Planine/Kapitul 14

Planine — Kapitul 14
autor: Petar Zoranić

Treti dan na planinah, petja na promin razlika i lipa

I budući svitla Danica sunčenoga zraka tepline bojeći se pobigla, a sunce jasnuti počamši, kako običaj biše, pastir jedan rogom potulikav jinim, da se u pašu grede javi se. I tuj stada na patrilo na ulicah prignavši i kupeći se, dojde mej njimi Darbolj, katunar poštovani, i okol njega kako okol poštena muža skljin se reče: - Budi da ova dva mimošna dni prez mene mej vami peto i pripovidano razliko i umićo od ljubavi jest, i sve zaisto meni pri rečeno, i svemu tomu blagovit jesam, ufajući se da od naših pastirov pisnivac najti se hoće i još da od ljubavi svitovne ne samo petjem i pripovisti da i svršenim činjenjem na pravu božanstvenu dojti hoće se; zato danas nastoj ti, ki glavarija jesi, Medaru junaci da poju. - To uputiv se govoraše katunar. I jur nikuko živine napasle i vruć znoj dohodeći, u plandišća dojdoše. I rasedeni svi pastiri okol vrulje i u najvišem kraju katunara posadiv Medar, Dragoljubu i Sladoju tako reče: - Znam, bratjo, da vi od ljubavi peti umite, budući prohod od ljubavi vaše od pri izrekli. Zato od ljubvenih uzrokov peti počnite. - Tad - Pokle smo - rekoše - prvi mej tolikom družinom, vaša hvala, obrani, bud da nedostojni, reći ćemo. - I tako pogudiv Sladoj i vrime priprehtav poče:

SLADOJ:

Bište želje ljuvene,

da vam srce ne vene:

slište svit moj, moj svit slište, junaci!

DRAGOLJUB:

Ljupke trage medvene

slidite i blažene:

slište svit moj, moj svit slište, junaci!

SLADOJ:

Nije ljubav da zabav

i ju, ku svit di ljubav.

Slište svit, moj svit slište, deklice!

DRAGOLJUB:

Ljubav je radosna stav

od svih željna, tko di prav.

Slište svit, moj svit slište, deklice!

SLADOJ:

Ljubav je zmija u travi

skrita, ka srca travi.

Slište svit moj, moj svit slište, junaci!

DRAGOLJUB:

Mir je i slast v ljubavi,

željna radost u slavi.

Slište svit moj, moj svit slište, junaci!

SLADOJ:

Sebe gubi, inih ljubi

tko slidi ča ga gubi.

Slište svit moj, moj svit slište, deklice!

DRAGOLJUB:

Ki god mladi ne ljubi,

jest kot prez voća dubi.

Slište svit moj, moj svit slište, deklice!

SLADOJ:

Kot školj v moru pokriven

tako je ljubav od žen.

Slište svit moj, moj svit slište, junaci!

DRAGOLJUB:

Kako j' gizdav cvit rumen,

tako j' blažen plam ljubven.

Slište svit moj, moj svit slište, junaci!

SLADOJ:

Prezočna j' ljubav propast,

u misli plodi napast.

Slište svit moj, moj svit slište, deklice!

DRAGOLJUB:

Ljubav plodi svaku čast

i uzgoja svaku rast.

Slište svit moj, moj svit slište, deklice!

SLADOJ:

Ljubav skončaje misal,

sumnjiva plodeć pečal.

Slište svit moj, moj svit slište, junaci!

DRAGOLJUB:

Ljubav uzgoja misal,

nî v pravoj ljubavi pečal.

Slište svit moj, moj svit slište, junaci!

SLADOJ:

Skusih ljubav u tuzi,

Planinka kad me obuzi.

Slište svit moj, moj svit slište, deklice!

DRAGOLJUB:

Svu slatkost skusih v uzi,

Milična kad me obuzi.

Slište svit moj, moj svit slište, deklice!

