Planine/Kapitul 5

Planine — Kapitul 5
autor: Petar Zoranić

Propast paklena kakova je i zač se pakal zove, i vrazi otkud su

Da mi tada kami, bil i čist, prozračan prez svake strvi. I vile držeć se nasrid vratih stavši, kroz kami gledajući vidih misto mnogo raskošno i u krug vele široko sve na niže gredući; po koji župi razlike strašne i čudne zviri svude duše Bogu nevirne i neposlušne, a iskrnjemu nedrugoradne razliko pečalno i vik tugarljivo mučahu, a u najdonjem jezeru i propasti poglavica paklenoga kraljestva nesmerni Lucifer žestoko verugami vezan staše. Iz očiju mu vazda bruzgom vičnje prigorke i jadovne suze tecihu u toliko obilje da sedam rik jacih i strašnih po paklenoj državi činjahu ne kako vode da pravo kako goruća pakla. I po jimenu vod tih paklenih općeno propast ta pakal zove se. Nesmernimi kreljuti Lucifer polepetavši sve vode de u magnutje ustinuvši poledi i pake svojim jadovnim zdahom sve živućim ognjem užga.

Zato reče se da tu jest trepet i škrget od zubi. Tad nikuko pristrašen i dumboko sumnjiv razgledajući stah. Pozna vila tad želju moju i reče mi: - Vidiš, pod silnimi kreljuti Lucifera ono zločesta Bura s jinimi mnozimi u razlikih mukah razliko mučeći, vidiš zločeste duše; te zviri strašne, to su oni ki vi svitovni jednim jimenom Vrazi zovete. Da neka njih rojstva, kolino i istok poznaš: Lucifer, poglavica paklene propasti, nepodobno s Kimerom, zvirju sedmoglavom ka tebe pristraši, pojam se, jimi s njom sina dva: Vraga i Djavla, ćere dvi: Hudobu i Nepodobu; koji pak meja se neslično pojam se, Vrag s Hudobom jimi sinov: Zlo, Gniv, Trud, Jauk, Skuk, Jad, Beteg, Oboj i Ujed, a Djaval s Nepodobom ćere: Nesriću, Zlobu, Muku, Skrbu, Žurbu, Pečal i Škodu; rodi pak Zlo i Zloba pojam se: Neviru, Nerazbor, Nesvist, Nemar, Hudinju i Zljit.

Gledaj kako svakčas prez pokoja strašnimi, smrtnimi i žestocimi obrazi dušam muke podajući hrlo i žestoko nastoje. - Još ja, kako človik uz koga živući trisk lupi i, premda njega ne udri, dali pristrašen i zasnićen za dobar hip ostane, tako ja stah vas trepeć gledajući, kad mi reče vila: - Toga razgledanja budi za sada dovolje i ča s' vidil viditi. Obrnimo dake na bolju i projdmo putom na desnu ki van na svitlost iz ove propasti ishaja. - Tada dobar hip po tminah, ke pakleno jezero podvija, hodeći napokom na kraj zjatja od bunje na vrh gore, ka na planine izvodi, najdosmo se. budući tuj čista, hladna i bistra vruljica iz mramorne i živice stine izvirajući, na njoj obraz omagljen iz tmin, ke propast paklena ispušća, nikuko oskvrnjen oprati i očistiti vila čini mi.