Spovid koludric od sedam smartnih grihov

Spovid koludric od sedam smartnih grihov autor: Marko Marulić

Spovid koludric od sedam smartnih grihov

Opatica gospa Bona
zvonila je u sva zvona;
i povivši valom rami,
izidoše varvijami
koludrice svekolike,
pustiv cele i konike:
gospa Goja, gospa Stanka
i s Jelenkom gospa Anka,
Zana, Žuva, Mira, Mara,
Dobra, Draga, Vidra, Vara,
Agnezina, Slada, Ljuba,
Nikulina, Cvita, Gruba;
paka Vlada, pak Dobrulja,
kojoj grede pade mulja;
dokle odiva ona kose,
dojde Niža s noge bose;
pak dojdoše sve ostale,
stare i mlade, vele i male,
i prid Bonom dvorno staše
čekajući ča veljaše.
Ona družbi, ka se steče,
podviže se paka reče:
Sestre drage, tuj vas zazvah
cić naukov ke van davah,
da jih opet ponovimo,
jere dobro ovoj vimo
da človiku vele udi
ne ponavljat ča mu prudi.
I zato vas zazvah samo
naš običaj da tiramo;
slišav poni riči moje,
rec mi svaka grihe svoje
tere spovid svoju čini
umiljeno, a ne hini,
s ponižen'jem i skrušen'jem
i s boljšan'ja odlučen'jem;
jer je zakon, kako viste,
opatici da spoviste
misli, riči tere dila
ka je koja učinila
od nedilje do nedilje,
da van budu duše bilje
cića moga naučen'ja
i našega pokoren'ja;
pak posniku pravit dila
ka je koja kad stvorila,
da budete odrišene
i u raju uzvišene.
Kimno sarcem k popu tada,
s tim pristup'te k meni sada;
kano neće reć očito,
a taj otaj reci listo. -

Oholija

Ka starija od svih biše,
glavu više svih nosiše,
kleknu tada u tom dili,
poniži se i umili,
reče: Gospe, u tom skrivah
jer se oholo uznosivah;
druzih gardeć, sebe hvalih
i u taki se grih obalih. -
Opatica odgovori:
Znaj da oni ki je gori
ponižen'je u svem ljubi;
tko se oholi, toga zgubi.
Kako se tko više dviže,
tako toga tisne niže.
Lucifera s nebes doli
varže u paklu, jer se oholi;
više nebes majka Diva
pojde jer se poniživa.
A ti za grih koji stvori
u kuhinju pojdi gori
ter se veće ne večeri,
god pometi, sude operi
i pobol[j]šaj u pokoru,
da ti ne dam drugu goru. -

Lakomija

Pride druga, ka hodeći
ide gori skut noseći,
bojući se da ne izdere
suknju, čim se naprid vere.
Bud da biše nadrizana,
da mnju, tvardo opasana,
li pristupiv onde, kleče
ter s uzdahom tako reče:
Nika sestra dojde prosit
stari sklopar, hteć ga nosit;
a ja joj ga ne poklonih,
na skupost se tuj naslonih. -
Bona reče: Sestro mila,
skupost taku ne bi imila
da bi često razmišljala
ča s' se Bogu zavećala:
ubog život nosit, imit,
potribljivim naruč činit.
Misli da je toj stvar huda
ne čuvat se taka bluda.
Skupost sgubi bogatoga
ki Lazara ubogoga
ne milova kad prošaše
i na vratih lačan staše;
priminuvši, pojde ubogi
k mistu gdi je pokoj mnogi:
pojde u mukah on bogati
gdi ne more vode imati
kom bi jazik ohladio
tere manje mučan bio;
jer u ognju vas goraše,
a pokoja ne imaše.
Taj t' je konac lakomije,
ka ne pušća ča zadije.
Zato sklopar, ki ti nosi,
daj ga onoj ka ga prosi;
i još bičve i postole,
da joj nisu noge gole.
Ako budeš tako davat,
taj grih neće tobom vladat
i uboštva sve nevolje
podnesti ćeš vele bolje,
ufajući vazda u Bogu
da će t' dati plaću mnogu. -

