Pjesni razlike
autor: Dinko Ranjina

Obimna zbirka pjesama tiskana u Firenci 1563. Brojni Ranjinini stihovi su ustvari prepjevi Ariosta, Bemba, Tansilla, Alamanija, Teokirita, Marcijala, Propercija, Anakreonta i dr. Predgovor, iako u suštini prijevod razmatranja B. Tassa o pjesništvu uz tek poneku Ranjininu vlastitu misao, predstavlja jedan od najstarijih pokušaja teorijskog promišljanja književnosti u nas. Tematski stihovi variraju od ljubavnih do satiričkih, dok od od motiva prevladava uobičajeni petrarkistički repertoar s naglaskom na motivu poljupca.



PJESNI RAZLIKE
DINKA RANJINE,
VLASTELINA DUBROVAČKOGA

U KOJIH ON KAŽE SVE, ŠTO SE SGODI MU STVORITI
KROZ LJUBAV STOJEĆI U GRADU LATINSKOM OD
DZANGLE.

PLEMENITOMU KNJŽNIKU SVAKE ČASTI DOSTOJNOMU
Gospodinu gospodinu

MIHU MENČETIĆU
VLASTELINU DUBROVAČKOMU

DINKO RANJINA
SNIŽENIM PRIKLONSTVOM MILO POZDRAVLJEN'JE PIŠE.


Ljubav, ka pameti mudrije neg moju privrati, mnogo razumni prijatelju i rodjače moj, u ovih stranah latinskih stojeći usili i mene također, da budu sliditi nje stupaje, u kojih mi način da u istinu ne mao, izostavši mi bremena od mojih činjen'ja svakdanjih; bivši njeka ćud moja, nikako ne stati zaludu, da ovi broj od pjesni razlicih učinim, koje sad vami posilam po običaji staroj i sadanjoj od svijeh spjevalac, ki svoja pisma komu godi vazda u darov daju. I nemoj se čuditi, da ljubavi u vlas se podložih; er kako narav, ka s čudnime razumom sve stvari uzdrži i vlada, hoće da prolitje cvitje plodi, a ljeto i jesen paka voće dava, tako i mlados siluje, da dni svoje mladosti provede. Ni mi manje od tvoje mudrosti pohuljeno biti ima videći, da pjesni stavih se pisati, znajući vi, er pismo od pjesni časna je velmi stvar, a toj se vidi po dareh i časteh ke su stari spjevaoci od gospode i kraljeva na svijetu imali. Šipiun Afrikan priliku Enija spjevaoca, koga vazda u svijeh činjen'jeh od boja i mira za druga držaše, čini u jedan kami mramoran urezat i paka vrh greba njegova postavi, bivši ga živa velicim blagom darovao. Kralji od Eđipta Menandru spjevaocu poklisare poslaše velike mu dare obećajući, da bi htio život svoj među njima provesti. Augusto rodni dan Virdžilija spjevaoca s velicim časti spomenivat svako godište činjaše. Euripide spjevalac toliko primljen bi prid kraljem od Mačedonije, da njemu časti velike činjaše svaki dan sobom ga na trpezi držeći i njemu zlatan sud kime on pijaše, u poklon darova, i mnogo robja, od Atene koji bjehu, milos mu učini da mogu slobodno na njih dom iz zemlje njegove otiti. Kralj Lehsandro veliki od Srblji gospodar, koji svit dobi vas podstupivši s vojskome Tebu, grad grčki, ki mu se bješe odvrgao, uzamši ga napokon, posječe šes tisuć duša a tridesti tisuća zarobivši paka proda, vojsci davši slobodu, da vas grad poplijene i paka razvrgu mire mu na zemlju, ništa ne manje učini prostiti svoj kući spjevaoca Pindara, da nju ni u što ne budu tegnuti. Isti kralj Lehsandro razbivši Darija kralja i našadši jedan zaklop vas urešen drazijem kamen'jem od scjene neizmjerne sva ostala plijena junakom razdijelivši uze ga za sebe i reče: prem se ova stvar prošaše za u njojzi hraniti Omerove pjesni, koje u tolikoj velikoj časti scijenjaše, da ih vazda pored s mačem nakon glave držaše. Stacija spjevaoca Domicijan rimski kralj čas mu veliku stvorivši krunom ga darova i mnozim inim darima od scjene ne male. Ptolomeo kralj Omeru spjevaocu crkvu sagradi i u njojzi priliku njegovu od mramora postavi. Lisandro od Sparte kralj rvući Atenu grad i znajući, er oni dan, ki bješe namislio dati mu rvan'ju najposleđnju, imaše se ukopati Sofokle spjevalac, prodlji rok u tomu dnevi za ne smesti čas, koja se činjaše ukopu njegovu. Stesikoru, komu, kako Plinio veli, dođe pjet slavic na usta njegova, kada se porodi, došadši u Katinu mještani toga grada ne samo ga primiše s velikom časti, danu mu jošte dio daše u vladan'ju grada, i u svijeh pjenezeh, koje kovahu, njegovu priliku činjahu. Toj se isto prigodi meni viditi bivši u tomu gradu: moji prijatelji pokloniše mi jedan tih srebrnih pjeneza, u kojih bješe njegova prilika, i ukazaše mi također greb njegov s mramorom sazidan kod vrata od grada, koja se imenom njegovim jošte i dan današnji zovu Stesikorova vrata. Istomu Stesikoru spjevaocu Falari, posilni gospodar Agridžentina grada čini crkvu kako bogu sazidat i Imeru, njegov rodni grad, ki mu tada neprijatelj bješe, usili, da časti božanstvene imenu njegovu vik budu činiti. Opiano spjevalac, ki, kako hoće mnozi rijeti, stojeći na našem otoku od Mljeta, učini pjesni od riba morskijeh, koje pokloni Antoniju, sinu česara Severa rimskoga, i ima uzdarje od njega zlat pjenez po svaki oranj pjesni, i njegovi građani hoteć ga počtiti od svitla mramora priliku njegovu srid grada staviše s tijezijem pismom odzgora:

Ja jesam Opiano svim slatki spjevalac,
koga smrt zavidna prije reda umori,
a da mi dilji rok smrt živit dadiše,
nijedan mi umrli ne bi vik takmen bil.

Za toj se dobro vidi, za koliko vrijednu stvar pjesan je scijenjena, koliko svetijeh ljudi na svijetu jes bilo, ki nijesu pismo toj utekli pisati. Salamun, koga bog vrhu svijeh ludi mudrosti nadari, užežen ljuvenim plamenom ne stvori li u mlados pjesni pribludne, u kojih ukaza, koliko vlas nad nami ima moć želje ljuvene? David kralj, otac njegov, ne igra li prid arkom, u kojoj zakon puk njegov nošaše pojući pjesni razlike, koje on učini i nami u pismo ostavi? Lacedemoni videći, er nijedna stvar nije toliko vrijedna ni krepka za vojske voditi i rasrdžbe smetnijeh bojnika tažiti, strah s njih srca odnimit i podžeći ih na želju od časti i slave, koliko slatka besjeda dostojna spjevaoca, poslaše protiva Ateniezom Tirtea pjesnika, učinivši ga vojevodom nada svom njih vojskom. Prvi oni stari besjednici prid zbornim skupom gradovladne gospode njih besjede činjahu bez nijednoga uresa ni dike od riči, tako da, budući malo slatke, ne mogahu ni priniti ni odnimiti srca sudac na njih hotin'je, koju stvar videći Isokrate, Trasimako i Gorgija njih besjede pod njeke mjere općene pjesnima složiše i staviše. U istinu veliku moć otajnu i divnu u sebi pjesni imaju. Timoteo spjevalac, kako piše veliki Basilio, romonim pojan'jem od pjesni gnjivno siljaše kralja Lehsandra na smeću i na rat i njega tako srčna tutako pojući opeta činjaše pokojno utažat. Damon Pitagorik pojan'jem od pjesni dovede na dobro i počteno živin'je jedne mlace ki bjehu na pitje od vina i na blud odveće prikorno podani. Senokrate također romonom takime ozdravi jednijeh, ki bjehu izašli pameti svoje van. Talete kretenski čini kugu minut iz mjesta, gdi bješe. I ako bi reći htil vaš razum, da taj govor tvorili su ljudi, ki viku boga na sviti ne znaše, ne čtimo li također, da rečeni kralj i prorok David ozdravi romonom od pjesni njegovih Saula, ki bješe njekome nemoći od hudoga duha ne malo pedjepsan? Eliseo prorok ne htje navijestiti kralju izraelskomu, što ima učinit za vodu iznaći, koju on iskaše, cić da mu vojska od žeđe ne pomre, što godi mu prije toga ne čini dovesti jednoga spijevca, ki pojući romonom od pjesni boži mu višnji duh nareče sve, što rit imaše, i tako kralju navijesti stvar, ka se primaše njegovoj potrebi. Ne zna li se paka er broj nesvršni višnijeh anđela, ki stoje sveđer goru prid licem božijem, nigdje ne pristaju spjevaje u pjesni: svet svet svet gospodin bog od vojska? I zarad toga nebeskoga pojan'ja odredi u crkvah njegovih na zemlji, da se pjesni razlike sve poju, za ino ne, neg kako reče Džore:

Umrli da znaju,
u milos bog dili prid sobom u raju.

