Rat kera i kurjaka
| Rat kera i kurjaka autor: nepoznat |
Imala jedna sirota žena kera, pa siromak uvik gladan. Kaki i mož' bit ker u sirotinje. Jedared donela žena kući malo mesa, ali ni njoj nije dosta, a ker zaželio da se omrsi i privario se, pa probo meso. Kad se jedared u životu čestito nasitio, a on se onda sitio kako je nevolju naradio.
Nema šta već biž od kuće, ako ne ćeš da ti stanarica oklagijom samelje rebra. Zlo je bit siromaški ker, al' kad je pobigo onda je vidio da je još gore bit ker bez gose. Nije on dobro ni došo do šume, a prid njeg kurjak, pa će ga pojisti.
- Ta nemoj, brate, bolje hajde pridveče sa mnom nakraj šume: tamo će jedan naterat dva vola, pa ćemo jednoga pojisti obadvojica, a šta ćeš od mene ovako mršavog.
- Što veliš, pravo veliš, - pristane kurjak.
Kako rekli, tako i uradili. Najeli se do mile volje, a jedva su i but smirili. Vo, brate, da bi i za svatove bio dosta.
Šta će kurjak, neg će u šumu po svoje društvo. Ode on, ali ker daleko od toga da voli kurju, koji ga je 'tio utamaniti, već brže otrče u selo po svoje društvo. Najeli se siromašni kerovi, pa biž. U to došao kurjak s društvom, al' na puste kosti, pa se bogme rasrdio na kera, al' ljuto.
Nije prošlo dugo vrimena, a nji' dvojica se opet nađu.
- E, sad ti ne ću prostiti! - vikne kurjo.
- Ne luduj, braca kurjo, - lipo na njeg ker, jer vidi, da će glavu izgubit. - Večeras će jedan natirati ukraj šume dobre konje. Zaklat ćeš jednog, pa dosta svima, a šta ćeš s mršavim kostima kera bez gose?!
- Pravo veliš, - pridomisli se opet lakumi kurjo.
Što rekli to i uradili, ali i konju su jedva but smirili. Ode kurjo po svoje društvo, al' selo bliže, i kad se on vratio, a ker sa svojim već i bio i nesto i gole kosti ostavio.
Bisni kurjo, ta već drugi put ostao pri svojima pod sramotom. I nije prošo ni dan, a on se našao s kerom.
- Sad si dokrajčio! - vikne kurjo već izdaleka.
- Lakše, momče! - reži ker.
Ugojio se, ojačo, kad samo butove tamani, pa to sad vidi i kurjo.
- Znaš šta, da se mi ne tučemo ovako, nego svaki nek sebi skupi vojsku, pa da onda podilimo megdan, - kaže kurjo, da ne bi osto pod sramotom. - Pa ko bude jači, taj nek pojide cilu vojsku slabijeg.
Smislio to kurjo dobro. Ne će ostat pod sramotom, a ko veli, skupit će vojsku kaku niko nema, a šta mož skupit ker bez gose?! Lako će izać s njime na kraj, pa će još i brke dobro omastiti.
A keru opet nije do kavge, već da glavu sad izvuče zdravu i čitavu pa pristane.
Otperjaši on da traži sebi društvo, a kurjo za čas našo u šumi medvida i lava, pa mu to i dosta. Ko veli, to je vojska kojoj nema ravne, pa nek samo dođe ker, al' što brže.
Iđe ker tako kroz kukuruzišta i jedared naiđe na pućka.
- Otkud tebe ovamo, dida pućak?!
- Ta eto, komšija, iskljuco sam gosino dite, pa sam pobigo u svit.
- I ja sam od te sudbine. Dva nevoljnika: jedna briga manje, pa ti hajde samnom, - kaže ker, kad je čuo u čemu je stvar.
Pristane pućak, i sad oni idu zajedno, al' ker ne kaže, da ga u rat vodi i to još protiv kakog nepretelja. Lunjaju se nji' dvojica i malo dalje u ditelini nađu jednog mačka.
- Šta ti tu radiš, komšija? lipo će njemu ker.
- Skinuo sam skorup s gosinog mlika, pa da mi ne bi prakljačom pripolovili rknjaču, a ja put pod noge.
