Starac Petar
| Starac Petar autor: nepoznat |
U stara vrimena živio jedan siromašak. Nije on imo ništa osim zemunice pod šumom, ženu i u nje čitav čopor dice. Svega jedan je dorasto za svinjara, kad umre siromašak, a malo posli i žena. Taj najstariji se zvao Petar. Sva dica jedan drugom do ušiju, pa sad Petar osto ko kopun među gladnim ustima siromaške siročadi. Svi od njeg ištu kruva, kad je najstariji i najjači, pa je sve staranje palo na Petrova pleća. Tako njeg' braća i sestrice nisu zvali imenom, već mu svi kažu starac.
Na praznom ognjištu je i lako ostariti, a kad još tolika nejačka usta zivaju oko zdile, onda je tu staranja uvik pridosta, makar noć u dan pritvorio. Al' se starac Petar tog nije uplašio, već se zasuko. Traži on po šumi korenje, lovi zvirenje, pa tako dicu i narani i obuva i odiva. Dosta je on i od oca naučio, al' kad je njemu palo slime na time, pa moro i tuđe pragove obijati, naučio se starac Petar svemu samo, da toj siročadi nađe života.
Oštra je sablja, al' još je oštrija pamet u starca Petra. Zna on i slamku rascipati, ako 'ćeš i na dva tuceta strukova, al' tako da su svi strukovi jednaki ko da metneš jaje do jajeta. Spušti starca Petra u bunar, al' nemoj misliti, da tu za dan ne će procvatati tikvina vriža. Oštra pamet, zlatne ruke, pa se starac Petar ne boji života.
Pročulo se to uskoro, da starca Petra nije lako nadmudriti. Nije ni prošlo dana, da se kako potucalo il' nazlabalo nije okrenilo kod starca Petra, da se s njim oproba na pameti. Al' je Petra život naučio, pa ne će on samo tako uludo i jalovo, već za okladu miri pamet. A u što se okladi, to on i dobije, pa za njegovu siročad pristali crni dani. Kad se starac malo skućio i dicu podigo na noge, manio se nadmudrivanja, već radi na njivama i u vinogradu; al' mu jedared kralj pošalje poruku, da će mu poslati tri sina. Vrati starac Petar poruku, da mu se pamet zaparložila, a i da nije, ne bi on dorastao pameti kraljevski' sinova. Ne bi on 'tio taku bedu i nevolju sebi na vrat, al' ga kralj stao konabiti i konabiti. Otresa se starac Petar, al' se kralj nadotalio i jedared poruči ovako:
- Rič više da ne čujem, već skupi svu pamet i čekaj sutra moje sinove. Il' s njima omiri pamet, il' ću ti glavu skinuti, pa ću sada povirovati, da više nemaš pameti.
Šta će starac Petar, zna on da sila nikog ne pita, pa će s njom omiriti. Al' je to veče i ukasnio, a sutradan i poranio, pa i braću i sestre pripravio, da dočekaju kraljevske sinove kako triba.
Al' i kraljevski sinovi su se pripravili. Njima je otac kazo, kako je i starcu Petru poručio:
- Nadmudrivajte se kako oćete, al' uvride nema. Oklada je od dva kraja, pa ko jače povuče, taj će dobiti.
Kralj je bio na riči tvrd čovik, pa se sad starac Petar ne boji ničega. Obećo je kralj, da se Petru ni dlaka na glavi ne će iskriviti, ako ma kako nadmudri njegove sinove. Kralj jedino oće da prokuša svoje sinove, jesu l' već odrasli da s njegovi' stari' ramena skinu brime.
Izašo starac Petar to jutro, pa sadio veliko bičalje u buzalicu, i tu čeka kraljevske sinove. Kako sunce granilo, a tri krasna momka dojaše na lipim konjima. Usput se oni dogovorili, da se ne će zvati imenima, već se svakom dati kako prdašno ime, pa će već i tako Petra prevariti.
- Šta dobro radiš, starče Petre?! - odma' oni na njega, kad su došli.