Ne čuju li se svud po dvoru gorske pastirke, čim stada njih pasu planinom hodeći, gdi pjesni spjevaju za boli rasladit ke godi nevolje? Ne vidimo li ljudi, ki kopan'jem trudnim njive čine plodit u pjesni pojući, gdi trudim svojima razgovor davaju? Trudni i umorni putnici za prikratit muku dosadnoga puta putujuć spjevaju. I oni, ki brode strašne i pogibne dubine sinjega mora, spjevaju veselo trudni duh radostan za stvorit i učinit. U svijeh gradovijeh od svijeta ti, ki rabom od ruke život svoj provode; od pjesni slasti pojućom slade jad prigrki trudnoga umora. Ne vidi li se u moru, er Serene tolike slatke pjesni poju, da mnoge ljudi pomorne njih slados zatravi? Na zemlji također koliko velik broj jes od ptica razlicijeh, koje njih pjesnima slatkima sebi i druzim razgovor ne mao davaju? Nije zemlje, nije grada, nije mjesta na svitu nigda bilo, nije sada, ni će biti toliko divjačna u svijeh jezicijeh od svita, gdje nije pjesan ljubljena. Svi jezici pjesni pišu i poju i oni također, ki pisma ne znaju. Nijedan se ni način od pisma davnjeniji ni stariji ne veli, nego ovi od pjesni; pače, kako znani Grci vele, ako bogovi među sobom štogodi govore, sve su njih besjede pjesnivim ričima takmeno stisnute, i toj se vidjelo po djelu, er pjesan bivši u sebi divna stvar nijedan odgovor bog Apolo u Delfu ne davaše, što godijer u pjesan učinjen ne bješe. Toj isto Sibile također činjahu, kad godi htijahu koju stvar proročit. Ka se stvar mogaše slađa nać od pjesni za ljudi razagnane po gorah u jedno skupiti, kako se veli od spjevaoca Orfea? Kad pojaše njegove pjesni, od slasti bijesno ga sliđahu dubja vode, kamen'ja i zviri razlike, koje su na sviti. Pitagora, Demokrito i Empedokle, mještanin ovoga otoka, u komu se najprije pjesan na svit nađe, i ostali mnozi od starih davnjenih grčkijeh mudraca, što godi su upisali, sve su u pjesan složili tijezime načinom scijeneći bolje ljudi na nauk privesti. Kom stvari potuknut bi Marko Tulio, svitlos rimskoga jezika, da reče hvaleći Arkija spjevaoca: slas vrijedna od pjesni rados daje mladosti, a staros nejaku veselu satvara, u sreći dobrojzi dika su častena, a u zloj nezgodnoj razgovor izvrsan. Ona mudra duša knjižnoga Platona, koga ti, mogu rit, nigda iz ruke ne puštaješ, reče u razgovoru prijazni, njih vridnos poznavši: slidimo ovi put, u koji smo uljezli s pomoću spjevalac, za što oni svijem nami voci su i oci svakoga razuma. I na drugom mjestu kažući, kolika se scijena činit od njih ima, privodi Sokrata Minoju ove riječi govorit: o vridni človiče ti i svi ini, ki ljube i žele shranit čas glasa počtena, imaš pomnjivo bljusti se ne uzet omrazu s nijednijem spjevaocem, er oni u oba dva tvoren'ja od hvale i hulbe u istinu velju moć i silu imaju. U Fedru još za tim riječi tej veli: spjevalac uresivši pjesnivim napravam činjen'ja hrabrena od starih vrimena za nauk mudrosti svima su onimim, ki doći imaju. Također u onomu pismu, gdi nas uči podobno živiti, ovej riči govori: kako bude mlados prijat slova prve knjige, neka se stavi čtit pojan'ja spjevalac učeć ih na pamet, u kih mnoga i izvrsna djela od ljudi svitlijeh i vridnijeh počitana su i hvaljena, cića da kriposnim zavidom ganuti od slave i časti budu se siliti njih slavna i hrabrena činjen'ja nasljedovat. Na drugom mjestu razmišljajući, što je pjesan, reče: pjesan je dar boži, nigda spjevaoci pjesni ne mogu činiti, što godi duh boži pamet njih ne nadahne. Nijesu po trudu i rabu svakdanjem spjevaoci, nu božjom iskrom tegnuti svoje pjesni vrijedne i časne spjevaju i nigda pjet ne mogu, što nijesu božjom kriposti ganuti, govoreći stvari ne, koje oni umiju, neg koje im duh boži nariče. Za toj Šišmundo, spjevalac našega jezika, čas u istinu vrijedna vaše kuće Menčetić, taj razum Platonov razmišljajući u jednoj pjesni svojoj reče:

Cića tej ljuvezni, istinu govoru,
svis moja uzbijesni, da ne vim, što tvoru.

I nemojte scijenit, da toj na sreću pravi, er Šišmundo veoma slijedio je i ljubio pisma Platonova, kako se vidi u onoj pjesni, koju rič po rič iz njega svu ize, ka tako govori:

Ah da te bog stvori po sridi kako svit,
a meni da izda očiju tolikoj,
koliko jur zvizda kriposti nebeskoj,
ter da ja od svih stran uzgledam tvoj ures,
kako je svit gledan od zvizda iz nebes.

Ta je sud činjen od pjesni spjevalac. Ma kamo gredu ja? veliko je i široko polje ovo, u koje ne hteći neznano uljezoh, lasno, vjeruj, za uljesti, a mučno za na dvor opeta iziti; za to ga tja puštavam na stranu, bivši mnogo bolje zamuknut nego riti od manje nego se podobi, er hoteć govorit o jednoj satvari, koja je očita svim ljudem od svita, ne bi drugo bilo, neg jedno htjet se trudit suncu svjetlos davat, u dubravu drva nosit a u more vodu lijevat, nu samo riću ovo, bivši pjesan toliko dostojna u sebi, naši prvi spjevaoci Šišmundo i Džore videći, er je jezik potreban i ubog nasljedujući stare spjevaoce grčke i latinske, u kojih svaki u svoj jezik sili se svoje misli u pjesan spjevati, i oni također hotješe upisat u njih domaći jezik satvari, ke im se zgodiše na službi ljuvenoj, veće svojim nego tuđim, čuvši se držani, i ne htješe tuđe zemlje uzorane i naređene kopat znajući, er tko tuđa pomaga, ki potrebe ne ima, sve gubi što čini, a tko svoga potrebna i nevoljna ugleda, ne samo prid svojim, danu još prid tuđim dobru čas dobiva, veleći se ne mani bolje je prid svojim i malo bit poznan, nego se prid tuđim neznano izgubit. Ja za to njih stupe slideći, er su oni prva svitlos našega jezika, koga tolik dio veličak od svita govori, i ki nam ukazaše put, po komu imamo za njima mi hodit, također i ja ove moje pjesni razlike upisah, ke vidit kad budete, molju vas s tizime vašime razumom, s kojim ste prid znanim vrijedni tolikoj, našadši ih lude, osvijestite ih, ali hude pokarajte, za što ja, bivši moj stvor, ne mogu im nikako zla obraza ukazat, i dobro ih hteći, kako svak svoje stvari dobro hoće, što bih ja u njih scijenio za mudros, mogla bi bit ludos, er ljubav pamet zaslijepljuje, da uprav stvari ne razbira i njima kad godi, kad vam bremena izostane od čten'ja razlicih mudrih knjiga, koje vi toliko sve pomnjivo prid očim držite, htjete se razgovorit za moći dosade knjiga tijeh dignuti, er kako ni dobro, da sveđer luk napet stoji, tako nije razloga, da človik na misleh sve svoju pamet drži, slideći nauk oni stari, ki nas uči tako govoreći: čovječe, u svemu što činiš, drži način i mjeru, vazda kada trudiš, za trudom uzmi las, neka las nepokoj od truda odgone, a kad pak počineš, opet počni trudit, neka te zaludnost s pokoja ne obujmi. Time primi ove moje pjesni, kakve godijer su, ne gledav mao dar, neg srce od toga, ki ti dar poklanja, onako kako od onoga velikoga kralja Artasersa od Perzije čtimo; ki iduć putem jednijem s vojskami svojima i želeći mu moći dar ki godi učinit jedan ubog kopač, ki tuj po sreći staše kopajući i videći, da ne ima nijedne satvari dostojne, s kojom bi se mogao kralju poklonit, pristupi k jednomu bistru kladencu, ki tuj blizu njega izviraše, i stisnuvši obje dlani od ruka, za što suda nijednoga ne imaše pri sebi, zacrpe što može vode i poteče kralju, njemu je pokloni, da je se napije. Kralj videći čisto srce od človika napi se i primi ju u darov s većom ljubavi, neg da mu bude poklonio najvredniji darov dragoga kamen'ja. Za sada ne ću drugo rit, ovej pjesni, ke se u ovomu tuđu mjestu učiniše, bivši vam ugodne, došadši k vami tamo, božja vlas hoteći, dat mi ćete uzrok, da vam poklonim još jedan ne mao broj pjesni tacijeh, i pisama u odriješenu besjedu složenijeh s mnozima stvarima u naših krajih učinjenih. Bog vam dao sladak mir bez truda imati u zdravju dni trajuć s vašima prijateljim. Iz Dzangle na XV. aprila 1563.

                Natura ita inpellimur, ut prodesse velimus,
                quia os homini sublime dedit celumque videre.

GOSPODINU MIHU MENČETIĆU PRIJATELJU I RODJAKU SVOMU.

Komu sad poslati me ću ove pjesni ja,
na dvori spjevati ke hotje svis moja,
služeći jednu vil pravo se reć prija,
koj slike nije bil', sunač zrak što obasja,
neg tebi, knjižniče, komu u tojzi strani
vridno se sad diče svi naši građani,
cić tvori kad umor budu t' ki podati,
da njima razgovor mož ki god prijati?
Er mnokrat, viruj, slas činil' je od pjesni,
da se stre hud poraz zle jadne boljezni;
nu čten'ja tvoriti čim budeš toj dilo,
ako bi viditi gdi god se sgodilo,
da ma svis ljubavi ne hitro što reče,
uzmi cvit, a ostavi draču tja daleče.


POČETAK OD PJESNI RAZLICIJEH DINKA RANJINE VLASTELINA DUBROVAČKOGA.

1.

   O vi svi ljuveni, ki ove slišate
pjesni, sad po meni, što je ljubav, poznate,
   i od nje svaki vas čuvat se sad spravi
pri neg vas pod svu vlas nje sila postavi,
   er svak, tko u bludu ljuvezan tuj ljubi,
sve za man u trudu služeći dni gubi.
   Vrh stvari tih mnokrat ove se još zgode
da tko mni cvit ubrat, drača ga obode.
   Skroven je svaki hip, to je red nje bitju,
u medu gork nalip, zla zmija u cvitju,
   prit ona gdi bude, stvar je zla i prika,
od nje da ubljude svakoga človika.
   Hoć uklet koga uprav, da cvileć sve upi,
kuni ga, da ljubav na njega nastupi.

2.

