Planine/Kapitul 16

Planine — Kapitul 16
autor: Petar Zoranić

Ganka i tužbeni poj pastirov od rasute bašćine i poj slavnoga Marula pastira

Jure sunčani zrak tepleći zemlju sa cvitov rosu opluti činil biše. Uto ja hodeći u misli razlikoj vazda desnim gore hodeći pridoh gdi pastirov nič malo i živin svakojakih malo zajedno i kupno pasihu. Tuj pastiri ujativ se, kako običaj jest, razliko od razlikih stvari besijahu. I ja k njim prisusediv se i boga jime zvavši, a oni: - Zdrav si! - odgovoriše, i polag njih sedši opitah jih zač tako jatno razlike živine u jednom stadu pašu. Odgovoriše mi: - Ne čudi se - riše - goste, tomu, da čudi se da se kočeto al človik u ovih planinah nahodi, jer ne samo jedan ali dva vuka, da jata vekša neg i mi i stada iz istočnih stran ishode i često, pačeli svakčasno nas nadbijaju toliko naporno, da ne samo živine da nas pastire i stražni psi razdiraju; i jur po svoj župi ovoj nije ih, pačeli vekši dil razdrli su, a jini, budi da malo, u tuja vladanja pobigli; i mi eto, kako ovca drugu zaklanu gledajući, svoj kolj čekamo. I mi bismo od ovud pobigli, dali nas slatkost bašćine uzdrži. - U to govorenje riše da se ruče. I obrokom nikuko obeselivši se, jedan od njih tako reče: - Nu, družino, pokol srića naša neće da kako jini mirni pastiri po ručenju počinuti idemo, da vazda nam je tribi triznim i oružnim nalog strgući pribivat, zato sada, da nam se ne grusti, ali pojmo ali glumno besidimo, bratjo. - Oni: - Tako budi! - riše. - Nu - reče Gostmil (tako mu jime biše) - vidit ću ki vaju hitrijega uma bude da ganku ovu istumači i zagana:

Jest otac jedan, ki dvanadeste sinov jima; svaki sin sinov bilih trideset, a ćeri trideset črnih, i svi jednake liposti i kriposti i razlike, svi neumrli a svi umiraju. Svi i svaki za uganati i istumačiti ganku zamišljen osta, i jazikom muče a misalju privraćajući, očima simo-tamo vrteći a nigda rukom mahnuv i glavom pokimav, kako jest običaj, kim nikuko prozora um u pamet klade i pak tudihtaj misal ispusti; i dobar hip uto stavši, nijedan, budi da svi svoju ćud rekoše, istumačit umi. - Nu - reče Gostmil - pokol nijedan stumačit umi ganku, rok vam do sjutra budi vrh nje misliti. A sada molim vas, Slavgore i ti Dvorko, one pismi uspojte ke niki dan milujuć bašćinu na promin izrekoste. - Tad oni: - Budi - rekoše - da ne samo nam da i svim vam ostalim općene nevolje počitujući bol se ponavlja, da kad vam je ugodno, tako ugoditi hoćemo. - I tako svaki svoje gusle narediv, tihim i neuzvišenim glasom najpri tako peti Slavgor poče:

SLAVGOR:

Ne mogu neg cvilit i čemerno plakat,

i ječeć se bolit i gorko uzdihat,

i tim se spominat s česa m' srce cvili.

Znam kad su svi bili zibrane države

s rumenimi i bili cvitji drobne trave,

po kih voli i krave pasihu čestiti

i koze i brave u zimi i liti.

Svud bihu viditi njive izorane,

žitom zeleniti korisno sijane.

Slišaše sve strane sladično romoreć

ptičice šarane po dubju žubereć,

po tržancah pojeć gizdave deklice,

po dvi po tri hodeć zbirajuć cvitice,

zlatom pak krunice i cvitke ovijahu

reseć sve glavice i vojnom davahu.

Sela se vijahu bogata, a srid ulic

tanci se vojahu junakov i deklic;

sve zlatovitih žic kosice spletene,

s biserom spod krunic hitro narešene,

bile i rumene kako ružice prem,

dvorne i ljubvene i šegljive u svem;

zmeju kih bog ljubven ne sumnjeć mladosti

užgaše drag plamen od ljupke kriposti

A sad, ah, žalosti! obrat se kud god ćeš,

samo raspa dosti sa svih stran poznat ćeš.

Svude viditi ćeš mirine rasute

i v njih općeći ćeš vidit zmije ljute,

a po vrtlih prute bodućih drač restuć,

a sve vrulje smute i potoci tekuć,

sove i jeji letuć s orli mrcinjaci,

i gravrani gračuć u zlokobni graci.

DVORKO:

Spominan se, s traci zvizda nad nas sjajuć

v noćni mrkli mraci to kazaše prituć;

iz duba grakajuć ćolka na livu stran

tu zlokob poznajuć pripovidaše nam;

i kada trisk upram najviši hrast udriv

obrati u lug i plam do lista izgoriv:

a mi tupi ne umiv ne znasmo rascinit,

zle kobe svud vidiv ča nam hote donit.

SLAVGOR:

Eto moreš vidit da u ve planine

ne moremo živit ni mi ni živine.