- Zaisto ki vaju veće časti jest dostojan, odluka ni po mni ni po jinom neću da izide - reče tada katunar - jer svaki od vas rekal je ono, ča, akoprem istina nî, dali prilično je, a tančine sasvima iziskovati pastirskoj vrsti ne pristoji se; ni zato ne mnite pa prez časti danas peli ste. - Tada uze dvi žlice prihitro udilane, ke mu pri bedr i u mošnji od laneće šare kožice višahu, ke jedna u drugu sklapaše se kako sve jedna da bi, s držalom zakućastim od čista kositera slitim, i dâ jih Sladoju: - To ti za dil mita budi - reče. Pak kutlić jedan od tamariža prihitro udilan s četirimi midenimi ručicami, znutra loza jedna izdilana gizdavo a izvan razliki uzli demirski hitro pripisani, tad Dragoljubu davši: - A to tebi za časti dil budi. - Pak k Medaru obrativ se reče da jinim peti naredi. Tad od Sladmilu i Plinku: - Znam da obadva - reče - počtenje želite; zato i vi na promin peti se spravite. - Tad oni kupno u gusle pogudiv i zuk s glasom srediv, Sladmil tako najpri kliknu:

SLADMIL:

Prijasna Danice, ka tražiš sunčen voj,

ljubvena božice, pokripi razum moj,

da družini ovoj ugodi ma pisam

i nemili onoj ke voljno sužanj sam.

PLINKO:

Rač utišit moj plam, bože od ljubavi,

da budu uslišan ti me sad napravi,

čuj da uho ne otravi rič nerazborena,

družbi ovoj gizdavi po meni rečena.

SLADMIL:

Tko b' ličca rumena i mile očice

i usta medvena vidil me Ružice,

pustil bi tužice, prenda b' v žalosti bil,

radostju odiv lice pečal bi ostavil.

PLINKO:

A tko god bi vidil pozor me Ljubice,

vas bi se zasnitil u jasne očice,

problidil bi u lice pozriv pogljed ljubven,

i znal bi tužice ke su u srcu mem.

SLADMIL:

Kada nje smih blažen v očicih igrajuć

pram meni upiren, ostanu vas trnuć,

u srdačcu plam vruć i po svih žilah vre,

vas moj život goruć od ljupke želje mre.

PLINKO:

Da kad oči upre smihom mene mileć,

tašće ma mladost gre na smrt verno ljubeć,

a tko bi mogal reć moga srca slatkost,

kad proti meni steć reče: ti s' ma radost!

SLADMIL:

Kad Ruže me lipost mej grmjem skrivena

jabukom svu hitrost kaže sva hitrena,

želeć bit vijena ter se manom vara,

želja me ljubvena gledajuć umara.

PLINKO:

Da kad razgovara mene Ljuba mila,

srdačce udara zlatoperna strila;

rumena i bila ličca dat mi ljubit

dobrovoljno j' htila, tko će blaženij' bit?

SLADMIL:

Da tko more smislti radost ka j' u meni,

kad mi bude milit udorci ljubveni

i ličci rumeni k mojima prikloniv

rukom prik rameni držeć me zagrliv!

PLINKO:

Da gdo bi me vidiv ležeć joj na krili

tiho po ličci udriv, gdi mi se sva mili,

ter uzdišuć cvili govoreć: ljubezan

tko god našu dili, najdi ga bolezan!

SLADMIL:

A ja kada jesam na krilcu môj vili,

ter dam potok suzam po svi ličci bili

govoreć: tko dili mu ljubav privernu,

ličci mu blidili u jadu čemernu!

PLINKO:

Kad v vencu bisernu cvitjem nakićenu

nje lipost nesmernu vidim svu ljubvenu,

pram meni umiljenu i dvornu tukoje,

u žitku blaženu mnim da j' žitje moje.

SLADMIL:

Kad putačce dvoje resi joj cvit rumen,

tere dvorna stoje uzigra protiv men',

ja mnju da mi takmen nî človik na sviti,

ki bi tuko blažen, ni mnju da će biti.