   Latinka, lijepa vil, s velikom ljubavi
u srce moje stril ljuveno postavi,
   od moga ter stana daleče na dvori
nje lipos izbrana velmi me zlo mori,
   slobodu svu meni zaveza u tvrd vez
rič medna u ženi, ka toli mila jes,
   ka tvrdo hvaljena jes, er je od vike
čestita plemena od kuće velike,
   i na svit toga rad tač joj se klanjaju,
da mudrih sto ju sad spjevalac spjevaju.
   Anđelski nje ukras, ki česti sve slide,
svih vila slavni glas vridnostju nadide.
   Prid suncem svitlosti zvizda su sve male,
a pri nje liposti sve vile ostale.
   Grlo nje pribilo, ko ljubav obhiti,
velmi je prem milo očima viditi.
   Pribistre nje oči svitle se svim vide,
neg sunce s istoči kad z dzorom izide.
   Nje kosi za isto take su prigode,
da zlato pričisto svitlostju nadhode,
   i velju svim scjenu prid svitom imaju
dva luka, ka sjenu pozorim stvaraju.
   Ni pjesan tač mila, nada sve ku zovu
radosnu, tijeh vila, po moru ke plovu,
   koliko od ove vile, ku svak čita,
nada sve ka slove ljepote od svita.
   Kad svitli nje ures ke stvara govore,
nebo, ko tamno jes, razvedrit sve more,
   ter tkogod bude taj spjevan glas nje čuti,
romon, ki dijeli raj, u sebi oćuti.
   Nje vlasti izbrane taj stupaj prilijepi,
kad na cvit suh stane, opet ga pokrijepi.
   Da joj pak za tim, znaj, tuj mudros višnja vlas,
ku vil vik na svit saj ne ima do danas,
   i mnokrat još slidi tko gre zrit nje diku,
da u licu nje vidi višnjega priliku.
   Nu pri bih sve zvizde zgar s neba sabrojil,
neg rajske nje gizde mogal reć stoti dil;
   tim bolje je pustiti riči sve sa svima,
od manje neg riti nego se reć prima.

3.

   Dzangle grad bi, koji vilu da, ka mene
prem sasma posvoji kroz želje ljuvene,
   od ke mnju da nigdar lipša se na svijeti
umrla nijedna stvar ne može vidjeti.
   Kad višnji nje gizde stvorit se pripravi,
najlipše sve zvizde u jedno sastavi,
   radosti od velje u vječnoj visini
čudno se vesel'je prem sasma učini;
   a jada s tugami za dugo vrimena
osudnim dušami ne da rat pakljena.
   Stvorac ti, ki gori u višnjih sve sudi,
ljepotu satvori taku, cić da ljudi
   mogu, čim gledati uzbudu nje dike,
kigod dil poznati njegove prilike.

4. U DZORU PROLITNJU.

   Sad gre noć mrkla van u tmine od gora,
a dzora bijeli dan s neba zgar otvora
   ter ptice sve sili ljuveno na sviti,
da žuber njih mili počinju tvoriti,
   najliše tuj, koja u našem dvoru stan
sama se dostoja činiti noć i dan,
   ka slatko ljuvezni tač spjeva medene,
da i mene na pjesni probuđa ljuvene.

5. U PRIMALJETO.

   Zemlja, koj zimnji hlad sjevera lis svenu,
odjeću na se sad postavlja zelenu.
   Vode, ke studeno valovje lijevaju,
prozrin'je cakleno svitlo sad imaju.
   Morski val, ki radi zime zal tač biva,
ni s krajem u svadi, nu mirno počiva.
   Ptice se sad čuju, gdi tvore svud vel'je
pjen'je, kim kažuju njih milo vesel'je.
   Svaki duh na svit saj, u sebi er je rad,
ljuveni plamen taj počinje kazat sad.
   Napokon sve ćuti promjenu na svit saj,
a moj plač priljuti sve trpi jedan vaj.
   Tomu mi uzrok jes taj ljubav neprava,
ka mi, vaj, zlu boles s čemerom sve dava.

6. U ISTO PROLITJE.

   Sad lijepo prolitje tih nami vodi dan,
i trava i cvitje iz zemlje grede van.
   Sada se svaki vir rastapa pod nebi,
sad s krajem tvori mir more, ko gnjivno bi.
   Vedra su nebesa, koja svit vesele,
zemlja se uresa tim, oči što žele.
   Piti su medena a velmi zrit mila
prozrita, caklena, studena taj vrila.
   Prolitnji tihi hlad vjetreći miris taj
od cvitja nosi sad, da svim mni svit se raj.
   Od ptice svakoje žuberom slatki glas
veselo sad poje ljuvenu milu slas.
   Sada se svaki kraj radostan, drag veli,
sada se na svit saj svaki duh veseli;
   a nebog tužan ja nikako ne čuju
u meni vesel'ja, neg cvileć tuguju.
   Tomu mi uzrok bi ljuveni oni boj,
koji me pogubi žestoko ovakoj.

7.

   Jedna jur ljepota, s kojom je združena
izvrsna dobrota života počtena;
   jedan lip, drag pogled, jedna lijepa usti,
iz kih rič jakno med slatka se izusti;
   jedan smih drag toli, ki činit ima vlas,
da zledim ne boli taj, s kim gre hud poraz;
   jedan lip, drag ures, kim ljubav pripravlja,
neizdrišan prem tvrd vez na grlo da stavlja;
   jedna jur milos taj združena s ljubavi,
koja se na svit saj u pjesneh svud slavi;
   jedan hod tih, počten, jedan znan lip govor,
u komu jes skroven od slasti svaki stvor;
   jedan čin s hitrinom oholo priklonan,
ki duhu vik inom na svitu ne bi dan,
   smamiše tolikoj kroz silnu tuj njih moć
jadovni život moj, da sve mre dan i noć.

8.

   Rat i mir sladak jes i gnjiv, ki satvara
anđelski tvoj ures, koji me umara;
   slatke su još zledi, slatke su zle volje,
kim tvoji pogledi srce mi nevolje;
   sladak je zli poraz, ki činit suze tre,
ar velja meni čas s ljubavi tvoje gre.
   Veselo svaki vaj za te ću podniti,
da mi će na svit saj tko godi još riti,
   mojojzi ljubavi ne malo zavideć:
ovo ki u slavi može se čestit reć,
   hoteć pri kroz vilu vridnu zlo prem tužit,
neg za slas tuj milu z drugom se sadružit.
   Drugi će rit: gdi sja u pismu nje ime,
ne rodih što se ja na slavno nje vrime,
   ali nje što se vlas ne zače na moje,
za vidit lip ukras tač slavne gospoje?

9.

   Gledaje tvoj ures vidi se u tebi
ljepota zgar s nebes, ke nigda pri ne bi
   Ja dikam tvojima pravo ću sad reći,
tvrdo se pamet ma zamrsi misleći,
   ali si sunce zgar s nebeske visine,
umrla ali stvar, s vremenom ka gine.
   Gledaje lica tvoga taj pozor ljuveni
razabrav prije toga, ja sudim u meni,
   da te bog jedini zgar posla na svit saj,
u tebi da učini na zemlji drugi raj.

10.

   Vazda ću vrijeme ja i mjesto hvaliti,
u kom ktje čes tvoja svis moju smamiti.
   Vazda ću po sve dni slaviti izbrani
i mili stril oni, kim srce me rani.
   Činću uze hvaljene da su vik svim uprav,
najprvo ke mene svezaše u ljubav
   Vik ću oganj ljuveni hvaliti u slavi,
najprvo ki meni u misao plam stavi
   i suze bez broja s uzdasi u mu har,
ke stvori svis moja za od tebe sčekat dar.
   Vazda ću hvaliti tvoj ures gizdavi,
pokli me misli ti zla truda izbavi,
   skazavši jur meni pri moj zloj nezgodi
put oni hvaljeni, na nebo ki vodi.

11.

S istoka kad dzora otvori bijeli dan
   ter počne vrh gora svijetlost se kazat van,
i sunce me kada prem svitlo u svemu
   iz strane zapada izide proć njemu,
vide se zajedno dva sunca svim tada:
   na nebu zgar jedno, a drugo na svit saj;
nu moje zemaljsko svim zrakam čim siva,
   toj sunce nebesko velmi prem dobiva.

12.

   Za sve da sunce zgar, kad bude iziti,
prosvitlja svaku stvar, koja jes na sviti,
   me oči ne vide ničesa rad toga,
što na nje ne pride zrak od sunca moga,
   ko buduć zemaljsko svim svitle mnogo jes,
nego toj anđelsko, ko svitli zgar s nebes.
   Tim mogu dobro ja: o sunce me, riti:
ti s' svitlos, kome sja ma dzora na sviti.

13.

   Bivši vil lijepa ma ne može bit ino,
neg znan'je da ima s kripostju jedino,
   er višnji kad jednu stvorit se stvar spravlja,
nigda dušu vrijednu u grub kip ne stavlja.
   Ko je taj pak meu nami, ki će tač zlje znati,
da će lip drag kami čin't u mjed svezati?
   Koliko manje zgar taj stvorac jedini,
ki znano svaku stvar satvara i čini.

14.

   Ne želju iman'ja na saj svit imati
ni ljudcka vladan'ja gospodeć vladati.
   Ni želju, da je dvor moj mramorom sazidan,
ni da je perivoj okolo njega van.
   Ne žuđu ja vonje mirisne trajati,
ni bojne tej konje prošetom jahati.
   Ni žuđu stvoren'ja znat skrovne naravi,
ni od draga kamen'ja krunu imat na glavi,
   ni koli odluka zgar višnja jes duga,
ni hvale od puka, ni dvorbe od sluga,
   ni srcu da žudi duh mi moj vik veli
stvari tej, ke ludi i skupi puk želi;
   nu samo, gospoje, žuđu ja skroveno
moć s tobom dni moje vik trajat ljuveno.

15.

   Neka idu van ini po svitu blago toj
iskati, u scini koje jes tolikoj,
   aliti dvoriti u dvoru gospode,
gdi bude sgubiti sva se vlas slobode,
   i dalek od svoga it stana po moru,
zlu na svit rad koga sve pate pokoru;
   meni ti jes dika živiti kraj gore,
Dzangleva gdi rika umira u more,
   ištuć moć dobiti u pismu ku god čas,
čim budu dvoriti Latinke lip ukras,
   i ako toj dostojno ne mogu stvoriti,
daj ću moć pokojno život moj voditi
   u družstvu od ljudi, kim znan'je da posluh,
s slobodom, ku žudi kripostan svaki duh.

