Otvori glavni izbornik

Plač gospoje

Plač gospoje
autor: nepoznat

Po tekstu iz Klimantovićevog zbornika (1505.), kojega je prvi objavio Franjo Fancev u Građi za povijest književnosti hrvatske XIII, Zagreb, 1938. Plač su na Veliki petak recitirale bratovštine, isprvce u pripovjedačko-dijaloškom obliku, da bi kasniji zapisi sadržavali sve više scenskih sastavaka.


Počenjet plač Bl[a]ž[e]ne D[i]ve M[a]rije po Ivani van'j[e]listi.

Muka B[og]a Gospodina
   I[su]h[r]sta, Božja Sina,
po Ivani van'j[e]listi,
   plač Gospoji ki navisti.
Poslušajte, žene i muži,
   gdi preslavna D[i]va tuži.
O preslavna B[o]žja Mati,
   sad vas hoće na plač zvati,
vas h[rst]jane na plač zove,
   jer v žalosti ona plove.
Zovu duše B[og]u mile,
   sa mnom danas da procvile.
O h[rst]jane, stan'te goru,
   k Pilatovu pojmo dvoru,
Božju Mater vi združite,
   njeje tuge vsi tužite!
Vsaki plači njeje žalost,
   da od B[og]a primet radost.

Ovo poča govoriti IVAN:

Kada Juda s vojskom pride,
   proti njemu I[su]s zide,
G[ospodi]nu celov poda,
   Židovom ga v ruke preda.
Židove ga obtekoše,
   vsi učenici pobigoše,
Sina Božja uhitiše,
   svezavši ga povedoše.
Obraz mu s[ve]ti popljuvaše,
   na muku ga popeljaše,
k Pilatu ga privedoše,
   da ga sudi, vsi rekoše.
Tu bi I[su]s moćno mučen,
   Sinak B[o]žji vas istučen,
obraz mu s[ve]ti zakrivahu,
   po licih ga vsi bijahu.
Kolena pred njim prigibahu,
   "Prorukuj nam!" govorahu,
i na Njega vsi vapjahu,
   kako vuci na nj vijahu.
Majka Njega to ne znaše,
   s Mandalenom v hiži staše.
Vazam brići s sinkom mnjaše,
   veseliti se š njim željaše,
željno vazda uzdihaše,
   glas od sinka želijaše.
Židovsku zavist ona znaše,
   zato v sumnji vazda staše.
Knjižnici se rano staše,
   zalo viće uvićaše,
Sina B[o]žja jure jata,
   povedoše pred Pilata.
Pred Pilatom kada biše,
   ovim glasom zavapiše:
"Propni I[su]sa, ti Pilate,
   da se ne tuži vas plk na te.
Gdi li njega neć' propeti,
   hoćemo te s suda zneti.
Život njegov ako ljubiš,
   kesarovu milost gubiš."
Pilat hoti svomu prudu,
   posla I[su]sa ka Irudu.
Ka Irudu ga povedoše,
   za njim Židove potekoše.
To videći Ivan dragi,
   on učenik izabrani,
Gospoji pride on plačući,
   vele željno tugujući
i tako ju ondi svisti
   ter jej ove riči navisti.

IVAN poča govoriti Gospoji. Ona sijaše na kuntrati i reče jej:

Ča tu sidiš, ti Gospoje,
   plačem plači srce tvoje!
Črno ruho vazmi na se,
   jer ti nosim tužne glase
od dragoga sinka tvoga,
   Isuh[rst]a, meštra moga.
Židove ga uhitiše,
   na semrt ga osudiše,
presvitlu tvoju zvizdu Danicu
   postaviše u tamnicu.
Oskuboše s[ve]tu glavu
   i Njegovu slavnu bradu.
Britke muke zadivaju,
   smilovan'ja ne imaju.
Vele strašno Njega muče,
   vsi na nj vapju tere kuče.
Ja ne vidih ni uslišah
   ženska sina v takih mukah,
toliko je grozno ranjen,
   k zlu obrazu jest pripravljen.
Mnim, da sinka jur ne vidiš
   ni š njim veće progovoriš.
Zato, Gospe, stani goru,
   k Pilatovu pojmo dvoru,
jeda budeš kako moći,
   sinku tvomu još po[mo]ći.

Ovdi Gospoja odgovori Ivanu pred Mandalenom i Marijom Jakovljom i Salomi i pred an'j[e]lom, ako more biti tuko oficijalov, i reče ovako B[LA]Ž[E]NA GOSPOJA:

O Ivane, sinko dragi,
   moj bližiko izibrani,
ki su glasi ke ti nosiš,
   sinka moga gdi mi praviš,
tvoga meštra ljubvenoga,
   prijatelja srčenoga?
Čim mi sinka potvoriše,
   da ga Židove uhitiše,
muke britke da zadiše
   ter ga tako osudiše.
Zlim nijednim nî zaslužil,
   nî nikomure zla učinil,
ljubveno je sa vsakim živil,
   svoju milost je obilno dilil.
Ne mogu ti verovati,
   da bi imil to prijati
od Žudejev, puka svoga,
   svoje bratje, roda moga.
Va vsem On njih vele ljubi
   i cić njih se vele trudi.
Kako more tako biti
   da bi ga htili pogubiti?

