Proleter/Prosinac 1932. - br. 28

Listopad 1932. - Broj 27

Proleter —  Prosinac 1932. - Broj 28

Siječanj 1933. - Broj 1

Tekst je kompletiran (cijeli broj Proletera je unesen). Tekst odgovara izvorniku, uključujući zatipke, pravopisne i gramatičke greške, i ostale jezične specifičnosti. Kurzivom ispisan tekst u članku "Borba dvaju svijetova" (prvi članak) u izvorniku je potcrtan. Ovdje je zbog tehničkih razloga umjesto toga stavljen kurziv.

Proleteri sviju zemalja ujedinite se!

PROLETER

Organ Centralnog Komiteta Komunističke Partije Jugoslavije
(Sekcija Komunističke Internacionale)

God. VIII.
Decembar 1932.
Broj 28

Borba dvaju svijetova (str.1-2)

Prošlo je 15 godina, otkako je proletarijat Rusije u savezu sa seljaštvom i ugnjetenim nacijama pod vodjstvom svoje Komunističke Partije oborio vladavinu buržoazije i prvi put u historiji uzeo vlast u svoje ruke organizovavši državu novog tipa — diktaturu proletarijata. Buržoazija zajedno sa svojim agentima iz tabora socijal-demokracije razapinjala se tvrdeći, da je proletarijat nesposoban da sam upravlja državom i iz dana u dan proricala je pad Sovjetske vlade i krah Sovjetskog Saveza, čineći, razumije se, sa svoje strane sve da do toga zaista dodje. Ali mjesto pada i kraha, država radnika i seljaka iz dana u dan se učvršćivala i napredovala, savladjujući ogromne poteškoće i zapreke na svakom koraku. Zajedničkim naporima miliona radnika i seljaka, koje je Oktobarska Revolucija privukla k upravljanju državom, pod iskusnim vodjstvom partije boljševika sa genijalnim Lenjinom na čelu, Sovjetski Savez odbio je udarce buržoazije cijelog svijeta, koja je mislila da putem strahovito ubojnog gradjanskog rata i blokade uništi olovom i umori gladju republiku radnika i seljaka, zaliječio je grozne rane koje je ostavio svjetski imperijalistički kao i gra-djanski rat, savladao je kaos, bijedu i nevolju, koje je buržoazija ostavila u nasledje proletarijatu u svima oblastima društvenog života, i izašao na široki put izgradnje socijalizma.

Proletarijat i radne mase cijelog svijeta imaju danas mogućnost da sravne puteve, kojima su se razvijala, i rezultate, koje su za ovih 15 godina dala dva svijeta: Sovjetski Savez s jedne i kapitalistički svijet s druge strane.

Oktobarska Revolucija oslobodila je radničku klasu od najamnog ropstva kapitalističkoj klasi. Otjeravši fabrikante-krvopije i preuzevši upravljanje fabrikama u svoje ruke, radnička klasa razvijala je kolosalnom brzinom industriju Sovjetskog Saveza i pri tome stalno i sistematski poboljšavala svoj vlastiti životni stupanj. Iz zaostale agrarne zemlje, kakva je bila carska Rusija, Sovjetski Savez se pretvorio u industrijsko-agrarnu zemlju, koja je u stanju da sama proizvodi sve najpotrebnije industrijske i agrarne proizvode, čime se i u miru i u slučaju rata oslobadja zavisnosti od kapitalista. Radnička klasa, uvjerena da radi u svom vlastitom interesu, sa ogromnim oduševljenjem i gigantskim tempom ostvaruje veliki program socijalističke industrijalizacije. Nasuprot tome u kapitalističkom svijetu vlada strahovita kriza, zatvara se jedna fabrika za drugom. Stovarišta su puna robe, koja gnjije, jer nema ko da je kupi. U isto vrijeme nekoliko desetaka miliona besposlenih radnika, gladnih, golih i bosih, traže rada i hljeba, ali im kapitalisti ne daju.

Oslobodivši se veleposjednika-parazita i oduzevši im zemlju, radno seljaštvo Sovjetskog Saveza pod rukovodstvom i uz pomoć radničke klase podiglo je poljoprivredu do visine o kojoj seljak carske Rusije kao ni kapitalističkih zemalja nije mogao i ne može da sanja. Mjesto drvenog pluga i najprimitivnijih orudja, kojima je seljak carske Rusije obradjivao zemlju, danas seljaci Sovjetskog Saveza, ujedinjeni u kolhoze (zajednička gospodarstva), obradjuju zemlju sa traktorima i kombajnima. Seljak u Sovjetskom Savezu nema straha, da će mu bankar i lihvar prodati kuću nad glavom za dug, da će mu posljednja krava iz štale biti odvedena za poreze. U kapitalističkim zemljama seljak je zločinačkom politikom buržoazije i veleposjednika doveden do prosjačkog štapa. Bijeda, glad i bolesti haraju selima. Blagodareći strahovitom padu cijena poljoprivrednih proizvoda, seljak mora da prodaje svoje žito i stoku u bescijenje, da bi platio dugove i poreze. Površina usjeva u kapitalističkim zemljama stalno se smanjuje, dok milijoni gladuju ogromne količine proizvedenih dobara uništavaju se samo da bi se očuvali visoki profiti kapitalista i veleposjednika.

Oborivši carsku vlast i otjeravši carske činovnike i žandare Oktobarska Revolucija oslobodila je milijone potlačenih naroda i dala ogromne mogućnosti razvitka u svima pravcima. Narodi Sovjetskog Saveza izgradjuju socijalizam u bratskoj ljubavi i slozi. U kapitalističkom svijetu stotine miliona ljudi nalaze se u kolonijalnom ropstvu i pod nacionalnim ugnjetavanjem. Atmosferu mržnje i šovinizma šire kapitalisti medju narodima. Jer čim veća mržnja medju njima vlada, u toliko više i skuplje prodaju kapitalisti puške i topove.

Sovjetski Savez provodi kulturnu revoluciju, izvlači milione iz mraka neznanja u kome ih je držao carizam i kapitalizam, otvara škole, univerzitete, klubove i druge kulturno prosvjetne ustanove, podiže kulturno-prosvjetni stupanj radničkih i seljačkih masa. U kapitalističkom svijetu caruje reakcija i mračnjaštvo, škole se zatvaraju, pristup u škole radničko-seljačkoj djeci sve se više otežava.

Za 15 godina svoga postojanja Sovjetski Savez se konačno učvrstio na pozicijama socijalizma. Drugi petogodišnji plan predvidja potpunu likvidaciju klasa, pretvaranje svega radnog stanovništva u svjesne i aktivne tvorce besklasnog, socijalističkog društva. Blagodareći uspjesima socijalističke izgradnje koji su postignuti na osnovu pravilne politike i rukovodstva sa strane Komunističke Partije Sovjetskog Saveza i njezinog Centralnog Komiteta sa drugom Staljinom na čelu, porasla je medjunarodna moć Sovjetskog Saveza, njegov revolucionizirajući uticaj na radne eksploatirane mase sviju zemalja, njegovo značenje kao baze svjetske socijalističke revolucije.

Kapitalistički svijet trese se u groznici nevidjene sveopće krize. Sve mjere, koje buržoaski i socijalfašistički liječnici kapitalizma poduzimaju za ublaženje krize i spas kapitalizma, vode samo sve većem udubljenju krize, sve dubljoj propasti kapitalizma. Nastupio je konac relativne stabilizacije kapitalizma. Kapitalistički svijet ponovo u fazu gigantskih sukoba medju klasama i državama, stupa u drugu turu revolucija i ratova.

Na bazi svestranog učvršćenja Sovjetskog Saveza s jedne i stalnog udubljavanja krize u kapitalističkom svijetu s druge strane, vrši se proces revolucioniziranja masa, rastu sile revolucije u svima kapitalističkim zemljama. Pobjeda sovjetske revolucije u znatnom dijelu Kine, ogroman porast i učvršćenje kineske crvene vojske, ustanci potlačenih naroda protiv imperijalista u najzaostalijim dijelovima kolonijalnog svijeta, revolucija u Španiji, ekonomski i politički štrajkovi, koji se isprepliću sa seljačkim ustancima, krvave bitke radnika sa fašistima u Njemačkoj, porast pokreta širokih masa protiv rata u Francuskoj, ogromni ekonomski i politički štajkovi u Čehoslovačkoj, Belgiji, Engleskoj i drugim zemljama, revolucionarne akcije seljaka u Jugoslaviji, Japanu, Indiji i porast uticaja i članstva komunističkih partija pokazuje, da revolucionarni pokret u čitavom kapitalističkom svijetu poprima sve šire i oštrije oblike i dovodi neke zemlje (Poljska, Njemačka) na ivicu revolucionarne krize.

Za 15 godine borbe, koja se vodi izmedju socijalističkog i kapitalističkog svijeta, historija je pokazala, da socijalistički sistem planske proizvodnje osigurava mogućnost razvitka, dok kapitalistički sistem, sistem kaosa, gura u bijedu i nevolju. Kapitalizam znači propast čovječanstva, socijalizam znači njegov spas i njegovu budućnost.

Kapitalizam ne će dobrovoljno odstupiti niti će pasti sam od sebe. On će se očajnički boriti. Tražeći izlaze iz ovog teškog stanja, u koje je doveo svijet, kapitalizam će još jače udariti po masama, još upornije će se pripremati za nove imperijalističke ratove i za ratnu intervenciju protiv Sovjetskog Saveza. U tu svrhu on pojačava proces fašizacije, pooštrava teror, lišava radničku klasu najelementarnijih prava. U svom neprijateljstvu i mržnji prema Sovjetskom Savezu kao i prema radnim narodima vlastitih zemalja, velikosrpska vojno-fašistička diktatura u Jugoslaviji naročito se ističe. Ona užurbano priprema ratnu intervenciju protiv Sovjetskog Saveza i u krvi guši svaki pokret radnika i seljaka, i ugnjetenih naroda. Zbog toga radnici, seljaci i ugnjeteni narodi zemalja Jugoslavije treba da napregnu sve snage, da što prije zadadu smrtni udarac vojno-fašističkoj diktaturi. Put ka obaranju vojno-fašističke diktature vodi preko organizovanja borbi za svakodnevne, neposredne zahtjeve širokih masa, povezivanja i raširivanja tih borbi putem štrajkova, demonstracija, masovnih političkih štrajkova sve do općeg oružanog ustanka masa protiv diktature. To je put kojim su pred 15 godina pošli ruski radnici i seljaci. Taj put dovešće takodjer radnike, seljake i ugnjetene narode zemalja Jugoslavije do oslobodjenja iz današnjeg ropstva.

Bankrotstvo JRSDS (str.2)

Otvorena vojno-fašistička diktatura, uvedena u Jugoslaviji 6. jan. 1929. g., nije se direktno opirala ni na jednu od ranije postojećih buržoaskih partija, niti je imala svoju vlastitu fašističku partiju. V. f. diktatura opirala se na delove pojedinih buržoaskih partija, na razna vojno fašistička udruženja (n. pr. Četnici, „Mlada Jugoslavija“, Narodna Odbrana, „Soko“ itd.) i pre svega na aparat vojne i državne vlasti. Osim pomenutih organizacija i grupa v. f. diktatura nije imala nikakav partijsko politički aparat koji bi imao nekog oslonca u masama.

Posle uvodjenja karikaturnog ustava koncem 1931. g. v.—f. diktatura osetila je potrebu da stvori i izgradi jednu takvu partiju koja bi bila nosioc ideja, politike i režima diktature i koja bi imala bar nekog oslonca u masama. U tome cilju plaćenici v. f. diktature otpočeli su sa radom na osnivanju Jugoslavenske Radikalno Demokratske Seljačke Stranke (JRSDS). U tome cilju organizovani su u svima mestima, pokrajinama i u mnogim selima zvanični javni zborovi na koje su žandari terali narod i na kojima su obično prisustvovali samo oni koji su bili na to naterani (državni činovnici i službenici, sokolaši itd.) U tome cilju svi ministri i poslanici diktature provode četiri petine svoga vremena u pripremanju i provodjenju ovih umetno improviziranih skupština. I sa tim ciljem prisiljene su sve novine koje izlaze u zemlji da donose obavezno sva saopštenja o delatnosti i planovima ove nove fašističke stranke. Održavanju skupština u većini mesta prethodi preventivno apšenje poznatih komunista i sviju diktaturi nepoćudnih elemenata.

Danas već i pristaše šestojanuarskog režima otvoreno priznaju, da pokušaj stvaranja masovne baze sistemu, politici i režimu diktature nije uspeo. U štampi je već pominjana izjava ljubljanskog gradonačelnika o neuspehu eksperimenta sa JRSDS. O bankrotstvu JRSDS. govore danas otvoreno i najokoreliji pristaše v. f. diktature.

Jugoslavensko akademsko društvo „Jadran“ u Ljubljani poslalo je banu, narodnoj skuptini i vodjstvu JRSDS. specijalnu rezoluciju u kojoj se javno priznaje neuspeh JRSDS. U toj rezoluciji koja je štampana kao zasebni letak i datirana 15. sept. o. g. veli se doslovno: „Jugoslavenska Radikalno Seljačka Demokratska Stranka trebalo je kao svedržavna i kao svenarodna stranka da bude pozvana, da sanira političke prilike u državi i kao takva da služi samo interesima zajednice. Nasuprot tome vidimo, da široki slojevi naroda u tome ne učestvuju...“

Interesantna je karakteristika koju ova fašistička organizacija daje ovoj novo stvorenoj JRSDS. Rezolucija „Jadrana“ nastoji da objasni nepoverenje naroda prema fašističkoj partiji i veli, da to nepoverenje postoji zato „što je jedna grupa ljudi uzela u zakup visoka načela iz kraljevog manifesta i pod okriljem tih načela i sa pomoću starih metoda koje su u narodu omražene vodi borbu protiv svojih protivnika, širi lažni moral i u najviše slučajeva nastoji da dobije ličnu korist. Uski krug pojedinih ljudi koji se danas nalaze na važnim upravnim mestima državnih i finansijskih ustanova, došao je u vodjstvo stranke ne zato da pomaže širenju i ostvarivanju načela te stranke, nego pretežno zato, da u okviru stranke štiti svoje vlastite i osobne interese i time da škodi opštenarodnim, socijalnim i moralnim interesima“. Podvlačimo da ovo nisu reči nekog komuniste niti dapače reči nekog buržoaskog opozicionera nego formulacije i karakteristike iz redova šesto-januarskih režimlija.

Neuspeh sa osnivanjem JRSDS jeste novi dokaz, da v. f. diktatura nema nikakvog oslonca u masama radnog naroda i da se svi pokušaji da se toj oslonac umetno ili nasilno stvori završavaju sa neuspehom.

Dužnost je komunista i pristaša saveza radnika, seljaka i ugnjetenih naroda da to nepoverenje koje postoji u narodnim masama prema velikosrpskoj v. f. diktaturi upornim radom medju tim masama pretvore u revolucionarnu aktivnost radnih, eksploatisanih i ugnjetenih masa protiv omraženih vlastodržaca i v. f. diktature.

Otvorena vojno-fašistička diktatura, uvedena u Jugoslaviji 6. jan. 1929. g., nije se direktno opirala ni na jednu od ranije postojećih buržoaskih partija, niti je imala svoju vlastitu fašističku partiju. V. f. diktatura opirala se na delove pojedinih buržoaskih partija, na razna vojno fašistička udruženja (n. pr. Četnici, „Mlada Jugoslavija“, Narodna Odbrana, „Soko“ itd.) i pre svega na aparat vojne i državne vlasti. Osim pomenutih organizacija i grupa v. f. diktatura nije imala nikakav partijsko politički aparat koji bi imao nekog oslonca u masama.

Posle uvodjenja karikaturnog ustava koncem 1931. g. v.—f. diktatura osetila je potrebu da stvori i izgradi jednu takvu partiju koja bi bila nosioc ideja, politike i režima diktature i koja bi imala bar nekog oslonca u masama. U tome cilju plaćenici v. f. diktature otpočeli su sa radom na osnivanju Jugoslavenske Radikalno Demokratske Seljačke Stranke (JRSDS). U tome cilju organizovani su u svima mestima, pokrajinama i u mnogim selima zvanični javni zborovi na koje su žandari terali narod i na kojima su obično prisustvovali samo oni koji su bili na to naterani (državni činovnici i službenici, sokolaši itd.) U tome cilju svi ministri i poslanici diktature provode četiri petine svoga vremena u pripremanju i provodjenju ovih umetno improviziranih skupština. I sa tim ciljem prisiljene su sve novine koje izlaze u zemlji da donose obavezno sva saopštenja o delatnosti i planovima ove nove fašističke stranke. Održavanju skupština u većini mesta prethodi preventivno apšenje poznatih komunista i sviju diktaturi nepoćudnih elemenata.