16.

   Svak meni govori: tamniče, svijes stavi
ter se već ne mori man za tom ljubavi.
   A ja im velju: rad svaki se trud pravi,
na dobro mjesto kad misal se postavi.
   Bivši uprav rečeno: tač srca tvrda ni,
ko služeć smiljeno ljubko se ne učini.
   Tim dočim sunce sja vrhu nas na sviti,
s ufan'jem vjerno ja vazda ću služiti.

17.

   U toli plam velik čuju se goriti,
da njemu slike vik ni bilo na sviti,
   i ako svis tvoja čudi se sve za toj,
kako u toj zledi ja ne skratim život moj,
   znaj dobro, da viku ne more umriti,
tko lipos toliku uživa na sviti.
   Pače mi mila jes toliko zled moja
i huda ma boles, ere bih vazel ja,
   da je vječni moj poraz pateći zle trude,
cić da ma viku slas lipsati ne bude.

18.

   Ako cić er nosi ljubav se velika,
pedjeps se sve prosi i muka zla prika,
   pravo ti govoru, daj meni u dilu
s pedjepsom pokoru od veće nemilu,
   er velik dostoju ja pedjeps i prosim
gledaje na moju sve ljubav, ku t' nosim;
   nu ako se davati opći jad s krivine
onimim, ki rati od zledi sve čine,
   ne pedjepš' jur mene prava jadim zlime,
neg tve te ljuvene oči, kim rani me.

19.

   Izbrana mladosti, ku rajem svak zove,
glas tvoje liposti po svijetu svud slove.
   S uzdahom prostinu svi oni, ki na svijeti
tvu lipos jedinu uzbudu vidjeti.
   Pritihi stupaj tvoj gdi pleše uza nj stav,
svak želi mjesto onoj celivat za ljubav.
   Mož dati ti meni u riči najmanjoj
jad, komu svrhe ni, smrt, život, mir i boj,
   gledaje tve dike vidi se jur meni,
među sve vil slike da na svit tebi ni.
   Tvoj ures ljuveni i slavni ukras taj
kazuje sad meni na svijetu novi raj,
   ter misli moj se mni, staviv um i kripos,
kad narav učini anđelsku tvu lipos,
   da sasma rastvori izgled taj, is koga
najprije satvori lipos lica tvoga

20.

   Gospoje svih gospoj, ka tuge moje znaš,
kroza što pogled tvoj od mene sve skrivaš,
   znaj dobro, tve oči kad svrneš, k stran' ih dav,
iz mojih er toči dvi rike zla ljubav.
   Ne bi li t' nigda čut, što vas svit stav pravi,
da s' oči pravi put od svake ljubavi?
   Razmisli toga dil ter mi kti pak riti,
za što bi sunce bil', da svitu ne sviti?
   Razbor tvoj toli lud ni, da t' ni dano znat,
ko li je gruba ćud lijepu stvar zakrivat.
   U nidnoj meu nami scjeni se ne broji,
jedan lip drag kami, skroveno ki stoji.
   Od blaga zlo bi se svud moglo vik reći,
da ga rđa sve grize u tminah stojeći.
   Ne čin' tim, verni tvoj da tužno sve hodi,
pogledom pogled svoj pogleda kad godi,
   i bježat tač nemoj od drage ljubavi,
višnja čes u kojoj svu rados postavi;
   nu ljubko ovi svit uživaj bez sile,
dočim je s tobom cvit mladosti tve mile.
   Sve vlasti gizdave čin' da te svud slide
pri nego sunce tve g zapadu otide;
   ar voće tko zrilo ne trga u svoje dni,
man ga je pak gnilo brat, kad već vrime ni.
   Vremena nijedan dan ne kti zlo strajati,
er se je pak za man po stvoru kajati.
   A oto sama ti bez nijedne sad štete
mož dobro poznati, kako nam dni lete
   U lipos tuj tvoju ne uzdaj se nikadar,
er svrhu na svoju dohodi svaka stvar.
   Sve ljeti sunač zrak što čini da zene,
opet toj zima pak sjeverom zlim svene.
   Nu vazda naprijeda čin' s misli da tečeš,
neka pak, kad sijeda uzbudeš, ne rečeš:
   jaoh, nijesam lijepa sad, a kad bih jur lijepa,
bit mudra ne umih tad, nego li prem slijepa.

21. KAŽE, ZA ŠTO JE ŽESTOKA NJEGOVA GOSPOĐA.

   Najprije skrovena taj narav od sgori
od tvrda kamena mu vilu satvori,
   pak, kako se prima, svim lipim vilami;
putim i kostima uresi taj kami.
   Nu narav u tome činjen'ju na svit saj
prem stvari malome išteti vas stvor taj,
   kada kip svršeno tom puti napravi,
unutra kameno srce joj ostavi.

22.

   Sgodi se na svit saj, da Ljubav vesela
kraduć med slatki taj peči ju zlo pčela.
   Tuj ona nemilo cvileći poteče
k materi na krilo ter ovuj rič reče:
   od pčele zlu t' ima zled rana na sviti,
za sve er je očima zvir mala viditi.
   Mati se nje tada nasmija ter tima
tješeć ju njojzi da odgovor ričima:
   da i ti, ma diko, što malo ne vidiš,
biv mala, koliko žestoko zlo raniš?

Iz Teokritove idile (XIX)

23.

   Gospoje svih gospoj,
ni čudo, ako ja u želji ljuvenoj
   rih slavno, od tebe da lipša na sviti
ni se vik rodila, ni se će roditi;
   er narav sva svoja mišljen'ja postavi
da tebe lipotom vrhu svih proslavi,
   i tač te učini,
da nitko pod nebi takmen ti ni u čem ni,
   i kad bi taku vil
gizdavu opeta satvorit ona ktil',
   triba bi bilo njoj
sa trudim mnozima u muci velikoj,
   al nijednu da satvar ne učini nje kripos,
al opet da stvori anđelsku tvu lipos.

24. ELEDŽIJA ALITI TUŽBA NA LJUBAV, U KOJOJ KAŽE, KE TUGE TRIJEBA JE DA PROĐU SVI ONI, KI SLUŽE LJUBAVI.

   Gorući taj tvoj plam, ljubavi neprava,
velike muke nam svaki čas zadava.
   Često se zadosti u tebi prigađa,
da velje gorkosti mala slas porađa.
   Sveđer je na svit saj oko tvoga cvita
žestoka ljuta taj zla zmija povita.
   Ki ruse u taj tvoj perivoj brat hode,
vazda ih dračje toj zlo sasma izbode.
   Stan u tvoj uniti s prva jur lasno je,
ali pak iziti veomi prem mučno je.
   Tvoja je taština u svako nam vrime
od ljeta maglina, vedrina od zime;
   rana, koj nać se lik u lijecijeh ne more,
koje zlo može vik na svitu bit gore?
   Duša svijeh naga dobrijeh prem dila,
gdi rados nije draga, a muka jes mila.
   Služba tvoga dvora s štete je mladosti,
a sa zla prijekora nejakoj starosti.
   Zled, koja trpi vik, i ako joj koji daš
pristojan vridan lik, stvari se gora dvaš.
   Nijednoga s tobom ni kripka vik zlamena,
gnjivi su cakleni, a vjera kamena;
   himbena rič je tva, stvari su zla čina,
dobit je sumnjiva, a pogib istina.
   Krepko su stojuće sve s tobom žalosti,
a naglo bjeguće prem sasma radosti;
   u malo jes meda veomi nemilo
sve od zloga ijeda skroveno grčilo.
   Neplodni pijesak taj svak sije, tkogodi
za tobom na svit saj bludeći dni vodi.
   Tko hoće da čuje, tve što su nehari,
ove sve trebuje da pati on stvari,
   očitit skrovena željen'ja kada gre,
da mu rič studena sred usta vazda mre,
   u svojoj čemernoj kad tuzi tuguje,
nevjeri nevjernoj da vjerno vjeruje.
   RANJENU RANI vik, ni rano ni zaran
nije moći naći lik u nidnoj svita stran',
   još da se srcome prem duša rastavi,
da žive željome vrh reda naravi,
   da pušta mir za rat, da kopni, da zgara;
da sebe tisućkrat priko dan zlo vara,
   da poje, da piše vil sve čas sve svoje dni,
da plačem užiže taj mramor studeni;
   na svaku promjenu u željah sve trnut,
i u stvar ljubljenu sasma se obrnut;
   sad crven, sad bio plam na licu nositi,
kadgod strah ali sram uzbude sliditi;
   tvorit plač priljuti s načini čudnime,
sred ljeta stinuti, goriti sred zime;
   zaklinjat, dvoriti, moliti i služit,
plakati, cviliti, uzdisat i tužit,
   čin't jadi da česti budu te sve morit,
pasti se bolesti, plačući smih tvorit,
   od srama uzlom bit vas jezik zavezan
i velmi besjedit kadgodi reda van,
   kod ognja, zrak gdi sja, sve se zlo lediti,
a kad je dalek tja, vas u plam vruć iti,
   želeći jedan dan izletit mnogo lit,
pak naglo jakno san zginuti na saj svit,
   ne ostaviv taj tva čes za sobom stvar drugu,
neg s stidom zlu boles, kajan'je i tugu;
   ne hotjet primiti nikada vrijedan svjet,
na sebe mrziti, a druzim dobra ktjet;
   cviliti dan i noć s čemera i s jada,
hotin'ju podat moć, razlogom da vlada;
   svim tužno vrh svega zlo srce nositi
i od grijeha tuđega prošten'je prositi;
   hranit se sveđ tome, za sve er se ne prima,
jestvinom, kojome smrt život uzima;
   u srcu plakati, a zdvora privelje
druzima kazati radosno vesel'je;
   sve drugo misliti, a paka prem jedne
besjede činiti razbjeno neredne,
   kadno je zla zima, tjerati vrh toga
s nemoćnim stupima jeljena plahoga;
   u miru nikade ne živjet sobome,
sijane livade polivat morome;
   česte imat rati, a rijetke mire,
na ledu pisati bez nijedne jur mire;
   većekrat još na tu stvar taštu, da bude
dostojat, i platu ne pitat za trude.
   Stvar je pak najhuđa vrh svega napokon,
ktin'ja ktjet da tuđa vazda t' su za zakon;
   oda zla umora pakao imati
u srcu, a zdvora raj veseo kazati,
   lijeno objet vršiti, a naglo prijevare
himbene tvoriti, ke činit zli mare;
   dni jadno sve trajat i život gubiti,
za slobod ne hajat, a robstvo ljubiti,
   i vazda pod nebi, čim sunce zgar sviti,
mrtav bit u sebi, a u druzih živiti.