- Ta i mi smo pod vedrim nebom, - kaže ker i pozove i mačka u društvo.
Pristane mačak, al' ker ni njemu ne kaže za čega mu triba. Iđu oni sad šumom pa pućak kupi zrnje, ker i mačak vraćaju tice i ni brige. Stigli oni tako već i blizo kurje, a pućak ko pućak, pa se napući i samo viče: blu-lu-lu-lu! blu-lu-lu-lu!
Pućak blebeće, a mačku gode tice, pa se zaigra i čas skoči, čas diže repinu, pa se ona svitli na suncu.
Spazi nji kurjo izdaleka i kad se dobro zagledo, on će onda onoj dvojici:
- Čudna vojska. Vidite onog u sridi - pokaže na pućka, koji lipo širi rep i blebeće, - čas je veći, čas je manji, a puca ko da se đuture pogodio.
- To mora, da je niki topdžija, - umiša se na to medvid.
- A vidite onog, - za mačka će kurjo, - čas digne, čas spušti ništa svitlo.
A to svitlo nije ništa drugo, već dlaka u mačka masna, pa kad zabaci repinu, to se ona sjaji na suncu. E, al' kad je to vojska, a medvid već počo o topdžiji, bogme je to više gledo stra' neg oči, pa će na to i lav progovoriti:
- Braćo moja, to što se svitli nije ništa drugo, već sablja i to čudna. Čudan je to sabljar.
Kad je kurjo to čuo, bogme se užegurio, pa veli:
- Taj će nas sve posići sabljom, vidiš ti kako oštro maše s njom, a onaj kako često puca, ta samlit će nas topom. Nema tu drugog divana, nego da mi, braćo, bižimo.
Bogme je kurjina vojska drage volje pristala, al' iz usta njim ot'o rič, kad je kazo, da biže. Bižat će oni, al' se na to medvid siti:
- A kuda ćemo bižat, kad su već na dovat. Zapucat će onaj iz topa, pa će nam kožu i činit, da odma' će je za večer spremit, već da se mi sakrijemo, pa nek misle, da smo otperjašili.
Tako oni i urade. Kurjo medu i lava pokrije suvim lišćem, a on se brže-bolje popne na granje drveta iznad nji'.
U to stigne i ker sa nesuđenom vojskom, pa se obazre za kurjom. Traži ga on i traži, al' njegova vojska ne zna, što se on tu okreće ko nedočuvan. Ni ne gledaju oni za kera, već pućak gleda za kojim zrnom, a mačka opet di bi štogod za vrat zgrabila. Tako pućak spazi di iz suvog lišća viri vrvić repa. To se lav počo migoljiti, a pućak mislio da je niko krupno zrno, pa kljucne po repu. Kako on kljucnio, a lav trže repom, da je suvo lišće zaprašilo. Pućak se na to rasrdio, pa zablebeće, da se sva šuma orila.
- Bižte, braćo, topdžija puca! - vikne na to lav, pa od stra' samo trgne repom.
Mačak na to mislio, da je to poljski miš u lišću, pa skoči i lava zubima za rep. Bogme lavu drugo nije ni tribalo, već opet vikne:
- Spašavajte se braćo, evo i sabljar siče!
Vikne, pa će zgrabiti po ledini, al' kad je đipio, mačak se od tako velikog miša uplašio i biž na najbliže drvo. Di će di ne će, već na drvo u kojem je bio kurjo sakriven. Kako je mačak sunio i hitro uzletio, kurjo mislio, da je to topovsko tane. Bogme se od toga tako uplašio, da se opuštio i tako je lipo i pao s drveta i vrat slomio. Al' nije zaboravio ni na svoju vojsku, jer baš na nji' pao, i tako i lava i medvida ubio.
Kad je sve to bilo gotovo, a ker lipo skine mačka s drveta, pa njeg i pućka oko sebe i onda njim kaže, da su oni megdan dilili.
- Ta ne govori - na to će mačak.
A kad se malo razgledo i vidio kako je to čudno međ suvim lišćem, on nakostrušio repinu pa veli:
- Braćo moja, što smo i' potukli, a ni znali nismo da je kavga; al' još da smo znali, kako bi onda čudo napravili!