Danas već i pristaše šestojanuarskog režima otvoreno priznaju, da pokušaj stvaranja masovne baze sistemu, politici i režimu diktature nije uspeo. U štampi je već pominjana izjava ljubljanskog gradonačelnika o neuspehu eksperimenta sa JRSDS. O bankrotstvu JRSDS. govore danas otvoreno i najokoreliji pristaše v. f. diktature.

Jugoslavensko akademsko društvo „Jadran“ u Ljubljani poslalo je banu, narodnoj skuptini i vodjstvu JRSDS. specijalnu rezoluciju u kojoj se javno priznaje neuspeh JRSDS. U toj rezoluciji koja je štampana kao zasebni letak i datirana 15. sept. o. g. veli se doslovno: „Jugoslavenska Radikalno Seljačka Demokratska Stranka

Ustaški pokret u hrvatskim krajevima (str.2-3)

U posljednje vrijeme počinje da se širi osobito u Lici i sjevernoj Dalmaciji ustaški pokret protiv srpskih okupatorskih vlasti. Bilo je više sukoba izmedju naoružanih ustaša i žandara. Medju Šibenikom i Benkovcem ustaše su digli u zrak Četiri žandarske kasarne. U sukobima u Lici zarobili su ustaše 5 žandara i odveli ih sobom kao taoce. Vlada je, da uguši pokret prograsila opsadno stanje u tim krajevima, poslala tamo 1400 žandara, tri bataljona vojske, dva kavalerijska odreda strojnih pušaka (mitraljeza) i jednu brdsku bateriju. Osim toga su poslati neregularni odredi tako zvane „Narodne odbrane“ Koste Pećanca (srpski komite). Jugoslavenske torpednjače krstare medju Rijekom i Splitom i najstrože paze da se iz Italije ne bi švercovalo oružje ustašama. Po selima ne smije se poslije 8 sati u veče izlaziti iz kuća, a kad neko hoće da nekamo putuje, mora moliti dozvolu vlasti. U vezi sa ustaškim pokretom hapse se ljudi po selima u masama. Javljaju iz Zagreba da tamo u policijskom zatvoru ima preko 150 seljaka iz Like, a osim toga oko 90 uhapšenih iz Zagreba radi zadušnica Hraniloviću. Kod Gline, gdje je nedavno bila seljačka pobuna bilo je prema vijestima odatle, 15 mrtvih i 16 ranjenih.

Iz svih tih vijesti — koje djelomično potvrdjuje i službena agencija Avala — vidi se da situacija u Jugoslaviji postaje iz dana u dan sve ozbiljnija. Glad, bijeda i teror režima nad stanovništvom prevršili su već sve mjere i seljaci dovedeni do očaja bježe u šumu i sa puškom u ruci počinju da se bore protiv velikosrpskog zuluma. Iz okolnosti da ustaški pokret započinje u Lici i sjevernoj Dalmaciji — najsiromašnijim krajevima Jugoslavije — može se zaključiti da socijalno-ekonomski momenti igraju veliku ulogu u tom pokretu. Ali značenje nacionalnog momenta takodjer je veliko, jer je pokret najviše razvijen u hrvatskim dijelovima Like i sjev. Dalmacije.

Komunistička Partija pozdravlja ustaški pokret ličkih i dalmatinskih seljaka i stavlja se potpuno na njihovu stranu. Dužnost je svih komunističkih organizacija i svakog komuniste da taj pokret potpomognu, organizuju i predvode. U isto vrijeme Komunistička Partija ukazuje na dosadašnje nedostatke i pogreške u tom pokretu, koje se razjašnjavaju tim da u pokretu dosada znatan uticaj igraju hrvatski fašistički elementi. (Pavelić-Perčec), kojima nije u interesu da protiv velikosrpske vojno-fašističke diktature razvijaju jedan široki masovni pokret, jer se boje da bi se takav pokret okrenuo ne samo protiv diktature nego i protiv njih i njihovih talijanskih gospodara. Zbog toga se oni ograničavaju na akcije malih odreda i metoda individualnog terora«

Borba za raširenje masovne baze ustaškog pokreta, protiv individualno-terorističkih metoda hrvatskih fašista — to je zadaća komunista. Velikosrpska vojno-fašistička diktatura ne može da se obori samo akcijama malih grupica ljudi bez učešća najširih masa i to ne samo u hrvatskim, nego i u srpskim krajevima. A da bi se u borbu uvukle najšire mase, potrebno je da se one zainteresuju sa odgovarajućim parolama. Borba za nacionalno oslobodjenje treba da bude ispunjena konkretnim sadržajem i da obuhvati pitanje zemlje, dugova, poreza, borbe protiv mjesnih bogataša-lihvara, škole itd. Pavelić i ostala fašistička gospoda neće da istaknu zahtjev i da se bore za to, da se zemlja oduzme od veleposjednika, crkava, manastira i države i da se razdijeli besplatno i sa inventarom siromašnim seljacima. Oni ne će da se bore za to da se svim siromašnim seljacima brišu dugovi i poreze. Oni ne će da vode borbu protiv mjesnih bogataša-kulaka. Pavelić i kompanija htjeli bi samo da izmjene formu i mjesto diktature srpske buržoazije oni bi htjeli diktaturu hrvatske buržoazije po uzoru talijanskog fašizma. A komunisti se bore protiv srpske i hrvatske buržoazije, protiv nacionalnog i socijalnog potlačivanja, za samoodredjenje potlačenih naroda do otcjepljenja za vlast radnika i seljaka. Zbog toga oni uzimaju najaktivnijeg učešća u ustaškom pokretu i predvode taj pokret, vezujući borbu ustaša za nacionalno oslobodjenje sa borbom širokih masa radnog naroda za rad, hljeb, zemlju i slobodu.

Organizacione zadaće našeg pokreta (str.2-5)

Komunistički pokret nalazi se u svima zemljama Jugoslavije u obnavljanju i poletu. Iskustvo KPJ u toku poslednjih godina vrlo je bogato, ali je i vrlo skupo plaćeno. Činjene su greške ne samo u političkim pitanjima, nego i u organizacionim. Pri obnavljanju našeg pokreta, lečenja rana koje je teror vojno-fašističke diktature naneo našem partijskom organizmu i u celokupnom svakodnevnom radu organizacija i komunista medju masama u preduzećima i selima, treba se koristiti ovim skupo plaćenim iskustvom, izvući potrebne pouke i ne dozvoliti da se opetuju greške, koje su slabile kako otpornu snagu partije prema teroru diktature, tako i njenu akcionu sposobnost u borbi masa protiv preduzimača i ugnjetača.

Neka od važnijih organizacionih pitanja i zadaća mi bi hteli na osnovi iskustva poslednih godina i na osnovi sadašnjeg stanja naših organizacija, ovde ukratko da pretresemo.

Struktura organizacija

Naša je partija i do 6. jan. 1929. bila nelegalna, ali njena organizaciona struktura nije odgovarala uslovima nelegalnog rada. Ranije postojale su ulične i fabričke ćelije, koje su u većim mestima bile ujedinjene u rajone. Apstraktno uzev, ova struktura odgovara organizacionim principima boljševizma. Ali u stvarnosti ova pravilna struktura bila je razvodnjena nepravilnom praksom. Ćelije jednog rajona održavale su zajedničke sastanke; članovi jedne ćelije znali su za članove drugih ćelija; aktivni drugovi sviju rajona sastajali su se od vremena do vremena na t. zv. sednicama aktiva; mesni komitet birao se na sastancima mesnog aktiva i njegovi članovi bili su poznati svima, koji su te sastanke aktiva posećivali; ćelije su bile zapravo samo izvršni organ za provodjenje pojedinih akcija i odluka mesnog i rajonskog komiteta; usled toga ćelije u većini slučajeva nisu bile najniža i najglavnija partijska jedinica, nego samo neki dodatak komiteta u kome se vršio sav partijski život, provodile diskusije, donosile odluke itd. U izgradnji organizacije moraju se bezuvetno izbeći ove greške. Osnovna i najglavnija jedinica partije mora biti ćelija (fabrička, ulična ili seoska). Sastanke članova sviju ćelija ne treba u ovim današnjim uslovima ni sazivati ni provoditi. Glavni partijski rad i posao treba da se obavlja u ćelijama, a ne u komitetima. Komiteti treba da rukovode partijskim radom, da se brinu o tome da se zadaće i linija partije ostvaruju, da bude i razvijaju inicijativu ćelija, organizacija i članova, da sami uče iz rada ćelija. Mesni komitet treba birati na sastancima pročelnika ćelija jednog mesta. U komitet ne treba birati više od tri člana. Izbore treba vršiti tajno i to tako da ćelijski pročelnici ne znaju ko je u rajonski komitet izabran. Komisija za izbore, u koju osim predstavnika višeg partijskog komiteta ne sme da udje više nego jedan ili dva proverena člana organizacije, saopštava rezultat izbora samo onim, koji su izabrani. Izabrani članovi mesnog (ili u većim mestima kao što je Beograd, Zagreb, Ljubljana, Subotica rajonskog) komiteta povezuje se sa ćelijama i to po mogućnosti tako, da svaki od članova komiteta drži vezu samo sa istim ćelijama. Tamo gde u organizaciji postoji ma kakva sumnja o postojanju provokatora, izbore komiteta ne treba uopšte vršiti. I u uslovima vojno fašist. diktature treba nastojati primenjivati principe unutarnje partijske demokratije, ali kada postoji opasnost da se tom demokratijom olakša rad policiji ili provokatorima, onda je manje zlo i potpuno dopustivo da se ona ne primenjuje i da se u takvom slučaju ne vrše na pr. neki demokratski izbori komiteta, nego se njegovi članovi naznačuju sa strane višeg partijskog organa ili njegov sastav dopunjava i menja pomoću kooptacije. Mesni komitet u većim mestima treba birati na sastancima rajonskih predstavnika (od svakog rajona po jedan) na isti način kao i rajonski komitet. Sednice aktiva uopšte se ne smeju sazivati. U svakoj ćeliji provesti raspodelu rada tako da svaki član vrši neki posao, na pr. dobavljanje literature, rad u sindikatu, širenje letaka, štampanje itd.

Protiv organizacione anarhije — za boljševičku organizaciju

Nije retko da usled čestih provala, slabosti drugova koji su ostali sačuvani i grešaka, slabosti a često i potpunog nemanja rukovodstva u pojedinim organizacijama postoji prava organizaciona anarhija. Pojedine grupe nisu medjusobno uopšte povezane, neke od njih povezane su direktno sa oblasnim ili centralnim komitetom, nemajući veze sa mesnim rukovodstvom, a i van tih grupa imade pojedinaca, koji su ranije bili, članovi sada su izgubili vezu i ništa ne rade iako su voljni da rade. Sa tom anarhijom treba što pre prestati. Partija ne može biti u stanju da ostvari svoju organizatorsku i rukovodeću ulogu u borbi masa i u odnosu prema radničkoj klasi, niti da zadobije poverenje i rukovodstvo tih masa, ako sama nije dobro i pravilno organizovana. Potrebno je: 1. da viši organi rade na što bržem povezivanju nepovezanih ćelija i organizacija; 2. da grupe, organizacije i pojedinci koji nemaju veza, svim silama rade na tome da se što pre povežu sa komitetom (ako takav postoji) ili barem sa drugim grupama i da predju na solidno organizaciono izgradjivanje organizacije u dotičnom mestu u saglasnosti sa uputama izloženim u prvom delu ovog članka (bilo putem veza preko zatvora, bilo putem usluga starih partijaca, koji momentalno ne rade ali znaju otprilike kome se treba obratiti, da bi se došlo u vezu sa partijom itd.); 3. da postojeće grupe obidju ranije partijske članove, da potraže stare, da razgovaraju sa njima, da na njih utiču, uvuku ih u rad, iskoriste njihove veze, osnivaju nove ćelije i organizacije i postepeno ih medjusobno povežu.

Razvijati inicijativu odozdo

Često se dogadjalo da se obnavljanje organizacije otpočinjalo nepravilno odozgo stvaranjem oblasnog ili mesnog komiteta. S druge strane ima mnogo slučajeva da pojedinci ili cele grupe osim održavanja medjusobnoga kontakta u stvari ništa ne rade, nego čekaju da im neko dodje, da ih obidje, dade uputstva itd. Razume se da ni jedan ni drugi način ne valja. Treba kombinovati (ujediniti) pomoć odozgo sa susretnom aktivnošću odozdo. Komitet, koji nije nikao iz rada, iz postojećih aktivnih organizacija — bez obzira na njegov sastav — u stvari je samo formalni komitet koji visi u zraku i vrlo lako može da se provali. Za partiju je važnije imati aktivne ćelije po preduzećima i selima i organizacije u mestima, nego niz komiteta bez organizacija. Počinjati obnovu i pravilnu izgradnju partije treba prvo stvaranjem ćelija — pre svega u preduzećima i onda u selima i po ulicama; drugo, aktiviziranjem postojećih vegetirajućih (onih koje nisu aktivne, ali životare) ćelija, grupa i pojedinaca; treće, tu aktivnost razvijati prvenstveno u radu medju masama radničkim i seljačkim (priprema borbi, štrajkova istavljanju zahteva, rad u sindikatima i drugim organizacijama i druge akcije masa i delimične i opšte) i ne dozvoliti da se ona ograniči vaspitnim i drugim unutarnjim radom. Tek na toj osnovi, na takvim solidnim temeljima mogu da se izgrade zdravi i solidni komiteti. Tim pravcem treba razvijati i upućivati kako inicijativu odozdo, tako i pomoć rukovodstva odozgo.

Trojke ili ćelije

U mnogim oblastima i mestima organizacije su u cilju konspiracije prešle na stvaranje isključivo trojki (grupe ili ćelije od samo 3 člana). Ovaj način pravilan je samo onda, ako se sistem trojki ne suprotstavlja boljševičkim principima organizacione izgradnje partije. Osnovna jedinica partije mora biti ćelija u preduzeću, u selu i ulična ćelija. Koliko svaka ćelija može da ima članova, to je pitanje konspirativne celishodnosti. Bilo bi nepravilno kad bi se istavilo kao pravilo da svaka ćelija ne sme imati više od tri člana. Uslovi mogu da budu takvi, da ćelija može da ima i 4 i 5 i 6 članova. Ako je ćelija u jednom preduzeću ili selu suviše velika, onda je dopustivo i potrebno da se ćelija razdeli na dve ili tri trojke koje se sastaju zasebno itd., ali koje zajednički sastavljaju jednu ćeliju. U takvom slučaju ćelijski odbor mora da se sastoji iz po jednog predstavnika svake trojke. Ako je pak ćelija u jednom preduzeću veća od 15—20 članova, onda ju je potrebno razdeliti po odelenjima, a za celo preduzeće imati partijski komitet sastavljen iz predstavnika odelenjskih ćelija.

Šta ćelije treba da rade

Bilo bi nepravilno a i nemoguće je formulisati sve zadaće za sve ćelije. Pravac rada ćelija i obujam njihovih zadaća može se opredeliti za svaku ćeliju ili grupu ćelija (recimo u jednoj ind. grani itd.) tek na mestu, na osnovu prilika u preduzeću, grani proizvodnje i selu. Ali na osnovu iskustva delatnosti partije za vreme diktature, mogu se i trebaju učiniti važne napomene koje — ako se pravilno primene — mogu da pomognu ćelijama u rešavanju pitanja šta i kako da se radi.

Pre svega važno je opredeliti konkretni delokrug rada svake ćelije. Ima slučajeva da ćelije u mnogim mestima pretvorene u trojke, postoje, nešto rade, ali ni same ne znaju što spada u njihov delokrug rada. Usled toga ili su pasivne ili uzimaju na sebe one zadatke, koje sa sadašnjim snagama nisu u stanju da izvrše. Zato je potrebno da svaka ćelija ukoliko nije fabrička izabere jednu fabriku ili radnički kvart i da se na tome radu koncentriše.

Nepravilno je odlagati rad u masama, rad u fabrici ili u sindikatu zato što je ova ili ona ćelija organizaciono još slaba. Ćelija može da raste i brojčano i ideološki ne putem izolovanog vaspitnog rada i samo na osnovu knjiga, nego putem kombinacije tog potrebnog vaspitnog rada sa radom medju radnicima. Priprema, učešće, organizacija i rukovodstvo konkretnih borbi masa to je najsolidniji temelj za boljševički prosvetni rad.