Svud su sad kupine kud njive orane

bihu, sad redine i grmje sve strane;

Kud staze ulizane bihu od stop ljuckih,

poresle tržane sad su od trav razlikih;

a puti, po kojih mogaše u sin hodit,

spleli su se stran svih, jedva jih mož' prozrit;

ne more se provrit kud plandišća bihu,

ni lapte procinit kud žitom rinjihu;

gonjaja ni lihu mekote vidit neć,

gdi dubja cvatihu pod voćem se krčeć;

nit ćeš čuti pojeć dekle al pastiri

bugareć al gudeć, al gdi nadmen sviri;

zagrezli su viri malinski, ni tekuć

po njih voda hviri u kolo bubajuć;

grade ostavljajuć, sela i kaštile,

svak hiti bigajuć neprjateljske sile;

vidiš pogorile polače i hore,

gorski bozi i vile ostaviše gore.

Ne znam, ča se more gore već nam zgodit:

svim nam je umore ali uze podnit.

Blaženi, ki umrit prija jimiše rok,

neg bašćine vidit u tuko grd prirok.

DVORKO:

Ajme, to je uzrok, da ne mogu ustavit

mojih očiju sok bruzgom ličca umit.

Da neka mi t' pravit jak nesmerna ljubav

čini me prohodit po razlikih držav,

za moć ljupka zabav tolit v srcu momu

i poživit uprav v žitku slobodnomu.

Srića me k slavnomu mistu dovede upran,

cesaru rimskomu kadi bi nigda stan.

Tutj ti pastir jedan pri rici sideći,

ki biše Marul zvan, pojaše mileći,

bašćinu videći v pogibili blizoj,

pojaše cvileći k nebu upran vid svoj:

Svemogi Bože moj,

odvrat od nas gniv tvoj,

odvrati zle kobe

ke nas svak čas znobe,

utiši sržbu tvu,

pogledaj viru svu.

Evo vuci ljuti

ne dadu odahnuti,

obile države

naše svak čas trave,

v gore i planine

poklaše živine,

a keno ostaše

ne nahode paše,

lačne turvitaju,

ter grmja okidaju,

prez since planduju,

sršeć priživuju.

Da gore j' još ovoj,

da pastiri takoj

poklaše, a stanja

požgaše i jimanja,

i dičice mnoštvo

povedoše u ropstvo.

Tvoji peharnici

drže u uzi i tamnici,

čiste divice,

tvoje zaručnice,

prez stida oskrvniše,

pohlep svoj spuniše,

a u templi tvojih

jasla su konji njih.

Sliš, pastirska družba,

ča pravi ma tužba:

nut vite sunčen zrak

da pokri tmast oblak,

a misečni zraci

grizu vukodlaci,

zvizde trakatice

po nebeske ulice,

oblaci rasprašni

čine gromi strašni,

a trisci spušćeni

svud lete ognjeni,

s krupami daž miži,

udilj, udilj sniži,

prid pogledom božim

zemlja trepi sasvim,

zimnji vitri dušeć

vode svude ledeć,

još zeleno listje

ne pokriva kitje,

ni cviti po trave

još se ne gizdave,

nit se more raznat,

kad će lito postat;

Jove se ne stvara

kot vrimena stara,

ni već ljubav slidi,

da tužbeno sidi;

Apolov zrak sunčen

nî v nebeskih zlamen,

a on tužben stoje

vrgši gusle svoje;

i Cerere i Bak

obrati nauznak;

Dijana tolikoj

vrgla j' stril i luk svoj,

nit se haje lovit,

ni sve vile kupit;

surle sedmerice,

siringe tršćice

veće ne surla Pan.

da biži z dubrav van;

van rik su Najadi,

a gor Horeadi,

Amadrijadi dubov,

a Drijade lugov;

biže Napeje tajnih

mistov i vrulj svojih;

pravda i prava mira

iz neba prozira,

mir s jistinom takoj

u deželji gornjoj;

uvelo je cvitje,

a usahlo drivje;

samo svake zlobe

ostaše i zle kobe;

Pandora otvoriv sud

pusti sve zledi i trud,

a svaka dobrota

gori se uzmota;

Marte s mačem britkim

zgoru nam priti svim,

s misecem na glavi

zmaj polja potravi,

nije tko bi se opril

ali tko bi ga odril.

Bože, ti sve vidiš,

zač jur ne providiš?

Grišna j' naša slabost,

vekša bud tva milost;

pošlji hrabrost tvoju

pomoz viru svoju,

Mihovila tvoga

daj na zmaja ovoga,

neka ga prorene

v propasti paklene,

jer svitovna jakost

nima toku hrabrost.

Ti si u svem možan,

tebi j' svak podložan,

čin v bašćine naše

da su pune čaše.

Tako t' on pojaše, a eko iz gore

njemu odgovoraše u zadnje romore,

Rik i vrulj provor ustaše tekući,

dokol on govore sve dospi pojući.

Blažen i slovući biti će njega glas,

dokole živući bude hrvackih stas;

njegova poja slas i složenja hitrost

uzdržati će vlas; dokol sunca svitlost

bude ophodit svit vas svim dileć svu kripost.

Svim suze na očiju bihu slišeći dva pastira bašćine milujući, da Marulova po Dvorku rečena tužba hitra i umića tega od svih bi pohvaljena.