Ribanje/Parvi dan

← Naslovnica

Ribanje i ribarsko prigovaranje —  PARVI DAN autor: Petar Hektorović

Drugi dan →

Viteže naredni Bartučeviću moj,

Svim ljupki i medni kî znaju razum tvoj,

Koji nas svih brani u potribe naše

I brez cvarni hrani kako zlate čaše,

Koji nas svih kruni po mnoga zlamen'ja

Kojim smo pripuni svakoga počten'ja.

Najdoh čteć lipu stvar gdi mudri govore:

Brez izmine ništar dugo stat ne more

I mnoga trujan'ja koja su opora

Da budu skončan'ja ljudem do umora,

I da je stvar prudna tko će vred ne sahnut,

Uzmaknuvši trudna težan'ja, oddahnut,

Kâ škodu donose kipu i živin'ju

I kriposti kose svisti i umin'ju.

I zato još pišu: za trudom daj pokoj

Tko neće na prišu skratiti život svoj.

Odlučih toga rad minutih ovih dan,

Pušćavši sve nazad, kudgodi pojti van,

Zide ostavivši, meštre i težake,

Brašno pripravivši i potribe svake.

Videć se zapleten u stvari primile

I čudno umeten povoljno brez sile

Kih nisam nigdar sit ni u san ni bdeći,

Mirniji moguć bit, manje se trudeći

Na Tvardalju momu koji me posvoji,

Kî, pravim svakomu, čudno me opoji,

Kim buduć savezan, kad njega napravljam,

I grad i grajski stan velekrat ostavljam,

I sve prijatelje (toli je on jaki),

Š njimi roditelje i razgovor svaki.

Bud da kî ga vide, toli jim drag bude,

Kad u njem poside, tomu se ne čude,

Negli budu pravit: nî u tom grihote,

Svaka taj ostavit rad ove lipote,

U kom svaki trud moj toliko me slaja

Da mi sarcu pokoj to veći poraja.

A sve ča se čini na božju jest slavu,

Na pomoć općini, meni na zabavu,

Na utihu mojih koji će za mnom bit,

Jer je pravo svojih pomagat i ljubit.

Li ne hteć u meni skratit mudrih svita

Koji su hvaljeni po svit mnoga lita,

Premda se slab čuju, odlučih za tri dni

Da kudgod putuju, neka me doma nî.

Ter za spunit želju najdoh dva ribara

(Istinu ti velju) najbolja od Hvara,

Paskoja jednoga, dobra muža i prava,

Nikolu drugoga, mlada i gizdava.

Jedan se Debelja, drugi Zet naziva,

Kim je plav postelja kad litnji lov biva,

I uho blazina, a kad je žešći znoj,

Pitje dobra vina sarcu mir i pokoj.

Činih da plav sprave i arbor i jidro

I vesla da stave i timun i sidro,

I mriže tankoga tega ke padaju

Der do dna morskoga i putom plivaju,

I na to ubranu travu gorske paše

Ličminom vezanu da se ribe straše,

Kopitnjak i osti i luča zametaj

S kim će ribe bosti večer vozeć uz kraj.

Još Paskoj dovede sina za potribe

Koji š njim prisede da buca na ribe.

Svi ulizši u plav veselo pri Ploči,

Maknuv se kako lav Nikola van skoči.

Plesnuv se reče: nut! Već slova ne reče,

Svivši dolami skut ter domom poteče,

Kako tko ne spravi pinez punu zdilu,

Al ne zna gdi stavi dragu rič i milu.

Nitkor nâs ne mnjaše da je još u kući,

Kad se jur vraćaše veselo tekući

Noseć skrabijicu i š njom pobuk novi

I staru mrižicu kom ježine lovi,

Zatim tanke soli kâ se kupi liti,

Ku trate na stoli ljudi plemeniti.

Paskoj mu reče: poj, kanjčenicu još daj.

Rih ja: dosti je toj, veće tud ne postaj.

Taj čas se diliše, tako se brodeći

Junački upriše, put Kabla vozeći.

Došad u Zavalu parvi lov počaše.

Gdi velu ni malu ribu ne ujaše,

Jer mrižu zadiše u parvo metan'je

Kom se utrudiše potezat zaman'je.

