Planine/Kapitul 22

Planine — Kapitul 22
autor: Petar Zoranić

Došastje u bašćinu i žrtje i zaužge i petje na god Divnića pastira i Jele greb s natpisom

Tad vesel u svemu u bašćini i na stanju želinom zdrav, slobodan, čestit i blagovit gredih. I pristu kadi naglom smrtju umorena lipa, plemenisava Jele i u plemenitu grebu zatvorena biše, ki na klondah uzvišen razliko težanimi i umiće izdilanimi, i poveće skaljenica i zatvor od greba, ki kako šator staše uzvišen, i tuj natpisa troja pod razlike koprine od nje smrti hitro izdilana biše. Ku pročtiv gorko proplakah spominajući se od dobrohtinja njeje do mene, i ujistu da pod nje sincom krila ali, za bolje reći, pod vite jele granami mnoga petja pel bih. Njoj hvala i čast, jer mi zril uzrok davaše, budi da se toga ja nedostojan saznaju i poznicam. A natpise na grebu tako govorahu:

NADGREBJE

Z vedra neba sinu, ter mladu gojenu

žestok trisk privinu jelicu zelenu,

Meni rascviljenu potok od suz gorkih

izdri i prikrenu srdačce od žil svojih.

Gori na nebesih v ljubvenoj ulici

posrid drug blaženih sad je pri Danici.

Munu i prosinu i žestok trisk lupi

i roške jelinu zlaćene pritrupi.

Smrt v trisku ognjenu s glavom črnokosom

jelu prizelenu pritr britkom kosom.

Otole ne vele prošad, dojdoh kadi pastirov jato nad zatvorom greba jednoga, ki vas bihu razlikimi mirisnimi zelji i cviti okrunili i otrcali i na žeravku živuća ognja tamjana i jinih mirisnih smol naložili, od kih takov se dim dvizaše, da sve okolo slatko mirisaše. A pastiri svi u bilu oprateženi, u jednoj ruci šćap a u drugoj užgani svitilnjaci držahu i god priminutoga pastira, ki tuj ukupan biše, po običaju posvećivahu. I jedan od njih najstariji, Cilmir zvan, ižopom posvećenim blažene vode pojimaše i po grebu na uspomenutje ležećega škropljaše i smolami kajaše; i pokol to učini i bogoljubnimi molbami višnjega boga uzmoli za nj, trikrat grob obajde i pak umiljeno i bogoljubno celova, i ostali za njim pastiri takoje, i pake ukrug svi se skljin staše. Tad jedan od njih mlajahan, Rosjak imenom, gusle jedne pojam, peti se spravljaše. Tad ja za vidit komu takov i ta god se žrćaše, nad grob oči prignuv vidih upisana slova i poznah, najposlidnja rič, budi da u slodi dijaše golubica j u raj, ništar manje i jime tuj ukopana pastira kazaše.

Divnića pastira, ne najamnika, ne,

skril ova zapira kosti ukopane.

Mej duše zabrane pustiv svitovni haj

duh u gornje strane golubica J u raj.

Uto Rosjak gusle zukom narediv i pamet s načinom i hitrijom spraviv nikuko od pri pogudiv, pake na vrime umi glasom tako kliknu:

ROSJAK

Dušice blažena, ka u nebski dvor

živeš posvećena meju anjelski kor

i mej blaženi zbor od pastirov dobrih

s vencem cvitov na zbor vičnjih i blaženih

i po zvizdah jasnih prohodiš šetajuć

kot svitlost sunčenih zrakov žarko sjajuć,

blagost uživajuć pozora vičnjega,

plaću prjimajuć služenja tvojega,

i onoga svega ča godir poželiš,

oni čas tudije ga navoljno oćutiš,

znam da zgoru vidiš sve naše činjenje

i videć prociniš jadovno cviljenje;

dake govorenje moje rač slišiti

i ječno tuženje naše utoliti;

ral doli pozriti ter stada naša vi,

da jur poživiti prid vuci lazno nî.