25.

   Toliko na nebi ni svital sunač zrak,
kad ne ima pri sebi oblaka tmasti mrak,
   koliko lice tve i slavni tvoj ures,
u kom su dike sve, ke dili dobra čes.
   Tko dni sve provodi s tvojome mladosti,
vazda se nahodi u rajskoj radosti.
   U pakao da bi ktil' poć lipos tvoja taj,
pakao bi, znaj, stvoril on čas se vječni raj.

26. OVU ELEDŽIJU PIŠE GOSPODINU LUCI LUKAREVIĆU, PRIJATELJU SVOMU, DA RAZLOG NE IMA KARAT GA, ER LJUBAV VELIKU JEDNOJZI GOSPOJI LATINCI NOŠAŠE.

   Prijatelju dragi moj, nemoj se čuditi,
ako tač ljuven boj kti me zlo raniti,
   er ljubav u tomu, znaj, taku ima moć,
da može svakomu na svijetu vrha doć.
   Človika hvaljena toli ni viku bil',
koga ni od žena kadgod blud zamamil,
   kogod je pače bil vik vridan ištare,
svakoji jes ćutil nje hude prijevare.
   U stare one dni, kad već svijet bješe prav,
sgodilo što se ni na svitu za ljubav!
   Svijes ljudcka govori, da njekad rad toga
Džove se satvori u vola jednoga.
   Velike jur muke podnese s ljubavi
Apolo, ki lijeke iznađe u travi,
   ki mnozijeh ozdravi, a svojoj rani lik
u nidnojzi travi ne može naći vik.
   S Venerom svojome Marte, boj ki ljubi,
mrežome jednome poklopljen tvrdo bi.
   Ne može od bludi uteći ljuvene
Pluton bog, ki sudi tej strane pakljene,
   u kojih zli plač stav sveđ po sva vremena
ne žive vik ljubav ni želja ljuvena,
   ki velmi tač rabi u ljuvenom hipu,
da silno ugrabi Proserpinu lipu.
   Andromaku ljubi Perso željom tome,
da za nju zao boj bi s nakazni morskome.
   Zao podni ljuven var i hude zle sile
Tesalik Ležandar rad Tebe sve mile.
   Lijepa Ariadna Tesea zaradi
veomi prem jadna s ocem se zlo svadi.
   Fedra, Ipolita ne moguć imati,
čini ga srdita od oca zaklati.
   Enea Lavinu Turnu uze, rad koje
stvoriše u plinu od rata zle boje.
   Medea pak ona, kraljska kći ka je bil',
zaradi Jasona što nije učinil'
   nemilo, rad koga er ga tako ljubi,
da brata zlo svoga svom rukom pogubi!
   Veliki Akile zaradi ljuvezni
kolike nemile podnese boljezni!
   Demofonta svoga ljubi tač Filide,
da smrtni rad toga na konac jur pride.
   Safo pak, ka krasno tač pjesni činjaše,
da spjevce sve lasno dobiti mogaše,
   velmi tač prem ljubi svojega Fauna,
svih mladac koji bi slava, čas i kruna.
   Čirče, koja ljudi u zviri stvaraše,
Odisa zabludi, da nać dom ne umijaše.
   Orfeo, ki pojal toliko slatko je,
kti sljesti u pakal Euride rad svoje.
   Alčide, na svitu koji jak toli bi,
lava, zvir srditu, da rukom svom ubi
   i stavi pod silu, ke će bit vik slava,
idru, zmiju nemilu, Čerbara troglava,
   nu ženskom znan'ju pak ljuvenu vlas dvore,
za sve er bi velmi jak, odrvat ne more,
   ter kroz tu on želju moguće ljubavi
s djevojkam kudjelju presti se postavi.
   Užiže na svit saj još taj zrak ljuveni
i mudra sijeda taj srca, u kih krvi ni.
   I čiste djevice kad god ta čuju plam,
ter tužno njih lice poliju zlim suzam.
   Atalantu dobi napokon ljuven boj,
u teku koja bi brza prem tolikoj.
   Za združit ljuven plač od svoga Pirama,
Tisbe se na oštar mač nabosti ktje sama.
   Leandro tač moćno Eru svu ljubljaše,
da more gô noćno ne malo plivaše.
   Ne kteć čut vile cvil, ka mu dar mao pita,
Narčiso, ki je bil ljepota od svita,
   čini ga rad toga Ljubav, bog svim pravi,
na se man istoga zlu ljubav da stavi.
   Tač Nizo zli rabi kroz svoju neviru,
da Alčidu ugrabi lijepu Dianiru.
   Na svitu tač ima zle muke ljuvene
Pariž, sin Priama, zaradi Elene,
   ku skrovno ljubeć on od muža krijuće
ugrabi napokon nju njemu iz kuće,
   i njegov tač žestok oganj se svim pravi,
da rotno vas istok u boj se postavi.
   Silna moć taj jaka pridobi zlim jadi
Masinisu paka Sofonisbe radi.
   Bibli, blud od koje vik će se na svit znat,
ne moguć na svoje hotin'je brata imat,
   toliko zlom rati plaka sve nezgode,
dokle se obrati u rijeku od vode.
   Kroz hudu prijevaru zlim bludim otrova
i kralja Činaru Mira, kći njegova.
   Videći Ezako, gdi bješe sred luga,
Eperiju kako zmija peči iz kruga,
   za moći zginuti sred morske dubine
tište se niz ljuti od jedne visine,
   gdi njegov na poraz bozi se smiliše;
ter njega u taj čas norcome stvoriše,
   tim nori svud na svit taj norac dan i noć,
jeda bi utopit njemu se kako moć.
   Dobra ktje tolikoj Ifi Anaksarati,
da gnjivno život svoj sam sebi prikrati.
   Nisovi njeki čas toliko zloj Šili
veomi prem lip ukras Minosa omili,
   da ljuven trpeć boj svom ocu ostriže
kosu, u koj tolikoj zlamen'je jur biše.
   Neron, ki čemeran i žestok toli bi,
ženski ga ljuven plan napokon pridobi.
   Kleopatra Čezara, koji svit dobi vas,
učini da sgara plamenom svaki čas.
   Favstina čemer zal učini patiti
Marku, ki mudros znal svaku jes na sviti.
   Anibal, hvaljena koji se čas pravi,
jedna ga svim žena prem tamna zatravi.
   Psikrata kraljica Mitradata ljubi
tač velmi, da lica njega rad pogrubi,
   a to jes er dviže najprije ures svoj,
pak kose ostriže za moć poć š njim u boj,
   gdi tač zlo u muci ljuvenoj goraše,
da kopje u ruci sveđ prid njim nošaše.
   Porcija kad začu, da Bruto zginul jes,
zlim ognjem u plaču prikrati svoju čes.
   Kroz ljubav svakoje podnese zle sile
Antioko rad svoje Stratonike mile;
   gdi znana da pomoć ljekara ne biše,
taj mladac svoju moć prije reda sgubiše.
   Ako ćeš ti riti, blud da taj imaše
ljudi, ki na sviti vik boga ne znaše,
   plam toga umora tač u njem prem vruć bi,
Sikem, sin Emora, da Dinu ugrabi,
   rad koje čineć boj do malo za time
prikrati život svoj i s ocem svojime.
   Kti službu veselu svim Jakob satvorit,
za moći Rakelu kakogod izdvorit.
   Sanson, ki svu slavu bojnika zatravi,
na krilo svu glavu da Lidi postavi,
   ku toli za drag dar na svitu držaše,
da od nje viku stvar zlu prijat ne mnjaše;
   nu mu tuj pokore zle, velmi pripravi,
ter u tem ne more odrvat ljubavi.
   Pak za tim bez vida slipimi željami
tač kralja Davida Bersabe zamami,
   da čime boj biju bojnici srditi,
nje muža Uriju ktje prava ubiti,
   a sve toj govore, čim bude š njom bivat,
nje dike da more bez sumnje uživat.
   Amon pak, koji bi sin kralja Davida,
Tamaru tač ljubi, svu sestru bez stida,
   da njojzi zlu silu samoj na jedini
od veće nemilu prem sasma učini.
   Salamun, mudrosti koga bog nadari,
velmi se zlo dosti u žene privari:
   toli ga ljuvena zlo iskra goraše,
seam stotin da žena u dvoru držaše,
   gdi ga tej pakljene muke tač zgubiše,
da jedne rad žene, crnica ka biše,
   vjeru boga svoga pogrdiv ostavi,
na svitu rad koga čestit se jur pravi.
   Ne samo ima vlas nad nami ljudima,
danu se nje ukras i zvijeri još prima:
   u gori zeleni meu stvore jur ine
jeljeni smamljeni meu sobom rat čine.
   Nije li se vidilo u stadu svaki broj,
da velmi nemilo za ljubav bije boj?
   Taj ljubav još tiri lava, zvir srditu,
za sve er se svih zviri kralj pravi na svitu.
   Tigri čijem mukaju u gorah ljutijeh stav,
u tomu znat daju, da vlada njim ljubav.
   I ptice pod nebi, ke lete ne pristav,
zamirno u sebi kazuju, što je ljubav:
   grlica, ka druga izgubi ljuvena,
neće stat sred luga nigdjere zelena,
   ni bistre vik vode tođer se napiti,
za u te nezgode moć tužno živiti.
   I vrle nakazni u morskoj dubini
u ljubav priblazni taj plamen jedini,
   ter fluta riba onaj, u moru ka plije,
izide na suh kraj za ljubav od zmije,
   a zmija nalip svoj na kami tuj stoje
izriga, cić da njoj ne stvori zlo koje,
   paka se naredno od svake sumnje van
sadruže zajedno u slatku ljuvezan.
   Alfeja gospodi rijeku tač sve ljubav,
kroz more da hodi s morem se ne miješav,
   i sve toj dan i noć djeluje svim dilom
k Retuzi za moć doć, kladencu nje milom.
   Kamen'ja ljubavi još se ona klanjaju,
od mora kim plavi pravedan put znaju,
   kojega zlosrdo ljuvezan tač steže,
da gvozdje toj tvrdo sve k sebi poteže.
   Tuj ljubav još služe i nje vlas poznaju
i dubja, ka duše u sebi ne imaju:
   u zemlji kad paoma kod paome žuđene
ne raste, veoma na pospjeh uvene.
   Koju stvar znan kopač videći za njoj moć
ozdravit ljuven plač, taku joj da pomoć:
   urježe mao štitak od paome žuđene,
u srce ter ga pak stavi njoj, ka vene,
   i tako na svit saj s čudnome ljubavi
svenuta paoma taj opet se pojavi.
   Napokon ljubav taj, koj se raj priklada,
s nebesi vas svit saj uzdrži i vlada.
   Za to ja sad velju, ako jur na sviti
nijesu ti tuj želju vik mogli dobiti
   neumrli bogovi, od kih moć prijaka
hrabreno sve slovi vrh višnjih oblaka,
   i duše tolike od vridnih tač ljudi,
kih slave velike po svitu cte svudi:
   reci mi svijes tvoja, prijatelju moj mili,
kako ću moći ja odrvat toj sili,
   bivši ma moć mala, a nje vlas velika,
koja je skončala s bogovi človika?
   I ako kamen'ja i dubja zelena
ne mogu zlamen'ja uteći ljuvena,
   ja, koga višnji sgar nadari dušome,
kako ću moć igdar ne živjet željome?
   Vik mi već tim nemoj zabavljat čes tvoja,
ako toj prijakoj ljubavi služim ja,
   er ludos, s tim se bit, svi znani govore,
nikako ki dobit viku bit ne more.

