SRIĆA DAJE KAJ MISAL ZE ZGAJE
Bisno jaše Horvatjanin junak
Priko polja viteškoga konja;
Na junaku perje risovina,
A na konju sprava pokovana.
Tu zasreti lipotom gospoju,
Koja cvitje i rožice brala,
Fijolice u nadra metala.
Al joj side junak govoriti:
Od Boga te dobra srića najde,
A od mene milo pozdravlenje.
Je li dopustak ruku celovati,
Ter u družbi cvitje pobirati?
Gospoja ga lipo pozdravila,
Da odsede, drago ponudila,
Sama sobom tiho govoreći:
Od kada se ja na svit porodih,
Ne bi junaka ki bi mi omilio,
Kaono sada neznan Horvatjanin.
Vred od konja junak odskočio,
Ter gospoji bilu ruku ljubi,
Proma nebu milo izdihuje:
Ajme meni, što se sad prigodi,
Od liposti sam se preminio,
Od dragosti srce pogubio.
Još govori lipotom gospoja:
Kamo si junak odputio,
Noćevati gdi si naminio?
Ako ti drago konak učiniti,
Oto su ti bili dvori moji;
Rada ću te va nje upeljati,
Vsu moguću službu iskazati.
Na to se je junak poklonio,
Na milošći lipo zahvalio:
Nisan vridan, lipotom gospojo,
Da ulizem u dvorove tvoje,
I poklonim ljubeznosti moje.
Aj odkud mi dobra srića dojde,
Tebe vidit, tebe poslužiti?
Vse sam gotov za te učiniti.
Cvitje beruć malo poštentahu,
A k večeru na dvor ušetjahu.
Što su bila drag govorenja,
A za njimi bolja pripećenja,
Lasno more vsaki upetiti,
Kak si znaju srca ugoditi.