Dokle nam biše ti, napridak plojahu,

čestiti i blagi svi siti počivahu,

i pripas davahu dobar i koristan,

vidra nam lizahu večer došad na stan;

sad je tribi u zajam surotvu prositi,

ter čeljadi i nam nevoljno živiti.

Jur u protuliti paš ne nahajaju,

a u znoju liti plandišća nimaju;

nit se prohladaju pri vruljicah hladnih;

trudne pondiraju na suncu srid poljih,

a vrimeni zimnjih ni travice zamah

u shranjenih gajih i gustih dubravah.

Da gore je još, ah, da najamnici pak

vidit je vuke strah, ter biže nauznak,

mlika kredu ostanak, vimena trzaju,

muzuć prez pristanak jur krv ožimaju;

a polja rigaju misto pšenic ljuljem,

ni loze sok daju sladak nego listjem;

ružice s cvitljicem žaleći othod tvoj

usahoše u svem i ljubice takoj,

jacint u pritvor svoj pomrhnuli uvenuv,

narciž liposti oboj ne razgleda nagnuv;

slavići umuknuv i jine ptičice

stoje glave prignuv ćuteći tužice,

a nam naše lice bružjeći zaliva

daž gorke tužice pres pristanka umiva.

Tvoj god ponavljiva svim žalost općenu

i v srcih podiva tugu nezrečenu,

jere smo u svemu sirote ostale,

kot stablu pribjenu sve grane upale,

pečali obujale nas su sa svakih stran

i sve skrbi zale, otklo odleti nam.

Trudimo se svagdan nevoljno se mučeć,

a veći dil zaman korist ne nahodeć.

Ovo ću sada reć morebit s prikorom:

sve obilje leteć otide za tobom.

Rač uprosit pri tom Gospodu smiljenje,

prijat znam si pri kom, za naše spasenje,

da nerascinjenje prorene i vuhlos

i neumićenje ter povrati milost,

da dopusti blagost i obilje takoj,

da bašćinac i gost čestit je u stavi svoj,

da ni trudni oboj ni beteg nijedan

udi čridi našoj, da su korisne nam.

Znam, da nî naučan tuko slab razum moj
kuko je dostojan slavit slavan glas tvoj;
zamirit mi nemoj, ako nî narešen

dostojno ovi moj poj ni prihitro složen,

da kako je srčen, pun dvorne ljubavi,

pri tebi bud shranjen v umiljenoj stavi.

Ufam se gizdavi da te još poji prit;

ki te tvojoj slavi gizdav venac savit

i tvoj glas proslavit kot lebut leteći

bil vedrinom jidrit kad bude zučeći

i kot žubereći slavić prid zorom ran

slatko romoreći strgući sunčen plam.

Nî umić ni hitran ov moj poj morebit,

da te još kigod dan tuj pastiri pročtit,

tere te razvidit srčeno ljubljenje,

da me pojuć slavit čini tve počtenje,

Kako s' zašćićenje bil nam na svitu ovom

v svako pečalenje i u dilu svakom,

tako sada na tom kadi si posvećen

po tvorcu svemogom i častju okrunjen.

Jer nisi zakriven držal talant pridan,

da bil je udvojen tobom i koristan,

zato sada u stan obil dobra svega

počivaš radostan Gospodina tvega.

pokripi našega srca rascvitljenje

i tega mojega primi umiljenje.

Morebit rečenje drugoč mnom resnije

bit će u tve poštenje složeno hitrije.

Ako ne zadije nagla smrt dubak moj,

mlajahan još ki je usajen u tvoj poj,

uzdam se slavnije da će zučat glas tvoj.

Svi općeno u okruglu stahu tihi i umiljeni pastiri, dokol Rosjak dospi prihitar poj svoj i opet u prvi zuk od gusal vrati se. Eto, svih videći, iz vedra neba bilo golubica priletiv trikrat grob obleti i nad njim polepeta pak gori otide.