Ovdi IVAN odgovori B[la]ž[e]noj Gospoji poli nju stojeći, li va tom mesti stojeći, i reče njej:

Sliš' me, Gospe i kraljice,
   zvezdo morska i Danice,
ter poslušaj, majko, glase
   od meštra moga, ki n[a]s spase!
Tvoga sinka uhitiše
   cić zavidošći ku imiše
vsi popove i farizeji,
   vsi mudrci i vsi Judeji,
zač njih mnogo vazda kara
   i njih griha ne zataja:
zato Njega uhitiše
   ter ga tako osudiše.
Sinoć pasku večeraše
   i vsim noge umivaše.
Juda usta iza stola,
   a nas nigdor ne zna toga,
skupi vojsku vsu židovsku
   i starišinu vsu popovsku.
Pride na nas, mi sideći,
   s tvojim sinkom govoreći.
Gospodinu celov poda,
   Židovom ga v ruke preda.
Oni Njega uhitiše,
   kako tata povedoše,
ruke moćno zavezaše,
   obraz mu s[ve]ti popljuvaše,
palicami ga moćno biše,
   obraz mu s[ve]ti tu zaviše.
K Pilatu ga povedoše,
   da ga sudi, vsi rekoše.
Mi vsi tada pogibosmo,
   samoga Njega ostavismo.
To je, Gospe, tako jisto,
   veruj mani vele čisto.
Gdi li nećeš verovati,
   slatka Gospe, moja mati,
Mandalenu pošlji dragu,
   učenicu sinka pravu,
ona t' hoće vse zviditi,
   pravo tebi poviditi,
kako stoji dika tvoja,
   tvoj sin dragi, ljubav moja.

Ovo BLAŽENA GOSPOJA reče:

Ne vim, ča ću učiniti
   ni komu se pomoliti,
da bih mogla k sinku pojti
   ter ga jošće živa dojti.
Ne bih se od njega otlučila,
   za sinka bih se ja mučila,
neka t' bi me Juda predal,
   moga sinka na muku ne dal.

Ovdi obrati se B[LA]Ž[E]NA GOSPOJA k Mariji Mandaleni i reče njej:

Mandaleno, sestro mila,
   moga si sinka ti ljubila,
sinka moga, dobro moje,
   Isuh[rst]a, spasen'je tvoje.
Cića Boga ja te molju,
   pomozi mi va ovu nevolju.
Ovo slišim tužni glasi,
   ke nam prave prijatelji naši,
od dragoga meštra tvoga,
   Isuh[rst]a, sinka moga.
Pojdi i vij, sestro moja,
   kako ljubi duša tvoja,
ter mi čisto ti poviši,
   sinka moga gdi uzriši?
Verovati vse ću tebi
   kako mani samoj sebi.

Ovo govori MANDALENA:

Vi sestrice i vladike,
   i gospoje plemenite,
i vsi jini dobri ljudi,
   pogledajte naši trudi.
Ovde s nami posidite,
   naše tuge razumijte,
vaše suze vi polijte,
   nas žalosnih nu združite.
Poplačite, požalujte,
   i nas tužnih pomilujte.
Gorko tužna plaču Njega,
   jer ga vidim osujena,
Isuh[rst]a ljubvenoga,
   meštra moga srčenoga,
ki mi prosti moji grisi
   ter me od njih on odriši.
Darova mi On spasen'je,
   vsako dobro i počten'je,
milostivo mene ljubi,
   kako znaju to vsi ljudi.
Duša moja rastaje se,
   jer od mene diljuje se
moj G[ospodi]n, meštar željni
   i prijatelj vele verni.
Ovo vsuda išću toga,
   Isuh[rst]a, Boga moga,
po vsem gradu i kuntratah,
   po vsih putih Boga jata.
Ne viju ga ni nahajam
   i od tuge pomanjkavam.
Hoću pojti navisti[ti],
   Majki Božjej poviditi
sinka njeje osujena,
   trnovom krunom okrunjena,
na smrt britku osujena,
   h križu čavli prigvožjena.

Ovo reče M[A]RIJA MAND[A]LENA Gospoji:

Vstan' se sada, o Marije,
   Majko Božja, tuga mi je,
stan' se jure sada gori,
   slavna Gospe, od tih dvori.
Plači gorko ter nariči,
   gledaj sinka jur na križi,
osujena brez krivine
   i brez vsake milostine.
Tvoju, Gospe, velu žalost,
   gledaj sada našu radost,
ono t' visi sin na križi
   cića naši zali grisi.
Gospodin je naš osujen,
   na smrt britku jur odlučen.

Ovdi govori MARIJA obučena v svite črne stojeći meju tovarištvom, i reče ovako. Čti:

O žalosna mati kâ si
   dočekala tužni glasi
od dragoga sinka svoga,
   Isuh[rst]a, Boga moga.
Kamo hoću tužna pojti,
   gdi li hoću k sinku dojti?
Ne vim ča ću učiniti
   ni komu se potužiti.

Ovdi se GOSPOJA obrati k sestram svojim Marijam i reče ovako:

O sestrice i vladike,
   tuge su mi prevelike,
vele drago vsih vas molju,
   pomoz'te mi v su nevolju.
Sa mnom pojte žalovati,
   sinka moga poplakati,
sinka moga jedinoga,
   dobro moje, Boga moga,
jere brat jest i krv vaša,
   moj sin dragi, tuga naša.

Ovde obrati se BLAŽENA GOSPOJA k Pilatu i reče sestrama svojim:

Zato k Pilatu mi pojdimo
   ter ga željno pomolimo.
Preda nj pojmo na polaču,
   moleći ga tužna plaču,
jeda se na me kako smili
   ter me tužnu ne uhili,
gledajući moji trudi
   ter obrati krivi sudi.