Nepravilno je takodjer potrebu stroge konspiracije zamenjivati nekim zavereničkim romantizmom. Ćelija je nelegalna organizacija, ali nelegalna samo za policiju, za organe vlasti i preduzimača. Za radnike ćelija ne sme biti „nelegalna“. Radnici mogu i trebaju da znaju da u njihovom preduzeću postoji i radi komunistička ćelija. Ali oni ne treba i ne smeju da znaju ko lično u tu ćeliju ulazi. Radi toga svaka ćelija ne sme svoj rad da ograniči samo na strogo nelegalne sastanke, na delenje nelegalnih letaka itd. nego mora da se i u legalnoj i u nelegalnoj formi pojavljuje pred radničkim masama. Nema tog preduzeća niti takvih uslova kada ćelija ne bi mogla da makar kratkotrajno iskoristi neko legalno prikriće za svoj rad. Na pr. razni klubovi, udruženja, bratimske zajednice, utakmice, izleti, sindikati i stotine drugih mogućnosti.

Kao jedna od formi za legalni istup koju treba iskorištavati jeste biranje delegacija direktoru ili raznim institucijama i onda podnošenje izveštaja radnicima sa strane tih delegacija. Pri tom treba čuvati da se ne padne u praksu reformista, koji biraju ili pravilnije šalju delegacije u cilju da „umire“ radnike, da kanališu njihovu volju za klasnom borbom u reformistička trgovanja sa preduzimačima itd. K tome pitanju treba podilaziti prvo sa stanovišta iskorištavanja legalnih mogućnosti i drugo sa stanovišta pripreme daljnih borbi masa. Takve delegacije treba da se biraju na poverenju masa, da niknu iz nekog pokreta (na pr. neisplaćivanje nadnica, ili šikanacije majstora ili inžinjera itd.) i da budu sredstvo za organizovanja borbe radnika u dotičnom preduzeću.

U radu medju masama nije niti dovoljno niti pravilno isticati samo opšte partijske lozinke i zahteve. Svaka ćelija i svaka organizacija treba da ima u svakoj situaciji i konkretno delimične zahteve za radnike dotičnog preduzeća i mesta i za seljake dotičnog sela ili kraja Tek borba za goruće, aktuelne i konkretne delimične zahteve masa u stanju je da uvrsti široke mase u borbu za njihove opšte zahteve. Radnici i seljaci trebaju da znaju da se komunisti bore ne samo protiv vojno-fašističke diktature, protiv imperijalističkog rata i opasnosti intervencije, nego takodjer i za jedan dinar povećanja nadnice, za isplatu dužnih nadnica, protiv sniženja nadnica, protiv produžavanja radnog vremena, za pomoć gladnim i postradalim itd. U svim tim konkretnim pitanjima svaka ćelija mora da ima svoje konkretne zahteve koje treba isticati u letacima, na nelegalnim skupštinama, u svim mogućim legalnim formama. Zahteve treba izradjivati ne u četiri zida u komitetu, nego na osnovu razgovora sa radnicima, detaljnog izučavanja njihovog položaja, njihovih nevolja, na sastancima, na osnovu izjava radnika itd. Oko tih zahteva treba organizovati borbu. Nije dovoljno istaći takve zahteve. Uvek je potrebno zajedno sa zahtevima, koji su razumljivi i sa kojima može da se složi radnička i seljačka masa, razjašnjavati istovremeno i način borbi za ostvarenje tih zahteva i razume se, vršiti odgovarajući organizacioni rad. Samo na taj način ćelije će biti u stanju da zadobiju poverenje većine radnika i da ih povedu u borbu i za opšte zahteve.

Na kakve se elemente treba opirati

U ovom pitanju prave se velike greške. Opirati se treba, razume se, prvenstveno na oprobane i proverene stare part. članove. Proverene politički u smislu odanosti partiji i provadjanju njenih odluka i linije i proverene konspirativno u smislu pouzdanosti u nelegalnom radu i u smislu pravilnog držanja u slučaju apšenja i mučenja. Ali istovremeno treba uvlačiti u aktivan i odgovoran rad i nove elemente, koji su ušli u partiju za vreme diktature. Ne treba se bojati toga što radnici, koji prvi put dolaze u organizaciju nemaju još velikog iskustva. Iskustvo se dobija u praksi. Glavno je da su ljudi pouzdani i voljni da rade kao komunisti. Treba uvek nastojati da posao koji se daje novim članovima odgovara stepenu njihove prakse, proverenosti i sposobnosti. Treba uvlačiti u rad takodjer kako povratnike emigrante, koji su u poslednjim godinama radili u raznim zemljama, tako i povratnike političke robijaše. Ne treba stavljati krst niti nad onim bivšim članovima, koji su se iz jednog ili drugog razloga pasivizirali. Treba ih obići, pravilno im podići, dati im ispočetka manje zadaće, koje mogu oni lako da izvrše itd. Uopšte treba se držati principa da je malo ljudi, koje organizacija ne može da iskoristi. Ima ih mnogo koji neće da udju u partiju, ali su voljni da daju stan ili adresu ili da učine ma koju drugu uslugu. Ima ih mnogo i takvih koji neće da čine takve usluge partiji kao takvoj, nego samo pojedinim članovima, koje oni poznaju. Sve te ljude treba iskorišćavati sistematski i oprezno, razume se. Krajnje je vreme da organizacije u pitanju ljudi otpočnu da primenjuju boljševičku politiku pravilnog i celishodno najkorisnijeg iskorišćavanja partijskog i simpatizerskog kadra.

U sledećim brojevima nastavićemo ovo izučavanje i razjašnjavanje organizacionih zadaća partije.

Govor brojki i činjenica (str.3-4)

Socijalizam nije više san budućnosti nego postojeća stvarnost Socijalistički način proizvodnje danas je proveren praksom, životom i primerima iz SSSR. Sozijalizam je u sporu sa kapitalizmom odneo pobedu ne samo sa stanovišta logičkih i naučnih argumenata nego i sa stanovišta rezultata i iskustva njegovog primenjivanja u praksi.

O tome najbolje govore brojke i činjenice iz razvitka i pobeda socijalizma u prvoj i za sada jedinoj domovini radnika celog sveta — u SSSR. Donosimo nekoliko izvadaka iz govora druga Manuiljskog na XII. Plenumu Kominterne, koji je sa brojkama i činjenicama u ruci, ukratko opisao rezultate pobedonosnog napretka socijalizma u SSSR u toku poslednjih 15 godina.

Pretvaranje SSSR u zemlju teške socijalističke industrije

Izvodjenje prvog petogodišnjeg plana znači stvaranje jedne močne industrijske osnove socijalizma u SSSR. Učešće teške industrije u narodnom dohotku SSSR popelo se u toku poslednjih godina od 27 na 35 postotaka. SSSR ima sada svoju industriju za izradnju najsloženijih strojeva koja je već u 1931. g. proizvela mašina u vrednosti od 5 milijardi rubalja (1 rubalj je 25 dinara). Željezna i topionička industrija u poredjenju sa predratnim stanjem udvojila se je. Stvorena je nova rudarsko-industrijska baza na istoku (Ural i Kuznecki bazen). Celokupna industrija obnovljena je na 75 procenata sa najmodernijim mašinama. Izgradjen je niz novih grana proizvodnje. SSSR postaje zemlja traktora, zemlja automobila, zemlja hemije i zemlja koja proizvodi bluminge, moćne turbogeneratore i dizelmotore. Stvara se nova energetička baza. Izgradnja i početak rada takvih najvećih fabrika u svetu kao što su: fabrika mašina u Sverdlovsku, automobilski i traktorni giganti u Moskvi, Nižnjem Novgorodu (sada Gorkom), Staljingradu i Harkovu, najmodernija fabrika kuglica za osovine (Kugellagerfabrik), Dnjeproges i zatim stvaranje novih baza za sirovine kao što su pamuk u srednjoj Aziji i Azerbeidžanu, dobivanje sintetičkog kaučuka itd. — sve je to ogroman korak u ostvarivanju gospodarske nezavisnosti zemlje socijalizma od kapitalizma. Plan elektrifikacije Lenjina već je bio ispunjen u 1931. g.

Jedina država bez agrarne krize

Udareni su temelji mašinizacije seoske privrede i time stvorena tehničko-ekonomska osnova za konsolidaciju i daljne uspehe kolektivizacije (zajedničko obradjivanje zemlje) u seoskom gospodarstvu. Početkom 1929 bilo je u seoskoj privredi SSSR samo 29.000 traktora i 1800 automobila i ni jednog kombaina. Prvog jula 1932. radilo je na socijalističkim poljima SSSR već 146.000 traktora, 10.000 automobila i 10.500 kombajina. SSSR je postao zemlja najvećih poljoprivrednih krupnih preduzeća kojima nema ravnih u svetu. Više od 60% seljaka nalazi se u kolhozima (zajedničkim gospodarstvima). Prenošenje socijalističkog načina proizvodnje i socijalističkih odnosa u poljoprivredu omogućilo je mašinizaciju poljoprivrede i primenu hemije u poljoprivredi. Agrarna prenaseljenost uništena je, zaustavljena je klasna diferencijacija na selu, onemogućena je agrarna kriza, bogati sloj seljaka-kulaka likvidira se.

Zemlja bez besposlice i zemlja blagostanja radnog naroda

SSSR je jedina država na svetu u kojoj nema besposlice. Od 1929. do 1932. nadnice su prosečno porasle za 62%. Celokupna suma nadnice iznosila je u opšte narodnom dohodku u 1928. 11 milijardi a u 1932. 26 milijardi rubalja. Broj zaposlenih radnika udvostručio se i iznosi sada 21 milijon. Državni izdatci za socijalno osiguranje, za kulturne svrhe, za prosvetu i za narodno zdravlje udvostručili su se u toku poslednje 4 godine i čine u 1932. g. prosečno po 200 rubalja na svakog radnika. Od 1928. do 1931. izgradjeno je za račun države 3 milijona radničkih stanova a u samoj 1932. biće završeno još 3 milijona. Izgradjene su u svima većim centrima orijaške fabrike kuhinje gde se hrane svi radnici. Gotovo svakodnevno otvaraju se novi klubovi, čitaonice, kuće za odmor, nove fabričke škole, parkovi itd.

SSSR stupio je u etapu socijalizma

Uspesi i tekovine socizalizma u SSSF omogućili su da se pitanje „ko ce koga“ u granicama SSSR odluči bespovratno u korist socijalizma. SSSR stupio u etapu socijalizma, izgradnja temelja socijalističke ekonomije završena je. Upravo putem ovog živog iskustva naše velike stvari, SSSR dokazuje milijonima radnog naroda sviju kapitalističkih zemalja sva preimucstva socijalističkog privrednog sistema pred kapitalističkim.

Može li jedan radnik u kapitalističkoj zemlji da se ne zanese ovim uspesima socijalističke izgradnje? Može li on da se ne oduševi uspesima kulturne revolucije, kada čuje, da u ovoj nekadašnjoj zemlji analfabeta vec u trocoj godine petogodišnjeg plana 81% stanovnika zna da čita i da piše? Samo u SSSR stoji znanost, umetnos i kultura u službi onih koji rade. Celokupan životni i kullurni stepen masa jako se podigao. Iz redova mase izašlo je nekoliko desetina hiljada sposobnih i darovitih organizatora nove socijalističke privrede. Naklada novina u 1932. g. udeseterostručila se je u poredjenju se nakladom za vreme carizma i iznosi danas 40 milijona. U 1923. g. pohadjalo je škole 80 milijona ljudi, tj. polovina svega stanovništva. Samo visoke škole brojale su u 1931. g. 400.000 a visoke tehničke škole 860.000 slušalaca. Svi su ti slu-šaoci u svojoj ogromnoj većini deca radnika i seljaka. Nacionalna kultura oslobodjena svakog potlačivanja neverovatno se razvila.

Oktobarska revolucija i radno seljaštvo (str.4-6)

Svaki, ko je bar nešto slušao i znao o ruskom seljaku prije Oktobarske revolucije, znao je da je to bio najpotišteniji, najzaostaliji, najbezpravniji i najizrabljeniji rob u Evropi. „Pomješčik“ (veleposjednik) pop i carski žandar — to su bili gospodari njegova tijela, duše i njegove zemlje. Najveći i najbolji dio zemlje nalazio se u rukama veleposjednika. Oni su gulili kajišarsku arendu sa seljaka i mogli se ravnati samo sa turskim begovima u stara vremena. Seljak je grcao u dugu, odradjivanju, kulučenju, bijedi i nevolji. Jedino što ga je moglo iz nje izbaviti, to je bila revolucija.

I oktobarska revoluvija 1917. godine je zaista razbila te okovo sa ruskog seljaka. Udruženi radnici i seljaci pod vodstvom partije boljševika oboriše vlast gospode, kapitalista i veleposjednika i stvoriše Sovjetsku vlast radnika i seljaka. Zemlju oduzeše od bogataša i veleposjednika i podijeliše je radnim seljacima bez svakog otkupa. Isto tako podijeliše i sve poljoprivredne sprave i alate, stoku i ostalo veleposjedničko imanje, veleposjednika izjednačiše po imetku sa seljakom. Nikakve rente ni arende seljak nikome više ne plaća. Vlada radnika i seljaka poslije Oktobarske revolucije prebrisala je sve seljačke dugove, sve je siromašne seljake (35 od stotine) oslobodila od svakog poreza i nameta, a seljacima srednjeg imetka snizila porez do neznate sume, koju mogu platiti bez svakih poteškoća i većeg uštrba za svoje gospodarstvo. Visoke je poreze udarila samo na bogataše, kako gradske, tako i seoske.

Da trgovci i kajišari ne bi i dalje pljačkali seljaka, radničko-seljačka vlada je i njih stalno suzbijala i suzbija. Seljaci su se udružili u svoje potrošačke i nabavljačke zadruge. Ove njihove zadruge nabavljaju robu direktno iz fabrika i preko državnih nabavljačkih ustanova te je prodaju seljacima. Cijenu robi odredjuju naročite komisije, koje odredjuje radničko seljačka vlada u sporazumu sa prestavnicima fabrika i nabavljačkih zadruga, tako da ni jednoj ni drugoj strani ne bude krivo.

Ove nabavljačke zadruge isto tako kupuju i prodaju seljačke proizvode. Sa seljacima još u proljeće sklapaju ugovore o kojima se dogovaraju koliko će i kakve robe, te po kakvoj cijeni seljak prodati zadruzi u jesen. Po tom ugovoru seljak još u proljeće znade kome će prodati svoju robu, koliko će za nju dobiti, a država i zadruge unapred znaju koliko će otprilike robe biti i koliko za nju treba pripremiti para i druge fabričke robe. Cijene su uvijek stalne, ne mijenjaju se po nekoliko godina i seljak je uvijek siguran šta mu nosi sutrašnji dan, ne boji se da će ga prevariti trgovac ni kajišar, ni da će mu roba ostati neprodana. Ako seljak ima više robe na prodaju nego što je ugovorio sa zadrugom, on je slobodno prodaje na pijaci ili opet zadruzi.

Radničko-seljačka sovjetska vlada je isto tako osigurala seljaku zajmove i kredite. Svi su kapitali i sve banke oduzete od kapitalista i predani državi radnika i seljaka. Svaka vrsta zelenašenja se najodlučnije suzbija. Radničko seljačka vlada odredjuje opću sumu kredita i uslove po kojima se oni izdaju seljacima. Kredite dobijaju u prvom redu siromašniji i onda srednji seljaci za nabavljanje stoke, poljoprivrednih alata i sprava, sjemena i drugih potreba za zomljoradnju. Bogati seljaci ili sasvim ne dobijaju kredita ili dobijaju manje sume pod teškim uslovima, dok su siromašni oslobodjeni od kamata na sve kratkoročne kredite, a srednji plaćaju oko 5% kamata. Najviše zajmova dobijaju seljaci od zadruga i državnih nabavljačkih ustanova u obliku predujma i kapare za robu kod sklapanja s njima ugovora o prodaji robe. A u opće kredita najviše dobijaju kod kupovanja poljoprivrednih mašina, sprava, alata i sjemenja.

Krediti i regulisanje kupovine i prodaje seljačkih proizvoda samo su od drugostepene važnosti za unapredjenje seljačkog gospodarstva. Bez uvodjenja najnovijih, savršenih mašina u poljoprivredu i stvaranja krupnih naprednih seljačkih gospodarstava, seljak se ne može izbaviti iz zaostalosti i sirotinje. Zato sovjetska vlada radnika i seljaka najviše pažnje, snaga i sredstava daje na uvodjenje, mašina u poljoprivredu, na proizvodnju, nabavljanje i upotrebu umjetnih gnojiva, dobrog odabranog sjemena i plemenite stoke, jer se samo tako maže unaprediti sva poljoprivreda, podignuti svo radno seljaštvo na stepen kulturna čovjeka. Ali seljak pojedinac na svom komadiću zemlje niti može upotrebiti savršenu krupnu mašinu, niti mu se ona isplati, sve kad bi je i mogao kupiti. Da bi mogli upotrebiti mašine, unaprediti svoje gospodarstvo i povećati svoj dohodak, radni seljaci Sovjetskog Saveza udružuju se u zajednička gospodarstva. Stotine i hiljade malih sitnih gospodarstava spajaju se u jedno, ujedinjuju svu svoju zemlju, tegleću stoku, sprave i alate, složno obaraju medje izmedju svojih posjeda, pa svi složno, zajednički rade. Sav prihod dijele medjusobno po zaradi. Koliko ko zaradi, toliko i dobija. Tako svaki od njih ima mogućnosti da zaradi, a niko ne može da lijenčari na tudji račun. Domaćinstvo, upravu toga zajedničkog gospodarstva biraju svi članovi zajednice na svojim godišnjim skupštinama iz najboljih, najpoštenijih i najiskusnijih članova, a svi članovi imaju prava i dužnost najstrožije kontrole nad radom ovih uprava.