PLINKO:

Kad cviti poviti zlatom i biserom

kiticu poskiti ručicom nje hitrom

i slatkim romorom reče: na t', ljube, ovoj

nosi s kobju dobrom za uspominak moj.

SLADMIL:

Tko bi vili mojoj luk u ruci vidil

s tulicom pri bedroj sve zlatopernih stril,

zagledal bi se, mnil da j' divna Dijana,

božica od div vil toko poštovana.

PLINKO:

Ma vila zabrana bivolj luk protežuć

ne bi razabrana gorom loveć greduć

Sa Atlantom, ka tekuć najpri zaperi stril

prascu, ki hvatajuć polja biše razril.

SLADMIL:

Tko bi toko smin bil, toko hrabren i jak,

da bi gledati smil onih očiju zrak,

s kih u meni čas svak želja plam snićuje

i srdačce zlat trak nje rukom vezuje!

PLINKO:

Tko se uzdajuje u kriposnu kripost,

da se ne smućuje gledaje onu lipost,

cić ke moja mladost v uzi dobrovoljnoj

stoji budući prost i v tuzi medvenoj?

SLADMIL:

Da bih vrulji ovoj mliko vidil vrući,

pak po tržanci svoj potokom tekući,

u sinci sidući kutliće bih dilal

ter slatko pojući često se napijal.

PLINKO:

I ja bih se gizdal po planinah ovih,

zlata runa zgledal da bih po ovcah mojih,

svih bih tegov inih na stranu ostavil,

samo u vih sincih strigući bih sidil.

SLADMIL:

Gnizdo golub shranil tuj sam v skraci jednoj,

koje sam naminil dat Ružici mojoj,

jer su ugodni njoj, hoće jih nigovat,

i za ugojaj moj hoće jih milovat.

PLINKO:

Ja ću Ljubici dat ku pripitomil sam

grlicu, ku držat hoće kad ja nisam,

tere moju ljubezan s njom razgovarajuć,

tišeći ljubven plam, želeć me čekajuć.

SLADMIL:

Reci meni, restuć na koj su tržani

kraljev ime uzdržuć cviti napisani,

tere se ustani, reći ću da s' dobil

gusle i gla mani i da s ganku upril.

PLINKO:

Rec, u ki svita dil tri pedi prem toko

sa svake strane cil nebo je široko,

reć ću da tve oko umilo j' razvidit

i da pojuć slatko mene s' umil dobit.

SLADMIL:

Reci mi, ki je cvit toliko spametan,

da sobom obratit gre kud gre sunčen plam;

jinako znaj zaman da ćeš danas peti,

a ja ću glas slavan tvoga poja uzeti.

PLINKO:

Rec, plačući zleti ka ptičica poje

i prebritke šćeti z nemilosti svoje;

jinako znaj tvoje petje bit će zaman,

a kroz pismi moje ja ću bit poštovan.

SLADMIL:

Rec, ka zvir razboran um jima na saj svit,

da gre život opran misecu poklonit,

ako to stumačit umiš, reć ću takoj,

da ćeš pohvaljen bit po družini ovoj.

PLINKO:

Rec mi, ka j' ptica onoj jedina na saj svit

skupi drivje za svoj život sama zgorit;

tere ću ovo rit da sva ova družina

tebe će proslavit i sva ova planina.

Stala biše sva družina u dva mladića dokol peše tiho muče gledajući. I dospiven po njih narešen poj i umićo složen, uščudismo se svi općeno da vrh česa jedan pojaše budi da razlučnimi riči, drugi jednako odgovaraše. Pojam tada katunar gusle jedne po hitru meštru udilane i Sladmilu dâ jih i reče: - Poj tvoj zaisto toga dostojan jest. - A pak citaru slatkozvučnu vazam Plinku da: - I ti si - reče - to pojući dobil. I da znate, da bih vas i rojstvo vaše ne znal, mnil bih da ste iz nikih plemenitih gradov poj izveli, jer ne samo način gizdav od poja ukazali ste da i nutrnje dumboke misli izveli ste; i tuko prilično ono ča u človiku, kad u ljubavi jest, ukazali ste, da ja mnju da mnozi od mladih ovih na svoji prem takovi uzroci spominav se uzdahli su većkrat. - Naredi tada Medar da Bornik i Slavko jinih naslidujući poje. Oni spraviv se najpri oba kupno u gusle gudući za posluh mej družinom staviti, i ne vele gudiv, Bornik tako poče:

