Jošće mi zora ne zabili
niti sunašce ne presvitli,
vidih divojku gizdavu
cvitje brući batrivu.
Nje črne oči svitaju,
kot sokol-ptici igraju;
lišca rumena blišćahu,
spodobno rožam cvat'jahu.
Srce zaćutih hrabreno
od nje lipote ranjeno,
ne mogoh dalje zmagati,
plamen gorući tajati.
Ja ju pozdravih ljubleno
ter se naklonih vmiljeno;
skupa se bismo zastali,
ruke na zdravju podali.
Pojdem potiho govoriti:
nimaj mi, vila, zamiriti
da te na miru sbantujem,
ljubav od srca očitujem.
Koje mi, prosim, ne zvrži,
neg svomu srcu ti priveži;
ter mu ne skrati živiti,
z milošćom pravom hraniti.
Ovo ti viru zavdajem,
srce i telo aldujem,
pravično ću te služiti,
lipoti tvojoj dvoriti.
Listor naj druga ljubiti,
nit moju službu odduriti;
srce himbeno ne hrani,
čistu mi ljubav ne zabrani.
Nato je milo zdahnula,
desnu mi ruku ponudila,
koju ponizno celovah,
srce si kruto obradovah.
Skupa pojdosmo šetati,
lozu zelenu pohajati,
polag studenca počivati,
draga spominka vživati.
Oh, kdo bi mogal spisati
kako je lipo bivati
v letnoj vrućini pod hladom,
z ljubom predragom na samom.
Je li mi takva nasladnost,
koja premaže ljubeznost
kdi se dva srca zastanu,
dvi tela jedno postanu?
To se je tako zgodilo,
biti će i prija je bilo;
moje mi srce naj počiva
kdi se sad pjesam popiva.
