Razgovor ugodni/Pisma od Radoslava i Bodina

Razgovor ugodni naroda slovinskoga — Pisma od Radoslava i Bodina.
autor: Andrija Kačić Miošić

Pisma od Radoslava i Bodina.

Kukala je crna kukavica
usrid zime, kad joj nije vrime:
nije ono crna kukavica,
već je ono Jacinta gospoja,

virna ljuba kralja bulgarskoga,
koga bihu Grci ufatili,
u tamnicu tamnu postavili,
ter ga more i žeđom i gladom.

Suze roni, bilu knjigu piše,
ne piše je grčki ni latinski,
već je piše srmski i slovinski,
ter je šalje kralju Radoslavu:

“Radoslave, mili gospodare,
oli ne znaš, ol ne haješ za me?
Sinovca ti Grci ufatiše,
u tamnicu tamnu postaviše.

Trikrat sam ga zlatom izmirila,
ne bi li ga jadna izkupila,
al ga cesar ne da na odkupe,
već ga mori i gladom i žeđom.

A jutros mi bila knjiga dođe,
da će njega brzo pogubiti,
mene jadnu ljubu razcviliti,
kojano sam skoro dovedena.

Već te molim, svitla kruno moja,
napiši mi listak knjige bile
ter je šalji grčkomu cesaru,
od istočni strana gospodaru,

neka pusti sužnja iz tamnice,
druga moga, a sinovca tvoga;
daću njemu blago nebrojeno,
sitni biser i drago kamenje.“

Kada kralju bila knjiga dođe,
knjigu štije, a suze proliva,
pak napisa listak knjige bile
ter je šalje kruni cesarevoj:

“Ej cesare, svitla kruno moja,
pošalji mi sinovca Bodina,
koga držiš u tamnici tamnoj
ter ga moriš i žeđom i gladom.

Daću tebi blago nebrojeno
i još k tomu alem-kamen dragi,
koji valja grada Carigrada
i po ravne zemlje Romanije.“

Njemu cesar knjigu odpisuje:
„Ne budali, kralju Radoslave!
Ne bi tvoga pustio sinovca
ni za tri bila grada Carigrada,

ni za svitlu krunu Mogolovu,
koja valja mojega cesarstva,
ni za ćordu kralja Aleksandra,
koja sjaje kano sunce žarko.

Viče zemlja grčka i latinska
na Bodina, sinovca tvojega,
jer ne osta sela ni varoša,
koga nije Bodin porobio.

Tijaše se jadan okruniti
usrid bila grada Carigrada;
tijaše mi krunu ugrabiti,
na glavu je svoju postaviti.

Al ovo ti tvrdu viru dajem,
još i jamca Boga velikoga,
da ću prija glavu izgubiti
nego živa Bodina pustiti.“

Štije knjigu starče Radoslave,
knjigu štije, a suze proliva;
po imenu sluge dozivaše
ter ovako njimam govoraše:

“Koji bi se od vas junak naša,
da otiđe priko grčke zemlje
do tamnice sinovca mojega,
nesrićnoga kralja bulgarskoga,

ter otvori vrata od tamnice
i izvede sužnja nevoljnoga,
dao bi mu ćercu za ljubovcu
i još k tomu blago nebrojeno.“

Svi junaci g zemlji pogledaše,
pogledaše i pokloniše se,
ali ne kti dite Tratomire,
već je kralju tiho govorio:

“Ja ću poći priko grčke zemlje
i dovešću sinovca tvojega.“
Pak pokroji do zemlje mantije
ter se čini crnim kaluđerom.

I otiđe od grada do grada:
izpovida, grčki pripovida,
Boga moli, poji leturđiju,
travu jiđe, ladnu vodu pije.

Kad je doša tamnici na vrata,
pita njega straža od tamnice:
„Odkuda si, sveče duhovniče,
odkuda li, od koje li zemlje?“

A on njemu tiho odgovara:
„Ja sam rodom od Stambula grada.
Evo ima devet godin' dana,
odkada sam u gori zelenoj.

Travu jidem, ladnu vodu pijem,
težkim bičim moje tilo bijem,
suze ronim od jutra do mraka
i od mraka do bijela danka.

A sad ima nediljica dana,
odkada sam čudan sanak snio,
sanak snio, u sanku vidio,
da umire kralju Bugarine

u nevolji u tamnici tamnoj:
on umire od glad' i od žeđe
i brez sluge i brez svečenika,
i brez brata i brez prijatelja.

Već te molim, dragi prijatelju,
pusti mene u tamnicu tamnu,
da pokripim sužnja nevoljnoga,
koji će se noćas prestaviti.“

Privari se straža od tamnice,
privari se, ujide ga zmija,
otvori mu vrata od tamnice,
da pokripi sužnja do zorice.

Kad ulize u tamnicu tamnu,
Božju mu je pomoć nazivao,
bile mu je ruke oprostio,
bile ruke i bijele noge.

Izvede ga iz tamnice tamne
pak podiže od zemlje mantije,
britke se je ćorde dobavio,
od tamnice stražu pogubio.

Pobigoše goricom zelenom
priko zemlje grčke i slovinske
pivajući i popivajući,
utekoše, vesela jim majka!

Veseli se malo i veliko,
a najveće kralju Radoslave
i Jacinta, ljuba Bodinova,
koja biše skoro dovedena.

Lipo ga je striko darovao:
darova mu dva grada bijela
blizu ravne zemlje Romanije.
Ali se je brzo pokajao,

jer ne prođe ni godina dana,
ol godina oli polovina,
skupi vojsku Bodin, dite mlado,
ter otimlje stričeve države.

Radoslav mu bilu knjigu piše,
ovako je njemu besidio:
„Što sam tebi, sinko, sagrišio,
ter ti išteš rusu glavu moju?

Ej Bodine, drago dite moje,
kamo vira, kamo l' duša tvoja,
kamo suze, kamo ljubav moja?
U za čas te striko pričekao!“

Za to Bodin i ne haje ništa,
već mu ote krunu i kraljestvo,
pogubi mu dva sinka malena
u Tribinju, gradu bijelomu.

Ej neviro, nigdi te ne bilo,
vrlo ti si svuda urodila!