Razgovor ugodni/Pisma vojvode Janka

Razgovor ugodni naroda slovinskoga — Pisma vojvode Janka, rečenoga Sibinjanina.
autor: Andrija Kačić Miošić

Pisma vojvode Janka, rečenoga Sibinjanina.

Da je komu poslušati bilo,
što govore krajišnici Turci!
Vele oni: „Jao, naša majko,
pogubi nas vojevoda Janko!

Ne vidiš li, sveče Muhamede,
što se čini od ćispeta tvoga?
Kamo tvoja sablja okovana?
Jer ne sičeš dušmanina svoga?

Posli bana Kastriotić Jurja
nije zmije nad vojvodu Janka:
svu je tursku zemlju porobia
do Jedrene, grada bijeloga.

Mnoge paše i mladi veziri
bojak biše s vojevodom Jankom,
ali svoje pogubiše glave.
Lani razbi cara čestitoga
pod bijelim gradom Biogradom.

Valja bižat u zemlju arapsku,
jer od Janka živit ne možemo.
Muhamede, naša mila majko,
ne vidiš li, što nam čini Janko?“

Ta se tužba i do cara čula,
ter dozivlje Isak-pašu svoga;
ovako je njemu govorio:
„Isak-paša, virna slugo naša!

Eto tebi silna vojska moja,
ter otiđi do Erdelja ravna
i pogubi vojevodu Janka,
ol pogubi, ol dovedi živa,

jer je meni tužba dodijala
od Turaka moji krajišnika,
da ne mogu s mirom večerati
od ajduka vojevode Janka,

koji razbi silne vojske moje
pod Aradom i pod Biogradom.
Isiče mi Turke krajišnike
i pofata momke i divojke.“

To Isaku i pomučno biše,
ko je Janko, jer dobro znadiše;
ali mu se ino ne mogaše,
valja slušat cara čestitoga.

Diže vojsku priko Romanije,
brzo paša do Erdelja dođe.
Poče palit sela i varoše,
ali mu je loša srića bila.

Viknu vila glasovito tanko:
„Na noge se, pobratime Janko!
U Erdelj ti Turci ulizoše
i varoše ognjem sažegoše.“

Kad je Janko glase razumio,
na pašu je s vojskom udario:
sve isiče, niko ne uteče
izvan paše, vesela mu majka!

Biži junak goricom zelenom,
plačuć gorko u Jedrenu dođe;
ostade mu azna i zaira,
čadorovi i alaj-barjaci.

Kad je Murat glase razumio,
bijaše se teško zamislio,
kako će se osvetiti Janku
i porobit ravnu Ungariju.

Tomu se je care domislio,
zove k sebi paše i vezire
ter je njima tiho besidio:
„Uj, veziri, moji vitezovi!“

Nije l' koga porodila majka,
da otiđe do Erdelja ravna
i porobi sela i gradove
i pogubi Sibinjanin Janka?“

Svi veziri mukom zamukoše,
ali ne kti Memede vezire,
već se fali ter caru besidi
na divanu, di slušaju Turci:

“Daj mi, care, silnu vojsku tvoju,
a ja ću poći do Erdelja ravna,
Janka ću ti živa ufatiti,
Ugričiće pod mač okrenuti.

Osvojiću Erdelj, zemlju ravnu,
Slavoniju i svu Ungariju.“
Kad je Murat njega razumio,
sve mu dade, što je zapitao.

Podiže se vezir Mehmed-paša,
sobom vodi sina Ibraima;
podiže se preko Romanije
prid delijam cara čestitoga.

Zdravo dođe do Erdelja ravna
pak počinu dva bijela danka.
Lipo uči Turke janičare,
kako mogu poznavati Janka.

Jankovo jim obličje kaže,
dogu konja, sa zlatom aljine,
ter je njima paša besidio:
„Ko pogubi Sibinjanin Janka,
biće čestit do sudnjega danka.

U Janku je srića i nesrića:
ako sada njega pogubimo,
sva će naša biti Ungarija,
Slavonija, Lika i Krbava.“

Ali Janku dobra srića biše,
pobratima virna imadiše,
koji njemu svaka kazivaše,
što se godir u vojsci činjaše.

Napisa mu listak knjige bile
ter u knjizi Janku besiđaše:
„Pobratime, Sibinjanin Janko,
mnogo paša obećaje blago,

ko odsiče rusu glavu tvoju;
kaže Turkom tvoje obiličje,
dogu konja, sa zlatom aljine,
krilo zlatno, brke do ramena.

Sjutra ćemo na te udariti,
pazi dobro, ne izgubi glave.
I da si mi zdravo, pobratime!
Neimenjak iz vojske careve.“

Knjigu štije vojevoda Janko,
knjigu štije, a na nju se smije.
A kad li je danak osvanuo,
on se biše vas priobrazio:

na njemu su orjadske aljine,
a pod njime zečak Tatarija.
Maleno je vrime postajalo,
al to iđu carevi junaci.

Dvi se silne udariše vojske
u Erdelju nasrid polja ravna.
Sikoše se od jutra do podne,
a kad li je po podnevu bilo,

razbi Janko Turske janjičare
i potira careve delije:
Memed-paši odsiječe glavu
i njegovu sinu Ibraimu.