Nenavidost

Zatim dojde treta, Lada,
blida, suha kako klada,
jer se rado uzboljaše
tujim dobrom ko vidjaše.
Došad, poni ondi tada:
Zgriših - reče - ovdi sada;
lipu suknju nike vidih
ter joj u njoj pozavidih;
da bi mi ju moći svući
tere sebe u nju obući,
jer je nova, netaknuta,
a moja je omaknuta. -
Opatica reče: Šten'je
nisi čula u van'jel'je:
ki se mekim odivaju,
da pri kraljih pribivaju;
poni Bogu on ne služi
ki se odićom ružnom tuži.
Ako ć' služit samo Bogu
i prijati plaću mnogu,
tva odića čin da bude
ćudi keno duši prude:
sveti posluh i pošten'je,
iskarnjega poljubljen'je
i ostale sve kriposti,
ako ć' biti u milosti
Boga, stvorca od svih stvari,
a ne svita, ki zlom vari.
Svita ostra biše Ivana
od strun zvirnjih, ne od pana;
od svih ki[h]no žena rodi
nikor njega veći hodi.
Hti toj Isus svidočiti,
još se od njega hti karstiti.
A sad, jer te tvoja ludost
pogna i prignu na zavidost:
tri dni hodeć, zemlju gledaj,
a inamo ne pogledaj;
li misleći da je tašćina
svaka gizda tere hina;
misleć bludne oči bistre
da su vrata i ponistre
po ke k duši smart uhodi,
otvorenih kad nahodi:
raskošam jih svita zatvor,
Svetu Duhu vazda otvor
ter, kad bude grih te riti,
tebe t' neće moć dobiti. -

Saržba

S tim naukom ova pojde,
a četvarta za njom dojde;
spustiv grundu strašne oči
tere takoj riči toči,
reče: Nika prez uprosa
tače mi se parstom nosa;
rasardih se u naglosti,
opsovah ju; ne bi dosti,
htih joj dati zaušnicu
ter ju barčih po usnicu.
Jer bi harla umaknut se
ter je listo dotaknuh se,
ne hti ona tebi tužit,
da ustarpljen'je hoti obslužit;
i tako se taj stvar zgodi:
daj pokoru ku ti je godi. -
Opatica reče tada:
Toj ča s' rekla meni sada,
da bi ona potužila,
u klade bi ti sidila,
ni bi iz nje išla vanka
do tri noći i tri danka.
Ne zgrišivši božju sinu,
tu t' bih dala dišiplinu:
da pokol si sama htila
osvadit se za taj dila,
hoću da te svi tuj biju
šibom po nos i po ušiju,
svaka jednom, a ona i triš
ku s' udrila, kako ti diš.
Gdi je očito sagrišen'je,
trib je očito kaštigan'je.
A ti, prijam ruke, steći,
poniknuvši i mučeći,
misli Isusa ustarpljen'je
i njegovo ponižen'je:
ne odudri kad ga biše
i propinjaše i umoriše,
da za puk se još moljaše
ki mu svaka zla činjaše.
On je pravden toj tarpio
ter se nije rasardio,
a mi ćemo sarce imiti,
kleti, spsovat tere biti
kada nas se tko dotakne
ali jošće nami makne;
buduć pravo mi da bismo
vazda b'jene jer zgrišismo,
sagrišismo tomu ki nam
svaka daje, i sebe sam.
Ako budeš toj povraćat,
neć nikomur zlom odvraćat,
da, hteć Bogu prava biti,
svaka hoćeš podnositi,
želeć dobro još i onim
ki zlo čine tebi i tvojim;
i molit ćeš Boga za njih
da smiljen'je ima na njih;
oni od griha da se kaju,
a on jih prime k sebi u raju. -