- Pa eto nadgledam, je l' ovo bičalje dobro čuva moje svinje, - lipo odgovori Petar.
- Kako to tebi bičalje može čuvat svinje? Što divaniš take ludosti?!
- Moje svinje bome čuva ovo bičalje, al' tako, da bolje ne može biti.
Tako njima starac Petar, al' ni rič više. Ona trojica vide, da je to već jedna Petrova zagonetka, pa se počnu osvrćati za svinjama. Nema tu svinja na ledini, a ni pod šumom, al' kad su ušli u salaš, čuju oni svinje iz obora. Odma' tri kraljeva sina tamo, a tu obori dobri, sva vrata čvrsto zatvorena i potpačena, pod 'ranjenicima čista slama, a po alovim se vidi, da su baš sad dobro svinje naranjene.
- Pa kako svinje čuva bičalje, kad su u oborima?! - zapita na to najstariji kraljev sin.
- Baš tako, - nasmije se starac Petar. - Uradi ti sve oko kuće, svaku jamicu dobro začepi, pa je ostavi i na trulom stupu.
Sad kraljevski sinovi vide kako bičalje u buzalici čuva Petrove svinje, a Petar još kaže:
- Ovo nadmudrivanje nek' vam je na zdravlje, a sad da vidimo u čega ćemo se kladiti.
- U tvoj čopor ovaca: ako te nadmudrimo, naš je, ako nas nadmudriš, dobit ćeš od nas tri tolika čopora. Samo da bi znao od svakog tražiti po čopor, mi ćemo ti kazati kako se zovemo, - kaže najstariji. - Eto ja se zovem Krtina, ovaj sridnji je Trava, a najmlađi Kukuružna.
- Malo su vam, braćo, nezgodna imena, - nasmije se starac Petar, - al' nisam ja kumovo, pa ne ćete na mene ni žaliti, ako kod mene naiđe jedan pretelj, što se isto tako čudno zove.
Sve oni lipo svršili pa će sad tri dana ostati kod starca Petra. Ugosti on nji', pa kud oni, tamo i domaćin i čeka sad u čemu će ga nadmudriti. Idu oni tako po kući i okolo, i Petar jedared vidi, da su se oni nasmijali, kad su bili među kamarama slame. Najstariji još i kvrcne Petra po stivoj luli i kaže:
- Dobar domaćin ne puši pod slamom!
Smijuckaju se oni, al' Petar već zna šta su mislili. Ne kaže on ništa, al' kaže svojoj braći i sestricam. Prid veče, kad su mrvu pojili, dičurlija se zaigrala, pa se poliva iz kablova. Malo poškrope po sebi, al' kablovima po kraljevskim sinovima, i dok se Krtina, Trava i Kukuružna nisu sitili, bili prokisli ko miševi.
- Ne ćete se maniti, dičurlija nikaka, - ružit će tu bajage starac Petar.
- Ta ne diraj dicu, - još će njeg' miriti ona trojica, a Krtina se još i nasmije, pa kaže, - možda se oni spremaju za čega.
- Dabogme, da se spremaju, - kaže starac Petar, al' se ne smije na glas već u sebi.
Kraljevski sinovi misle u sebi: da znaš Petre, šta ti spremamo! Bome bi ti dicu učio da polivaju. A Petar misli u sebi ovako; da vi znate, šta vam ova dica spremaju, bome se ne bi smijali.
Odu oni sad u kuću, a Petar donese tri stara odila i kaže kraljevskim sinovima:
- Prisvucite se u ova odila, a vaša ćemo do ujutru posušiti.
Poslušaju njeg' kraljevski sinovi, pa svoje skupo ruvo daj Petrovoj, najstarijoj sestri i još je učvrste, da i' na dobro misto metne, da se za sigurno do ujutro osuše.
- Da te ne vidim u kući, ako već u zoru sve ne bude suvo. - zapriti joj još i Petar. - Ne ćeš mi valjda kuću osramotiti prid gostima.