BORNIK:

Kako sunčen plam

snig tali čas svak,

a vitar bludan

odgoni oblak,

tako ljubezan

tali moj žitak.

SLAVKO:

Kakono plam vruć

kad vosk rascvira,

a oganj goruć

voda zatira,

tak ljubvom ječuć

kip moj umira.

BORNIK:

Slatke su m' suze,

koje prolivam,

ljupke su m' uze,

u kih vezan sam;

toj ka m' srce uze

i kip darivam.

SLAVKO:

Pojuć se tužim,

veselim plačuć,

ljutu zvir slidim

jat ju prehtajuć;

pak ju jat ne smim

jati ju moguć.

BORNIK:

Mislim plam ljubven

ljupčici otkrit,

pa kad s njom budem

ne vim rič zustit;

razvite u men'

ki ima jad bit.

SLAVKO:

Kad me oko vidi

lipost nesmernu,

lišće problidi

i vas proternu,

v znoju se stidi

srce čemernu.

BORNIK:

Kad ličce vidim

moje ljupčice,

tad vas problidim

v rumeno lice,

v ognju krepenim

v gorke tužice.

SLAVKO:

Toku jima vlas

nje mili pozor,

da protrnu vas

kroz ljubven umor,

nit zna jinu vlas

moga žitka stvor.

BORNIK:

Mâ ubojica,

slatka i mila,

kako ružica

rumena i bila,

da b' jur sva lica,

na me smilila!

SLAVKO:

Ljupka mâ umora,

slatka i medvena

jest kako zora

bila i rumena;

pokrip ma stvora,

da su utišena.

BORNIK:

Moja ljupčica

biga prid manom

jak košutica

prid sminim hrtom

ali ptičica

spridu sokolkom.

SLAVKO:

Moja ljubovca

mene se uvira

jak srna lovca

kada ju tira

al plepe zvonca,

prid kim umira.

BORNIK:

Već je nemila

ma vraždevnica

neg ona vila,

ka j' sad tršćica,

rumena i bila

pritvoriv lica.

SLAVKO:

Već je oskorežna

pran srdačcu mom

neg ka j' stvorena

slavnim javorom

zraka sunčena

bižeć vlastju s tom.

BORNIK:

Tko će se napit

hladne vodice,

hod ter će vidit

do dvi vruljice,

ke su satvorit

mogli me očice.

SLAVKO:

Tko j' ognja željuć

grijat hod k meni,

čut će uzdišuć

jak plam ljubveni

u meni goruć

i vas ognjeni.

BORNIK:

Znaju sve gore,

znaju planine

i polje i more,

ptice i živine,

ljupke me umore

jur znaju stine.

SLAVKO:

Jur zna sve drivje,

znaju sve trave,

zna svako cvitje,

znaju države

me trudno žitje

i ljupke otrave.

BORNIK:

Prî ćete vidit

letit jeline,

a ribe živit

posrid planine,

neg ću zapustit

trage ljubine.

SLAVKO:

Prî te ptičice

u moru živit,

ni će ružice

v primalitju bit,

neg ću ljupčice

me ljubav zabit.

BORNIK:

Prî hoće svitlost

misec ugasit

i jasnu kripost

zvizde potamnit,

neg krasnu lipost

ljube ću zabit.

SLAVKO:

Prî će se ugasit

sunčeni plam zgor,

vrulje se vratit

nauznak na zvor,

neg ću ja zabit

slatki moj umor.