Zatim popadoše kolač od kamika,

Mrižu provargoše, spustiv ga dolika

Kojim (nuti čuda) taj čas ju oddiše

I sebe od truda barzo slobodiše.

Pojdoše naprida, opet ju spušćajuć

Kud je ribam črida, pobukom bucajuć.

Toj jutro ne htiše kopitnjak ni osti,

Mrižom bo loviše tuj ribe zadosti,

Obilno sasvima ča ne bih ja mnio

Da nisam očima mojimi vidio.

Jošće nakon toga jednoć ju metaše

Varh Kabla samoga gdi ino ne ujaše

Negli uhitiše zubaca za sriću

Kî priličan biše k jednomu teliću,

Koga ne izpletoše kako ribe ine

Negli ga ojdoše da tako počine.

Vide mi ga tada zgledat biše milo

Gdi je kako klada od pedlja mu rilo.

Vidit ga lipota, čudih se uistinu,

Kako mriža umota toliku težinu.

Vitar se podvizat tad poče odzdola,

Val vala dostizat: i reče Nikola:

NIKOLA

Pasko, neće nam dat smorac već loviti,

A vrime je ručat, ča je meni mniti.

Nu jidro napravi, argutlu izmi van,

I sve ino spravi, hodmo na drugu stran.

Pojdosmo jidreći od bada onoga

Po moru puzeći put kraja drugoga.

PASKOJ

Neka skratimo put, reče Paskoj, hodi

Kad je vitar u skut, recimo štogodi;

Štogodi najdimo, ne mučimo danas,

Čim obeselimo gospodara i nas.

NIKOLA

Ja sam vasda spravan njega veseliti

I njemu pripravan vas život služiti.

Nudire počni tî kî si razumniji

Umin'jem i liti od mene stariji.

PASKOJ

Mož' li se domislit, povij mi, jeda znaš,

Da prî htij razmislit neg mi odgovor daš.

Nigdi se tužio vele biše jedan

Da je čudnu imio nesriću na svoj stan,

Bogatac budući, pun svega iman'ja

Da u svojoj kući dopade skončan'ja,

Jer ga obstupili zlohotnici bihu,

Oružjem strašili kô s sobom imihu

I da mu ujde van hiža kroz prozore,

On osta savezan, jer ujti ne more.

Što ti se sad vidi, može li biti toj

Istina, besidi, ali je laž ovoj?

NIKOLA

Ako ti ja budu povidit toj što je,

Ča ćeš da dobudu, moj druže Paskoje?

PASKOJ

Pehar muškatila znaj da ćeš dobiti

Sladka i sazrila kim ti ću služiti.

S voljom dim ovoga kî nas njim uzčtuje

Kî će bit, vim, s toga vesel da te čuje.

Ja rekoh: ne jedan, da još mu dva daruj,

Ako ti po vas dan izreče pritač tuj.

NIKOLA

O tome dobitju ja ću se minuti

I o tome pitju, da sliš' ako ć' čuti.

Znaš ko je bogatac pun blaga zadosti?

Oni ozubatac komu tî ne prosti.

Ako ć' znat je li toj ča ti ja kazuju,

Pošad mu lustre zbroj ke srebro minuju.

Ribam da je more dom, toj mož' viditi,

Na suhu ne more nijedna živiti.

Ribam zlohotnici kî jih obstupaju

Jesu svi slovnici koji jih hitaju.

S koga riba gine oružje jest onoj:

Pritnji i travine i pobuci tokoj.

Od prozori bud znan: oka su u mriži

Ku kad iztegnu van kroz nje more biži.

Kada ja poslušah tej stvari, u taj čas

Začudivši se, stah nemalo smućen vas.

I rekoh: bratjo mâ , svaki vas ufan stoj

Da vam sam sasvima obezan čuvši toj.

Odkle dojdoh na svit i po njem putuju,

Od sedamdeset lit daleč se ne čuju,

Kâ mi starost daše i ne znam odkuda

Prid mnom ne gataše nigdar se taj čuda.

Gatku izrečenu ja bolje na svit saj

Ni liplje odrišenu ne slišah neg je taj.

Zatim dojidrismo s argutlom u ruku

Kako sami htismo u najliplju luku,

Gdino je bašćina ku sade i riju

Otca tere sina, vitezi obiju.