Ovo reče MARIJA JAKOVLJA Gospoji:

Dobro s' rekla ti sestrice,
   tužna majko i Divice.
Pojmo brzo vsi takoje
   da t' sinka Pilat ne ubije.
Na kolena pred njim padimo,
   za nj se željno pomolimo,
pred Pilatom i Žudeji
   vsi plačimo mali i veli,
jeda s' pogleda naše suze
   ter ti pusti sinka z uze,
sinka živa tebi vrate,
   krivi sudi priobrate.
Ne te tuko tvrdi biti,
   hote nam se umoliti.

Ovdi obrati se B[LA]Ž[E]NA GOSPOJA s tovarištvom k Pilatu sideću na sudišći i r[e]če ov[a]ko:

O vratari, nu pozrite,
   tužnoj majki otvorite,
otvor'te mi tužn[o]j vrata,
   da si pojdu pred Pilata
s plačnom družbom ka je sa mnom,
   odivena svitom tamnom,
sinku milost da mi stvori,
   da ga prava ne umori.

Ovdi oficijali od dvora Pilatova B[LA]Ž[E]NU GOSPOJU vele stentaše ne dajući njej pristupiti h križu ni k Pilatu, a ona se vsa previnu da se malo ne upade, a Ivan ju s Marijami udrža i dvigoše ju, i kad se vsta reče ovi versi vsim okolo stojećim vapjući i plačući:

O gospodo i gospoje,
   pogledajte tuge moje,
pogledajte, ja vas molju,
   tere vijte tugu moju:
ne tiše mi otvoriti
   ni k Pilatu dopustiti,
da bih mu se pomolila,
   sinku milost isprosila,
da tiskoše mnom nazada,
   padoh neboga puna jada.

Ovdi B[LA]Ž[E]NA GOSPOJA obrati se k Židovom i reče njim plač[u]ći:

O Židove, tvrdi dosti,
   puni vsake nemilosti,
zabraniste mani sada,
   tužnoj majki va vsem tada,
k sinku momu pristupiti,
   za njega se pomoliti,
jeda bih kako neboga mogla
   ter bih sinku još pomogla
iz ruk vaših škapulati,
   jer sam njegova tužna mati.
O Židove, bratja moja,
   vide sam vam vele svoja.
Slišite me, ja vas molju,
   odvratite zalu volju,
sinka moga ne umorite,
   mene v zaklad vi vazmite,
mene sada vi propnite,
   a sinka mi oprostite.
Da sam žena, ne gledajte,
   njega muku mani dajte,
tu milost mi učinite,
   mene prvo umorite.

Ovdi GOSPOJA obrati se k Mariji Mandaleni i reče ovi versi:

Mandaleno, sestro draga,
   ja te molim cića Boga,
pokaži mi moga sina,
   tvoga meštra Gospodina.
Ne vidim ga i jur ne znam,
   s razbojnici stoji svezan.
Tužnoj majki pravi: koje
   je li ono dobro moje;
je li ono nebeski vojnik
   svezan kako i razbojnik?
Je li ono našoj dici
   trnov venac na glavici?
Je li ono moj sin dragi,
   tvoj Gospodin i B[og] pravi,
ki te spase ter ti prosti,
   ča sagriši od mladosti?

Ovo r[e]če MARIJA MANDALENA Gospoji:

Gledaj, Gospe, sada skoro
   ter zamiraj vele dobro.
Ono ti je dobro tvoje,
   tužna majko i Gospoje.
Ono ti je blago nebesko,
   sada visi na križi teško.
Ono ti je posride tati
   sin tvoj dragi, tužna mati.
Plač'mo sada Gospodina
   koga prope židovska sila.
Gledaj kralja okrunjena,
   na smrt britku osujena.
Gledaj lice ono slavno
   od grišnikov popljuvano.
Gledaj sinka prigvožjena,
   gledaj rebra probodena,
gledaj ruke, gledaj noge,
   gledaj tela rane mnoge,
gledaj čavli, gledaj rane,
   krv isteče na vse strane.
Zato plači, tužna mati,
   oči od suz ne odvrati,
va dne i v noći ne ustrani,
   plačem sinka ne ostavi,
jer zgubismo našu milost,
   Isuh[rst]a, velu radost,
brez uzroka i krivine,
   gledaj sada kako gine.
Vi, krstjane, ki sidite,
   s nami sada procvilite,
pogledajte Gospodina,
   za nas mrući Božja Sina,
i takoje Mater Divu,
   veće mrtvu nego živu.

Ovdi obrati se B[LA]Ž[E]NA GOSPOJA k an'jelu i r[e]če:

O an'jele Gabrije[le]!

'Odgovori njej AN'JEL:

Gospoje Divo!

I ovdi DIVA k sinku svomu r[e]če:

Jesi l' to ti, dragi sin moj,
   jer ne vidim ja obraz tvoj
ki gledati je sam učna,
   ovo te vidim vele mučna.
K tvojej majki nu se ozri
   ter me v tamni sviti pozri,
slatki pozor rač' mi dati,
   da te poznam tužna mati.
Reci mani, dobro moje,
   ča bi tuko zgrižen'je tvoje,
da s' osujen s razbojnici
   u trnovi, sinko, venci?
Progovori k tvojej majci
   jer smo sinko na rastanci!
Ovo ti je majka tvoja,
   sinko dragi, tugo moja,
koga divom slatko rodih,
   mojim mlikom tebe dojih,
devet miseci ja te nosih
   i pečalno tebe gojih.
An'j[e]l mene pozdravljaše,
   kad mi tebe navišćaše:
"Sina Božja hoć' roditi
   i vesela vazda biti."
Gdi je sada moje vesel'je,
   sinko dragi, i počten'je?
Zato, sinko moj predragi,
   Božji dare vazda pravi,
gdi te mrući tako viju,
   kako si se ne ubiju.
Srce moje prekameno
   kako kamik jest stvoreno,
ko se sada ne raspade,
   od žalosti ne rastane.
Moje drage vi sestrice,
   mojim tugam pomozite,
suze vaše vi prolijte,
   moju tugu odnamite.