BORNIK:

Sada ću molit

tihi vihri, vas,

račite ponit,

ov moj mukal glas,

nedostojan prit

u gorinju vlas.

SLAVKO:

Ja ću vas molit,

vihri, tokoje

račite ponit

sve riči moje,

gdi te čast užit

od muke svoje.

Svim općeno već neg ugodno bi petje dviju pastirov, jer budi da s hitrim načinom riči ljubvene s prilikami složen umićstvo kazahu, da još jer i način od napojnic ke na pirih i jinih veseljih peti se mej pastiri mečne budu. Tad Mirbolj, pojam luk jedan hitro demirski napisan i tulicu strili opernih, i dâ ga Borniku za mito od petja, a Slavku gizdav i prilipo ukovanim šipkom darad jedan da i reče: - Jer obih vas sminih lovac znam, ti dari prilični vam darivam budi da već dostojite. - Uto družina sva čekaše komu Medar narediti peti hotiše; da on prid katunara stav dvorno reče: - Veliko bi uznošenje moje zaisto, da bih ja onim zapovidil ki mislim da sad peti jimaju. Tva dake milost rači Rajku i Svitku narediti da poju; jer, kako tva milost zna, i slavan glas njih zuči tekući ne samo hitro da i umićno i korisno peti umiju. - Tad katunar tiho k njim obrativ se reče: - Bratjo, sva družina jure, ča mi je viditi, sita petja i pripovisti ljubvenih jest; zato vi sada račite kojomgodir veju pojući kriposno družinu ovu svistiti. - Tad oni ustav se i s poklonom dvornim tako rekoše: - Veliko brime milost tva na ramena naša naprti, jer budi da čagodi nigda u mlade dni ljupko peli jesmo, to nam je hrlo leteći vrime s liti našimi slatki poj i zučan glas odneslo.

Ništar manj tvoju molbu u zapovid prijimamo i tuko kuko slabost našu on sedmokriposni duh, ki sve dobrote nadiše, po naša usta reći će, i na koncu petja našega, ako čagod vam ugodno bude, njemu slavu i čast dajte. Nam samo zamiriti nemojte ako komgodi nepristojnom ričju ali nedostojnom tiha slišanja vaša oskvrnimo. - Tad obadva citare zukom narediv i ne vele pomisliv, Rajko oči k nebu tiho podvignuv tako kleče:

RAJKO:

Semogući trino, Gospode krasosti,

a sve tri jedino v jednakoj kriposti,

dahni u me milosti kriposnivi duh tvoj,

da tvojoj svitlosti zgodim i družbi ovoj.

SVITKO:

Semogi, ki si troj, a v trojstvu jedinan,

udahni u me duh svoj, da bude napravan

poj moj i uslišan pri milosti tvojoj,

a pake ugodan svoj družini ovoj.

RAJKO:

Blažen v dobi svakoj jest muž ki ne ide

u skupšćini zaloj ni v njih zakon pride,

i kîno ne slide put od sagrišenja

i kîno ne side na sag umorenja.

SVITKO:

Blažen, kî smiljena jima na nevoljnih

i svoga imenja dili mej ubozih,

jer u dnih njegovih zla će ga izbavit

Gospod ki je nad svih, i dobra dobavit.

RAJKO:

Blaženi hote bit, kojimno zlobe njih

bog neće zamirit, da pokrit će njih grih,

u ustih njihovih laži neće biti,

da čisto istinih blagost će jim vriti.

SVITKO:

Blaženi te biti ki neoskvrnjeni

budu uhoditi u put božanstveni,

i budu blaženi ki svidočastvu tom

išću umiljeni bit u srdačcu svom.

RAJKO:

Blaženi jest muž on ki se boga boji

i ki njega zakon u srdačcu goji;

bit će njega broji na zemlji uzmnoženi

i njega pristoji bit će posvećeni.

SVITKO:

Blaženi i hrabreni jesu kino napast

dobudu svišćeni ustegnuv hot i last;

procvasti će njih rast od života vencem

i njih glava procvast kićena cvijecem.