27.

   O vi svi, ki ste čas od mudrih na sviti,
meni se, molju vas, nemojte čuditi,
   ako, čim cvit zene vile, ku svijet slavi,
zla ljubav jur mene s pameti rastavi;
   er i vi, ki časti imate, tako stav,
svi ludo upasti mogli biste u ljubav,
   i radi pokore, ka se tuj dostoja,
činiti dvaš gore, nego li činju ja;
   ar ljubav ima moć kroz nje vlas srditu
svijem srcem vrha doć, koja su na svitu.

28.

   Od želje ljuvena, o slavo sva moja,
da ljubiš ti mene, koliko tebe ja,
   zval bih se vik blažen vrhu svih ja ljudi,
za sve er sam poražen bil mnogo zlim trudi.
   Ti sama meu nami u muci u svakoj
mojimi tugami velmi si drag pokoj; ti sama sve moje izvidat mož rane
lijecima od tvoje milosti izbrane;
   ti s' pravo ufan'je i život slatki moj,
ka mož me skončan'je dić riječi u jednoj;
   čim tužu skroveno kroz rajski tvoj ures,
me srce združeno s tobome velmi jes;
   ni žuđu ni želju na svitu vik inoj,
neg kaogod da velju milosnik ja se tvoj.

29.

   Ka god zvir, vjeruj, jes pod nebom na sviti
izvan tih, ke sunca ne mogu viditi,
   način je općeno svijema vazdje dan,
da trude toliko, koliko vide dan;
   nu zvizde kad priđu, sve zađu u gore,
za moći počinut daj mirno do dzore.
   A ja, vaj, netom zrak taj svijetli od dzore
počne se kazati s neba zgar vrh gore,
   pokoja ne imam, dokli god trpi dan,
pod toli nemilu sreću sam doli dan,
   pak kako mrak skrije zrak svijetli na sviti,
nemilo plaču sve želeć dan viditi.
   I kada ne bude veće zrak viditi,
da s neba prosvitlja svaku stvar na sviti,
   sve moje počnu klet večere i dzore,
dokle god sunce zgar izide vrh gore,
   videći ja, u vlas jadovno da sam dan
toj, ka mi vik neće dopustit miran dan.
   Pri će se mrkla noć obrnut u bijel dan,
neg li će ijedan mir od nje bit vik mi dan,
   i zviri srdite utažit vrh gore,
neg ću imat jednu noć mirnu ja do dzore:
   toliko nemilos nje huda na sviti
malo se jur boli moju zled viditi.
   Pokli od nje nije mi dan miran dan viditi,
me dzore vik će mrak smrtni imat na sviti.

30.

   Gospoje svih vila,
iz oči iz tvojih izleti zla strila,
ka mi prem nemilo srce je ranila.
   Ko stravom, ni riječi,
toliko zlo se zled unutra upriječi,
tuj ranu žestoku ne može da izliječi.
   Za to te ja molju,
s milosti da s tvojom u pomoć, čim bolju,
pristati ti budeš na moju nevolju,
   neka svak na sviti
reče, čas za tvoju visoko poniti:
virno vik ovakoj pravo je služiti.

31.

   Ako me ne pristav
ucvilja žestoka, nemila, zla ljubav,
jak zvijeri kad tjera po gori srdit lav,
   zač neće odniti
ki prav gnjiv želju onu, ka sili slijediti
mene tu, ka žudi moju zled viditi?
   Ludos je sijati
zemlju onu, ku budeš ti kušav poznati,
podoban da t' neće na vrime plod dati.
   Tako ti velju ja
oružja obukši, kime bi svis moja
mogla se dobavit prvoga pokoja.
   Nu jad zle ljubavi
on čas me s oružjem tim mojim rastavi,
ter za moj trud veći u skut ga njoj stavi.

32.

   Vil želi tač mu zled,
er kad god ukaže meni se jur mila,
cić muka da moja ne bi se svršila.
   A kad rat gnjiva nje me srce uvridi,
žestoka jes toli,
da mnom se ne boli,
dokli god smrti me biljege ne vidi;
kad li pak, gdi zblidi,
upazi smrtni jad nevoljnu mu mlados,
tada mi ukaže milosnu svu rados.
   Bolje bi tisućkrat, da konac prikine,
o komu zlo takoj
sve visi život moj;
nu njemu nje dike ne dadu jedine
poginuv da zgine,
cić da se za čudo sve kaže i pravi
me bitje svim tima, ki služe ljubavi.

33.

   O gorka ljubavi,
kroz ovu vil, koja slavan se cvit pravi,
tvrdosti vruć plamen u srce me stavi,
   u komu jak zmija,
ka pije krv, stoji, ter nebog tužan ja
prijati za mal čas ne mogu pokoja:
   vik mi stril tvoj mira
ne hoće da poda, nu hoće da umira
u muci bez plate ma služba i vira.
   Koja ti hvala jes,
činit mi sve kros taj jedini nje ures
patiti nevolje, trud, muku i boles?
   Ni pravo, da tuže
ti, ki t' su podložni, nu oni, ki druže
oholas ter neće tvoju vlas da služe.
   Znan lovac, dobro znaj,
za zvirim, ku ima, ne brzi svoj stupaj,
nego li za onom, ka bježi na svit saj.
   Molju te tim, nemoj,
ljubavi nemila, davat mi tolikoj
od veće čemeran i žestok nepokoj.
   Nu ako ć hvaljeno
na svitu tve da je kraljevstvo ljuveno,
tvim plamom užeži nje srce studeno;
   toj ti će na saj svit
slava, čas i dika jedina vazda bit,
koja se vik neće ni zabit ni zgubit.

34.

   Toliko velmi jes,
o vilo, tvoj ukras na svitu meni drag,
er se ja velmi blag
zovu, kad vidim ga za moju dobru čes.
Ni žuđu ino stav
tuj uza nj, nego ga sve gledat za ljubav.
   Cić toga veliku
sve tugu ja patim, kada sam daleče
od tebe, ka reče
zvati se ma milos u vike za diku
ljubavi, ka neće
da zla har sluzi se vernu vik nameće
   Ne čini, molju te,
da moja sve mlados pati zle silosti,
nu s tvojom liposti
izvida' skrovene me rane priljute,
koje mi pokoja
ne dadu, hoteći da sgine svis moja.
   Er veće na svit saj
ni, vjeruj, nevolje, neg sveđer svaki dan
patiti trud za man
uzdišuć kroz hudi ljuveni ljuti vaj,
ki mukam sve zlima
životnu svu kripos velmi zlo vazima.
   Toj život dobro moj
sad pozna, čim žive u tužnoj zloj uzi,
ko li se zlo suzi
i cvili, od veće pateći žestok boj,
i kako nije zledi
vik gore od one, ku ljubav odredi.
   Tim, dušo, ne umori
kroz hude, nemile, čemerne, zle tuge
verna tvoga sluge,
ki t' s veljom ljubavi priklono tač dvori,
da krozi te tužit
prija voli, nego se z drugome sadružit.
   Er tvoja najmanja
rič ima čudnu moć, da moje nemile
zle rane, ke strile
stvoriše od oči, kim ljubav sve RANJA;
čim budu pogledat
na mene, mogu mi sve zledi izvidat.
   A tvoj smih veseli,
ki slatko stvaraju tva usta medena,
čini mi skrovena
ma želja da ino na svitu ne želi,
neg u tojzi slasti
drag celov jedan moć kako god ukrasti.
   Nijedna t' stvar ne gine,
milosnom pomoći ktit milo ugledat
mene, ki slobod dat
ne branih, za dvorit tve dike jedine,
nu vazda čas biti
hoće ti, koja se vik neće sgubiti.