Večerali oni sad, pa legli. U zoru, kad je cila kuća spavala, jedared kogod buba na Petrova vrata.
- Šta je, ko je?! - javi se starac Petar, al' je sav bunovan.
- Kaki »šta je, ko je« - viču kraljevski sinovi, - već skači u opanke, jer ti guvno gori!
Zapalili oni Petrovo guvno, pa sad misle, da će onaj zajaukati. Al' se starac Petar privnio na drugu stranu, zivnio jedno veliko, pa onako natenane kaže:
- A šta ste vi mislili, da ću ja ta skupa ruva kraljevski' sinova valjda na parasničkom banku sušiti?!
Kad su ona trojica čula ovaki razgovor, potrčali oni odma' do kamara, koje su zapalili, al' su bome kasno stigli. U plamenu se samo zlatna puca vide, a njevim odilima ni ugarka nije ostalo.
Snuždili se oni, pa taj dan sve cunjaju i taru pamet, kako bi starca Petra nadmudrili. Nisu došli ni na večeru, već se dogovaraju i jedared najstariji kaže:
- Znate šta, braćo! Kad njemu bičalje čuva svinje, da mu u zoru sve svinje puštimo u šumu! Dosta je gladni' kurjaka, pa će mu sve svinje raskidati; a ako i' ne raskidaju, svinje će se razići, da i' nikad više ne će naći. Onda ćemo ga zapitati, kako mu bičalje čuva svinje.
Ona dva odma' pristanu. Kako i ne bi, kad će tako starca Petra nadmudriti. Al' starac Petar ne spava, već visi iznad nji' u odžaku ko slipi miš. Nije on ošo spavati ni kad je to čuo, već odma' svoju dičurliju digne i tovari štogod s njima po mraku sve do ponoći. Legli oni onda svi, pa hrču ko gajde, al' jedva je Petar prvi san uvatio, a na njegovim vratima već bubaju.
- Petre, kako si sinoć zatvorio obore, kad ti u njima nema ni jednog svinjčeta!? Valjda si zaboravio na bravu metniti bičalje?!
- Kako bičalje?! - ozove se sav bunovan Petar.
- Ne pitaj kako, već skači u opanke, pa trči za svinjama po šumi, ako oćeš da ti kurjaci bar jedno ostave, - ne smiju se ona tri. - Bičalje ti ne će svinje dotirati natrag!
- Ne će, bome - kaže starac, kad je niko na pragu.
- Njemu je dosta da je svinje tamo otiralo, a natrag ću ja i sam. Ja ne volim nikog pritovariti i primarati.
- A kud je to bičalje svinje otiralo?! - kese se ona trojica, a smiju se, ko da će njim zubi poispadati.
- Kud bi, već da svinje narani, - na to će starac Petar - Ne vidite da već svanjiva, valjda ne ću 'ranjenike držati gladne.
Ona trojica gledaju, pa se čude: je l' ovaj lud? Al starac Petar ni ne obazire na nji, već vikne:
- Ustajte dico, pometite obore, sad će tu bit' svinji.
Potrče on u šumu iza kuće, a ova trojica se pokunjili, pa za njim. Kad oni tamo, a svi svinji na velikoj 'rpi kukuruza, koju je Petar sa svojima tu prino do ponoći.
Otira Petar svinje, al' do jednog u obore; a ona trojica obisili nosove, pa iđu za njim. Zaostali oni malo, a Petar puštio čopor dobri' kerova, pa mu pomažu oko svinja. Baš kad su kerovi svinje spratili, stignu i kraljevi sinovi iza obora, pa će najstariji:
- A di su do vraga bili ti silni kurjaci?!
Kako on to izusti, a s druge strane trči Petrov komšija, pa još izdaleka viče:
- Komšija, kurjaci mi sleptali ovce! U pomoć!
- Di su?!
- Tamo otkud baš iđaše, - pokaže onaj na tu stranu, di su još stojala kraljeva tri sina.
- Baš tamo?! - upači sad i Petar na kraljevske sinove.