RAJKO:

Kî je sin naučen, to j' očeva radost,

a kî je sin manen, to j' majčina žalost.

Bolje j' jimit mudrost, a pren se ubožiti,

neg jimit blaga dost i manenu biti.

SVITKO:

Bolje j' kus jimiti kruha i vina žban

a moći ga užiti slobodno radostan, Proverbio.

neg napuniti stan svega blaga dosti,

a biti žalostan u skrbi i žalosti.

RAJKO:

Hoć' vidit jakosti, hoć' vidit muštvo,

hoć' poznat hrabrosti, hoć' poznat razborstvo?

Veće je umićstvo svoju hot dobiti

neg veliko mnoštvo u boju pobiti.

SVITKO:

Laglje je skusiti ćud tisući ljudi

nego razviditi razborom sve ćudi;

bolje je u trudi nikuko poživit

da pak po svem ćudi znaš ča j' bolje užit.

RAJKO:

Tko se želi ratit, lasno najde uzrok,

s česa neće doprit žitku odlučen rok;

i većkrat on prirok ki misli dat jinim

njemu će glavu tok, to je svitovni hin.

SVITKO:

Kî se mni jak i smin, rado se privrže,

naporit sa svakim, najde tko ga vrže;

nesrića ga strže ne vele do duga,

pak od časa brže njim ti se naruga.

RAJKO:

U svitovna kruga opći se pričom rit

da umićan sluga sini će gospodit;

zato j' bolje jimit razum tere razbor

neg živin napunit razlikih stadov dvor.

SVITKO:

I svemogući Stvoritelj umiljenje

vazda uzviša gor nizeć oholjenje,

vazda uboženje dobrinom pitajuć,

a sve bogaćenje prazno ostavljajuć.

RAJKO:

Ne hod iziskujuć nebeska tajna znat,

ni misleći bluduć ko će vrime postat;

dosta t' je razbirat i misal brižiti,

život zdrav uzdržat, ni duh oskvrniti.

SVITKO:

Zdravije j' voziti krajem brojeć stine,

neg daleč jidriti u strašne pučine;

svak zna do istine i stanovit je umrit,

da ne more vrime znati kad će čas prit.

RAJKO:

Nemoj dara prosit ki nije podoban,

jere ćeš držan bit oda svih paludan;

i jezik zloričan ustegnuti nastoj,

da ne budeš držan manen v dobi svakoj.

SVITKO:

Obaruj život svoj od stvar ke ti ude,

prem da v stavi svojoj primedvena bude;

bolje j' hot i ude od stvar otkloniti,

koje ti ne prude, ke te t' nauditi.

RAJKO:

Nemaj se hvaliti ni hudati u svem,

ni se uznositi kad s' od jinih hvaljen;

to čini svak manen ki veće veruje

jinim neg sebi, prern i tašćim gizduje.

SVITKO:

Čim se drug sramuje, nemoj očitovat,

da ne saznajuje tko ni mogal prî znat,

i naprudi većkrat manen se učinit

za moći pak saznat ono ča budeš htit.

RAJKO:

Nemoj vino uzročit kada se njim opješ,

da sebe ukorit, jer ti sam uzrok jes';

čin da se varuješ grlu na volju dat,

da pran ne luduješ čim ćeš sebe skončat.

SVITKO:

Nemoj obitovat dug žitak viku tvom,

jer ćeš shinjen ostat u uzdajanju tom;

hoti v razboru svom od prija procinit

bol, ratiti ćeš s kom, ter ć' se manje bolit.

RAJKO:

Bolje ti je jimit dobrote slavan glas

neg 'okol se vidit zlat i srebren opas;

čin da je sva tva slas naslidovat kripost,

zlata i srebra vlas jimiti ćeš blagost.

SVITKO:

Biž ča već mož linost, općit u njoj nemoj,

jer je žitka gnjilost, svaki zljit gre po njoj;

i laži tolikoj tvoj jazik nemoj dat,

jere laž obrok dvoj ne more zblagovat.

