Nečega se navek bojim,
Al čega, ne znam, ne mrem zgoniti;
V mraku samo čakam i stojim,
I to je tak i drugač ne mre biti.
Znam, da jempot nešče dojde sim,
Al što i kda, to nije moči reči,
Ja ga čakam, čakam i gledim:
Pove mi morti, kaj se ne sme zreči.
Njega nega, nit je živel gda,
Al mesec tenjo more mu prijeti, -
Se on pote, se on staze zna, -
I on bi mojo pamet mogel zeti.
Pozdravlenje samo dok zvoni,
Za njegve crne onda zabim trage,
Vu tišine saki list čkomi,
I čujem reči blažene i drage.
Ta molitva zableni zvonov
Starinska to je duša, soza mraka,
Pesma zvezdi, senja ti bregov
Njo razme ovde cvet i trava saka.
Ta molitva je nebeski dar;
I zvoni dalko, dok zvone srebrni,
Vidim: angel spušča se čuvar,
I moji poti neso više crni.