Ovo MARIJA MANDAL[E]NA r[e]če Gospoji:

Poutišaj, ti Gospoje,
   neka prolju suze moje,
Mandalena ja nevoljna
   sinku tvomu bih ugodna.
Ovim putom ki hodite,
   tugu našu razumijte!
Pogledajte, vi vladike,
   naše tuge prevelike,
gde grišnici popljuvaše,
   na smrt Boga ki predaše,
Sina Božja, n[a]šu kripost,
   Isuh[rst]a, veliku milost,
vazda Njega tim jiskaše,
   zač od grihov njih karaše.
Sada žaluj vsaki pravi,
   Božji sluga Njemu dragi,
krv presvetu Gospodina,
   ku proliva židovska sila
v Jerusolimi, gradu grišnom,
   v strašnoj z[e]mlji, v mesti tužnom,
koga Isus vam posveti,
   o Židove, vi prokleti.
Mej vami se Isus rodeći,
   k vam učini kralj teći.
Mnogo dobro i počten'je,
   vam darova On spasen'je.
Plači sada, Jerusolime,
   židovski grade, vsim gospod[i]ne,
v tamno ruho obuci se
   i savsima počrni se,
jere tvoje vse vesel'je
   obrati se u dresel'je.
Vekša budet tvoja žalost
   nego ti je sada radost,
jere ne znaš ti počten'ja,
   Sina Božja pohojen'ja.
Ojme mani, ča sad stvoru,
   u žalosteh ja vsa plovu,
moje srce tuga zdira,
   od žalosti vse umira.
Moje sestre, zač mučite,
   čemu sa mnom ne cvilite,
Majku Božju gledajući,
   kupno s sinkom danas mrući.

Ovo reče MARIJA JAKOVLJA Mandal[e]ni:

Mandaleno, sestro moja,
   velika je tuga tvoja,
ako glasom ne tuguju,
   da v tugah se zadrguju,
jer mi tuge život more,
   od žalosti vsak trat gore,
gledajući slavne Dive
   veće mrtve nego žive,
gdi na križi sinka pozira,
   od tužice vsa umira.
Zato rači pomučati,
   neka t' mani tugovati.
O krstjane, verni s nami,
   proplačite vsi suzami,
pomislite sami v sebi,
   ovo pravde nigdir ne bi.
Vsa pogibe svitu pravda,
   zač primore vsud nepravda,
grisi sudac zaslipiše,
   Božju pravdu iskriviše,
Božja Sina osudiše
   ter mu pravu smrt zadiše.
Zato mi žalost dušu zdira,
   od tužice vsa umira,
v pameti se mojej riju,
   zač plakati jur ne smiju.
Isusa vidim na križi više,
   za njim majka željno zdiše,
vsa se skonča od žalosti,
   jer pogubi vse radosti.
Sada k njoj se obratimo
   ter ju željno pomolimo:
Majko Božja vele mila,
   va vsem Bogu ugodila,
tebe molim, utiši se,
   jur počini, ne plači se!
Plačem nišće ne dobivaš
   ner ča sebi smrt zadivaš.
Pozri na nas vsih v gorkosti,
   jer si puna vse milosti,
ter se smiluj na nas svojih,
   vele tužnih sestar tvojih.

Ovo B[LA]Ž[E]NA GOSPOJA r[e]če Mariji Mandaleni i Mariji Jakovlji. Čti:

Plakati mi ne branite,
   zač očito vsi vidite,
da na sviti ni gorkije
   ni od mene žalosije,
ka savsima vse izgubih
   sinka moga, koga ljubih.
Srce moje puno čemera,
   jer pogibe va vsih vera,
ki rekoše s' sinkom stati,
   smrt zajedno š njim prijati,
vsi se sada razbigoše,
   njega samoga ostaviše.
Reci mi, Petre, kamo biše
   tvoje rote ke ti diše,
ki mi sinku obitaše
   ter mu noćas govoraše:
"U tamnicu s tobom idu
   i v smrti te ne otidu."
Ali tama tolikoje,
   kamo biše rote tvoje,
kada diše: "Vsi pojdimo
   ter zajedno š njim umrimo."
Sada ste ga vsi odbigli,
   kada su ga na križ dvigli,
nigdor njega ne žaluje
   ni se ob njem spomenuje
ner Mandalena sa Ivanom,
   tužni jesu mojom ranom,
ne bi veće pomoćnika
   ni bolizni mojej lika.

Ovo IVAN reče B[la]ž[e]noj Gospoji:

O Gospoje i kraljice,
   tužna majko i Divice,
moli[m] tebe, poutišaj,
   mene plačna sada slišaj,
neka s tugom potuguju,
   druzim srce da probuju,
poslušati ki me rače,
   ovo sada vsa tvar plače.
Majko moja, ča mučiši,
   nu zač sa mnom ne cviliši?
Pokrij obraz svitom tamnom
   tere plači ovdi sa mnom.
U tamnosti v tamnoj noći
   glasom vapju za vse moći,
s tvoga srca prolij jadi,
   licem k zemlji doli padi.
Vas tvoj život bud' v žalosti,
   jer zgubismo vse radosti
gledajući Gospodina,
   ki na križi smrt prijima.
Duša i telo vse mi stine,
   jer Božji Sin sada gine,
srce moje v tugah plove,
   Gospodina slatko zove:
Gospodine, sliši mene,
   gledaj majku kako vene,
zač ju od sebe ti odluči,
   komu li ju priporuči
v prežalosnoj tugi sada,
   srce njeje vse raspada.
Od tužice i bolizni
   suzice njeje pluju po z[e]mlji.
Ne znam srce tuko malo,
   ko bi sada ne plakalo,
na križi Boga gledajući,
   za Njim majka umirajući.