RAJKO:

Nemoj naslidovat tovarištvo zalo,

u zlo će te upeljat po malo po malo;

čin da ti zrcalo bude žitak jinih,

kim je u zlo upalo žitje kroz svit zalih.

SVITKO:

Od zavidosti grih naslidovat nemoj,

ki sam v udi svojih skončaje život svoj;

licimiri takoj biži i vuhlostvo,

da ne vede kip tvoj v kogod nepodopstvo.

RAJKO:

Ne valja srdistvo kadi ni jakosti,

a manje oholstvo gdi ni blaga dosti;

ne daj se skuposti, jer ćeš uboži bit,

lačan sve slatkosti posrid pinez sidit.

SVITKO:

Rad kadgod posudit životu veselje,

da pak moreš podnit laznije dreselje:

slidi ga obilje kî umi razbirat

dobro od zla zelje i svistju nigovat.

RAJKO:

Nemoj se rascviljat nesriće naloga,

da ufanje držat posrid srca tvoga,

posrid hrabaskoga puta smino hodit,

ki do želinoga konca će te nanit.

SVITKO:

Opći se pričom rit da človik zločest nî

od živućih na svit nego ki se sam mni;

hoć' vesel bit svi dni, pravdat se ne nastoj,

a noć provod u sni, tim ć' gojit život svoj.

RAJKO:

Slišil sam rit ovoj bolji j' mir jistinan

nego prem da je dvoj dobitak naufan;

tko griha nî sraman, ta ti grih je dvoji:

nije boga saznan, ni se svetih boji.

SVITKO:

U čestiti tvoji dili hti trizan bit,

a v protivni svoji razborom se tolit;

čin da bude vodit svist vazda razum tvoj

i hti se poklonit kot žuk sili možnoj.

RAJKO:

U dvi riči vas moj govor ću sad složit,

ča hti vrsti ovoj dobri pastir učit,

kada reče: Ljubit hti boga i tukoj

iskrnjih ni oskvrnit kako prem život svoj.

SVITKO:

Nî tribi riči toj samo uho naklonit,

da u dobi svakoj čitovat i poklonit:

to čineć hoć' doprit gdi je sva dobrota

i sve jime pročtit u knjigah života.

Ne samo pastirska družba dva umića pastira umiće pojući tiho poslušajući stala biše, da i ptičice ukriviv glave ne žubereći njih poslušale bihu; ni črčki skrbnim črčanjem, ni kobilice barčući blujahu, da tihe stahu. Da veće čudo bi, da vazda bludni vitar tiho na granah od dubov staše; i vrulja, ka kuželjem visoko metaše i potokom romoraše, tiha sta; i zelene travice i razlikozlameni cviti dvignuv glave niku slast prijimahu. Da ča veće začuda i misli svim da, da Apolo svoje brze suncevodne konje prik običaja ustegnuv njih poj slišaše; i obnoć svitnje zvizde mnoge za umića poja zuk čuti na podne staše. Tad katunar venac jedan od mirne i vazda plavolisne masline s bilim procvatom svojom rukom svivši Rajku na glavu stavi; pak drugim venašcem od slatkomirisne i udilj zelene mrtovnice s bilim procvatom Svitka okruni i pak reče: - Priličniji i dostojniji dar, ča mi se vidi, vam se dat ne more, jer ne svitovnih časti riči vaše negli venci od života dostojne jesu. Dali, kako ona prava istina reče:

- Dostojan jest težak plaće svoje, tako od mene ne za plaću, ku ja uzmožan platit nis, da samo u zlamen mita i ljubavi i vašega dostojanja krune te primite. - Jure vrime vodeći sunce k zapadu kolo prignulo biše kad svoj družini Medar na posluhu zahvali i da unapridak starjim poslušni i mej sobom mirni i ljubveni pribivaju. I napaši živine jur noću na stanja blagoviti dojdosmo. I smokom pokripljeni životi idosmo snom kipi i pameti pune razlika mišljenja olahčati.