Linost

Dojde peta postupajuć,
lino noge prostirajuć;
venjajuć se, dojde onde,
kako t' pravljah sada ovde.
Natslonit se banci pelja
i, kad kleče, popostenja;
nakaniv se, usta otvori
tere tako progovori:
Lino mi se bi ustati,
jer mi slatko biše spati;
meka biše posteljica,
a od maha blazinjica;
pod gubicom flandriotom
vrat mi mokar biše potom.
Probudiv se, opet zaspah,
na jutarnju tad se ne ustah.
Pride nika, ja me budit,
ja se bojah ne nastudit;
ispod svit joj odgovorih,
glave vanka ne odklonih;
rih: Sestrice, čuju, čuju,
da ovo ti se nič zlo čuju.
I slagah joj tako tada,
a ti, gospe, odluč sada
dat pokoru i nauke
da u vičnje ne idu muke. -
Opatica nju pogleda
i uzdahnu kad ju zgleda.
Ajme, - reče - ča se liniš
ter neboga sobom hiniš?
Ne znaš linost da je huda?
Svakoga je uzrok bluda.
Kad se liniš i praznuješ,
tašće misli ne minuješ;
lin ne more dobit napast,
zato u svaki grih će upast;
lin milosti neće doteć
jer k molitvi neće poteć;
lin spasen'je neće dobit
jer za trudom neće hodit;
s trudon bo se u raj grede,
ne s linostju, ka ne prede.
Misli: ki su raj dostigli,
kolike su trude imili!
Apostoli, ne ležeći,
da tikući i učeći,
po sva mista prohojahu
i mnozi jih progonjahu.
Jakov, ki se zove Mali,
hteć da vazda Boga hvali,
toko često poklecaše
cića plaće ku čekaše,
da kolina, nigdar cila,
bihu žuljmi obotila.
Tako ti se grede gori
gdi su svetih svitli zbori.
Na blazinju tu sideći,
a ništare ne čineći,
no praznujuć po sve lito
ali ležeć na žepito?
Ako ć' poni imit milost,
ne utunjči se u tuj linost,
da te span'je ne primaga,
moja ćerce mila i draga.
Čin, kad budeš gori ustala,
da se ne zna gdi s' ležala.
Bolje ti je na dasci spat
ner jutarnje, ćerce, ostat.
Ajmeh, kad su ine u koru,
kako ostat mož na odoru?
Kako li te svist ne budi
videć svaku gdi se trudi?
Misli da se ne gre u pokoj
ner po trudu, pečal i znoj!
A za tvoj grih taj od span'ja
i još za grih od lagan'ja
osam dan ćeš na tle spati,
pri se inih gori ustati;
a onoj vrime ko t' izbiva,
da te praznost ne dobiva,
nos kamen'je ko je kon vrat
i čin indi da bude stat,
dokla izneseš svu gomilu
i linosti stargneš žilu. -
S tim osudom tja otide,
laglja nere kada pride,
i poče se veće čudit
kako je vridno grih spovidit.

Žarlost

Dojde šesta pak vladika,
masna, tusta i velika;
i pristupiv, tad govori:
da, sideći u komori,
tajno biše kokoš jila
tere pila iz barila.
Ni ova grih svoj ne zataja,
dobra biše opašaja,
tako da se ne tajaše
ni na obrazu ča činjaše.
Opatica nju očima
pozri, glavom pak pokima:
Ba, ba, - reče - tvoje tilo
ja mnju da ti ne bi bilo
od jiden'ja vele mala;
da pokle si u toj upala,
triba ti je taj red podat
da se budeš manje štovat,
a veće se usiliti
dušu spasit i umiliti.
Spomeni se da obist garla
narod lju[d]ski jest zatarla;
jer kad pusti božju volju
Adam s Evom, ču nevolju;
i kad zgrišit on ne haja,
bi izagnan van iz raja.
Svi ki od njega izidoše
u raj božji ne pridoše,
dokla Isus sam ne pride
i, tarpivši, gori uzide.
Spomeni se da zgiboše
u pustinju ki jidoše
meso kim se oskvarniše,
manu božju pogardiše.
Spomeni se, ako s' štila,
ča je rič božja govorila:
Jao vam ki ste sada siti,
pak hoćete glad tarpiti!
Glad tarpljahu i pošćahu
sveti, dokla ovdi stahu;
sada z Bogom pribivaju,
svake slasti uživaju.
Vodu p'jaše, ne sok lozja,
kino karsti sina božja;
ne jidiše kokošice,
da mlajahne kobilice.
Ča jidihu otci sveti,
kih poljubi Karst propeti,
ner koren'je tere zel'je?
U vičnje su sad vesel'je.
Tako ustezat svoga garla,
moja hćerce, budi harla;
usiluj se žežinati
i u svem Bogu slavu dati.
Kratak život zač ne more
podnositi tej pokore,
buduć konac harl pokori,
a prez konca plaća gori.
Sve će [s'] slasti vred skončati,
da prez konca muku imati:
toj usloni sarcu i ćuhu
ter neć volji dat tarbuhu.
A sad za grih, ki s' stvorila
išćuć slasti ke bi jila,
tri dni posti, ne tač jiduć
ner kruh samo, vodu pijuć. -