Ovo MANDALENA govori Ivanu i vsim okolo stojećim ovako:

O Ivane naš predragi,
   učeniče meštra pravi,
nu pomuči, molim tebe,
   ter pogledaj plačnu mene,
tolikoje neka s tobom
   ja potužim tugom mojom.
O krstjane, ki sidite,
   gorkim plačem nas združite,
požalujte Gospodina,
   britko mrući Božja Sina
i tukoje mater Njega,
   Gospoju z[e]mlji tere neba.
Sad mi srce v tugah vije
   jer me tamnost vsuda bije
gledajući meštra draga,
   na križi mrući grubo naga.
Gospodine, tugo moja,
   to li ti je kuća tvoja,
v kuno ka mni prihojaše
   ter me željno utišaše,
ne sumnjah se tužna toga
   jer te čtovah kako Boga.
Ojme tugo tere žalost,
   vsu pogubih moju radost,
nimam koga dragim zvati
   ni u moj stan jur prijati.
Ojme žalost, moja tuga
   moju dušu projde vsuda.
Život mi rižu meči ljuti,
   jer te neću veće čuti,
slatko tvoje zgovoren'je
   i ljubveno naučen'je.
Da bi mani prija umriti,
   toliku žalost ne viditi,
sveta bim se da vsem mnila,
   žalosti tuke ne vidila.
A ti, Gospe naša, mila,
   da bi se jure utišila,
tvojej tugi konac stvori,
   sama sebe ne umori.
Prvo vrimena ne umori se,
   ja te molim, ne plači se!

Ovo B[LA]Ž[E]NA GOSPOJA govori Iv[a]nu i Mariji Mandaleni i jinim:

Mandal[e]no i Jivane,
   družbo draga moje rane,
vi morete to viditi,
   da ne more m[i]r jimiti
plač moj veli, ljuta žalost,
   jer pogubih moju radost,
na križi sinka gledajući,
   smrt žestoku prijemljući.
Od tužice vsa umiram
   i savsima ja pogibam,
da jinako kad ne mogu,
   neka sinka još pomolju:
sinko dragi, moj Isuse,
   pogledaj majku i moje suze,
pogledaj me, moje blago,
   molim tebe vele drago;
aj mi niko utišen'je,
   moje drago porojen'je.
Hananeju pomiloval si,
   razbojnika uslišal si,
i mene, sinko, ti usliši
   ter me plačnu jur utiši!
Hoć' me, sinko, utišiti,
   rec' mi s tobom sad umriti,
jer te vidim, da se skončavaš,
   tužnu majku komu ostavljaš?

Ovo govori IVAN B[la]ž[e]noj Gospoji:

Ne tij tuko tugovati,
   moja Gospe, draga mati,
jer ti sama dobro viši,
   da je hotil da se svrši
ča su rekli s[ve]ti oci
   i b[la]ž[e]ni vsi proroci.
Viš, Semion ča ti reče,
   dušu tvoju da proteče
meč žestoko boliznivi,
   smrt učini tebi Divi.
Zato na v svit hoti priti
   svojom smrtju otkupiti
vsi narodi i vsi ljudi,
   to su sada Njega trudi.
On se preda takoj muci,
   nam dajući vsim nauci,
da budemo mi, Gospoje,
   smrt prijati za nj takoje.
Njemu umriti podobno biše,
   jer nam tako prorok piše:
"Svojom smrtju smrt ubija",
   tako nam je rekal prija.
Zato ne tij tugovati
   ni se veće plaču dati,
hotij od plača jur prestati,
   jer nam hoćeš pokoj dati.

Ovo govori MAJKA BOŽJA tugu:

O predragi mili sinu,
   kako od tuge ne preminu,
zač se mani ne razluči
   duša s tela od gorke žuči,
gledajući napojena
   tvoja usta premedvena
gorke žuči i ljuta octa,
   sinko dragi Boga Oca.
Zato tugo ter velika
   po vse danke moga vika,
sinko dragi, v čem sagriši,
   tuku muku da trpiši?
Žaluj tebe vse stvoren'je,
   vsako Božje učinjen'je,
nebo i z[e]mlja proplakaše,
   velu žalost ukazaše,
sunce i misec potamniše,
   vse žalosti va mni biše,
po vsem svitu sunce mrknu,
   crikva tada na križ puknu.
Kamin'je i z[e]mlja potrese se,
   tvojej smrti čudiše se,
a ljudi zali i neznani
   ne žaluju, oboj mani.
Bolizan tvoja ljuta sinu,
   zač od majke tako minu,
tužica mi k srcu dojde,
   oštar meč mi dušu projde.
Zato, sestro moja mila,
   ka si sa mnom vazda bila,
ja ne najdoh nigdir druge,
   ka bi imila take tuge,
plači željno sinka moga,
   Isuh[rst]a, Boga tvoga,
prolij sa mnom suze tvoje
   ter utiši tuge moje!

