Vi loze zelene, vi polja cvatuća,
vi zdenci, potoki i voda tekuća,
deh, skaž'te smilenje
vrh tužno, žalostno to moje življenje.
Ni noći ni dneva prez suz polivanja,
vsaki hip, magnutje ronim zdihavanja
da b' se i pećine
mogle umehčati od takve godine.
Drugi se raduju u vašoj liposti,
ja pak vdil tugujem u strašnoj žalosti,
a pomoć ne vidim,
neg kot praznu maglu ufanje naslidim.
U vas dragost, vridnost vsaka je dobiti,
v srcu pako momu čemer nahoditi,
ki ga izkončava,
ar milošće nikdir tužno ne spoznava.
U vas što god živi, drago se raduje,
v meni pako misal nikdar ne miruje,
nit poznam veselje,
ar spodobno smrti je moje življenje.
Oh, srićno bivanje, oh, stokrat blaženo,
svitlost sunca vidit da vam je sujeno,
od vile lipotu,
ka kot misec čista je v svomu životu.
Neg meni tužnomu ne more sijati,
ovo jur godišće da moram strajati
nje tela svitlosti
ter konca ne vidim, oh, mojoj žalosti.
Aj, neverna srića, s tim li jesi dična
da činiš trpiti prava za krivična!
Vsako svoj cil ima,
neg moje trpljenje smilovanja nima.
Deh, vi konči, vitri, glas moj pronosite
ter vili ljublenoj službu nazvestite.
Srce tak valuje:
kdi telo ne more, naj misal zvršuje.
