Pribijela ružice, molim te ljuveno

Pribijela ružice, molim te ljuveno autor: Šiško Menčetić

18. pjesma prvog dijela Ranjinina zbornika.

Pribijela ružice, molim te ljuveno,
   povij tej kosice gdigodi skroveno,
a stati tuj nemoj, još molju Boga dil.
   Zašto mni život moj da s' nika gorska vil,
ka ljudi otravit jedinim vlasom mož,
   posli ckniš ozdravit otravljen tko bi još.
   Zatoj pođ' ureda, neka se ne smami
   tko tebe pogleda sa zlatim kosami,
ter ti neć' bit prirok, mnju, tvoja lipota,
   da skratit budeš rok od moga života.
   Ar mramor i kamen tko je taj u sebi
   ljuveni ter plamen pričekal sad ne bi?
Tko ne bi život svoj u željah očutil,
   gdi se je obraz tvoj ružicom zamutil,
   ter kako sunačce sja među kosami,
   da svako srdačce procvili s grozami?
Ne bih čul stvar novu tve ime, ko slove,
   serenom da zovu, po moru ka plove;
   zač se nje prilika u tebi sva vidi,
   liposti velika, kojoj svit zavidi.
Komu se ne trže s uzdihom jad hrlo,
   kada ti razvrže kosice niz grlo,
   ter ti se svaki pram ponase razdili?
   Zato ja sada znam najveće što cvili;
zašto vrat još bilji kroz vlase naziru
   ner s bilom gdi džilji ružicom izviru.
   Opet mi misli sve na pamet još gredu,
   da smišljam kosi tve jak zlato što predu:
lipše su ner izreć mogla bi svis moja,
   draže su meni već ner biser od broja;
   draže su meni još ner drago kamen'je, -
   po licu momu mož toj vidit zlamen'je.
Izreći sve neću, nu sam ja stanovit,
   za moju nesreću Bog ti je darovit;
   ar te je okrunil ljepotom od slave
   i takođ napunil radosti gizdave.
Ter tako lijepu stvar tko more ne želit,
   za ku se nikadar neću ja veselit;
   zač mi je život ljut potribno sliditi,
   dokli se u tvoj skut ne budem viditi;
dokole stril onu ne budeš stvorit lik
   ka čini da tonu u željah vas moj vik;
   ka čini da traju u tuzi bez goja
   kako val o kraju, u kom nî pokoja.
Doj, Bože, tva kripos moljen'je usliši,
   ter ova čin' lipos da jad moj utiši;
   inako umiram ljuvenom boljezni,
   ako lijek ne zbiram bolesnoj ljubezni.