Došad, ugledasmo nepoznane gosti,

Na plav jim poslasmo svakih rib zadosti.

Kî viditi bihu razumna govora,

Naredno idihu s pokrovom odzgora.

Oni zahvališe cić dara lovnoga,

Ter se prem diliše put Grada Novoga.

I vaše težake lova nadilismo

I š njimi junake keto tu vidismo.

Rih ja: druzi mili, nač hitasmo ribe

Ča smo pozabili svi naše potribe?

Vrime je blagovat; ča se oblinismo?

Hodmo se počtovat, kakono želismo.

Taj čas potekoše ter oganj snitiše,

Variše i pekoše kako sami htiše.

Tuj se pokripismo na volju brez priše

I pismo i jismo koliko kî htiše,

Na onu tarpezu kamenu kâ stoji

Gdino se vitezu takovu pristoji.

O kolke kon vode i sâda postavi,

Toj svim kî dohode i sebi pripravi.

Pod sincom pri kući svi se veseleći,

Oni potičući, a ja sam sideći.

Paskoj nas ponudi, jer šćediti neće,

Reče: dobri ljudi, biste li što veće?

Hoćete l' od mene oni prisnac veli,

Al turtu ku žene peku na padeli,

Al da vam jajnik tuj prinesem, recite!

Nu se svaki počtuj ter se veselite.

Vazmi svaki vaju, rih; barže ribari

Mišati ne haju s ribom marsne stvari?

Meni je ovoj dosti po nauku momu.

Nitkor vâs ne prosti tomu ni ovomu.

Sve je toj pečeno ne da se povrati,

I na plav sneseno, ner da se potrati.

Videć da neću ja, ni oni ne htiše

Neg da za drugovja hrane odlučiše

Nikola misleć sta; hoće l' reć al neće

Kakono nevista kâ želi odveće,

A reć se ujima neg tretom pitana

Da muža vazima, li s pomnjom iskana.

Nikôko mučavši sam sebe izmori,

A pak se ustavši istom progovori:

NIKOLA

Svaki vâs me zabi, zašto mi ne daste?

Nu, recte, kamo bî ča mi obećaste?

Gdi mi je dobitje kô s trudom misleći

Najdoh, ali pitje kô dobih jidreći?

Rih: Pasko, poteci, tri daj, kako rismo,

Već riči ne reci, nehote zgrišismo.

Iz manjega suda počni mu točiti,

Veći hrani onuda kud ćemo hoditi.

NIKOLA

Dosti mi će jedan, neka znate, biti

Nisam toli žedan da ću tri popiti.

A svakomu vaju kad jih natočite

Po jedan pridaju, isto mi zgodite.

Učinmo zdravicu ovde mi na staru,

Recmo počasnicu oba gospodaru,

Za njim ćeš ti meni, ja tebi, ćaćko moj,

Došad se ne kreni dokle se spuni toj.

Tad Paskoj barzo je sam na plav potekal

Govoreć: dobro je, budi što si rekal.

Barzo ti poteče, a barže se vrati,

Sve se zbudi, reče, i dug da se plati.

PASKOJ

Naš gospodin poljem jizdi,

Jizda da mu je,

NIKOLA

Na glavi mu svilan klobuk,

Sinca da mu je,

U ruci mu zlatne knjige,

Družba da mu je,

Prid njim sluga pisan poje,

Na čast da mu je.

PASKOJ

Majka mu je lipo ime dila

Svitla sunca gledajući,

Ljuba mu je zlatom venčac vila

Uz konjika potičući.

NIKOLA

Lipo ti je, brajo, pogledati

Lipa skoka junačkoga

Gdino mi junak poskakuje

Od kamenka do kamenka,

Bila lišca pokazuje

Iza šćitka perenoga.

Iza šćitka perenoga.

Tad ja okusivši, svaki se začudi,

A oni popivši, hvala vam, rih, budi,

Kî tako pojući mene veselite,

Razgovor dajući službu mi činite.

Zatim se Paskoje obazriv u čas taj:

PASKOJ

Nut, reče, kako je bašćina lipa saj!

Nut oni lipi sâd, nut tarsja onoga!

