grud~ma Ne nosi.m srca, što ga nošah pr~, I moje uši čuju sada drukčije, I moje oči vide drukče sve . . . . N e, ne ću doći! Bolje 8anak ptekinut No san, što leži pod nogama strtI Nek još me zove l'jepi konjic kri~ati, I vonjom mami čarobnice vrt! N e ka~uj, sestro, domu, boru, cvrčcima, Da led me smrznu, i osl'jepi noć. Reci im, da je ono d'jete um'rlo, Ua nikad više ne će talno doće
-
248-