U takva je zajednička gospodartsva već organizovano preko 16 milijona seljačkih domova u Sovjetskom Savezu. Ona su 1932. godine zasijala oko 100 milijona hektara zemlje.

Radničko seljačka država ulaže ogromne i ogromne količine mašina na razvijanje poljoprivrede. Samo u toku prošle godine (1931.) u poljoprivredu je uloženo 5005 milijona rubalja (jednako 135 milijardi dinara), od toga najveći dio u mašine, traktore, sjemenje, stoku, izgradnju gospodarskih zgrada itd. Danas se već preko polovine zemlje u zajedničkim gospodarstvima obradjuje s mašinama, a u toku sledećih 5 godina s njima će se obradjivati svi poljoprivredni radovi.

Ali mašine treba ne samo kupiti, nego i umjeti s njima raditi i poznavati ih. Stotine hiljada radnih seljaka uče čitati, pisati, upravljati sa mašinama i krupnim gospodarstvom. Pored kolektivnih (zajedničkih) gospodarstava podižu se škole, kursevi, čitaonice, organizuju umjetničke grupe, grupe društvenog i političkog vaspi-tanja, itd. Mašina u radničko seljačkoj državi nosi radnom seljaku ne samo olakšanje njegovog rada, veći prihod i gospodarski napredak, nego u isto vrijeme donosi ogromni kulturni napredak.

Oktobarska revolucija, unapredjenje i preuredjenje poljoprivredu u Sovjetskom Savezu, osobito je unapredila ženu seljanku. Radna seljanka danas ne samo što je zakonski u svemu ravnopravna sa mužem, ona zauzima vidne položaje u gospodarskim i državnim organima, u svemu gospodarskom, u društvenom i kulturnom radu i životu. U Sovjetskom Savezu više nema seljačkog robovanja veleposjedniku, bogatašu i njihovoj državi. U savezu sa radničkom klasom pod vodstvom komunističke partije ruski je radni seljak zbacio sa sebe breme pljačke, izrabljivanja, krize bijede i siromaštine, pa je danas svoj gospodar na svojoj zemlji, u svojoj državi radnika i seljaka. On sa ogromnim poletom preuredjuje i unapredjuje svoje gospodarstvo. On je na putu gospodarskog, društvenog i kulturnog napredka, koji mu je osigurala revolucionarna borba, Oktobarska revolucija i radničko-seljačka vlada.

A kakav je život radnog seljaka u vojno-fašističkoj Jugoslaviji?

Bogataši i veleposjednici drže najbolju zemlju u svojim šakama, dok siromašni seljak nema na čemu da živi i radi. Država je pritisla seljaka porezima, nametima, taksama, globama; banke i zelenaši pritisli dugovima i mjenicama, a trgovci pokupovaše seljakovo dobro u bescjenje i to onda kad njemu prodaju robu po dvostrukim i kajišarskim cijenama. Kad ga obije grad, suša izgori, ili voda poplavi — pomoći mu niko ne daje, nego i dalje iz njega cijede znoj i krv kao pijavice. Radni seljak gladuje, zebe, muči se i propada. A tu mu još generalsko-fašistička diktatura i Aleksandar posljednji stali za vrat sa žandarskom čizmom, pa ne daju zuba objeliti, dok ekzekutori na bubanj prodaju seljačko dobro.

Sve gospodske i „seljačke“ partije, njihove vodje, sve vlade, osobito zadnja, obećavaše i obećavaju da će pomoći radnom seljaku. Sad su se naročito raspričali o „razduživanju“ seljaka. Sve su one lagale, i sada lažu i varaju seljake.

Ovi gospodski vodje i partije ne mogu dati seljaku zemlje, jer su oni sami veleposjednici, bogataši ili njihove sluge. Ne mogu osloboditi seljaka od poreza, dugova, mjenica, banaka i zelenaša, jer kamati, globe, takse i porezi idu u njihove džepove. Ne mogu dati hljeba radnim seljacima, jer su oni sami te seljake doveli do gladi, bijede i propasti. Ne mogu dati ni izvojštiti narodnu slobodu, jer se oni mogu držati na vlasti samo pomoću žandarskog kundaka, krvavog zuluma i nasilja nad radnim narodom. Ne vjerujte im — lažu!

Sve što radni seljaci traže i žele mogu samo izvojevati svojom borbom u savezu sa gradskim radnicima pod vodstvom Komunističke Partije. Zato oni sami treba po čitava sela da idu u gradove, da traže pomoć gladnim, postradalim od poplave i uopće siromašnim seljacima. Ako im pomoći ne daju treba da je uzmu sami. Ne treba da plaćaju ni groša dugova bankama i zelenašima, ni groša poreza krvavom vojno-fašističkom režimu. Treba stvarati seljačke odbore, koji će okupljati i u borbu voditi radne seljake. Stvarati i pomagati organizacije Komunističke Partije, pod njezinom se zastavom boriti i ići onim putem, koji nam pokazaše ruski radnici i seljaci i njihova Oktobarska revolucija. Samo taj put može radno seljaštvo osloboditi od režima krvave diktature i izvesti iz bijede i propadanja.

Dragoljub Jovanović — „borac“ iz poslednje rezerve srpske buržoazije (str.6)

Zima 1931—32. pokazala je svu dubinu nezadovoljstva i revolucionarnog vrenja medju pauperizovanim radnim seljaštvom. Seljačke pobune protiv generalsko - fašističke diktature i srpske buržoazije, koje su na raznim mestima izbile, pokazale su i koliko se seljaštvo oslobodilo od hegemonije buržoazije uopšte i skreće u levo — ka savezu sa proletarijatom. Već tada vodstvo grupe takozvanih „levih“ zemljoradnika na čelu sa Dr. Dragoljubom Jovanovićem, pokazalo je otvoreno svoju pravu kontrarevolucionarnu politiku. Vodstvo grupe uglavnom oslanja se na srednje seljaštvo, koje se pauperizira usled poljoprivredne krize i nalazi u sve većem procesu skretanja u levo; revolucionisanja. Pošto njegovi zahtevi mogu u krajnjoj liniji da ugroze hegemoniju srpske buržoazije i vlast buržoazije uopšte, to je grupa rešila da svima silama radi na sprečavanju revolucionarnih akcija na selu na „prezrenim“ pitanjima hleba, uspavljujući pauperizovane mase pesmama o slobodi i demokraciji. Pored toga s obzirom na opasnost rastuće težnje za savez sa proletarijatom, grupa je pokušala da hegemoniju srpske buržoazije spase i ojača jednim kontrarevolucionarnim sporazumom sa buržoazijama ugnjetenih nacija kroz federaciju. Dakle jedinstveni front buržoazije pod hegemonijom srpske protiv radnika i seljaka unutra, a pod vodstvo Francuske protiv SSSR spolja.

Posle te platforme od 16 tačaka izašao je i program „nove vlasti“ iz kojega se još jasnije vidi ta kontrarevolucionarna suština politike Dragoljuba Jovanovića. Tome je služila i brošura izdana uz saradnju renegata Vase Srzentića „Šta nas košta svadja sa Hrvatima“, u kojoj se kao glavni cilj postavlja spasenje Versaljske Jugoslavije. Osećajući značaj monarhije i srpskog militarizma aa kontrarevoluciju i antisovjetski front, Jovanović se svuda izjašnjava za njeno zadržavanje.

U praksi njegova grupa sprečavala je svaku revolucionarnu akciju radnog seljaštva i pomagala time diktaturu i vlast buržoazije. Medjutim takva kontrarevolucionarna politika izazvala je veliki revolt u mesnim grupama u kojim se nalazi radno pauperizovano seljaštvo i taj je revolt dobio najjačeg izražaja na konferenciji grupe od 2. maja 1932 u Kragujevcu, gde je politika vodstva podvrgnuta najoštrijoj kritici, naročito kapitulacija Jovanovića pred monarhijom. Predstavnici mesnih grupa naročito su se izjašnjavali za republiku i za revolucionarni savez se proletarijatom, tako da je se tada i Jovanović na rečima morao izjasniti za republiku.

Na samom sudjenju pred državnim sudom, koje je počelo 19. septembra i gde Jovanović odgovara sa još 11 saoptuženih, medju kojima se nalazi i Vasa Srzentić, Dragoljub Jovanović je otvoreno otkrio sve kontrarevolucionarne svoje ciljeve. Uzto pred-hodno treba napomenuti da je šef odbrane — branilac Jovanovićev najpoverljiviji agent francuskog imperijalizma u Beogradu i intimus Heriota predsednika francuske vlade — Dr. Dragutin Janković, advokat, koji je ujedno i glavni pouzdanik srpske buržoazije u Upravi Glavnog Saveza Srpskih zemljoradničkih zadruga, protiv koje tobož Jovanović vodi „opoziciju“.

Same izjave Jovanovićeve otvoreno ukazuju na to da je on po-slednja rezerva srpske buržoazije. Na procesu, u svojoj odbrani, on o pravom cilju svoje akcije kaže da je u tome: da „organizacijom jedne opšte jugoslavenske zemljoradničke partije istupiti protiv pokreta, koji preti da zahvati opasne razmere usled nezadovoljstva koje vlada na selu“.

Da je dakle njegov cilj borba za održanje hegemonije srpske buržoazije i buržoazije uopšte nad radnim seljaštvom i da je toga radi pristupio čak i izdavanju nelegalnih letaka, samo da bi suzbio rastući uticaj Komunističke nelegalne štampe, on kaže: „da je pristupio širenju letaka zato što ne postoji nikakva sloboda štampe, te izmedju vlade i komunizma u Jugoslaviji postoji opasan vacuum (praznina). Dalje se izvinjava što je morao da preduzme akcije protiv generalsko fašističke diktature „jer je narod počeo da gubi poverenje u inteligenciju“ t. j. došao je u opasnost i srpski imperijalizam i hegemonija buržoazije nad radnim narodom uopšte, „jer vlada hoće da svima svojim protivnicima objavi gra-djanski rat“. Ali odmah dodaje da ta akcija nije bila revolucionarna, već legalna i da njen cilj nije bio rušenje srpskog buržoaskog državnog aparata, već sazivanje konstituante i „slobodouman ustav“. Zbog toga izjavljuje ponova da „u pitanju monarhije zemljoradnička partija ima tolerantan stav, jer tobož ima i članove sa monarhističkim uverenjem“.

Drag. Jovanović skupa sa renegatom komunizma Vasom Srzentićem, jedan je od onih buržoaskih političara koji su u svojoj „levoj“ antikapitalističkoj frazeologiji išli tako daleko, da su ih pojedini neupćeni ljudi počeli smatrati čak „komunistima“ ili u najmanju ruku „saveznicima komunista“, i ako ni jedan od njih sa revolucionarnom borbom radnika i seljaka i Komunističkom Partijom ništa zajedničkoga nema.

Naprotiv, ova su gospoda izradila i istakla program spasavanja versaljske Jugoslavije i kapitalističkog poredka u njoj, program borbe protiv revolucionarnoga pokreta. O tome najbolje svjedoči osnovna linija njihove politike i njihove izjave pred sudom. Na procesu g. Jovanović veli da je hteo „naći izlaz iz ćorsokaka u koji se je zaglavila Jugoslavija...“ Ali taj izlaz on vidi ne u revolucionarnoj borbi i obaranju vojno fašističke diktature, jer bi ta borba kako on veli „vodila ka gradjanskom ratu i raspadu Jugoslavije...“ Naprotiv, g. profesor je mišljenja, da... „treba provesti reforme odozgor, (da one nebi došle „odozdo“), koje bi presekle u masama sklonosti k revolucionarnim istupima“ Da bi se pak te „revolucionarne sklonosti“ što uspešnije presekle i kanalisale protiv interesa radnika, seljaka i ugnjetenih naroda, g. Jovanović, veli da je hteo... „organizacijom jedne opšte jugoslavenske zemljoradničke partije, istupiti protiv pokreta koji prijeti da zahvati opasne razmjere uslijed nezadovljstva koje vlada na selu...“ Tome cilju imao je da služi i „levi“ program g. Jovanovića i njegova akcija sa delenjem ilegalnih letaka sa parolama „sloboda, demokracija i federacija“.

Da bi sprečio ostvarenje borbenog saveza radnika, seljaka i ugnjetenih naroda i očuvao uticaj buržoazije na radno seljaštvo, g Jovanović ističe svoje antikapitalističke fraze o „pobedi rada“ i „državi rada“. Na riječima se izjašnjtva čak za seljačku „republiku rada“, ali najodlučnije ispupa protiv saveza radnika i seljaka, protiv revolucionarne borbe i komunističke partije, protiv jedine sile, koja je u stanju ostvariti „pobedu rada“, t. j. uništiti nacionalno ugnjetavanje oboriti vlast kapitalista i veleposednika i stvoriti sovjetsku vlast radnika i seljaka.

Da bi spasao versaljsku Jugoslaviju i hegemoniju srpske buržoaziju u njoj, radi čuvanja i učvršćivanja antisovjetskog bloka pod hegemonijom francuskog imperijalizma, g. Jovanović predlaže da se nadje „modus vivendi“ za dugi period nacionalnog mira s Hrvatima, i Jugoslavija preuredi u federaciju, tako da bi se u nju mogla privući i Bugarska. Federacija, to je danas posljednja pozicija srpske buržoazije i francuskog imperijalizma, na kojoj bi se imala da očuva reakcionarna versaljska tvorevima današnje Jugoslavije. Istaknuta u cilju gušenja borbe za samoopredeljenje hrvatskog i ostalih ugnjetenih naroda u Jugoslaviji, — u cilju sprečavanja revolucionarne borbe i revolucionarnog rešavanja, kako nacionalnog, tako i ostalih pitanja, — kao parola kontrarevolucionarnog sporazuma medju srpskom buržoazijom ugnjetenih naroda, radi jačanja antisovjetskog bloka, — ova je parola protunarodna i reakcionarna, kao i sva politika g. Jovanovića i kompanije.

Parola federacije mogla bi biti progresivna i revolucionarna tek poslije revolucinarnog razbijanja vresaljske Jugoslavije i vojno-fašističke diktature, tek sa ostvarenjem samoopredeljenja i potpune ravnopravnisti svih ugnjetenih naroda, sa rušenjem kapitalističkog poredka. Ali tada to nebi bila federativna versaljska Jugoslavija, kakvu želi srpska buržoazija i njen agent g. Jovanović nego savez radničko-seljačkih sovjetskih republika Balkana, kojoj g. Jovanović, i njegovi adjutanti renegati komunizma suprotstavljaju federaciju versaljske Jugoslavije. Dakle najpre oboriti vojno-fašističku diktaturu, razbiti versaljsku Jugoslaviju, izvojevati puno samoopredeljenje i ravnopravnost svih ugnjetenih naroda, ustanoviti vlast radnika i seljaka, — a tek onda, ako to slobodni i ravno-pravni narodi na Balkanu zažele, stvoriti federaciju radničko-seljačkih sovjetskih republika.

Dr. Drag. Jovanović je ne samo politički i programatski izdajica interesa revolucionarne borbe ugnjetenih masa. U istrazi na policiji i na sudu on je i lično izdao imena i rad svih revolucionarnih seljaka, koji su se okupljali u njegovim grupama.

Ovaj njegov i politički i lični izdajnički rad v.f. diktatura ume da oceni. U vreme kada se komunisti muče, ubijaju i šalju na desetke godina na robiju, g. Jovanović kažnjava se jednogodišnjim zatvorom, a većina saoptuženih pušta se. Ugnjetači i izrabljivači kažnjavaju samo one ljude, koji su za njih opasni i koji se istinski bore za interese radnika, seljaka i ugnjetenih naroda.

Sa gledišta revolucionarne borbe proletarijata, g. Jovonović je jedan od onih, koji pod maskom boraca za interese radnih masa pokušavaju stati na čelo revolucionarnog pokreta, da bi ga izdali, obezglavili i doveli neminovnome porazu. Svi komunisti i pristaše revolucionarnog saveza radnika i seljaka moraju pred radnim masama najodlučnije razotkrivati izdajničku ulogu vukova u jagnjećoj koži. Organizovati zajedničku borbu radnika, seljaka i ugnjetenih naroda protiv generalsko-fašističke diktature, to je najbolje sredstvo za sprečavanje ovih i svih njima sličnih pokušaja.