Da bi mi ovdi sad gospodara od toga,

Platih bih što godi, aj Pasko nebore,

Veće ner tkogodi verovati more;

Dim vam starijega, i kad bih toj stekal,

Ne dim ni mlajega da bih se odrekal.

NIKOLA

Ako t' se ne grusti što je toj i nam reć,

Nudire izusti prid nami totu steć.

PASKOJ

Da stojim po vas dan s vami der do noći,

Neće mi nijedan, mnim, u tom pomoći.

U njemu ja čuju oni razum pravi,

Zato vas ne psuju, čuj mi ne zabavi.

Jednu ću tančinu samo da mi povi,

Za sarca lahčinu pojt ću u Grad Novi,

Najti ga na domu, jer veselo čuje,

Priklonit k svakomu ko ga potribuje,

Za znat je l' istina i biti li more

Ali je tašćina, ča slišah govore.

Rekoh ja: Paskoje, znam da s' prijatelj moj,

Rad ljubavi moje kazuj nam ča je toj.

PASKOJ

Za posluh ću riti i spunit ča želiš

I sve poviditi istinom kad veliš.

U družbi se najdoh na Solinskoj rici

(s kimi tamo sajdoh) s trima redovnici.

Bud' da š njimi bihu jošće mnozi ini,

Jedan red imihu u biloj skupšćini,

I kî jim služahu pripravni k volji njih

I u svem slušahu kakono starijih.

Oni tuj staviše nike cke nad riku

Na ke napraviše tarpezu veliku.

Tuj se je družina na obid skupila

Kon Urmanić mlina i kol njih kaštila.

Došad se umiše na same rike kraj,

Pak blagosloviše po redski običaj.

Tako i ti čini, Nikola, moj ti svit,

Tere se ne hini, jer ti ću čudo rit.

Kî ne zlamenuju jizbinu stavljenu,

Mnokrat izblaguju nepravdu paklenu.

Čul sam da tri daje blagoslov koristi

Tomu kî to haje, dobro se uvisti.

Parvo se ne boji toga što t' rih sada

Da brez sumnje stoji tko brašnu zlamen dâ

I da ga otrovat ne mogu otrovi

Ni mu ku škodu dat u zdili takovi.

Zatim da tučniji bit mu će obrok taj

I kipu vridniji, pameti toj i znaj.

I ov naš gospodar (zamirah ga vide)

Učini taku stvar prî ner jisti side.

Pak se pokripivši, ustav se na noge

K Bogu se obrativši hvale mu dâ mnoge.

Tako i mi činimo, jer pića i svaka stvar,

Očito vidimo da je toj njegov dar.

Tuj jiše i piše malo govoreći,

Zadovoljni biše, svi se veseleći.

Biše sve priprave, mlajši se dostižu,

Ništo teplo stave, a ništo podvižu.

Niki vino nosi u veloj bokari,

Tko će pit da prosi da se ne privari.

Vode bihu sudi kâ rikom ploviše,

Razloženi svudi kako se gdi htiše.

Niki pogleduje, stav gdi ga svi vide,

Ako što tribuje da mu zapovide.

Neće da se krene zarčeći prid svima,

Očima da trene vrimena ne ima.

Niki pospišuje toga kî sir starže,

Ter mu poprićuje da ga nosi barže.

Nici dvorno služe riči ne imihu,

I dobro se druže kako sami htihu.

I barzo tecihu štogodi doniti,

Jer pomnjivi bihu starijim zgoditi.

Kad obid svaršiše prilipo na rici,

Ustav zahvališe Bogu svikolici.

Čudo vidit biše svim totu meu nami,

Gdi rika teciše pod naju nogami.

Sidoše zatime da se razgovore,

Oblast davši svime reći tko što more.

Tad jedan stariji koga svak zamira,

Kako razumniji, parvi rič prostira.

Reče: bratjo, znajte, čudo vam ću reći,

Nu me poslušajte rič moju zoreći.

Riku tuj vidite barzu i duboku,

Ovde gdi sidite, ne vele široku.

Od počatka vika nigdar ne pristaje,

Odkuda tolika u gorah voda je?

Da bi je sva bila polja puna i gore.

Jur bi se iztočila svej tekuć u more,

Nigdar ne stajući najmanji jedan čas,

Ni se vraćajući; ča je toj, prosim vas?