35. ODIJELJEN'JE.

   Svi oni, ki putuju
po svitu, veličak u sebi vaj čuju,
kada se od drazih od svojih djeljuju.
   U muci priljuti
njih srce nevoljno zlu boles oćuti,
a pozor suzami grozno se zamuti,
   ter u tu zled priku
s načinom rič ne da jad riti človiku,
tač srce usčuje zlu boles veliku.
   Najliše skusi li
po djelijeh, kad budu, čim budu živili,
š njima, da vjerno vik jesu ih ljubili:
   Muka je velika,
kad se duh odijelja od tužna človika,
nu toj ni zledi ovoj ni blizu prilika.
   Toj sada poznam ja,
videći, dragi moj, gdi daleč ideš tja
od mene, ka se rih zvati se vik tvoja.
   Tej riječi veljaše
vil jedna, čim svoga dragoga gledaše
dijeljat se, kojega vrh svega ljubljaše.

36. ODIJELJEN'JE.

   Pokli se odili
od mene daleče, prijatelju moj mili,
vjetri te i more svud zdravo nosili.
   Boles, ka svijes mi ubi,
sve bi rek, da veli: stvar, koja se ljubi,
kada se odijeli, polu se izgubi.
   Viđu sad, da duša
na svitu ovomu ino vik ne kuša
razmi jad, kim naš sluh smetno se zagluša.
   Pravo ti sad velju,
er bez tve prijazni, prijaznivi prijatelju,
malo se viku ja z druzima vesel'ju.
   Ti s' hrabren u boju,
a na tvu vridnu svis riti ovu dostoju,
da s' velmi nadišal svim dušu svakoju.
   Od srca hvaljena
od tvoga pri meni ostaje spomena
i staće pri meni sve vike vremena.
   Er ljubav, kome svijes
od mudrih veže se, na grlo moje jes
postavil', dobro znaj, neizdrišan prem tvrd vez.

37. ODIJELJEN'JE.

   Džulija ne plaka Pompeja kruto tač,
čuv da čes prijaka zada mu smrtni plač;
   zlo toli ne cvili Prokrina sestra tad,
Tereo nemili kad joj da gorki jad;
   Menelao tej suze ne proli one dni,
Elenu kad uze Pariž mu himbeni;
   Sikeja Dido vik ne ima tač zlu boles,
videć zli da človik skratil mu život jes,
   ne može cvil se reć da ima tač s ljubavi
ona, ku samu speć Tezeo ostavi;
   nitko, mnju, nikadar ne cvili kruto tač,
koliko ja sada lijevaje grozni plač,
   od mene videć sad vaj gdi se odilja
taj, bez ke mene jad smrtno sveđ ucvilja.

38. ODIJELJEN'JE.

   Kad se ti, ma vilo, od mene odili,
velmi mi nemilo zled srce ucvili.
   Gora vik jaoh, tužba ne bi mi s ljubavi,
neg kad se ma družba s tvojome rastavi.
   Nigda se pozor moj u muci priljuti
suzami tolikoj velmi zlo ne smuti.
   Vik kroz plam ljuveni u meni na sviti
ne bi već ognjeni uzdah moj viditi.
   U nidnoj moj boli kroz nidnu nevolju
ne ima vik jur tolik ma misal zlu volju.
   Vjeruj mi, nijedan hip nesrećna ma duša
čemer, jad i nalip gorčiji ne kuša,
   er je zled pakljena, gdi duše zle cvile,
kad se dva ljuvena meu sobom razdile.

39. ODIJELJEN'JE.

   Tvoje mi diljen'je, koje ti sad spravi,
toli zlo cviljen'je u srce postavi,
   er kako oni čas ne budu umriti,
u koji tvoj ukras bude se dijeliti
   pravedno s tugami moći ću ja riti,
da veće meu nami ni smrti na sviti.
   To li taj nepokoj, ki se smrt ma pravi,
pozreći život moj životom rastavi,
   molim te, gospoje, s prijeklon'jem ufano,
čin srce da moje vazda t' je pridano.

40.

   Za njekom jur gorom, livada gdi staše,
lip junak pod borom trudan počivaše.
   Jedna vil tuj milo cvitje stav sve braše
ter njemu na krilo ljubko ga sipaše.
   Njoj samoj kon skuta jak zmija iz kruga
toj plaha košuta proteče iz luga.
   Komu vil tuj zače u riči prem mile:
stan' gori, junače, uzmi luk i strile.
   Bojniče hrabreni, ako zvir ustrili,
hoću da s' ti meni ljubovnik moj mili,
   to li je griješiti uzbude stril tvoja,
pobratim na sviti da mi si, hoću ja.
   Tuj junak priskoči ter hitro iz krovi
vili toj na oči brzu zvir ulovi,
   ka vidiv stvar onuj, gdi vojnik zvir ubi,
pristupi naglo tuj ter njega poljubi
   i š njim raj drag tvore poda mu uza nj stav
što dragu drag more poklonit za ljubav.
   U slasti sad slovi, er vridno jes, reče,
tko dobar lov lovi, da dobar dar steče.

41.

   U boju što junak gore se snebiva,
toj draže plijeno pak s junaci uživa.
   Što žedan ni človik, ki god trud svoj tvore,
od pitja slasti vik dobro čut ne more.
   Što veće nevolje pate, ki putuju,
pokoja to bolje na domu slas čuju.
   Sve što već jednu plav val morski skončava,
toj draže pak pristav kraju mir poznava.
   Što u zlu pri smeća gora se zamuti,
u dobru slas veća to se pak oćuti.
   Tač s prva što človik s ljubavi veći trud
pati, toj draže vik pak kuša ljuven blud.

42.

   Dar čekav ljuveni, ki mi doć sve cknjaše,
svaki se čas meni godište činjaše,
   a u me to lje stan'je sve srce predaše,
ter strah zli i ufan'je boj po njem činjaše.
   Taj kroz taj željni var ja poznah na sviti,
ko li je huda stvar željome živiti.
   Nu kad se svršeno izvrši obit moj,
iskusih, pravedno da vele mnogi toj:
   človika što poraz s prva već snebiva,
to draže paka slas u dobru uživa,
   i kako meu svime raj na svit imaju,
ki z drazim svojime ljuveno dni traju.

43.

   Bivši sad združeni u ljubko mi dilo
razbludnih sto meni celova da milo,
   i kad ih razum tvoj sve zbroji iz nova,
opeta smeti broj tih milih celova,
   da im ni svrha vik, ali da s požude
nami ki zavidnik zavidit ne bude;
   pače m' ih, vjeruj, daj bez broja na sviti,
er malo žud' ih taj, k' ih može sbrojiti.

Po Katulovoj pjesmi Vivamus, mea Lesbia, atque amemus, stih 6-13.

44.

   Gizdava ma vilo, rad koje na sviti
samo mi jes milo i drago živiti,
   celujuć, jaoh, nemoj koralj, cvit od mora,
ugrizat tolikoj, er krv gre na dvora.
   Nu griska tolikoj u tvojoj razbludi
ti vidiš, kolikoj da celov ne udi;
   ar stvoriv inako, znaj dobro svis tvoja,
da te već nikako celivat neću ja.

45. U VESEL'JE RADOSTI LJUVENE.

   Liposti vrh vila svih te bog nadili,
razbludo ma mila, zgovore moj mili.
   Kad mi čes k tebi doć, ma mila, podili,
svitla se stvori noć nego dan pribili.
   Tuj čijem ja budu uza te počivat,
drago je u bludu tve dike uživat;
   najliše gdi kroz toj zagrliš me grlo,
ter rečeš: dragi moj, me dobro neumrlo,
   uživaj radosti od slasti ljuvene,
čim naše mladosti na svitu cvit zene.
   Onda mi svijet ovi svitlostju prosine,
kad naši celovi jezike promine.
   Dvornu slas kušati kad mi ukras tvoj pusti,
slatko je griskati medene tve usti.
   Čim budu kon tvoje česti ja pribivat
uzdišuć, milo je tve oči celivat,
   er slasti sve na svit u dugo domore,
a celov dosadit nigdare ne more.
   Slas vječna meni čut onda se učini,
razdvojna naša put kada se sjedini.
   Čim pjesni naše mi budemo pripivat,
u skutu tvome mi drago je počivat.
   Ležeć tva pribila sa mnome put naga
velmi mi jes mila, velmi mi jes draga.
   U milo dobra čes kad združi nas dilo,
uživat slatko jes pribludno tve krilo.
   Svaki je meden stvor, ki ures tvoj dili
ti s' tugam razgovor, ti s' pokoj moj mili;
   steć stopom, znaj pravo, vidim se u raju,
ma mila zabavo, moj tihi Dunaju.

46. PASTIRSKE PJESNI.

   Pastir, ki skriva vik sve drage ljuvezni,
cić da mu hud človik bil ne bi s boljezni,
   našad se na vodi jedan dan jur liti,
na koju dohodi iman'je sve piti,
   s pastirkami tance stavi se igrati,
ter drage pjesance veselo spjevati,
   i kolo tuj vodeć na travi zeleni
ne moguć trpet već svoj oganj ljuveni,
   koji mu zle sile podijeli neprave,
od svoje primile pastirke gizdave
   jedan drag celov lip ukrade krijuće,
kim diže zli nalip sve iskre goruće,
   i toli nje usti on slatke tuj nađe,
da pjesni ne pusti, dokli dan pozađe.

47.

   Spila je kamena, ku sunce ne peče,
a iz nje studena voda van sve teče.
   Iz dvora takmeno u čudnoj tišini
toj dubje zeleno ljeti joj hlad čini.
   Pastirka ma mila gdje mi se ukaza
sva gola sred vrila deri tja do pasa,
   u komu tuj kupljuć put bijelu hlađaše,
čim stado plandujuć pod borjem ležaše.
   A ptice od izgor po dubju pojahu,
koliko razgovor da njojzi davahu,
   i sunce s neba zgar bješe se ustavil'
tač lijepu videć stvar, koj slike ni vik bil'.
   To prvi bi mile početak ljubavi
pastira, ki strile ljuvene vik slavi.

48.

   Pastir, ki duge dni pati zla ljuvena
sjedeći u sjeni od dubja zelena,
   i videć, da mu stvor van djela ne griješi,
u taki on govor svoj jezik izdriješi:
   o ti, ka na svit saj ljubav nam porodi,
ostaviv vječni raj, po komu ti hodi,
   vazda ću činit ja, uz tvoj dom prisveti
da budeš od cvitja svaki broj vidjeti;
   i nosit na tvoje toj divno kamen'je
od stada sve moje najprvo rođen'je,
   uzrokom pokoli od tvoga plamena
mnome se poboli moja vil ljuvena,
   i meni ne brani pod granam dubja stav
nje ures izbrani uživat za ljubav.