Ovo reče MARIJA JAKOVLJA. Čti:

Gdi bi plača pomanjkalo
   i mene bi vred nestalo,
ni bih mogla povidati,
   tuku žalost zamučati,
žena žalost ni jimila,
   ka bi skladna tebi bila.
Nije majka ni sestrica
   tebi Divo družbenica.
Prišlo je vrime mani umriti,
   na toliki tugi biti,
da inako kad ne mogu,
   neka s plačem daj pomogu.
Kâ bi d[u]ša ne plakala,
   Majku Božju ne gledala,
gledajući slavnu Divu
   vele sada boliznivu,
derući prsi tere lica,
   prilegši se k z[e]mlji nica.
Ovo sada naša dika
   na križi umri kralj od vika,
Sin Marijin vele dragi,
   naš Isuh[rst] i Bog pravi.
Zato plač'mo vsi suzami,
   jer ostasmo tužni sami,
izgubismo našu radost,
   naše dobro i vsu milost.
V srci mi je žalost ljuta
   jer ga viju rastegnuta,
na križi britko umorena,
   žuči i octa napojena.
Zato sestro, mâ Gospoje,
   tužna majko, dobro moje,
tvomu plaču konac stvori,
   sama sebe ne umori,
plačem ništar ne dobivaš
   nere sebi smrt zadivaš.

Ovo reče MAJKA BOŽJA Mariji:

Ne kaši me, ja te molju,
   jer mi život tuge kolju.
Ni mi teško sad umriti,
   da teško mi je to viditi
trn'jem glavu okrunjenu,
   moćno h križu prigvožjenu,
kopjem rebra probodena
   i žestoko otvorena,
rastegnute drage ruke,
   po vsem telu strašne muke.
Zato mi se srce podira,
   od tužice vse umira,
jur se neću već ozvati
   moga sinka draga mati.
Ja Marija tužu na te,
   krivi sudče, o Pilate,
ča t' učini moj sin dragi,
   Isus slatki i Bog pravi,
koga prope h križu kruto
   ter umori tako ljuto?
Vid Židovom ti pravljaše
   i tako njim govoraše:
"V človici ovom ne nahoju
   uzrok smrti, ja vam pravlju."
Na sudu side, govoraše,
   svoje ruke umivaše:
"Umivam se va vik vika
   krvi sega pravadnika."
Sada vidiš, da s' zabludil,
   jer si krivu pravdu sudil,
rači sudom obratiti
   a sinka mi povratiti.

Ovo reče PILAT B[la]ž[e]noj Gospoji:

Otidi tja, poj od mene,
   tužna ženo, ti Gospoje,
ništar nimaš ti od mene,
   akos ti srce od tuge vene.
Židove t' sinka uhitiše,
   zločinca ga oni riše
i ka mni ga privedoše,
   da ga propnu, vsi rekoše,
ove riči na nj vadeći
   ke ću tebi sada reći:
on Žudejev vsih porazi,
   vsemu svitu njih omrazi.
On budući človik mrtvi,
   kako ini svita ljudi,
ljudem tako govoraše,
   Sin Božji se on činjaše,
a v tom Boga on psovaše,
   zapovid Božju razbijaše,
kralja sebe on pravljaše
   i vas puk ga sad slavljaše.
C[a]ru dohodak on branjaše,
   slišati ga ne veljaše,
vsu je smutil on Žudeju,
   Jerusolim i Galileju,
dostojan je on umriti,
   s razbojnici združen biti.
Sada brzo tja se spravi,
   jer milosti nimaš va mni,
Sina t' neću oprostiti
   ni s križa ga izvisiti.

Ovo reče MAJKA BOŽJA. Čti:

Ča mi rabi nevoljnici,
   tužnoj ženi žalosnici,
tvrdim ljudem govoriti
   ali im se već moliti,
ništarmanje za vse zato,
   vam Židove pravlju tako.
Vi, Židove, zali puci,
   nerazumni kako vuci,
zač propeste moga sina
   vsemu stvoren'ju Gospodina?
Vas, Židove, Isus ljubi
   veće od vsih jinih ljudi,
a ti tako njega prope,
   paraonu ki te ote.
O Židove, ljudi zali,
   Bogu mrski i neznani,
od sinka me ne tiskajte,
   daj k mrtvu mi priti dajte,
da pristupim k njemu s plačom
   ter ga zavju pokrivačom,
rane njega vele krute
   ke su v srci mojem ljute.

Ovo reče MAJKA BOŽJA. Čti:

Kad mi ne dadu h križu priti
   i sinka se naljubiti,
tad se hoću pokloniti,
   željno križu pomoliti.
Prikloni se, drivo križa,
   da se ka mni sin približa!
Prigni ka mni kite tvoje,
   da počinu tuge moje!
Da bi mani prvo znati
   da će na tebi smrt prijati,
sin moj dragi, moja dika,
   tuga moja prevelika,
ja bim tebe nigovala
   ter suzami zalivala
po vse danke tere noći,
   da bi mi te kako moći
umoliti da se prigneš
   ter me k sinku gori dvigneš,
kad od mene tako pojde,
   tužnu majku komu ojde,
kano nima opravljen'ja,
   mojim tugam utišen'ja
od nikudar, dragi sinu,
   neg Ivana i Mandalinu.

Ovo reče MARIJA MANDALENA:

Nî nijedan na 'vom sviti
   ki bi mogal poviditi
gorku žalost, tuge tvoje
   ter bolizni, mâ Gospoje,
da neka si ja potužu,
   tvoju žalost plačem združu.
O preslavni Gospodine
   i vsa kripost Mandaline,
mene s Martom ti utiši,
   kad Laza[ra] z groba skrisi,
dan četvrti jur jimiše,
   pokle u grob stavljen biše,
ti nam reče: "Odnamite,
   kami z groba odvalite."
Ti Lazara zazva tada:
   "Z groba vanka hodi sada!"
On izide van nogami
   svezanimi i rukami.
Onde skaza, Bože veli,
   dvoje čudo v tvojem deli:
jednuč mi brata vskresivaše,
   paki svezan on hojaše,
zato pravo nam plakati,
   gorko tebe žalovati.
Ti si, Gospe, vele mučna,
   od žalosti mnogo tužna,
jeda bi se utišila,
   od suz oči osušila,
plačem ništar ne dobivaš,
   ner ča sebi smrt zadivaš,
jur počini, ja te molim,
   tvojom tugom vele bolim.