- O, po njima, o, po njima! Šta bar nisi maloprije došo? O, po njima!
Kako on viknuo po njima, a svi kerovi skoče na kraljevske sinove, kad je Petar na nji upačivo.
Petar bajage ne gleda, već samo kara komšiju, al' kad su kerovi počeli kidati one krpe sa kraljevski' sinova, a oni udarili u dreku, onda se Petar obazre i odma' na kerove:
- Tamo dalje!
- Jesi l' ti lud, da na nas pujkaš kerove?!
- Ko, zar ja pujko kerove na vas?! - čudi se bajage Petar.
- Ma, ludi čovče, kako da i' nisi pujko, kad si u nas upačio, a sve vičeš na nji' o, po njima.
- Ljudi ljudski - umiša se sad onaj komšija - nit' znam ko ste ni šta ste, al' moram reći, da moj komšija nije viko na kerove, već na mene.
- Šta, još i ti ćeš se rugati?! - sunu oni na komšiju.
- Di bi se ja, ljudi, vama rugo. Ja vam kažem ljudski, da je moj komšija Petar na mene viko, jer se ja zovem Ponjima.
Kad je starac Petar tako otkresao, a kraljevski sinovi se pokunjili, ko da njim je oči samličio. Bili oni sad u zapećak, pa tamo i ručaju i gataju, u čemu bi Petra nadmudrili. Al' i Petar sad ne će čekati, već ko veli: drugi je dan, a što je u sridi najviše vridi. Smislio je i on, kako će goste još proveseliti, pa kaže braći i sestrama, da je ovo njihov dan.
Odma' posli ručka, sva uzbunjena utrče Petrova najstarija sestra, pa poviče:
- Starče, šta ću tužna i žalosna, krtina mi sav usiv u bašći ispriturala?!
- To je bar, lako! - izbekari se ko bajage na nju Petar.
- Otkud lako, kad štetočina burla i rije!
- Daj ti samo meni ašov, a vi spremite kerove!
Kako on to reko, a braća ašov njemu u ruke, a sve kerove drže na lancima. Kraljevski sinovi se ni sitili nisu, a starac ašovom zavati pod najstarijeg, pa će ga izbacivati. Onaj zinio od čuda pa mu se i noge i ruke uštapile. Ne može se ni braniti, a ni rič izustiti, kad ga starac Petar tako iznebuha slepto s ašovom. A kad se sitio, u čemu je stvar, onda je već bilo kasno. Petar ga izburdo do praga, pa poviko:
- Tako, s krtinom napolje, a kerovi će je već udesiti, da više ne će štetiti naš usiv u bašći.
- Nemoj, Petre, tako ti žive glave! - otela se sad rič onom.
- Pa jesi l' ti krtina? - pravi se Petar nevišt.
- Jesam, al' se ja zovem i Mate, - kaže onaj.
- Pa dobro, brate Mate, ti si nam onda tribo kazati da se prid ljudima zoveš Krtina, a prid kerovima Mato - pravi se Petar luckast i rastira kerove.
Kraljevski sinovi bi sad već svi kazali svoja prava imena, samo da i' nije sramota. Al' Petar ne popušta. Došlo taj dan i podne, a on ni šake kukuruza u alove. Svinje gurliču, da i' je muka slušati, al' starac Petar ne miče ni malim prstom.
Utrče jedared najstarija sestra, pa goropadno na njega:
- Starče, šta ti misliš?! Onu 'rpicu kuruza u šumi, al' do poslidnjeg zrna, raznili vrane i vrapci, a svinje sve kidaju alov od gladi. Ti se baš ništa ne staraš?! Čime ću ja svinje raniti?!
- Ženska glavo, pa ne ćeš im valjda dati šuške, da glabaju?! Čime sirotinja rani svinje, ako drugo nema?!
- Travom!
- Dabome! Daj tu dicu, pa nek bace trave u obore!