Zato je dužnost KPJ i njenih članova da okupe radno seljaštvo iz mesnih organizacija te grupe, pokažu im izdajnički i bremzerski rad „vodja“ i povedu ga u zajedničku revolucionarnu borbu radnika, seljaka i ugnjetenih naroda.

Ubijanje političkih osudjenika (str.7)

Pismo iz Mitrovačke Kaznione

Sremska Mitrovica, u oktobru 1932.

Klasni teror v. f. diktature ne ograničava se mučenjem i ubijanjem političkih apšenika u toku policijskih i sudskih istraga i pre izricanja presude. Borci revolucioneri i prije svega komunisti ubijaju se i po zatvorima i kaznionama, gdje oni leže na robovanju. Poslje ubijstva koje je izvršeno u Lepoglavi nad drugom Festinijem, u Zenici nad drugom Zlatkom Šnajderom (injekcija otrovnih bacila) počelo se sa ubijstvima vidjenijih komunista i u mitrovačkoj kaznioni.

Slučaj sa t. zv. pokušajem bjegstva iz mitrovačke kaznione to jasno pokazuje. Nisu tačne zvanične vijesti, da se radi o pokušaju bjegstva samo kriminalnih osudjenika. Cijelo ovo „bjegstvo“ jeste samo jedna dobro pripremljena provokacija sa strane uprave zavoda. Cilj te provokacije bio je masovno ubijanje komunista. Na sreću drugovi o kojima je riječ, prozreli su namjeru upravnika, nisu učestvovali u tome improviziranom pokušaju bjegstva, ali su ipak bili pogodjeni naručenim puščanim tanetima. Pozadina cijelog ovog strahovitog dogadjaja je slijedeća:

U kaznioni Sremska Mitrovica ima oko 1200 kažnjenika od kojih su 150 politički krivci, većina komunisti. Od kad su u ovu kaznionu počeli dolaziti politički krivci režim se je u zavodu stalno pogoršavao. Politički osudjenici su gonjeni na najstrašnije poslove. Svaki politički osudjenik mora posjećivati crkvu i vršiti religiozne obaveze. Hrana je smanjena a batinalo se je svakodnevno. Ovdje je upravnik svemogući gospodar. Po njegovoj noredbi mogu se kažnjenici ubijati — što se često dešava — a da niko zato ne odgovara. On u takvom slučaju napiše izvještaj u ministarstvo pravde, da je taj i taj kažnjenik izvršio napad na čuvare i pri tome ubijen.

Prošle godine u oktobru oduzete su svima političkim osudjenicima sve knjige i pisaći pribor. U isto vreme pokušalo se pogoršati branu. Kako je već i do tada bilo neizdržljivo, a ove mjere još više pogoršale stanje, stupilo je oko 100 političkih osudjenika u štrajk gladju, 30 ostalih robijaša takodjer se pridružilo tome štrajku. Poslije četiridnevnog štrajka, došao je u kaznionu izaslanik ministra pravde, sazvao štrajkaše i izjavio doslovno: „ako vi produžite da štrajkujete mi ćemo naći sredstva da taj štrajk ugušimo. Mi ćemo vas sve pobiti, ali ćemo autoritet vlasti i države očuvati“ Štrajk je ipak produžen i završen tek onda kad je vraćen dio knjiga, pisaći pribor, dozvoljeno češće pisanje pisama. Poslije štrajka postupak se je nešto poboljšao.

Poslije nekog vremena zavedene su opet batine i ukinute sve povlastice zadobivene u štrajku. Hrana je pogoršana do neizdržljivosti i mnogi su robijaši činili pokušaje bjegstva koji su se svi završavali sa neuspehom. Upravnik je htjeo da i političke krivce provocira na bjegstvo, da im organizuje pokolj i da onda još pogorša uslove.

Trojica najaktivnjih komunista prevedeni su u kaznioničku bolnicu. Njima je poslat jedan robijaš, koji je špijun upravnika, i on im je predložio zajedničko bjegstvo sa još nekoliko kriminalnih osudjenika. Drugovi nisu povjerovali jer im se premještanje u bolnicu već učinilo sumnjivim, ali su dali pristanak odlučivši, da ne bježe i da sačekaju daljni razvitak. Na ugovoreni dan kriminalni kažnjenici krenuli su iz bolnice da bježe, a trojica naših drugova izašla su samo u hodnik da vide šta će biti. U hodniku su dočekani sa nekoliko plotuna čuvara koji su iza dva ugla sjedeli u zasjedi. Jedan drug odmah je ubijen a ostala dvojica teško su ranjena. Čuvari su odmah pritrčali i ranjenike izboli bajunetama. To je bio pravi pokolj. Poslije pokolja svi su bačeni u prazne ćelije gdje se i danas nalaze. Ne zna se da li je iko od te trojice drugova ostao živ. Zna se samo da je drug Babović po svoj prilici ubijen.

Danas uprava likuje i kaže otvoreno: svaki će tako proći. Apelujemo na medjunarodnu radničku javnost da protestvuje protiv ovog barbarskog postupka i protiv ovog mučkog ubijanja političkih kažnjenika i da podupre moćnim protestnim akcijama našu borbu protiv režima u kaznioni i režima u zemlji.

2348 godina robije i Crvena Pomoć (str.7-8)

Teror vladajućih kapitalista i ugnjetača protiv onih koji se brane revolucionarnom borbom od njihove pljačke, ugnjetavanja i eksploatacije teško se da izraziti u brojkama. Znatan deo procesa, osuda, hapšenja, progona i ubistava radi cenzure i ne može se obuhvatiti statistikom. Nečuvena srednjevekovna mučenja, mučka ubijstva „pri prelazu granice“ ili „pri pokušaju begstva“ i još jedan ceo niz pojava u kojima se teror vladajućih izražava (otpuštanje sa posla, policijsko-agentska maltretiranja, premetačine itd, itd, uopšte se ne daju izraziti ni u kakvim brojkama.

U vezi sa medjunarodnim kongresom Crvene Pomoći, koji je održat 7 novembra 1932. u Moskvi, naša Crvena Pomoć sastavila je podatke o teroru za vreme vojnofašističke diktature, t. j. od 6. januara 1929. do početka septembra 1932 (kad je statistika sastavljena). Prema tim podatcima u toku 3 godine i 8 meseci u 152 procesa palo je 18 smrtnih osuda, 4 doživotne robije i 734 borca osudjeni su na ukupno 2348 godina robije. Najviše procesa bilo je protiv članova KP, koji su dobijali i najteže kazne. Od 152 procesa bilo je 82 komunistička, 33 nacionalna, 18 seljačkih, 8 vojnih i 11 ostalih političkih procesa.

Ovom statistikom nije obuhvaćeno onih 90 revolucionera, pretežno komunista, koji su u toku tog vremena bili mučeni do smrti ili prosto ubijeni bez procesa i sudske osude.

Ove brojke daju samo delimičnu sliku terora krvave vojno-fašističke diktature protiv revolucionarnog pokreta radnika, seljaka, vojnika i ugnjetenih naroda.

Grozote terora prosto su neopisive. Za mnoge grozote, koje se dešavaju unutar zidina policijskih uprava, uopšte se još ni ne zna. Evo samo nekoliko primera.

Lazar Gjurović, blagajnik praške banke, koji je uapšen pod sumnjom da je preko njega stizao partijski novac za Beograd, bio je toliko mučen da je poludeo. On je bio mučen 21 dan i svaki dan stavljana mu je na glavu željezna kruna, koja je postepeno stezata, tako da se zaustavljao opticaj krvi u glavi i lubanja počela da puca. Gjurović je poludeo i samo radi toga dobio je svega 10 meseci. Na sudu je davao ludjačke odgovore i sva nastojanja sudija da mu ne postavljaju pitanja i da na taj način sakriju njegovo ludilo, nisu uspela.

Mučenje se ne vrši samo u beogradskoj Glavnjači nego i u drugim zatvorima. Na pr. u Tuzli posle prvoavgustovske akcije uapšeno je i mučeno nekoliko radnika. Radnik Života Dimitrijević toliko je mučen da mu se um poremetio. Kad je već poludeo onda je bio privezan i pričvršćen za alku. Jedan kraj njegovog lanca bio je proturen kroz rupu na vratima i kad god ga je spopalo ludilo krvnici su kroz rupu u vratima zatezali lanac.

Na sudjenju u Tuzli izvedena su 4 radnika bez Živote Dimitrijevića, koji je otpremljen u beogradsku bolnicu za umobolne. Dvojicu od njih lažno su teretili osam sokolaša, da su ih tobože videli kako dele letake. Drugovi nam pišu, da ti radnici nisu članovi partije i nisu uopšte delili letake nego su slučajno uapšeni prigodom racije. Policija je toliko besna što nikoga od komunista nije mogla da uhvati, da je predala na sudjenje ovu četvoricu potpuno nevinih radnika i dvojicu od njih dala osuditi na po dve godine robije.

Apšenje, sudjenje i mučenje nevinih praktikovalo se i u drugim mestima, a i u Tuzli ranije. Na pr. u Tuzli posle prvomajske akcije policija je prilikom racije zatekla dvojicu besposlenih radnika pri traženju ugljena iz pepela na mestu gde električna centrala istresa svoj pepeo. Pošto je sirotinji zabranjeno sakupljati taj ugnjen, to su dva radnika uvidevši policiju počeli da beže. Policija je pucala i jednog od njih teško ranila. Obojica su bijena da priznaju da su delili letake. Kad mučenje nije uspelo — jer oba radnika nisu uopšte učestvovali u toj akciji — počelo se sa prevarom. Onom zdravom radniku policija je obećala novčanu nagradu i stalno zaposlenje ako htedne lažno da svedoči da je njegov ranjeni prijatelj delio letake.

U Subotici u sred bela dana na ulici uapšen je besposleni radnik Miletić. Taj nevini radnik, kod koga apsolutno ništa nije nadjeno imao je nesreću da na njega policija posumnja da je on komunista. I sad tog radnika, koji je pod jakom pratnjom okovan u najteže lance (i ruke i noge) doveden u beogradsku glavnjaču, iz noći u noć muče da prizna da je on onaj koji nije i da je on onaj nelegalac koga policija traži. Verovatno je da je ovaj nevini radnik ili već podlegao ovim mučenjima ili da je prosto ubijen.

Mučenja ne prestaju ni u kaznionama. Na pr. Zlatko Šnajder, vodja komunističke omladine, koji je još 1927 g. osudjen na 5 godina robije premešten je iz Mitrovice u Zenicu samo zato što se je usudio da se nekom inspektoru žali protiv postupka upravnika. U Zenici je bio celo vreme u ladnoj samici sve do kraja 1930. g. kada je premešten u Lepoglavu, gde je došao bolestan. Lekari Zenice i Lepoglave tvrdili su da boluje od tuberkuloze creva. Medjutim mnogo kompetentniji lekari kužne bolnice u Zagrebu, gde je početkom 1930 bio prenešen, ustanovili su na temelju bakteriološke analize, da boluje od hronične dizenterije. Pošto u Zenici i u Mitrovici nije bilo dizenterije i pošto je on pre zatvora bio kršnog zdravlja, jasno je da je on u samici u Zenici bio veštački inficiran. U ovu verziju veruju i neki od lekara zagrebačke kužne bolnice. Posle 3 meseca puštanja na slobodu — ovako otrovan od krvnika — drug Zlatko je umro.

Drug Festini, koji je osudjen na deset godina robije dobio je u Lepoglavi zapalenje pluća. Iz bolnice zatvorske pokušao je da beži i ubijen je metkom u glavu. Njegova žena i porodica uopšte nije obaveštena o njegovoj smrti.

Koncem jula 1932. jedan simpatizer saopštio je Crv. Pomoći da je u to vreme u Zagrebu ubijen komunista Salaj i neki tipograf iz Vojvodine sa pseudonimom Panta. Leševi obadvojice prebačeni su na granicu. Crvena Pomoć vodi istragu o ovom slučaju.

Teror besni ne samo prema uapšenim i osudjenim. Svaki i najmanji pokret masa guši se u moru krvi. U selu Ludbregu kod Varaždina posle sukoba žandara sa seljacima, prilikom kojega su dva žandara ubijena, odred vojnika ubio je preko 100 seljaka. Ovo masovno ubijstvo priznao je ministar Kramer govoreći na jednom od svojih mnogobrojnih bezsadržajnih i bezrezultatnih zborova o „tragičnim i žalosnim dogadjajima u Ludbregu“. U Ubu (Srbija) povodom sukoba seljaka sa žandarima ubijeno je 6 seljaka a ranjeno oko 120. Povodom seljačkog pokreta oko Bileća (početkom avgusta 1932) ubijen je zemljoradnik Krmpić, bivši oblasni poslanik u Bosni.

I tako dalje bez kraja i konca. Mogli bismo ispisati debelu knjigu opisujući slučajeve gvozota, sadizma, krvnišva pobesnjelih vlastodržaca i policajaca.

Beli teror kojeg primenjuje kapitalistička klasa u cilju spasavanju svog položaja i sistema raste i jača iz godine u godinu u svim zamljama. Internacionalna Crvena Pomoć objavila je sledeću statistiku o belom teroru u svim zemljama u toku poslednjih godina-

	apšenih	ranjenih, mučenih	ubijenih	osudjenih na smrt	svega žrtava
g. 1925	60.000	21.000	12.000	447	93.447
g. 1931	360.000	241.000	370.000	91.548	1.062.548
od 1925—1932.g.	1,223.252	630.158	1,040.608	232.801	3,126.821

Ovo naglo penjanje brojki žrtava belog terora odražava do sada nevidjeno zaoštravanje klasne borbe. Borba izmedju eksploatisanih i eksploatatora dostigla je već tako visoki stupanj da se bukvalno vodi borba na život i smrt. Klasna borba je rat: na jednoj strani bore se milijoni ugnjetenih, a na drugoj strani šačica bogataša, kapitalista, bankira, veleposednika i generala, koji su seli na narodnu grbaču i otuda ih može oterati samo revolucionarna borba masa. I u tome ratu žrtve su neizbežne. Što je veći broj žrtava ovoga klasnog rata, utoliko su veći razmeri tog rata i utoliko je položaj vladajućih nesigurniji i uzdrmaniji. jer ta nesigurnost i ta bojazan da će biti uklonjeni jeste jedan od glavnih razloga terora. Najveći je teror tamo gde je položaj vladajućih najnesigurnijih na pr. u Kini ili u Nemačkoj. Od 230.000 smrtnih kazni izvršenih u toku od 6 godina otpada više 100.000 na Kinu.

Pojačani beli teror nije u stanju da zaustavi razvitak revolucionarne borbe i revolucionarnih snaga. Navodimo samo četiri primera: Prvo, Kina gde je teror najjači. Tamo je danas KP. vrlo jaka, jača i organizaciono i politički nego pre poznatog kontra-revolucionarnog prevrata kitajskog krvnika Čang-Kaj-Šeka. Broj stanovnika, koji je obuhvaćen Kitajskim sovjetima iznosi više od 80 milijona. Drugo, Italija. I tu fašizam nije mogao da slomije revolucionarni pokret, koji je danas u porastu u svim provincijama Italije. Treće: Bugarska. I pored desetine hiljada ubijenih i 100.000 uapšenih, danas je KP. jača nego ikada ranije. U nedavnim gradskim izborima u Sofiji komunisti su dobili većinu mandata i više glasova nego u legalno vreme. Ovo je eklatantan primer i dokaz, da ni najjači teror nije u stanju da slomije otporne snage radničke klase i njenog revolucionarnog pokreta, niti da za duže vremena spreči njegov razvitak. I četvrto, primer Jugoslavije takodjer pokazuje da krvavi teror vojno-fašističke diktature nije bio u stanju da slomije i uništi niti radnički niti revolucionarni seljački i nacionalni pokret.

Uporedo sa porastom terora rasle su i rastu organizacije Crvene Pomoći i delokrug njihovog rada. Evo nekoliko brojaki o tome:

Godina	Broj sekcija CP.	Broj članova individ.	Članova kolektivnih	Svega članova
1926	36	5,278.463	753.969	6.032.432
1931	68	9,510.935	2,019.240	11,530.175

Od svoga postojanja pa do početka 1932. g. organizacije C. Pomoći izdale su pomoći uapšenim i njihovim porodicama u svima zemljama zajedno 279 milijona dinara, 78 mil. dinara za pravnu zaštitu, 102 milijona dinara za pomoć emigrantima, 10 milijona za dečje domove i pomoć deci uapšenih i ubijenih.

