Skakao je vitak, mlad, njekad ljut gjogine,
Prolietao brieg i dol, ravnice, planine,
Ponosno i prkosno hrzao je svietom
Mnogoj duši smrtnika bio je magnetom.
Kako mu u očima sjala munja žarka — 5
Prorekoše: Bit će hat Kraljevića Marka!
Al gospodar, gvozden, mrk, za grivu ga ščepa,
Teške mu u kopita podkove uklepa;
Uzdom ga zažvalio, a nit dlake žali,
Bičem hata prkosna nemilostno pali! 10
— Već kod prvih udarca spustio je glavi
Pokornički hvatajuć za kiselu travu...
Začuđeni gospodar prezirno ga gleda,
Da mu bič je toli jak, vjerovat se ne da!
Uzda? Još je slabija, s konoplje spletena — 15
Sila joj je dvojbena — plela ju je žena!
„Ti da budeš konjic moj?“ silnik zagrohota,
„Tovar vuci, kljusino! Crkni gdje kod plota!“
Skinuo mu sedlo tad, predo ga oslarom.
Tu ga njeki tuluman oprašio ularom: 20
„Prva čast ti budi to — druže nov u poslu!“
Zatim ga upregao k šutljivomu oslu:
Ovaj mu se smijao filozovskim mirom,
Vukuć vreće zajedno s prošlim kavalirom...
Crna zloba pronikla umorno mu biće 25
Mržnjom se je zalilo ćudljivo mu žiće;
Sav bi sviet pomlatio, ali snage nema,
Na sve bi nasrnuo, al mu volja driema.
Strah i nemoć to su dva oprezna stražara
Kljusetu da srčbe bies krotko sad izgara... 30
Slavnih dana spomenam nema već ni truna!
Živoder i Ciganin na njeg još računa...
On je tužna pustara — al poražen šuti,
Ili mrmlja: “Pa i to Božji jesu puti!”
Ne da mu se lipsati — pametna je glava — 35
Poljem dokle niče zob i zelena trava...