Drugi mlaji malo reče: ako ć' znati

Kako u zarcalo sve ću ti kazati.

Mater našu ovu, po kojoj se hodi,

Koju Zemlju zovu, more svu obhodi.

Kâ ima šupljinu po mnoge načine,

Pisačje, paržinu, skrače i sadrine,

Kroz ke prohodeći more se zakriva,

Tanko se cideći tere sladko biva

Na gore uzhodi timi šupljinami,

Paka se slobodi iztičuć rikami.

Tako t' voda zgora u more dohodi,

A druga iz mora potajno uzhodi,

Tere zacić toga rike ne pristaju

Cić mora onoga kim se pomagaju.

Ne budući red taj svita od počala,

Znaj da bi rika saj i svaka ostala

I vela i mala, nizbardo prohode,

Jur prazna ostala i bila brez vode.

Salamun kazuje da nije inako,

I toj potvarjuje govoreć ovako:

Sve rike iz mora znajte da ističu

I opet odzgora u more dotiču.

Komu se do slova verovat sve more

Ča godi njegova pisma nam govore.

Otče, ča t' se čini ali ča ti se mni

Je li toj k istini prilično ali ni?

Koli nam drago svim toj bi naučiti,

Ja vam rit ne umim, vi ćete suditi.

Kada ga slišasmo govoreć ovako,

Barzo verovasmo da je sve toj tako.

Jer slišasmo čuda totu donesena,

Ne znamo odkuda, pritanko rečena.

Čuvši riči ovoga, ne postav, on reče:

Od puta pravoga vele si daleče,

Kako ćeš poznati po razumu tvomu,

Jer ti ću kazati način svemu tomu.

Zato nu pomuči, tere svaki vaju

Sada se nauči ča mali poznaju.

Parvo ću razorit ča si govorio,

Ne ča bi moglo bit neg ča si hotio.

Dim: sve tej šupljine ke si htil zbrojiti,

Ni mogu ni čine more sladko biti.

Jer ča u sebi nima nijedne sladkosti,

Toj ti ne vazima ni moru slanosti.

Razumni govore: tko ča nima u sebi

Da dati ne more ni meni ni tebi.

Nu da bi moglo bit, stavmo govoreći

I more se osladit tanko se cideći,

Drugu ti hoću rit neg rekoh još bolju,

Ku ćeš moć procinit sam na tvoju volju.

Je li toj istina, nu mi reci sada,

Da svaka težina zgora doli pada

Sama, dim, po sebi, po naravu svomu,

Ako ju tko ne bi siloval u tomu?

I da pojt ne more uzgora dovika

Kad ju ne pomore kâ sila velika?

On reče: tako je, nî tomu protive,

Ča s' rekal dobro je i s desne i s live.

Stariji mu reče: ne budi t' sramota,

Već mi ne uteče, jer se sam zamota.

Nî li teško more, nudir ča mi ć' najti,

Misli, kako more nagoru uzajti?

Po sebi kako li rikom se stvoriti

Kad svaka ima doli težina hoditi?

Ako s' rad viditi toj dake kako je,

Nu me htij slišiti, sve znati dobro je.

Istinu ti ću reć, nijedna stvar ina

Ne čini rike teć neg sunca vrućina.

Jes' vidil vrućinu koliku moć ima,

Da svaku vlažinu pritežuć pojima.

Ako li ne znaš moć jošće toj vrućini

Tere ju znati hoć', ovako učini:

Poj, vazmi gostaru (bud da se toj znaje)

Al novu al staru, istom cila da je,

Tere joj svrući dno pak garlić postaviv

U vidro vodeno k nebu dno upraviv

I prigledav bliže, vidit ćeš cić toga

Da vodu podviže iz suda onoga.

Znaš sude caklene, bantuze ke zovu?

Nuti slušaj mene, ter kušaj stvar ovu.

Vazam jednu stavi na golu put tvoju,

Ino ne pripravi, al na drugu koju;

Neće ju nigdar čut ni se tim smutiti

Tvoja ni ina put, ni ju oćutiti.

Da ako li lana užgavši staviš tuj

Malo razčešljana (kad kušaš, tad veruj),

Napuni se mesa ako ne ostine:

Znaš li zacić česa? Samo cić vrućine

Kâ ima tôku moć: ča vlažno doseže,

Ali neć' ali hoć, sve k sebi poteže.