Ovaj porast organizacija i delatnosti CP. odražava porast klasne i revolucionarne solidarnosti u masama radnika i drugih ugnjetenih slojeva radnog naroda.

Potrebno je otvoreno priznati da u zemljama Jugoslavije delatnost organizacija CP. vrlo daleko zaostaje od potrebe i zadaća koje Crvenoj Pomoći ova faza i oštrina klasne borbe postavlja.

Radi toga održanje medjunarodnog kongresa Crvene Pomoći treba da bude novi podstrek prvo za pojačanu akciju masa u svim formama za oslobodjenje, za amnestiju sviju političkih osudjenika u zemljama Jugoslavije i za njihova prava i drugo, za jačanje postojećih i osnivanje novih organizacija Crv. Pomoći širom sviju zemalja Jugoslavije i to CP., koja će obuhvatiti i pomagati ne samo komuniste i naše simpatizere nego takodjer nacionalno oslobodilački i seljački pokret i pomagati sve žrtve belog terora i njihove porodice.

Sveta je dužnost komunista i partijskih organizacija da razviju maksimalnu delatnost u ovoj oblasti rada.

Borite se protiv likvidatora (str.8)

Komunistički pokret u svim zemljama Jugoslavije nalazi se u poletu. Organizacije rastu, aktiviziraju se, u redove pokreta prilaze nove sveže snage.

To ne znači da je opasnost likvidatorstva u našem pokretu iščezla. Ostalo je još likvidatora i u partiji i oko nje i protiv njih potrebno je voditi nepomirljivu borbu.

Ko su likvidatori

Likvidatora ima otvorenih i prikrivenih. Javni likvidatori otvoreno se izjašnjavaju protiv partijskog rada, protiv nelegalne delatnosti.

Prikriveni likvidatori ne istupaju tako otvoreno i zato su opasniji jer ih je teže raskrinkati pred članstvom i radnim masama. Likvidatori takve vrste obično istupaju protiv produženja aktivnosti organizacija pod izgovorom da smo i suviše slabi, da treba pričekati, da se treba organičiti na unutrašnje vaspitni rad, da ne treba voditi nikakvih akcija, jer smo svi poznati, da će nas policija ako se pojavi prvi letak, automatski sve poapsiti.

Likvidatorima treba smatrati i sve one, koji svojim držanjem, svojim izjavama kompromituju partiju, razorno deluju na članstvo, šire paničke vesti, opetuju laži buržoazije i policije o partiji i ne slažu se za partijskom linijom, vode harangu protiv partije, njenih rukovodećih organa i protiv čestitih partijaca-revolucionera.

Nisu svi oni, koji su pasivni likvidatori

Protiv likvidatora otovorenih i sakrivenih treba voditi nepomirljivu borbu. U toj borbi treba praviti razliku izmedju likvidatora i jednog dela pasivnih partijaca. Bilo bi pogrešno sve pasivne članove uvrstiti paušalno u likvidatore. Iskustvo i naše i drugih nelegalnih partija pokazuje nam, da znatan deo pasivnih partijaca postaje pasivan usled gubljenja veza, usled momentalnog raspoloženja, usled nesposobnosti odgovarajućih organizacija ili partijaca da ih privuku na posao, da ih iskoriste za neki partijski rad, vodeći računa o njihovim sklonostima, sposobnostima i nedostatcima. Te pasivne partijce ne treba smatrati izgubljene za partiju. Treba ih naći sa njima razgovarati, pravilno im podići i aktivizirati ih.

Kako da se vodi borba protiv likvidatora

Pre svega, ideološki i politički: ubedjivanjem, razjasnjavanjem part. linije, popularisanjem iskustva nelegalnih partija u drugim zemljama, pre svega iskustvo bratske ruske boljševičke partije iz pred-revolucionarnog vremena.

Borbu protiv likvidatora treba voditi živim primerom, dokazima iz prakse, uspešnim razvijanjem nelegalne delatnosti medju masama radnika i seljaka. Svaka uspešna akcija (letak, štrajk, neki uspeh u sindikatu, osnivanje nove ćelije ili organizacije itd) diže duh, raspoloženje i volju za radom medju članovima, praktički demonstrira i dokazuje mogućnost rada i dovodi u partijske redove nove sveže elemente.

Svestrano učvršćivanje partijske discipline, strogo primenjivanje u toku rada pravila konspiracije, gajenje medju članovima revolucionarnog patriotizma i razvijanje medju njima osećaja neograničene požrtvovnosti i vernosti partiji i komunizmu — jeste takodjer važno sredstvo u borbi protiv likvidatorstva i likvidatora.

U borbi protiv likvidatora, koja je ako se ispravno vodi, vrlo korisna i treba da dovede do jačanja organizacija i podizanja nivoa članova, potrebno je razjašnjavati lenjinističko učenje o revolucionarnoj i rukovodećoj ulozi partije kao najvažnijeg subjektivnog i organizatorskog elementa revolucionarne borbe masa i uopšte borbe za pobedu revolucije.

Protiv likvidatora treba mobilizovati svo partijsko članstvo i radnike simpatizere, ne dopuštati da se diskusije i sporovi sa likvidatorima zatvaraju u zidove uskih sednica rukovodećih i sastanke aktivnih drugova, nego vršiti na njih pritisak sa strane celokupnog nelegalnog kolektiva i organizacije.

Likvidatorima, ni otvorenim ni sakrivenim ne smeju se praviti nikakva ni principijelna ni politička popuštanja. U redovima kom. partije ne sme biti mesta ni likvidatorstvu, ni ma kakvoj formi pomirljivosti prema njima, jer je likvidatorstvo otrov kojega buržoazija pokušava iznutra da ubaci u partijsko telo i na taj način da okuži njenu aktivnost.

U slučaju ako ova ideološko-politička borba ne pomaže i ako likvidatori ne htednu da se odreknu od svojih nazora i ne htednu da se pokoravaju part. odlukama, treba prema njime primenjivati nemilosrdno i organizacione mere.

Izvlačite pouke iz provala (str.9)

Iz svake provale potredno je izvlačiti pouke za daljni rad dotične organizacije i cele partije. Sposobnost organizacija i komunista da pravilno rade u masama bez da pri tome daju policiji mogućnost da hapsi ljude i zaplenjuje partijski materijal (letaci, literatura) stiče se ne samo uputama i knjigama, nego pre svega samim radom i vlastitim iskustvom. Ta se sposobnost može razviti i vaspitati takodjer pravilnim poukama iz učinjenih grešaka i iz provala. Od sada pa nadalje „Proleter“ će redovno analizirati svaku značajniju provalu i pomagati partiji izvlačiti iz sviju grešaka, neopreznosti iz sviju kršenja pravila konspirativnog rada, potrebne zaključke i pouke.

U jednom mestu provalio se jedan odgovorni part. drug, koji do tada policiji uopšte nije bio poznat, koji je bio dobro maskiran, imao legalno zaposlenje i koji je vrlo dobro radio, na sledeći način. Posle jedne akcije — raspodele letaka — uhapšeno je bilo nekoliko radnika u tome mestu. Porodicama većine uhapšenih partija je odmah dala pomoć. Ali sa ženom jednoga od uhapšenih nije imala veze i njoj je taj sekretar preko pošte poslao pismo sa pozivom da drugi dan na večer dodje na groblje gde će dobiti novac za njenog muža. Ta žena je otišla na policiju, pokazala pismo. Tamo su joj pismo oduzeli, dali joj tristo dinara i obećali da će njen muž biti pušten, ako nikome ne saopšti da je bila na policiji i naredili joj da dodje na ugovoreno mesto na groblje. Došavši na ugovoreno mesto sekretar je nedaleko žene primetio jednog grobara, crkvenjaka i sveštenika. Pošto je mislio da su oni slučajno po poslu na groblju, prišao je toj ženi. U toku razgovora crkvenjak, grobar i sveštenik, koji su bili samo preobučeni agenti, navalili su na druga, razoružali ga, povezali zajedno sa tom ženom uhapsili. Taj drug dobio je mnogo godina robije, ženi je oduzeto ranije datih 300 dinara i njen muž dobio je takodjer nekoliko godina.

Pouke iz ove provale su sledeće: 1. nije trebalo pisati pismo poštom; 2. nije trebalo verovati ženi da neće, kad primi anonimno pismo, otići na policiju; 3. pomoć ženi nije trebao sam sekretar da daje, nego joj je mogao poslati preko nekog rodjaka, znanca ili drugog posrednika; 4. kad je sve to već učinjeno greška je bila što je sekretar išao sam na sastanak sa njom; mogao je poslati nekog drugog partijca ili simpatizera; 5. sekretar nije smeo da veruje „svešteniku“ i „grobaru“, nego je trebao, zapazivši njih uopšte da ne prilazi ženi; 6. rad po liniji CP. treba stalno deliti od partijskog rada, tako da ako se neko provali po liniji CP. da od toga ne postrada delatnost i rad partijske organizacije i 7. trebalo je opštom agitacijom razvijati medju radnicima opšte nepoverenje prema policiji, koja uvek na kraju krajeva i onda kada dade nešto ženi uhapšenog radnika, prevari obadvoje i ono što je dala natrag oduzme.

Slučaj jedne druge nedavne provale još je interesantniji i važniji upravo sa stanovišta izvlačenja pouka iz te provale. U jedan grad jedan je čovek doneo transport part. literature i predao je u redu na adresu javke, koju je dobio. Vraćajući se policija ga je već u drugom mestu zaustavila, pretresla i našla adrese javke, koju je ovaj drug zaboravio da uništi. Policija je odmah otišla na tu adresu, zaplenila svu literaturu, uhapsila adresanta, u stanu organizovala zasedu i uhapsila čoveka koji je došao po literaturu. Od njega je policija iznudila parolu i javku za drugi grad gde se je nalazilo jedno skladište part. literature. Na tu javku policija je poslala agente, oni su pomoću parola digli svu literaturu i pohapsili 7 ljudi.

U ovom slučaju učinjen je ceo niz krupnih pogrešaka: 1. Čovek koji je literaturu transportovao nije smeo uopšte da drži kod sebe adresu javke, nego je morao da zapamti, da je ima u glavi, bez da išta piše; 2. kad je već imao adresu napisanu, trebao ju je držati šifriranu i odmah posle predaje literature uništiti; 3. javka je trebala da služi samo kao javka, a ne kao mesto gde se literatura ostavila; 4. kad je već javka iskorišćena za predaju literature, onda je literaturu trebalo odmah dignuti otuda, a ne čekati do sutra na večer; 5. Član partije, koji je slučajno odmah posle provale čuo da je adresant kome je literatura predana uhapšen, nije se smeo ograničiti na potražnju odgovornih partijaca po celom gradu nego je trebao da čeka na toj ulici ili nekom ćošku i da predupredi onoga koji je dolazio da digne literaturu; 6. pre dizanja literature trebalo je predhodno proveriti da li je sve u redu, a ne ići bezazleno u taj stan i glupo pasti u zamku, koju je policija tamo postavila; 7. ovaj drug, koji je dizao literaturu vršeći taj posao nije smeo da ima išta ni kod sebe ni u stanu što bi moglo dovesti policiju na trag drugih drugova i organizacija, niti je smeo ni po cemu svoga života da preda policiji adresu i parolu za drugo mesto; 8. kad je taj čovek bio već provaljen, bila je prva dužnost ostalih partijaca, koji su znali o tome, da sve preduzmu da se provala lokalizuje i da obaveste one ljude u drugom mestu sa kojima je on imao vezu, da je ovaj uhapšen, da nikoga ne primaju i da sve odmah očiste.

Pošto su u ovom slučaju učinjene grdne greške i grubo povredjena pravila partijskog konspirativnog rada, CK vodi o celom ovom slučaju istragu. Specijalno se vodi istraga protiv onog druga, koji je donosiocu literature dao napismeno adresu i javku, a nije osigurao da je on zapamti ili da je barem posle predaje odmah uništi i onog druga, koji je na istrazi odao adresu i parole za drugo mesto i time izazvao novu provalu. Prema krivcima ove provale partija će primeniti odgovarajuće organizacione mere.

Protiv provokatora i izdajnika (str.9)

Uslovi pod kojima naša partija mora da se bori vrlo su teški. Oštrina borbe policije, sudova i cijelog aparata državne vlasti protiv KP. i drugih revolucionarnih organizacija održava zaoštrenost borbe izmedju proletarijata i buržoazije.

U toj borbi policija upotrebljava i metodu provokacije. Provokatori se ili ubacuju u naše redove ili se vrbuju u našim redovima. Protiv sviju vrsta provokacije i provokatora treba voditi nepomirljivu borbu. U pojedinim slučajevima treba ne samo izolovati pokret od provokatora nego ga učiniti i neškodljivim. Centralni Komitet nema razloga da sakriva, da je riješio da otpočne energičnu borbu protiv provokacije, protiv provokatora, protiv kršenja pravila konspiracije i protiv štetnog za partiju držanja na istrazi pred, policijom ili na sudu.

Velik dio provokatora postaju agenti ili orudje policije često protiv njihove subjektivne namjere, pod pretnjama ili obećanjima. Ova okolnost ni malo ne ublažava krivicu provokaora niti njegovu odgovornost.

„Proleter“ je počeo sa objavljivanjem imena pojedinih provokatora i njihove djelatnosti. Ovo dizanje zavese nad najgadnijim i najodvratnijim radom policije nastaviće se.

Saopštavamo proleterskoj javnosti i članovima partije u Zagrebu da se čuvaju i paze Jose Starčevića, koji se predstavlja da je ilegalac, da zauzima u partiji odgovorne funkcije, koji ljudima, za koje misli da su članovi, piše pisma i direktive itd.

Borba protiv provokacije biti će mnogo uspješnija ako partija bude vodila nepomirljivu borbu protiv sviju vrsti izdajstva. Često se dogadja da uapšeni drugovi pod tučom i mučenjem priznaju sve što znaju, kompromituju i provale ostale članove partije i SKOJ-a i na taj način olakšavaju posao i policiji i provokatorima, otežavaju partiji borbu protiv provokacije i kompromituju partiju u očima radnika.

Iz korena je nepravilno odnositi se mekano prema onim drugovima, koji pred policijom ili na sudu sve priznaju. Oni su izdajnici, kao takve treba ih tretirati i kao takve izbaciti iz naših redova. Onaj ko priznaje pred policijom daje policiji mogućnost i putokaz da pohvata druge ljude i organizacije i time on izdaje interese radničkog pokreta i ugnjetene klase bez obzira na to da li je on pastao provokator ili da li je on mučenjem bio prisiljen na priznanje. Ima mnogo slučajeva da su drugovi postali izdajnici ali da nisu postali provokatori. Ova okolnost ni malo ne smije da ublaži stav partije prema njima, kao ni činjenica da su gotovo u svim slučajevima ta priznavanja iznudjena nečovječanskim mukama. Bolje je umrijeti pod mučenjem nego postati izdajica svoje klase i svoje partije.

Radničko — seljački dopisi (str.9-11)

Dopis iz Like

Donosimo ovaj dopis iz Like, gdje se sada širi ustaški pokret. Dopis je pisan prije posljednjih akcija ustaša, ali je ipak važan jer opisuje stanje u gladnoj Lici. Opaska Uredništva.

Pasivan kraj. Stanovništvo u glavnom seljaštvo i sitna buržoazija. Industrije nema. Položaj seljaštva je očajan. Ranije su odlazili na rad ili dobijali potpore od iseljenika u Americi. Sad je sve to prestalo. Prisiljeni su da ostaju kod kuće na ono malo zemlje što posjeduju, pa kako ih ona ne može prehraniti, u pravom smislu riječi gladuju. — Hrana se sastoji od nezačinjenog graha i kukuruzne kaše i to nikad u dovoljnoj količini. Režim nastoji da ih raznim obećanjima zavara, ali bez uspjeha, jer se ta obećanja ne mogu i ne izvršavaju.

Nezadovoljstvo je veliko i ima više slučajeva pobuna. Povod je za pobunu obično dijeljenje žita, koje država u pojedine krajeve pošalje, kad joj je potrebno da stiša nezadovoljstvo. Na pr. u selo Kosinj su stigla tri vagona kukuruza. Od toga je polovicu zaustavio sebi jedan trgovac u zamjenu za pokvareni kukuruz koga je on imao i koji je prije razdijeljen, a ostatak se imao razdijeliti i to samo medju one seljake koji su glasali. Glavno da je neko glasao pa makar bio i bogat dobiće kukuruz. Zbog toga su se seljaci pobunili, izmlatili bilježnika i razbili prozore na općini, te sami razdijelili žito. Neki su bili uapšeni i odvedeni u sreski zatvor u Perušić, ali su ih odmah pustili na slobodu, jer su seljaci ustali i došavši tamo tražili da ih se puste. Sličan slučaj je bio i u okolini Vrhovina.

