Sliši me, ružice, er ti ću sad pravit

Sliši me, ružice, er ti ću sad pravit autor: Šiško Menčetić

190. pjesma prvog dijela Ranjinina zbornika. Akrostih Šišmundovo.

Sliši me, ružice, er ti ću sad pravit
   koje me tužice još neće ostavit.
   Kad vidih s kosami tvoj obraz uresan,
   toli me zamami ter ostah zavezan;
jer ostah kako spet, zač tvoja ljepota
   obujmi svu pamet od moga života.
   Ter kad se prigodi međ družbom bit meni,
   veći me jad shodi negli trud pakleni;
zač drugo ne vime ni marit ni tvorit
   ner slatko tve ime među sve govorit.
   Zatoj se uzboju, hoću se zadavit,
   da tebe gospoju ne budem projavit.
More li taj misal menije bit bez truda?
   zač druge ispisal ne bih ja do suda,
   zač ne vim broj ni red koli me skončava
   prislatki tvoj pogled i kosa gizdava.
Velmi bi pravedno togaj dilj sunačce,
   da skrasi zajedno me s tvojim srdačce,
   da moja ljuvena želja se utaži;
   zač ljubav skrovena život moj vas spraži.
Ne mogu ter veće odolit ljubezni:
   dobro svis da neće, nu pamet sva bijesni.
   Odlučih tirat svit koji me sili poć
   gdi se ću ja izvit tolike želje moć.
Dim ovo za tugu od plahe ljubavi,
   danu drž' stvar drugu, moj venče gizdavi:
   zašto bih volil sam život svoj izgubit
   ner da ja druzim dam me srce poljubit,
od koga dah posluh tvojojzi radosti
   od ki čas ime čuh od tvoje mladosti,
   koje sam upisal u moje srdačce
   ter mi si na misal dan i noć, sunačce.
Volju rit pravedna: čas ni hip ne vime,
   kad sa mnom zajedno nî slavno tve ime
   koje mi govori: "Služen'je dostoju;
   dostojno tko dvori dočeka čes svoju."
Oh, za tvoj zlatan stril, ružice, i za toj
   čin' da se u tvoj kril ugleda život moj,
   ako ćeš kako se viditi raduje
   tvoj obraz i kose komu se daruje.