Blud

Pojde ova, dojde sedma,
zavarši se malo ledna,
kipa prava, duše gobe,
noseć na se svitle robe.
Srebarn pasac, s[r]ebarn nožić,
urešena kako božić.
Svilni traci i vrićica
spravna kako nevistica;
ne kano se božja zove,
da ka gizdom tašćom slove.
I poče ju stid obhodit,
zato lako ja govorit:
Gospe, prozrih žuliziju,
li da koga mladih viju;
jedan biše mlad u panu,
za njim [m]i se pamet ganu.
On ti tamo mimo projde,
da obnoći u san dojde.
Sad me napast vele trudi
od tih tacih bludnih ćudi;
a ti daj mi nauk i red
da ne upadem u niku zled;
daj pokoru takoj dila
kaj rih da sam učinila. -
Ajmeh, - reče opatica -
znaš li čija s' nevistica?
Nis li onoga ki te stvori,
kralja slave, ki je gori:
ki pogardi bludi hudi,
a čistinju vazda ljubi;
ki se od Dive hti roditi
i san distvo obslužiti?
Nis li onoga koga sudi
tope u paklu one ljudi
ki nečisto misal nose
i očima svud zanose;
koga sudi kupe gori,
gdi su an'jelski svitli kori,
onej duše ke grih puti
pogardit će, kako ć' čuti?
Pogardi ga Katarina,
Cecilija i Justina,
Margarita i Lucija,
i s Agatom Dorotija,
i Ursula s njeje družbon,
i Barbara s vernom službom,
Agnes, Tekla, Petronela
i ostale, kih je sila:
kralji može pripraviti,
Isukarsta ostaviti,
ni tokoje k mužu pojti,
a čistinju svoju ojti.
Jere znahu da cić mene
an'jelom će bit takmene,
da će biti Isusove
nevistice i drugove
u nebeskoj slavi u koj
svako dobro jest i pokoj.
Tamo misal htij zvišati,
a k ponistri ne ticati,
ter ćeš napast odagnati
i blud puti neć poznati.
Nećeš gizdom sebe odit,
da u prip[r]oste halje hodit;
snet ćeš pasac i s nožićem,
a opasat se konopčićem.
Dali kad neć svite odvarći
i voliš se sjat u vrići:
iznutarnje ć' gizde brati
i izvanske odpušćati.
O, koliku ć' imat radost
ka[d] ti reče božja milost:
Hodi k meni, nevistice,
moja čista golubice,
zima z dažjem jure projde;
premalitje za njom dojde,
projde napast i nje sila:
evo t' pokoj ki s' želila.
Ča s' u veći htila trud stat,
veću plaću sad ćeš prijat.
Poni misli, hćerce moja,
kolika je plaća tvoja
ako budeš kripko stala
s viron ku si Bogu dala.
A tuj napast ako ć' dobit,
ovim putom hoćeš hodit:
sve razblude pusti na stran,
priprošćinu primi na stan;
napast kad te bude gostit,
a ti veće počmi postit;
kad oćutiš puti pakost,
a ti od Boga prosi jakost,
hoćeš jaka vazda biti
kada budeš ti moliti.
Jošće zatim ovo stvori:
s mužmi ne stoj ni govori,
ner koliko t' tribi bude;
da ti duši ča ne pride.
Ne sliš tašće pripovisti,
jerbo ude dobroj svisti;
ne hod pisni gdi kantaju
ni gdi tanci ki jigraju.
Ako l' budeš tako činit
napast neće tebe slidit;
od čistoće krunu ć' prijat
i s Isusom u vike stat.
A za taj grih ki spovidi
u celicu tvoju sidi
pet dan žežin tuj čineći,
Boga moleć, a ne speći.
Reć će druga, post mi ni drag,
a ne misli da tanta vrag:
ni izgoni se van kolinom,
da molitvom i žežinom.
To t' Isusa jest rečen'je
u njegovo evan'jel'je,
kad izagna nima i gluha
iz človika zloga duha. -
Opatica, svaršiv govor,
s ostalimi pojde u kor,
jer večernje vrime biše.
Dali parvo nere štiše
učini jim svim zapovid
da pak dojdu sve na spovid;
da se dojti ne omarze
kad oficij jure svarše.
Taj ispovid dotla plove,
Bogu hvala, ki s[v]ud slove.

Amen

Omazah ti medom kraje
ovej čaše, da ti je slaje;
jeda potom budeš piti
ča će t' nemoć griha odbiti.
Smih ustaviv, tuj ćeš najti
po čem nećeš s puta zajti;
i vidit ćeš: Marko Marul,
toj učeći, da ni zarul.
Na svem hvala svemogomu
Gospodinu Bogu momu.

               Amen