Dvajest iljad' glava odsikoše,
osam iljad' živi ufatiše.
Pade mrtvi mladi Ugričića
tri iljade nasrid polja ravna.

Osta pusto blago Memedovo
i njegova sina Ibraima,
samur-ćurci, zelene dolame
alaj-bega, odža i adžija.

Sve to Janko po vojsci razdili;
rusu glavu šalje Memedovu
i njegova sina Ibraima
Vladislavu, kralju ungarskomu.

Kad je care glase razumio,
od žalosti biše zanimio,
za tri danka ni s kim ne govori,
niti klanja, nit abdest uzimlje.

Posli neg se izjadao biše,
opet kupi vojsku strahovitu:
osamdeset iljada Turaka,
sve najbolji pišac' i konjika.

Saban-pašu prida se dozivlje,
ovako je njemu govorio:
„Eto tebi silna vojska moja,
osamdeset iljad' vitezova

ter porobi Erdelj, zemlju ravnu,
Karavlašku i Karabogdansku;
sve pokolji malo i veliko,
pali ognjem sela i gradove.

Ako li mi ti ufatiš Janka,
ol ufatiš, ol odsičeš glavu,
učiniću tebe za vezira
najvećega u dvoru mojemu.“

Kada ga je paša razumio,
pokloni se do zemljice crne
pak podiže vojsku Muratovu,
i otiđe, da pogubi Janka.

Brzo dođe u zemlju Jankovu,
poče robit zemlju Karavlašku;
ognjem pali sela i varoše,
kolje, siče malo i veliko.

Ali mu je loša srića bila:
na nj udari vojevoda Janko
i s njim vojske petnajest iljada,
sve konjika po izbor junaka.

Razbi pašu i vojsku njegovu
ter ga tira us to polje ravno
do Jedrene, grada bijeloga;
siče Turke, ni broja se ne zna.

Evo tuge, evo i žalosti!
Car proklinje i suze prolije
ter vezire prida se dozivlje,
ovako se š njima razgovara:

“Svitujte me, virne sluge moje,
što li ćemo i kako li ćemo,
kud li ćemo, na koju li stranu!
Sve su moje zemlje porobljene

i silene vojske isičene
od ajduka, vojevode Janka;
ne će Janko s mirom mirovati,
straho me je, sad će udariti.“

Vele njemu paše i veziri:
„Murat care, mili gospodare,
kupi vojsku, što god veću moreš,
sve najbolje pišce i konjike,

koji će ti čuvati gradova
od onizi ungarski vragova.“
Car je svoje poslušao sluge
ter pokupi vojsku na sve strane:

sto i dvajest iljada Turaka
krajišnika, po izbor junaka,
ter se silna utabori vojska
kod Morave, vodice studene.

To je čuo kralju Vladislave
i podiže svoje Ugričiće,
Karavlahe i Karabogdane,
ter otiđe, da udari na nje.

Kad je bio blizu turske zemlje,
zove mlada Sibinjanin Janka
ter je njemu lipo besidio:
„Đenerale, desno krilo moje!

Šest iljada izberi junaka
ter otiđi uhoditi Turke.
Vidi, Janko, sve moje uzdanje,
koliko je na okupu vojske.“

Jedva Janko toga dočekao,
šest iljada izabra konjika
ter otiđe da razgleda vojsku
u po noći, da niko ne znade.

Kad je bio blizu turske vojske,
družini je Janko besidio:
„Ja ne iđem, da uhodim vojsku,
već ja iđem, da udrem na Turke.

Svaki budi srca junaškoga
i desnice Sibinjanin Janka:
da vidite čuda velikoga,
što se čini noćas od Turaka!

Čudiće se Turci i Ungarci,
što učini Sibinjanin Janko.“
Pak ulize u vojsku carevu,
da za njega i ne znade niko.

Evo Janku sriće i šićara!
Sve spavaše kano i poklano,
a izađe misec iza gore,
ter mogaše poznavati Turke.

Povadiše sablje madžarkinje
pak počeše sići janjičare.
Sablje siku, dobri konji taru,
teško sada Otmanović caru!

Posikoše Ungarci Turaka
dvajest i pet iljada junaka,
pet iljada živi ufatiše,
Vladislavu kralju darovaše.

Kralj ungarski začudi se jako,
što učini vojevoda Janko:
diže vojsku, ode na Bugare
ter osvoji zemlju Bulgariju.

Iđe s vojskom malo ponaprida
i porobi ravnu Romaniju,
Romaniju i Macedoniju
do Jedrene, grada bijeloga.

Al na njega Turci udariše
i prid njima Karabeg vezire,
zet Muratov, junak glasoviti,
na oružju puno ponositi.

U za čas je po se udario
i po cara, silnoga Murata:
Janko mu je vojsku isikao,
a pašu je živa ufatio.

Plače Murat i teško nabraja,
svoju sriću proklinje i kara;
suze roni, ovako govori,
di slušaju paše i veziri:

“Dvi me sablje siku brez pristanka:
jedna sablja vojevode Janka,
a druga je Kastriotić bana,
Skenderbega priimenkom zvana.

Nikako ji dobiti ne mogu:
valja da mi vapijemo Bogu,
da nas brani od ovih vukova,
ljutih zmaja, nebeski gromova!“