Kako on to kazo, a njegova braća nagrnu na vrata pa sridnjeg sina iz zapećka. Jedni vuku za noge, drugi za ruke, pa za čas s njim došlo do obora. Već ga zaukali, da ga bace prid svinje, kad se onom od čuda i straha otela rič.
- Ma šta 'oće ovi sa mnom, Petre pobratime, do groba da si mi pobratim?!
- Pa zar ti nisi trava?! - pravi se starac Petar opet luckast.
- Jesam, Petre pobratime, al' se ja zovem i Pajo.
- Dobro je, brate Pajo, samo što i ti nisi kazo, da si samo prid ljudima trava, a prid svinjama Pajo, - na to će Petar i mane braći, da pušte kraljevskog sina.
Užegurili se sad kraljevski sinovi. Vide oni, da starac Petar zna skuvati papulu, al' tako da svakom zagusti, pa bi se manili svega, samo da i' nije sramota. E, al' kad ne će da sramota izađe na vidilo, moraju trpiti.
Sili oni sad na užinu pa se Petar i njegovo društvo dobro napuskali, a onoj trojici sve zalogaj zapinje u grlu. Dici sve pucaju zaušnice, tako dobro rubaju, i kad su se nasitili i okripili, šta će dica, već u sigru. Digli graju oko salaša i jedared evo nji' na prag:
- Starče, - kaže jedan mali Bucko, - mi bi vaćali vrebaca, al' nema ni jednog. Kud su se mogli zavući?!
- A kud bi, šta mislite? Napunili torbe s one rpe kukuruza, pa se zavukli u badanj kukuružne i drimaju.
- Onda ćemo i' lako povaćati - vikne Bucko. - Samo složno, čupaj kukuružnu sa svi' strana!
Kako ovaj poviko, navale svi i počnu čupti najmlađeg kraljevog sina. Ne gledaju oni, je l' to uvo, nos prst, već di ko stigne. Bome je onaj malo stisko zube, al' kad su se dica počela otimati oko vrebaca, on poviče:
- Pobratime Petre, do groba da si mi pobratim, kaka je ovo beda?!
- Pa nisi ti kukuružna?!
- Jesam, pobratime Petre, al' se ja zovem i Loša!
- Pa što nisi kazo, brate Loša, da se ti samo prid ljudima zoveš Kukuružna, a među vrepcima si Loša.
Odma' on mane dici, pa i'pošalje napolje. Puštio goste, da se malo odmore, pa će pridveče s njima ići oko salaša. Kako iđe, Petar njim pokaziva kojišta, pa će kazati:
- Vidiš Krtino, i ti Travo, i Kukuružno...
Al' nije mogo rič završit, ona tri se obazrli, ko da su opareni, pa sve u jedan glas kažu:
- Samo ti nama kaži, Mate, Pajo i Loša.
- Kako je vaša kraljevska volja, - lipo će na to starac Petar.
Provodo on nji', dao dobru večeru i onda lipo pođe na odmor. Al' nije dolazio san na oči one trojice. Žeže l' sramota, al' još više bis. Dolazi već i poslidnji dan, a dosad su uvik oni ostali doli. Lupali oni glave sve do ponoći. al' ništa da smisle. Petar onda usto i baš obašo svoju čilašu u košari. Kad se Petar vratio, a čilaša zarzala za njim.
- E, znam šta ćemo uraditi! - vikne Krtina, kad je čuo rzanje.
Kaže on šta je naumio, a starac Petar već u odžaku. Ona trojica odma' u košaru i svrše šta su naumili, pa odu na počinak, al' se malo posli i Petar vratio iz košare, pa onda i on ode mirno na počinak.
Osvanio treći dan, a kraljevski sinovi se linčare. Ne ustaju oni, al' čuju, di se i Petar proteže u krevetu.
- Starče Petre, jesi l' već zobio tvoju čilašu?! - viknu oni.
- Sad ću, - zivne onaj iz druge sobe.
- Hajde, i mi ćemo naše konje, - odgovore kraljevski sinovi, al' se smiju, ko da će njim se usta raskiniti.