Ovo reče MAJKA BOŽJA. Čti:

Ojme sinko, smrti tvoja,
   ojme mani, tugo moja,
slatki sinko, nu mi reci,
   jer me rižu oštri meči,
ča je tvoje sagrišen'je,
   tuko ljuto umoren'je
od Žudejev puka tvoga,
   tvoje bratje roda moga?
Jeda kada njim sagriši
   ili koga dobra liši,
da te tako izmučiše
   ter na križi umoriše?
Velik danas grih dobiše,
   da me s tobom ne ubiše.
O Židove, vraždenici,
   ubojice Božji i krvnici,
tu mi sinku čast podaste,
   da ga tako nakazaste,
pokle mi sinka vi ubiste
   i njega svetu krv proliste,
mene sada umorite,
   na križi me š njim propnite!
Tu mi milost učinite,
   mene živu ne pustite!
O Ivane, dragi sinu,
   vse vesel'je moje minu,
pristupi simo, sinko dragi,
   učeniče izabrani,
žaluj meštra tvoga draga,
   umorena grubo naga.

Ovdi ganuše križem i IVAN kunfortiva B[la]ž[e]nu Gospoju:

Gospoje, majko, utiši se,
   ja, te molim, ne plači se,
sinka tvoga, gdi je, gledaj
   ter pameti, ča je rekal:
"Ja ću za vas sada umriti,
   k vam ću opet skoro priti,
pohoditi hoću vsih vas,
   pokle umru na križi za vas,
zač je tako odlučeno,
   mani Ocem poručeno,
duše s pakla izbaviti,
   v tebi veru ostaviti.
Tako hoću smrtju mojom
   smrt ubiti, a ne tvojom."
Zato Gospe, neka bude,
   da se Sveto pismo zbude.
Nam je rekal na rastanci:
   "Vskrsnuti ću v tretom danci,
na n[e]besa pak ću pojti,
   a vas sirot neću ojti,
poslati ću k vam Duh S[ve]ti
   od z[e]mlje vas k sebi vzeti,
ter hoćete ka mni priti,
   sa mnom se v raj veseliti."
On nam čisto vse otvori,
   Sveto pismo ča govori,
zato ne tij tugovati
   ni se tuku plaču dati.
Draga Gospe, majko moja,
   ti si mani vele svoja,
molim tebe, utiši se,
   v mojih ričeh pokripi se!

Ovo reče MAJKA BOŽJA. Čti:

Ojme sinko, željo moja,
   tužna ti je majka tvoja,
tebi tužu slatki sinu,
   ja bres tebe sada ginu,
k tebi vapju vsimi glasi,
   deru lica, skubu vlasi,
srce moje tuga dere,
   bolizan moja je brez mere.
Cić smrtnu muku, truda
   na te se tužim, neverni Juda,
zač si proda moga sina,
   tvoga meštra Gospodina,
ako tuko lakom biše
   ter pinezi ti želiše,
mene biše ti prodati,
   a sinka mi ne izdati.

Ovo se tuži MAJKA B[O]ŽJA na an'j[e]la:

Ja se tužu, o an'j[e]le,
   na te, sveti Gabrijele!
Kad od Boga ka mni pride
   tajno sveto slavno vrime,
i navisti mi ti počten'je,
   Sinka Božja porojen'je,
jinako mi govoraše,
   kad me slavno pozdravljaše.
Ti mi reče ter me svisti
   i ovo mi ti navisti:
"Zdrava, puna vse milosti
   i vesel'je i radosti,
blažena si mej ženami
   i mej vsimi gospojami,
plod b[la]ženi tvoga čriva
   roditi će Božja Sina,
divom Boga hoć' roditi
   i vesela vazda biti."
Sada vidiš to očito,
   da s' me shinil stanovito
tvojmi riči preslatkimi,
   ovu žalost ne javi mi.
Zato tužim sada na te,
   zač me shini onda, brate.

Ovo reče AN'J[E]L B[la]ž[e]noj Gospoji:

O Gospoje vsih nebeska
   i kraljice ti an'j[e]lska,
Božja majko ti dostojna,
   Bogu Ocu va vsem ugodna,
molim tebe, mene sliši,
   ne plači se, jur utiši,
jere na to ovdi dojdoh,
   pokripiti tebe pridoh.
Zato, Gospe i kraljice
   i vsih grišnih odvitnice,
reci mani ovdi sada,
   v čem sagriših tebi kada,
da se na me tako tužiš
   ter plačući sebe trudiš?
Vsemogući vični Otac,
   kralj nebeski mirotvorac,
ki je va vik viku živi,
   posla mene k tebi Divi
pravo tebi navistiti,
   da se imiše Isus roditi
od utrobe tvoje svete,
   jere bihu duše spete
otac svetih u tamnosti,
   ki želihu te svitlosti.
Zato, Gospe, k tebi pridoh,
   kada z neba svital zidoh,
navišćajući t' to počten'je,
   Sina Božja porojen'je,
zač to biše narejen'je,
   S[ve]toga Trojstva odlučen'je,
da imiše na svit priti,
   od tebe se poroditi,
muku prijati, ku vidiši,
   za veliki ljudski grisi.
Zato ne tij tugovati,
   jer se hoćeš radovati,
skoro je Njega uskrišen'je
   i duš svetih utišen'je.
Sada t' govoru, Gospe mila,
   to su tomu tvoja dila,
da bih rekal za rič inu,
   prav bi imila za istinu.