Poreza nitko ne plaća, pa ga sad ni ne ubiru, jer je seljak tako uništen da mu u mnogo slučajeva nemaju što da zaplijene. Isto se ne vrše ovrhe ni za privatne dugove, jer se ne može utjerati ni trošak ovrhe. Tako siromašni seljaci nemaju koristi ni od moratorija za seljačke dugove, kad već ni prije nisu mogli plaćati. Inače se seljaci drže prilično solidarno. U Gračacu su bili zapljenili nekom seljaku kola zbog neplaćanja poreza, ali licitaciji nije htjeo nitko pristupiti.

Bogatijim seljacima, kojih ima par u svakom selu režim daje razne pogodnosti (uzima ih se u općinska vijeća, daju im se manji javni radovi itd.). Oni za protuuslugu nastoje utišati nezadovoljstvo medju seljacima i agitiraju za režim,ali bez uspjeha, jer je u Lici sve protiv režima.

Glad se širi, nezadovoljstvo raste i vjerojatno je da će do zime biti pobune i ustanaka zbog gladi. U masama se pronose glasovi, da će najkasnije do zime biti prevrat. Kol.

Veliki štrajk tekstilnih radnika u dugoj-Resi

Savez radnika i seljaka u borbi protiv poslodavaca, policije i socijalfašističkih sindikalnih birokrata.

Početkom septembra izbio je štrajk svih radnika u velikoj tekstilnoj tvornici Drugoj-Resi. Tvornica je već duže vremena radila sa jako organičenim brojem radnika — svega 200. Tu dužu besposlicu ostalih — reduciranih — radnika uprava tvornice pokušala je iskoristi da sprovede kapitalističku racionalizaciju u tvornici. Uvedene su nove, usavršenije mašine, tako da je svaki radnik, koji je do tada radio na dva razboja, dobio da radi na pet razboja. I ako se time rad svakog radnika u stvari povećavao, uprava tvornice je najavila i smanjenje nadnica.

Ovo je izazvalo općenitu revoltu ne samo kod kvalifikovanih radnika već i naročito i kod „polukvalificiranih“, t. j., kod seljaka iz okoline Duge-Rese, koji kao polukvalificirani rade na razbojima i kod drugih mašinskih i ručnih radova. Prvoga dana po uvodjenju nove naredbe upravine, svi radnici su ušli u tvornicu, zauzeli su svoja mesta, ali su odbili da rade pod uslovima upravinim i ostali su tako skrštenih ruku kraj razboja i drugih radova. Uprava tvornice odmah se obratila svome glavnom pomagaču — policiji, koja je s bajonetima na puškama upala u tvornicu i pendrecima i oružjem pokušala naterati radnike da rade. Medjutim sva nastojanja policije, sve prijetnje, sva uperivanja bajoneta na grudi radnika nisu imali nikakvog uspjeha. Tada je policija opkolila tvornicu i idućeg jutra spriječila radnicima ulaz. Time je štrajk postao potpun.

Čim prvi pomagač — policija nije uspjela u svom zadatku, uprava tvornice se obratila svome drugome pomagaču reformističkoj sindikalnoj birokraciji, čiji su predstavnici odmah dotrčali da „povedu pregovore“, u stvari da radnike natjeraju na kapitulaciju, nadajući se da će u tome utoliko prije uspjeti, što je štrajk izbio stihijno i bez formiranog revolucionarnog vodstva, no radnici su sami odmah odbili sve te pokušaje socijalfašista i nastavili borbu.

U toj borbi naročito su se isticali radnici-seljaci iz okoline Duge-Rese, kao i seljaci iz okolnih sela, pa i oni siromašni seljaci koji su bili u tvornici uposleni dok je ona radila u punom opsegu, a koji sada gladuju kao besposleni. Svi oni su pomagali sa punim oduševljenjem štrajkajuće radnike, vodili ih svojim kućama, tamo ih hranili i bodrili ih da izdrže u svojoj borbi, dijeleći s njima i posljednju koru hljeba. Isto tako i radnici iz okolnih sela, kao i ostali štrajkači sa najvećom revnošću obrazovali su svoje štrajkaške straže oko fabrike, odvraćajući neobavještene radnike da budu štrajkbreheri i dajući zaslužene lekcije onima bijednicima, koji su pod svaku cijenu hteli biti štrajkbreheri, iako se većina radnika koji su došli pred tvornicu solidarizirala sa štrajkašima.

Štrajk je tekao u punom redu sve do 11. septembra. U ponedeljak, 12. septembra trebalo je odlučiti šta će biti sa daljim tokom borbe. Razumije se, da reformistička birokracija svim silama radi da se pokret uguši.

* * *

Mi najtoplije pozdravljamo borbu radnika i seljaka-štrajkača, u Dugoj-Resi protiv njihovih udruženih neprijatelja poslodavaca, policije i socijalfašističke sindikalne birokracije. Mi taj štrajk pozdravljamo naročito i ističemo njegov veliki revolucionarni značaj u ovoj situaciji. Ovaj štrajk pokazuje kako se pod bićem generalsko-fašističke diktature srpske buržoazije i stalne ofanzive kapitala javlja sve veća volja za revolucionarnom borbom u proletarijatu.

I ako stihijski bez organizovanog revolucionarnog rukovodstva ovaj štrajk je pokazao u sebi, iz samih masa, sve glavne odlike revolucionarne sindikalne borbe. U njemu se pokazao jednodušni otpor radnika protiv kapitalista, policije i socijalfašista. U njemu se na djelu pokazala i solidarnost besposlenih seljaka reduciranih iz tvornice, koji nisu htjeli da lome štrajk, sa svojim drugovima u borbi. I na kraju, u ovome štrajku pokazao se na djelu i savez radnika i seljaka u borbi protiv kapitalista.

Ali tako isto ovaj štrajk pokazuje svim članovima KPJ potrebu rada u preduzećima i u reformističkim sindikatima, tako da naša Partija u svima borbama protiv ofanzive kapitala postane vodj proletarijata, čija se volja za revolucionarnu borbu u Dugoj-Resi jasno ocrtala.

Dopis iz Paraćina

Staklarski radnici žive u nevjerovatno teškim uslovima. 10 mjeseci smo bili bez svakoga rada. Sada pak rade samo po 7-9 dana od 14. Opstanak velikoga broja radnika je u pitanju, jer su već došli u takav položaj, da ni pored ove nepune zarade ne mogu živjeti sa porodicama. Sada izgleda, da će preduzeće podpunoma obustaviti pogon, i svi će radnici, koji su i tako totalno iscrpljeni, ostati bez ičega na ulici.

Postoji strukovna organizacija, Općeg Radničkog Saveza, ali je uslijed izdajničke politike njenih vodja nesposobna za svaku akciju, te u stvari radnici stoje pred poslodavcima podpunoma bez zaštite. Vodje ORSa i URSa se kolju oko državnog korita, oko mesta u Radničkim Komorama i oko toga kako će koji da služi jednoj ili drugoj grupi buržoazije. Kad radnici počinju da se kreću u borbu, oni im pričaju, kako je svaka borba za vreme krize nemoguća i na svaki način zadržavaju i izdaju borbu radnika. Neki drugovi su u organizaciji tražili, da se sazove kongres jedne druge organizacije, te da se stvori jedinstvene sindikalne organizacije, ali su naišli na veliki otpor sa strane reformističkih funkcionera.

Radnici su čuli, da u staklarskoj industriji u Sovjetskom savezu vlada veliki polet, da nema krize ni besposlice, nego da trebaju kvalifikovane radne snage, pa da su nedavno otišli mnogi staklarski radnici iz Češke u SSSR na rad. Sada se radnici stalno raspituju, kako je u SSSR, šta se tamo dogadja, kako radnici žive a mnogi od njih se raspituju kako bi se moglo otići tamo i vidjeti život ruskih radnika, bi li se moglo otići tamo na rad itd.

Primjedba redakcije. Drugovi su pogrešno mislili, da se borba za jedinstvo i borbenu sposobnost radničkih sindikata treba uputiti u pravcu sazivanja kongresa obiju organizacija URSSa i ORSa na kome bi trebali da se izmire i ujedine. Borbu za jedinstvo radničkih sindikata treba uputiti na organizovanje pokreta i štrajkova svih radnika, bez razlike kojoj organizaciji oni pripadaju, na bazi jedinstvenog fronta. U tim pokretima i štrajkovima treba se boriti da rukovode ne socijalfašistički birokrati iz URSa ni ORSa, nego revolucionarni radnici i grupe revolucionarne sindikalne opozicije u reformističkim sindikatima. Samo tako se može postići jedinstvo sindikata i osposobiti ih za borbu.

U Sovjetskom Savezu vlada ogroman, polet u svemu narodnom gospodarstvu, istina je da ogroman broj radnika ide tamo, nalazi posao i svoju pravu domovinu. Ali revolucionarni radnici treba da razvijaju borbe radnika, da bi i mi u sebe doma postigli to što već imaju radnici u SSSR, a ne da nastoje emigriranjem spasiti samo svoju ličnu egzistenciju.

Iz rudarskih revira

U Srbiji nema sindikalnih organizacija rudarskih radnika. Nekoliko ljudi, koji su organizovani kod URSa, ne razvijaju nikakve djelatnosti i za njih se u opće ne zna, niti se njihov rad osjeća, Položaj radnika je neizdrživ. Plaće rudara se kreću od 15, do na javiše 35 dinara, tako da je nemoguće živeti. Mnogi izučeni radnici dobivaju samo po 10 dinara nadnice. Pa i takve zlehude nadnice se radnicima redovno ne isplaćuju. Rudari moraju čekati na plaću po 2—3 mjeseca, a kada je i dobiju, to u ruke ne dobiju skoro ništa, jer sve moraju dati za dugove u dućanu i kantini. O higijenskim uslovima, da i ne govorim. Oni su nečuveni! Radnici nemaju gdje ni da se operu poslije nedjelja. Nedavno je bio štrajk u Senjskom rudniku (Srbija), koji je državni, a plaću radnici nisu dobili za 3 meseca. Poslije 7 dana štrajka radnici su dobili polovicu plaće, i socijalfašisti su ih nagovorili da se vrate na posao,

Pišu mi drugovi iz Slovenije, da i tamo rudari rade samo po 2—3 šihte nedeljno. Pred nekoliko dana su svim željezničarima u Sloveniji povisili stanarine u državnim stanovima za celih 100%.

Naši drugovi imaju veze sa seljacima, po neki idu nedeljom, ili kada ne rade u sela i razgovaraju sa seljacima. Seljaci u svim okolnim selima žive vrlo hrdjavo. Svi su do posljednjega prezaduženi u bankama više nego što vredi čitav njihov imetak, s druge strane su preopterećeni porezima, koje ne mogu plaćati. Neke banke za žandarima oduzimaju od seljaka žito, i ostavljaju ih bez ičega u kući. Nezadovoljstvo je nevjerovatno, ali nema jakih organizacija, koje bi seljake vodile u borbu, pa još čute i trpe. Nesumnjivo se mogu očekivati u nedaleko vrema jači pokreti.

Iz slovenskog sela

Obišao sam okolicu Maribora, Trbovlje i Hrastnik. Položaj radnika je očajan. Ogromna masa besposlenih, medju kojima i ja sam. Nikakve pomoći ni od koga ne dobivamo. U Trbovlju mi rekoše da ima neka kuhinja za besposlene. Kad sam došao tamo, rekoše mi da ništa ne mogu dati, jer priloga od kojih bi kuhinja imala da nabavlja hranu više nema. Medju radnicima vlada užasna bijeda i nezadovoljstvo. Postoje naše organizacije, ali kako izgleda u masama vrlo slabo rade. Jedino se zna da postoje po tome, što po 2—3 puta godišnje izdaju letake. Isuviše su se zakopčali u svoj krug, i radnici ih kritikuju: „Zašto ne dolaze k nama, treba nešto da se poduzima, ovako se dalje ne može . .“

U Hrastniku izgleda da se bolje radi. Mnogo je staklara besposlenih, a ostali rade samo po nekoliko dana. Naše organizacije izdale su već nekoliko letaka. Pred par dana su bili pohapšeni oko 10 ljudi, ali je kako se čini organizacija ostala čitava. Hranim se od toga što radim kod seljaka ma kakve poslove samo za hranu. Ali je i to teško, jer seljak ni sam nema šta da radi. Sada su dobili nalog, da do 15. oktobra moraju platiti sve poreze, ko ne plati biti će globljen i zatvaran. Seljaci su na mukama, nemaju od kuda da plate, a znaju, da se žandari ne šale. Ja sam im govorio šta treba da rade, svi se slažu, ali se sami bez radnika ne ufaju stupiti u borbu. Čak i oni seljaci, koji imaju novce u štedionicama ne mogu ih dobiti, pa i njima plijene stoku za poreze i za dugove. Cene su opet na sajmovima pale pa seljak ne može ni prodati sve ako i ima nešto na prodaju. Industrijski proizvodi drže svoje stare cene, a monopolski su svoje nedavno opet povisili. I seljaci sa srenjim stanjem ne mogu na kraj, nezadovoljni su. „Državna partija“, koju je režim osnovao, nema nikakvog uspeha, jer seljaci, osim nekolicine bogataša ne idu s njome, nego su protiv nje. Mnogi se još nadaju u Korošca, ali veliki dio seljaka misli da jedino komunistička partija može povesti i dovesti borbu do pobede. „Dok ne bude kao u Rusiji, ništa neće pomoći“, govore mnogi seljaci. Uslovi su za rad medju seljacima dobri. Sada lako ljude pridobiješ za organizaciju i za borbu, treba više snage i sistematskog rada na organizaciji borbe. Kreće se napred.

Značenje letaka u borbi protiv diktature (str.11)

(Dopis iz T.)

Kako je u „Proleteru“ bilo već saopćeno, kod nas. su 1. avgusta, kao i 1. maja bili izdani letaci. Bilo ih je tri vrste: jedan sa parolama, jedan posebno prvomajski i jedan o ekonomsko-političkim prilikama. Radnici, naročito rudari, kojima smo povodom tih akcija najviše posvetili pažnje, primili su naše letake sa oduševljenjem. Bilo je mnogo slučajeva, da su radnici davali jedni drugima na čitanje, neki su kupili i u većim količinama nosili u tvornice i radione, tako da su se sutradan letaci svuda čitali i o njima se govorilo. Mnogi radnici bili su tako oduševljeni ovim pothvatom naše organizacije da su tražili pristup u partiju, te su stvorene simpatizerske grupe. Blagodareći tome, što su ovdašnji radnici povezani sa selom, mnogo je letaka prodrlo i tamo, te je i na selu bio veliki učinak.

Razumije se, da je policija bila bijesna. Medju prvima, koji su javili policiji u K. da su letaci bačeni, bio je socijal-fašista neki Mijo Cuvaj. Radnici će svakako dobro zapamtiti ovu hulju i platiti mu za njegov podli rad. Bila je odmah alarmirana policija u T. i K. i poslata su odjeljenja policije da kupe letaka i da hapse svakog, ko se nadje na ulici. Kod kupljenja letaka pomoglo je takodjer jedno odjeljenje Sokola, koji inače u danima kritičnim za buržoaziju sa oružjem čuva državne objekte. U vezi sa dijelenjem letaka bilo je tom prilikom uhapšeno 100 osoba. Bio je insceniran jedan proces i na osnovu lažnog svjedočanstva članova Sokola, bili su za širenje letaka osudjeni Ivo Marjanović i August Mot, koji sa letacima nisu imali nikakve veze. Radnik Života Dimitrijević, kao što saopštavamo na drugom mjestu, bio je tom prilikom toliko mučen, da je poludio. Sva taj postupak policije izazvao je ogromno ogorčenje kod radnika, koji se još čvršće okupljaju oko Komunističke Partije. Radop.

Primjedba redakcije. Ovaj dopis vrlo dobro karakteriše značenje letaka u borbi protiv diktature. Ostale partijske organizacije dužne su da iskoriste ovo iskustvo drugova iz T. i da se što češće služe ovim moćnim sredstvom masovne agitacije. Letake treba izdavati što češće. Ne samo 1. maja i 1. Avgusta, nego uvijek kada se desi neki važniji dogadjaj u dotičnom preduzeću ili mjestu. Drugovi u T. bili bi učinili vrlo dobro da su izdali makar i najmanji letačić povodom zvjerstva policije i sudjenja zbog letaka. Ako ništa drugo, a ono bar napisati par parola kao na pr. na slobodu sa uhapšenim i sudjenim radnicima ! Dolje krvava velikosrpska vojno-fašistička diktatura ! Živjela radničko seljačka vlada ! Živjela Komunistička Partija ! — To bi bez sumnje imalo ogroman utisak na radnike. Od velikog je značaja izdavati letake povodom raznih dogadjaja u preduzećima (otpuštanja, snižavanja nadnica itd). U posljednje vrijeme bila je masa slučajeva snižavanja nadnica, otpuštanja radnika itd, ali u vrlo mnogim slučajevima nije nam poznato, da su naši drugovi pokušali bar putem letaka mobilizovati radnike u borbu protiv navale preduzimača.