Nu kušaj i ovo, kada je u lito,

Akoprem nî novo negli svim očito:

Prolij malo vode gdigodi na ploču

Gdi psi ne dohode kî ju žadni loču,

Gdi sunce prižiže kada je sušina,

Znat ćeš kako dviže mokrinu vrućina.

Jer malo postavši, nećeš je viditi,

Sunce će, spušćavši zrake, nju skupiti,

Kô po morskoj vodi kupeći ne staje,

Ča u njoj nahodi vasdakrat najslaje.

Zatoj se ne kini, jere svojom moćju

Po vas vik toj čini i dnevom i noćju.

Jer kad je ovde noć, inude dan biva,

Svude sunčena moć brez stanka prosiva.

Potanko kad skupi dosta tej mokrine.

Oblakom zastupi nas i strane ine.

Iz koga padaju dažji, snizi i gradi

Nikada po gaju, nikad po livadi,

Po gorah najliše gdino su ravnine

I stine najviše i guste planine;

Odkud pak ističu bistrimi vodami,

K moru se zamiču barzimi rikami.

Kakono tko kuha naprišno u sudu,

Često oganj duha ne prašćajuć trudu.

Malo pridišući k ognjišću dotiče,

Glavnje primičući ter oganj podtiče

I kuha onu stvar po način po ovi,

Staviv joj pokriv zgar da ju prî gotovi.

Kad pokriva tega podvigne domala,

Ugleda da svega rosa je popala,

Koja, dam ti znati, kapljami se stvori

Ter bude kapati nizdola odzgori.

Odkud je rosa taj, nudire iziskuj,

Od one dolnje, znaj, mokrine kâ je tuj,

Kâ tanko uzhodi i neće pristati,

Dokle god nahodi pokriv na pinjati.

Salamun je dake istinu govoril

Da načine take nî nam bil otvoril.

Ča ć' veće da t' reku prid ovimi oci?

Sad znaš odkud teku rike i potoci.

Toj nam povidivši ne zajde inamo,

On odgovorivši ovo reče samo:

Da ne bude vrime domom putovati,

Još vam bih rad svime varh toga kazati

Ča sam čul govore razumnu glavu ja,

Kad se sad ne more, hoćemo drugovja.

Ustav se spravismo, jer vrime minuje,

Gdi ča gre, stavismo, neka se putuje.

Mi, kî toj slišasmo, kî godi tuj sidi,

Na čemu ostasmo, niktor nâs ne vidi.

Zato neću bit lin, do Grada ću iti

Da me on vlastelin bude naučiti

Istinu od toga, zna l' pilozopiju,

Taj vitez od koga tôke hvale diju.

I tako t' počteno sidine nositi

I još pohvaljeno na svitu živiti.

Je li tko tuda već razuma takoga

Kî bi mi umil reć štogodi od toga?

Rih: u svoj daržavi ni jošće onuje

Taki se ne pravi nigdire ni čuje.

I filozofiju i kriposti ine

U njemu ja viju ke druzi ne mine.

Hijeronim gospodin umom svih minuje,

Svak mu je kako sin, svak ga zna i čtuje.

Zato k njemu hodi kad imaš tuj želju,

Inud se ne brodi, čini ča ti velju.

Ča ti on pogardi ukloni se toga

A ča ti potvardi darži se onoga.

Nikola već ne da riči da se reče,

Skoči i noseć meda u satju doteče.

Pak reče: opet grem, i doni ne mala

Kus ponačeta prem s kruhom kaškavala,

Paprenjakov, vina i voća pripravi,

Tuj tko hti - užina, tko ne hti - ostavi.

Zatim se ustasmo i postav nikôko,

Sunce ugledasmo ne vele nizoko,

I pojdosmo zatoj luku prohodeći

Toj ovo i onoj tiho govoreći,

Nikada postajuć, nikad postupaje,

Bašćinu gledajuć, oh koli lipa je!

Onada najliše vrimena onoga,

Kada puna biše obilja svakoga.

I dobro postasmo sve misto prohodeć,

Kasno večerasmo, jur sunce zahodeć.

Paka večeravši totu noćevasmo,

Siti se naspavši rano se ustasmo.