Ovo reče B[LA]Ž[E]NA GOSPOJA Ivanu:

Ojme tugo i dresel'je,
   ja izgubih vse vesel'je,
ojme mani, slatki sinu,
   zač od majke tako minu,
čim te, sinko, potvoriše,
   da te tako umoriše?
Ojme mani, tvojej majci,
   jer smo sinko na rastanci,
dragi s[i]nko, moj Ivane,
   gledaj meštra ljute rane,
gledaj, kako ja počinu,
   kad mi pravo sunce minu,
gledaj Isusa, dragi sinu,
   britke rane po vsem tilu.
Je li ono, pravi mani,
   moj sin dragi, ojme mani!

Ovo r[e]če MAJKA B[O]ŽJA M[a]nd[a]leni:

Mandaleno, sestro draga,
   gledaj mi s[i]nka mrtva, naga,
gledaj sada s[i]nka moga
   Is[u]h[rst]a, meštra svoga,
Njegove noge sad celivaj,
   k srdačcu je ti pritiskaj,
suzami je sad umivaj,
   kosami je ti utiraj!
Ojme mani, moje tuge,
   ja v bolizni nimam druge.
Gospodine, slava tebi,
   ki mi vaze s[i]nka k sebi,
slava tebi, s[i]nko, budi,
   tužnu majku ne zabudi!

Ovo r[e]če MANDALENA ljudem:

O krstjane, ki ste pravi,
   B[og]u Ocu vazda dragi,
ki ste prišli sad gledati
   tere s nami žalovati
muku britku Gospodina
   Isuh[rst]a, Božja Sina,
On vam daruj rajsku diku,
   ki kraljuje va vik viku.

Ovo reče OSIP Pilatu:

O Pilate gospodine,
   ja te molim, sliši mene,
rači mani dopustiti
   s križa doli izvisiti
Isusovo sveto tilo,
   ko ni grišno nigdar bilo,
jer jest davno jur umrlo,
   vele teško preminulo,
Sada vidiš, da jest večer,
   blagdan Vazma vele vesel,
zato dopusti m[i]l[o]st tvoja,
   da se utiši starost moja,
neka s križa Isusa snimlju,
   Njega telo v grob postavlju.

Ovo reče PILAT slugi svomu:

Pojdi skoro, verni sluga,
   moj viteže z dvora moga,
tere reci od moje strane
   centurinu ove straže,
da dopusti s križa zneti,
   telo Is[us]a Osipu vzeti,
Osipu mužu pravadnomu
   prijatelju momu srčenomu,
jer ga njemu ja prikazah,
   koga se smrtju ja nakazah.
<poem>
Ovo reče SLUGA centurinu:
<poem>
O viteže od sto jedan,
   ja sam z dvora k tebi poslan,
rečen'je jest Pilatovo,
   da daš telo Isusovo
Osipu mužu pravadnomu,
   jer ga darova Pilat njemu
i tukoje Nikudimu,
   da ga s križa oni snimu
ter ga shrane, gdi oni hote,
   jer jest zjutra d[a]n sobote.

Ovo r[e]če MILES VITEZ Osipu:

Pristup' simo ti, Osipe,
   plemeniti vlasteline,
tere vazmi jur slobodno
   telo mrtvo Isusovo,
ter ga shrani gdi t' je ugodno
   i pokopaj ga ti podobno.
Pilatovo je to rečen'je,
   da ti se da za počten'je.

Ovo reče B[LA]Ž[E]NA GOSPOJA:

Ojme sinko, rane tvoje,
   ojme mani, tuge moje,
ojme mani na vse strane
   ponoviši se tvoje rane.
Jao mani, v zli ostasmo,
   sinka moga komu dasmo,
simo sinko k tvojej majci,
   jer smo sada na rastanci,
moga sinka mani dajte,
   ja vas molim ne krsmajte,
dajte mani sinka moga
   Isuh[rst]a preslatkoga,
mrtva sinka da s' poljublju,
   poli njega život zgublju.

Ovo reče MAJKA BOŽJA:

O Osipe, brate dragi,
   prijatelju va vsem pravi,
gdo nauči sada tebe
   utišiti tužnu mene,
sinka moga s križa zneti,
   tugu smrtnu mani odneti,
vsemu svitu budeš hv[a]ljen,
   Duhom S[ve]tim vas raspaljen.
Molim tebe cića Boga,
   podaj mani sinka moga,
neka si ga ja poljublju
   ter ponovim moju tugu.

Ovo reče OSIP B[la]ž[e]noj Gospoji:

O Gospoje, Božja mati,
   ne tij tuko tugovati,
ne zadivaj sama sebi,
   jer će biti prirok tebi,
neka s' Isusa počteno shranju,
   žalost vsaku pušćaj na stranu,
zadovoljno s' ti plakala,
   sinka tvoga tugovala.
Jur ne plači ni već cvili,
   vred uskrsnet sin tvoj mili,
počini sada ter se spokoj,
   konac stvori tugi tvojoj!

 

Va viki. Am[e]n. Svršen je plač B[la]ž[e]ne D[i]ve M[a]r[i]je. B[og]u hv[a]la. Sl[a]va t[e]bi Is[u]h[rst]e ki si dopustil svršiti. Am[e]n.