Razgovor ugodni/Pisma od kralja Uluzalija

Razgovor ugodni naroda slovinskoga — Pisma, kako kralj Uluzali dođe pod grad Korčulu...
autor: Andrija Kačić Miošić

Pisma, kako kralj Uluzali dođe s mnogo galija i ostalih od boja brodova pod grad Korčulu na 15 agusta oliti kolovoza 1571 i ne može ga osvojiti.

Zareče se Uluzali bane:
„Sakupiću Turke katalane,
oružaću tanene galije,
brze šajke, od boja đemije.

Uraniću rano prija zore,
zavešću se uza sinje more,
osvojiću Kotor i Korčulu
i bijelu Barbarigu kulu.

Porobiću po moru otoke,
razoriću palace visoke
od Kotora do bilih Mletaka,
pofataću dosta divojaka.

Razoriću crkve i otare,
sagradiću visoke munare
i džamije krajem Dalmacije,
di će klanjat odže i adžije.“

Što je reka Uluzali bane,
što je reka, poreka se nije,
već pokupi Turke katalane
i oruža tanene galije;

pak zajedri priko sinja mora,
brzo dođe g Buci od Kotora,
al na Kotor udarit ne smide,
već z galijam pod Korčulu ide.

Ištom zora zabilila biše,
bila vila s Pelišca zoviše
od Korčule kneza Latinina,
vlastelina, pobre, Mlečanina:

“Vlasteline, od Korčule kneže,
eto na te Uluzali-beže,
osamdeset imade galija,
sve su pune oholi balija.

Korčulu će Turci osvojiti,
u sužanjstvo tebe postaviti,
već prigledaj silene topove,
svitle puške, šibe principove.

Ne pridaji bila grada tvoga,
ne izdaji dužda mletačkoga.
Na grad bili postavi barjake
i oružaj misnike i djake,

sve građane, lovce i trgovce,
mlade momke, starce i udovce,
dijevojke, žene mužatice,
još i one mlade udovice,

svu gospodu i gospodičiće,
koji s tobom ulaze u viće.
Pobignuće katalani Turci,
kada vide, da ste mrki vuci.

Zovi, kneže, Antu Pomenića,
od starine roda Ugričića,
u njega je srca od junaka,
ne boji se silenih Turaka.

Neka vlada šibam i s topovim
i s oružjem svitlim principovim;
i prija je s Turcim bojak bio
ter mejdane njima odnosio.“

Kad je vilu razumio kneže,
od Mletaka po izbor viteže,
Korčuli je vrata zatvorio,
na bedene tope namistio.

Pak razmota svilene barjake
ter slobodi po gradu junake,
da veselo dočekaju Turke
i bijele okrvave ruke.

Malo vrime postajalo biše,
pod Korčulu Turci dojedriše.
Udariše kano mrki vuci
na Korčulu katalani Turci,

ter je biju kano i gromovi
iz galija sileni topovi,
al Korčula lipo odgovara
i galije s topovim obara.

Korčula se Turkom ne pridaje,
nego njimam žalosti zadaje,
jer je brane vitežki građani,
po imenu mladi Korčulani:

dica, starci, gizdavi trgovci,
popi, fratri, gospoda i lovci,
udovice, žene i divojke
i njiove još starice majke.

Al poslušaj, da ti čudo kažem,
žensko čudo, ter ništa ne lažem:
obukoše aljine na mušku,
pripasaše sablje na ajdučku

ter se brane kano muške glave,
a sada se od junaka slave.
Puške pune, meću se u Turke,
u njiove ne dadu se ruke.

Dan Marije biše Uznešenje,
ugleda se veliko zlamenje,
vedro se je nebo otvorilo,
iz neba je ništo govorilo:

“Nemojte se strašit, Korčulani,
jer vas dobit ne će katalani,
braniće vas Marija Divica,
kojano je vaša pomoćnica.“

To zlamenje i Turci vidiše
ter bijela jedra otvoriše,
pogiboše izpod bila grada,
ali varoš opališe tada,

u varošu dvore Pomenića,
ungarskoga starinom plemića.
Al se biše lipo osvetio,
jer je mnoge Turke pogubio.

Zajedriše neveseli Turci,
katalani, nevirni ajduci,
prija zore k Visu dojedriše
ter bogato selo porobiše.

Isikoše malo i veliko,
jer se Turkom ne nadaše niko.
Kako se je onda raselilo,
ni danas se nije naselilo.

Tu bi Turkom pozlaćena brada,
pak odoše do Staroga grada.
Onde Turci malo zadobiše,
već Vrbovsku selo porobiše.

Na Jelsu su varoš udarili,
i onde su malo zadobili,
jer u Jelsi bijaše junaka
slobodniji puno od Turaka.

Vele Turci gospodaru svomu:
„Da iđemo g Bolu bijelomu!“
Al Bol ne da ni gledati na se,
kamo li će njih pustit prida se!

A kad vidi Uluzali bane,
da nesrićan biše na sve strane,
povrati se uz to sinje more,
ide naći svoje bile dvore.