Još oni Petra i zagrle, pa tako odu u košaru. Odma' oni do Petrove čilaše, pa ko vele, kad će Petar ziniti. A kako i ne bi zinio, kad su oni na sve četiri čilašine noge oderali kožu i zavrnili je. Al, ne znaju, da je Petar njihovim konjima sasiko usne.
- Vidi, vidi, starče Petre, šta je ova tvoja čilaša naradila od sebe?! Valjda joj nisi često prao čarape, pa i' od sramote tila skiniti?!
Tako oni vele, pa misle da će Petar u zemlju propasti, al' starcu Petru se ni trepavica ne miče, već on kaže:
- To će i biti na stvari. Eto, zato se vaši konji i smiju mojoj čilaši!
Sad oni samo pogledaju svoje dobre konje, pa kad su vidili, kako su iskesili zube, bome braći nije bilo više mista u košari.
Dosta njim je bilo starca Petra, i makar je treći dan jedva započo, oni bi, da je već svršen. Išli bi kući, al' kako će u tim krpama i dronjcima, već sačekaju mrak.
Otac njim naredio, da dovedu s njima i starca Petra, pa oni tako i urade. Dođu oni uveče kući, a kad je otac vidio, kako mu sinovi i njihovi konji izgledaju, odma' je znao kako su prošli al' opet zapita. Oni ćute ko da je svakom jezik u olovo zaliven al' starac Petar veli:
- Ta kako su prošli, svitla kruno, kralju?! Tako, da se Krtina može sakrit pod zemlju.
- Samo da nema ašova i kerova, - žalosno će najstariji sin.
- Pa i tako su prošli, - dalje će Petar, - da znaju, di starac Petar stane, da tamo trava ne raste.
- Bolje je, da i ne raste tamo di ima svinja, - na to će sridnji.
- Pa i tako su prošli, - na kraju će Petar, - da su naučili: kukuružnom ne možeš ni kera čestito udariti, jer se ona i od vitra slomije.
- Još kad je vrepci salete! - žalosno će najmlađi kraljev sin.
Stari kralj je onda počastio starca Petra i zapovidio mu, da ispripovida sve po istini, kako je bilo. Kad je kralj sve to čuo, zapito je Petra:
- A di si, sinko, sve to naučio?!
- Trbuvom za kruvom po svitu, pa sam od svita i naučio, - kaže Petar.
Stari se kralj zamislio, kad je to čuo i na poslitku kaže:
- Slušaj, sinko Petre, ja ću dati tvojoj braći i sestrama krilo i staranje. Ne će bit' ni gladni ni žedni, a ti znaš šta ćeš raditi?!
- Vi, kažite, pa ako bude pametno, ja ću i poslušati.
Vidi kralj, da svaka rič starca Petra vridi pa ga zagrli i kaže:
- Ići ćeš po svitu s ova moja tri, pa kad i oni od svita nauče sve, što triba i kako triba, onda ću njim pridati moju kraljevinu, a ti ćeš njim biti desna ruka.
- Ako ja dotle ne zapatim sebi kraljevinu, - na to će starac Petar.
- A ti njim onda budi dobar prijatelj i komšija.
- Kako to ne bi bio, kad su mi gosti bili.
Tako stari kralj i starac Petar razgovaraju, al' se u to umiješaju i ona trojica, pa kažu:
- Babo, a zašto Petar ne bi nama bio, al' odma šogor, a vama zet?!
Kralj se na to nasmije, pa kaže:
- To sam ja 'tio reć' već isprva, samo sam 'tio viditi, jeste l' se vi već čemu naučili od Petra. Sad vidim da jeste. Al' triba pitat i Petra, a i divojku.
Kako on to kazo, braća potrče kod sestre. Jedinica je, al' je lipa ko ruža, a bome i Petar nije bio momak na odmet, pa se jedno drugom odma' dopali, i sad je bila čast, mast, astal do vrata, a na astalu svašta-ništa, i kad su se svati razišli, nije ostalo ništa osim ove pripovitke.