Drugovi se vrlo često izgovaraju da nemaju tehničkih mogućnosti. Taj izgovor, razumije se, da ne vrijedi ništa. Kad je volja i odlučnost tu, onda se sve zapreke mogu prebroditi, kao što smo vidjeli iz članka „Kako da se radi“ u prošlom broju „Poletera“. U borbama, koje nam predstoje, uloga letaka kao sredstvo mobilizacije masa biće orgomna. Dužnost je partijskih organizacija da svakog člana Partije nauče rukovoditi tim oružjem,

Kako treba raditi u vojsci (str.11)

(Dopis iz vojske.)

Bosanska divizija držala je sve do maja — dok nisu došli rekruti — samo 25—20% od normalnog broja vojnika radi nedostatka kredita za hranu. Tako da nije bilo dovoljno straže, već je ponekad jedan vojnik čuvao po dvije obližnje straže. Šta više i kaplari su čuvali stražu, šta je protiv vojnih propisa. Hrana na kazanu je slaba i malo je. Često puta bude pirinač ili griz na vodi. Vojnici djaci odbili su dva puta da prime hranu. Velika je oskudica takodjer, na stočnoj hrani. Do sada, kada je vojnik išao na dopust, nije smio skinuti odijelo kod kuće, a sada je vojnicima zabranjeno da nose vojničko odijelo i cipele kad su na dopustu, i žandarmerija je obaviještena da na to pazi.

Disciplina u vojsci sve više slabi- I oficiri se pokazuju nemoćni protiv toga. Kad su djaci vojnici odbili da prime hranu — neki su čak bacali tanjure — došao je komandant i govorio o teškoj krizi i nedostatku kredita, i mjesto da kazni vojnike, kao što se to u ovakovim slučajevima radilo, on je smijenio komandira. Kad su drugi put neki odbili da prime hranu, sve se svršilo samo prijetnjom. Jednom prilikom pri povratku u logor 8 vojnika pobjeglo je iz vojničkog reda u grad sa oružjem. Kada su se oko pola noći vratili u logor bili su uhvaćeni. I ovaj put se sve svršilo samo prijetnjom da će biti strogo kažnjeni.

Većina oficira još je i ranije bila nezadovoljna radi protekcionizma i režimske politike uopće. Veliki broj ih je zadužen na raznim stranama te su redukcijom plate teško pogodjeni. Režim računa na mogućnost pobune i nastoji predusresti je i spriječiti pomoću vojske. Kada je oko 15 hrvatskih omladinaca demonstriralo, bilo je onu noć mitraljesko odjeljenje u pripravi. Uoči I. Maja spavali su vojnici u odijelu i sve je bilo u ratnoj spremi. U Sarajevu su dva puta vršeni manevri na ulicama.

Nezadovoljstvo u vojsci raste silno i kod vojnika i kod oficira. Težak položaj, u kome se nalaze kod kuće njihovi roditelji i rodjaci, odražava se na raspoloženju vojnika. Sve češće se u posljednje vrijeme čuje i od vojnika i od oficira da ovaj režim ništa ne valja i da ga treba srušiti. Povodom osude mariborskih pobunjenika, a naročito povodnm strijeljanja potporučnika Atanackoviča, u vojsci je bilo veliko ogorčenje protiv režima, i svi su žalili da je režimu uspjelo otkriti organizaciju.

Organizovani rad sa strane komunista bio je do sada u vojsci slab, ma da su uslovi za rad kolosalni. Komunističkih simpatizera ima medju vojnicima mnogo i oni su voljni da rade samo im treba dati upute. U prvom redu treba dobro organizirati obavještavanje vojnika o prilikama kod kuće. Vojnicima treba u pismima opširno opisivati sve šta se dogadja u tvornicama, gdje su oni ranije radili, u selima gdje su oni živjeli i t.d. Osobito ih treba izvještavati o besposlici, rdjavoj žetvi, gladu i svim nevoljama, koje njihovi kod kuća trpe. Sve te vijesti čine veoma silan dojam na vojnike i taj rad može da se obavlja legalnim putem, jer se nikome ne može dogoditi ništa, ako on piše vojniku, kako on i najbliži gladuju. A kad to ne bi išlo redovnim putem, onda se može organizirati tako, da se tamo gdje vojnici služe nadje nekoliko sigurnih adresa, na koje bi vojnici mogli primati svoja pisma zaobilaženjem vojne cenzure. Sve su to dužne organizirati komunističke organizacije i pojedini komunisti u gradovima i selima.

Nadalje treba u daleko voćoj mjeri pojačati rad u kasarnama i logorima. Osobitu pažnju treba posvetiti svakodnevnim interesima vojnika i organizirati borbu za njihove svakodnevne zahtjeve. Rdjava hrana, surova disciplina, maltretiranje, uskraćivanje dopusta, zabrana odlaska u varoš, šišanje rekruta i t. d. — sve su to pitcnja povodom kojih treba mobilizirati vojnike i organizirati njihovu borbu povezujući je sa borbom radnika i seljaka protiv diktature. U cilju organiziranja te borbe komunisti u vojsci dužni su da obrazuju ćelije po četama i kasarnama, koje će rukovoditi svim pokretima u vojsci. Prvostepena je dužnost komunističkih komiteta i organizacija u gradovima pružiti najpuniju pomoć u radu vojničkim ćelijama (naročito pomoć pri dostavljanju literature i pri štampanju letaka za kasarne).

Forme rada i borbe u vojsci treba da budu prilagodjenje konkretnim uslovima u dotičnoj kasarni (stepen političkog ravitka vojnika, stepan nezadovoljstva i t. d.). Odbijanje hrane, odbijanje teških radova (čišćenje zahoda i t. d.), demonstrativno pjevanje revolucionarnih pjesama, demonstracije u kasarnama, učešće u demonstracijama radnika i seljaka, sakupljanje priloga za štrajkujuće radnike i t. d. sve se te forme mogu prema prilikama i potrebama sa uspjehom primjenjivati. Treba samo pristupiti radu i to bezodvlačno. Jer jedino najupornijim radom medju vojnicima mi ćemo onemogućiti velikosrpskoj vojno-fašističkoj diktaturi, da iskoristi vojsku kao orudje za gušenje revolucije radnika i seljaka.

Vojdop.

Upute C. K. za držanje komunista pred policijom i na sudu (str.12)

U vezi s tim da su se u toku poslednjih godina mnogi drugovi bilo pod istragom ili pred sudom neispravno držali. CK smatra za potrebno podvuči sledeće:

Komunista na policiji i u toku istrage ne sme nikada ništa da prizna što bi teretilo bilo njega samoga bilo kog drugog druga, što bi otkrivalo njegovu organizacionu pripadnost pokretu i što bi potvrdjivalo pitanja, navode i tvrdnje policije. Sve štogod se prizna na policiji i na istrazi ide u korist našeg klasnog neprijatelja i na štetu revolucionarnog pokreta. Često se puta dogadja da pojedinci u toku istrage naivno veruju da mogu prevariti policiju i onda daju delomična priznanja. Često komunisti veruju tvrdnjama policije da ona i onako sve zna i u svojim iskazima ograničavaju se na priznanje onoga, što „policija i onako već zna“. I u jednom i u drugom slučaju nepravilno je ovako postupati. Svako delimično priznanje jeste novi kažiprst za policiju u otkrivanju naših organizacija. Svako potvrdjivanje onoga „što policija i onako već zna“, jeste samo potvrdjivanje slutnji i sumnji koje policije ima, ali za koje nije bila sigurna. U odricanju svega treba biti pred policijom i na istrazi tvrdoglav i nepopustljiv kako prema ugovaranju i logičkim razlozima istražnika, tako i prema mučenju.

Na procesu pak, svaki član Partije, bez obzira da li je za njega dokazano da je član Partije ili ne, i bez obzira na to da li je on priznao ili ne, mora u svojim iskazima da u zgodnoj formi brani politiku i liniju Partije i interese radničke klase, da istupa protiv klasnog terora buržoazije i vojno-fašističke diktature. Sve se to može činiti i onda ako optuženi i na sudu odriče da je član Partije. Oni članovi, koji nisu priznavali da su članovi Partije ne treba da čine niti na sudu ali ipak da na sudu istupe politički u korist Partije.

Na većim procesima kada se radi o provali celog komiteta ili organizacije, onda jedan ili nekoliko vidjenijih komunista treba na sudu otvoreno da istupe kao komunisti i da javno brane liniju, stav i rad Partije. To treba činiti bez obzira na to da i takvi komunisti u toku istrage ne smeju da priznaju organizacionu pripadnost partiji.

Ovo osobito važi za drugove koji su u masama poznati kao komunisti. U takvom slučaju politički je celishodnije da takav komunista radi svog govora na sudu ide na robiju, nego da on usled držanja na sudu nedostojnog komuniste bude privremeno oslobodjen — ali da kompromituje ugled Partije u masama.

Upravo iz tih razloga potrebno je najstrožije ocenjivati svaki konkretni slučaj držanja drugova na sudu i u toku istrage,

Nažalost, u tome pogledu učinjeno je do sada dosta grešaka. Često se sa nedopustivom, gnjilom i liberalnom popustljivošću gledalo na držanje pojedinih drugova u istrazi i na sudu. CK ukoliko to bude moguće pretresti će pojedine iz takvih slučajeva iz nedaleke prošlosti i obavezno zauzimaće stav po pitanju krivaca i krivice za svaku veću provalu i za svako držanje u istrazi i na sudu u buduće.

Pozdrav političkim osudjenicima iz Sovjetskog Saveza (str.12)

Političkim osudjenicima u Požarevačkom zatvoru (Jugoslavija).

4. VIII. 1932.

Dragi drugovi !

Šaljemo vam pozdrav iz daleke Kirgizije, jedne od republika našeg velikog Sovjetskog Saveza. Mi kolhoznici i kolhoznice (t. j. članovi i članice kolektivnih gospodarstava), radnici i pojedinačni seljaci sela Bjelovodska nalazimo se na skupštini posvećenoj 10-godišnjici Crvene pomoći. Hoćemo da vam napišemo par riječi o našoj artelji (zadruga) „Pun klas“ i molimo vas da i vi nama napišete kako žive radnici u vašoj zemlji,

Godine 1930 mi smo organizovali naše zadruge iz 12 dvorova, i to iz srednjih i siromašnih saljačkih gazdinstava. Imali smo 8 konja, 3 krave i 4 poljoprivredna stroja. Ali sada poslija 2 godine porasla je naša zadruga na 40 gospodarstava, i imamo već 30 konja, 22 krave i 13 poljoprivrednih strojeva. Prema planu mi smo posijali 150 hektara žita, 53 hektara povrća i 12 hektara konoplja. Državi treba da liferujemo 2009 pudova (1 pud = kila) žita, i do ispunjenja plana fali nam još samo 20%. Žetva je bila započeta 7. jula pomoću dviju brigada kolhoznika i to boljševičkim tempom.

U našem selu provedena je kolektivizacija na 60%. Mi seljaci smo se uvjerili da velika gospodarstva imaju veće prednosti, nego li mala rasparčana. U našem okrugu posvećujemo veliku pažnju tehničkim kulturama (hmelj, konoplja, i t. d.)

Pošto smo izvršili petogodišnji plan za četiri godine, možemo snabdjevati naše nove fabrike u dovoljnoj količini sa sirovinama, tako da ne zavisimo od kapitalističkih zemalja. Svuda na svima područjima napreduje naša socijalistička izgradnja. S boljševičkim tempom putem socijalističkog takmičenja i udarnih brigada dostižemo mi ovako ogromne uspjehe, jer znamo da radimo za se a ne za kapitaliste, kao što je to bilo prije.

Drugovi! Mi znamo, da vam je teško provoditi duge godine u zatvorima. Ali sve ima svoj konac. Obzirom na sadašnji medjunarodni položaj mi se nadamo da nije više daleko vrijeme, kada će se političkim osudjenicima otvoriti sva vrata.

Očekujući skori odgovor, šaljemo vam još, jedamput tople pozdrave.

Živila desetgodišnjica Crvene Pomoći !

Živio svjetski Novembar !

Kolhoznici, radnici i pojedinačni seljaci.

(slijede potpisi)

Naša adresa : SSSR Bjelovodski Okrug-Artelj „Polni Kolos“ (Pun Klas)

XII. plenum IKKI (Izvršnog Komiteta Komunističke Internacionale) (str.12)

Početkom septembra odžan je u Moskvi XII. plenum IKKI, na kom su bila pretresana sledeća pitanja:

1. Medjunarodni položaj i zadaće sekcija Komunističke Internacionale — refer. dr. Kosinin.

2. Iskustvo ekonomskih štrajkova i borbe besposlenih — ref. dr. Thälman (KP. Njemačke), koreferenti drugovi Lenski (KP. Poljske) i Gottwald (KP. Čehoslovačke) o štrajkaškom pokretu i borbi besposlenih radnika u Poljskoj i Čehoslovačkoj.

3. Zadaće komunista u borbi protiv imperijalističkog rata i ratne intervencije u vezi sa započetim ratom na Dalekom Istoku — refer. drug Okano (KP. Japan).

4. Socijalistička izgradnja u SSSR u vezi sa završenjem prvog petogodišnjeg plana i projektiranim osnovama drugog petoljetnog plana (petiljetke).

Plenum je primio informaciju druga Bele Kuna o predstojećoj pedesetgodišnjici smrti Karla Marksa — 13 marta 1933. g. — i poručio je prezidiumu IKKI da u vezi s tom godišnjicom pripremi i provede masovnu kampanju popularizacije marksizma-lenjinizma.

Plenum je izvršio naknadne izbore u prezidium i potvrdio finansijski izvještaj IKKI.

Sve ove odluke bile su primljene sa strane plenuma jednoglasno. Teze, rezolucije i odluke XII. plenuma IKKI štampaju se u zasebnoj brošuri i u časopisu „Klasna Borba“.

Zadaće naše partije u vezi sa odlukama XII plenuma biće razradjene u uputstvima „Šta i kako da se radi“.

Obavještenje administracije (str.12)

Iz tehničkih razloga administracija „P“ ne može u ovom broju da oštampa račun primitaka iz emigracije za „P“ i ostalu p. literaturu. Ovaj obračun bit će odštampan u slijedećem broju „P“. Medjutim, administracija sada već naglašava, da su primici gotovo svih organizacija u emigraciji nazadovali i time dugovi porasli. Dalje šiljanje „P“ i literature u emigraciju zavisi od urednog i tačnog obračunavanja. Mnoge organizacije ne obračunavaju redovito zato, jer žele odjednom poslati jednu veću svotu. To je stanovište krivo i svi drugovi treba da se priuče na to, da jedamput mjesečno obračunavaju „P“ i p. literaturu, bez obzira na to, koliko je veliko zaduženje. Administracija „P“.

Adrese „Proletera“ (str.12)

Partijski članovi i drugovi u zemlji i u inostranstvu treba da pišu „Proleteru“ ili preko partijskih organizacija i veza ili da šalju pisma na ove adrese: Roger Ginsburger, architecte, 63 Rue de Seine, Paris 6e, ili u Prag na ovu adresu: Dr. O. Kurz, Praha X. Kralovska 15/I, Advokatni kancelař. Drugovi koji iz zemlje budu pisali na te adrese trebaju po mogućnosti da dopise i pisma šalju u koverti na adresu nekog svog poznanika i da ga zamole da pismo otpremi na jednu od ovih adresa.

Dodajemo još ove adrese: „Radnik“ 2741 W. 22nd Street, Chicago III, USA. — „Borba“ 78, Huron Street, Toronto, Ont., Canada. — „Borba“ Joe Alagich 241, Piper Street, South Broken Hill, N. S. W., Australija. — „Klasna Fronta“ 33, rue de la Grange aux Belles Paris Xe., Francuska. — „Sloga Radnika i Seljaka“ F. Delforge 50, rue Seutin, Bruxelles Sch., Belgija. — „Slovenska Delavsko-Kmečka Republika“, A. Potze, Marisstr. 11, Heerlen, Holandija. — „Borbeni Student“, Jenö Kostmann, Wien IX., Rote Löweng. 8, Austrija. — Neredovito izlaze „Pariški sandaljer“ u Parizu i „Delavski List“ u Švicarskoj.

Svima čitaocima „Proletera“ u inozemstvu (str.12)

Kad pročitaš „Proleter“ daj ga svome drugu u radioni ili fabrici na čitanje. Ako ikako možeš pošalji ga u koverti ili bilo kojim drugim načinom svojim poznanicima radnicima i seljacima u zemlji.