49.

   Ovi dan primili, ki skrati me trude,
kamenak da bili bilježat vik bude,
   kraj vode studene danas se ugasi
želja ona, ka mene žestoko porazi.
   Od mene hvaljena u sve ćeš bit hvale,
o vodo studena među sve ostale
   Dopusti višnja moć, da nidna zvir prika
na blizu tebe doć ne bude do vika,
   da nidna zla trava niknuti ne bude
kon tebe, ka slava biti ćeš ma svude;
   da tve dno cakleno, bistrinom ko sviti,
od stada smućeno ne bude vik biti;
   sjencu ti pak za tim, tve da su sve dike,
javorje granam svim stvaralo do vike.
   Pastiri, ljuvezni koji su poznali,
njih medne vik pjesni uza te spjevali,
   i tance njih mile kon tebe nepristav
gizdave sve vile vodile za ljubav.
   Nijedan te vik oblak tamnostju ne obujmil,
ni ljetni sunač zrak svim plamom prisušil.
   Neka su tva dila rad dara čestita
vrhu svih sve vrila najdraža od svita.
   Nekoji jur pastir tej riječi veljaše,
uz bistri čime vir pod borjem sjeđaše.

50. DJEVOJKA GOVORI.

   Jedan dan šetaje po lugu zelenu,
za rados gledaje na vodu studenu,
   upazih kon vira, ki bistro viraše,
jednoga pastira gdi ranjen ležaše
   na krilu vil jedne, ka srcem tužnime
u suze neredne plakaše nad njime.
   Videć čim pozira na nju nje dobro toj,
gdi ranjen umira u muci nerednoj,
   a pastir svim smrti da se bliz viđaše
život svoj, ki strti zla boles nagljaše,
   većma ga vile plač moraše u gori,
neg rana, koju mač prem bridak satvori.
   Djevica ja mlada želeći viditi,
ku svrhu stvar tada imaće na sviti,
   u hladan skrih se mrak od dubja sred gore,
sunčani gdi se zrak vik nazrit ne more,
   gdi moć me nijednu vlas ne imaše viditi,
jer se sva u taj čas za grane tjeh skriti.
   Tuj riječi smiljene pastira, ki mraše,
i suze smućene vile, ka plakaše,
   rekal bi, da bihu pateći zlu silos
sve vode, ke vrihu, priveli na milos,
   i tvrdi taj kami, ki blizu njih staše,
njih jadnim tugami da se zlo boljaše.
   Pastir taj videći, da blizu smrti jes,
rič ovu kti reći pri neg ga skrati čes:
   o vilo, ljepotom ka se mož svud slavit,
ni mi, znaj, životom mučno se rastavit,
   istom da u tvome srcu ja na sviti
za ko godi brime moć budu živiti.
   A vila, ku poraz čemeran opteče,
čuvši taj snižan glas rič ovuj tuj reče:
   ako nas ki svu moć uzbude skratiti,
kako će igdar moć sam drugi živiti?
   i ako u tvomu sve srcu živu ja,
a tva čes u momu živit se dostoja;
   i ki si čas moja, budući umri ti,
kako ću moći ja bez tebe živiti?
   I čime suzami riči tej veljaše,
rane mu kosami rusima sve traše,
   a on njoj na skuti čim bolan ležaše
čemeran plač ljuti ustima pijaše.
   I tako cvileći zgodi se čudna stvar,
do danas ku reći ja ne čuh nikadar:
   celove pastir taj pokonje vili toj
dajući na svit saj prikrati život svoj,
   kojega i vila životom sadruži,
toli čes nemila duši joj prituži.
   Tač oba umriše, jednoga sgubiv mač,
dragoga, ki biše bolježljiv, grozan plač.

51. JEDNIJEM, KOJI GA SILJAHU, DA KU GOD PJESAN ZAČNE.

   O vi svi, koji stav ovdi sad slišite,
pokli me za ljubav pjesni pjet silite,
   bivši svi ljuveni, čim tužeć cvilite,
molju vas, sad meni za milos recite,
   kad s kegod odluke zle dođe nesreća,
od ove dvi muke ka muka jes veća:
   jednu vil dan i noć svim srcem žuditi
i š njom se vik ne moć nikako združiti,
   ali čim ljuveno budeš je ljubiti,
da ju vidiš svršeno pak sasma zgubiti?
   Kroz moju ja tugu ljuveno čim suzih,
i jednu i drugu tuj satvar iskusih,
   ter činu pravedno sud ovi u meni,
da je čemer zli jedno, drugo jad pakljeni.

52.

   Soko je ćudi ove, svi ljudi toj znaju,
kad vidi sinove, da u sebi ne imaju
   vlas za moć zrčati u sunce, ko sviti,
neće njih poznati za plod svoj na sviti,
   i slični za sve tim er mu su krilima
i stvarim ostalim, u sebi ke ima,
   za stvor svoj nikadar neće njih da scijeni
ne bivši jedna stvar, ka slična njemu ni.
   Ćud ti je čudna toj, stvar vridna po sve dni,
da uzme nauk svoj jedan znan ljuveni,
   komu se ne prima da dvore scijeniti
za svoju vil ima ni jednu vil na sviti,
   što god je na svoje sve želje viditi
ne bude svakoje njemu se takmiti.
   Velju t' sad ja time, gospođe obična,
svim željam mojime čin' da si prilična.
   Tebi se dostoja kteć da se ja dičem,
ali u svem bit moja, ali prem u ničem.

53.

   Ja, ki ti njekada mio bjeh tolikoj,
kako me ti sada kti ostavit ovakoj?
   Kako ti spomena pri tebi izginu
od dobra bremena, među nam ki minu?
   Tko bi mnil, hvaljena ti ka si dobrotom,
da vjera združena nije s takom lipotom?
   Ti prijekor veliku, znaj, vjeruj, dobivaš,
ka vjeru toliku tač brzo zabivaš.
   Znaš, kad bi pravila ti meni vrh svega:
ti s' duša ma mila od srca mojega,
   ljubav mi jes tvoja tač draga na sviti,
da bez nje ne bih ja vik mogla živiti?
   znaš, kad bi tve dike dijelit me vidile
od suza dvi rike kao bi te polile?
   Ni pravo, cvite moj, niti se dostoja
u polje poć bit boj pak uteć iz boja.
   Nu malo spomeni, čim mene ljubljaše,
riči one, ke meni čestokrat veljaše:
   zraci suncu zgoru pri se će strajati,
i dubje po moru počet se rađati;
   mrkla noć prije će bit svijetlja neg dan bili,
neg ću ja ne ljubit vazda tvoj plam mili.
   Svih vila gospoje, ka si čas i gizda,
privarit lasno je jednoga, ki se uzda,
   Sad objet, ki daje vil svomu ljuvenu,
upisat triba je u vodu studenu.

54.

   Ah pravo je li toj, je li to pravedno,
da tako život moj ucviljaš neredno?
   Bivši ti vjeran bio, svak kako t' svjedoči,
i veće ljubio nego li me oči,
   spomen' se malo sad, kad no me ljubljaše,
i na me grlo kad tve ruke stavljaše,
   spomen' se, kad mio bih i kad mi kti riti:
vazela s tobom bih ovako umriti.
   Vaj tomu vazda bi, vazda taj zled čuje,
ki vele prem ljubi i vele vjeruje.

55. OVU PJESAN IZE IZ SPJEVAOCA TIBULA.

   Spovijeda njeki glas, da zgreši ma vila,
ka njekad svijeh ukras gospođa jes bila.
   Hotil bih sad gluh bit i slijep bez vida,
za ne čut ni vidit, što od nje glas spovida.
   Bez jada moga, znaj, stvoril' stvar ni ta se,
zamukni, što me, vaj, skončaješ, zli glase.

Po Tibulovoj pjesmi Rumor ait crebro nostram peccare puellam (IV. 14).

56.

   Ljubav me skončava kroz ljutu nje silu
videć, ma zabava da je drugim u krilu,
   ne cijeć ke gizdave i mile liposti,
neg zarad neprave i hude skuposti.
   Veliku t' ima moć, o zlato, tvoja vlas,
da čini mnokrat oć počten'je slavu, i čas.

57.

   Gospođe, tva ljubav velmi me usili,
da t' dvoru nepristav službenim sve dili,
   i odkle u ruke mu slobod donesoh,
velike t' ja muke rad tebe podnesoh,
   i veću što t' vernos ma služba nošaše,
to veću nemilos tva mi čes tvoraše.
   Kolikrat ures tvoj tač me zlo utrudi,
da čini život moj gorku smrt da žudi
   čineć mi nerazlog i svaku krivinu,
to neka ja nebog prav prije poginu.
   Ja bih to sve podnil veselo i milo,
da nis' ti prominil' na druzih me dilo,
   nu m' od tve ovi dan, gospođe, ljubavi
jedan prav gnjiv čudan prem sasma izbavi.

58. OVDI PJESNI SLIDE, U KOJIH SE ZLIM ŽENAM RUGA.

   O vilo ti, koja sve živeš u mitu,
za sve da t' mnogo ja darovah na svitu,
   ti, viđu, nigdare ne hoćeš pristati
iz nova sve dare opeta pitati.
   Velika skupos taj, čuj, da plam ljuveni
ne bi vas na svit saj zgasnula u meni,
   znajući er vele svi ti, kih lov zdrži:
tko oteže luk vele, brzo ga prikrši.

59.

   Ki razlog jes ovoj, neka mi sad reku,
ja zgrijah peć, a u njoj sad drugi kruh peku?
   Svak to zna, er vele, a vjeruj mnogo uprav,
vladalac gdi je vele, tuj zgine brzo plav.
   Vrh svega govore, da dvjema na sviti
dobro se ne more nikako služiti.
   Ni pravo, cvite moj, ma mila gospoje,
u ruci u jednoj dva mača da stoje.

60.

   Gospođe žestoka, ku ćud ma ne znaše,
za sve er se visoka ti toli držaše.
   Pipah ti zaisto rukami, gdi t' staše,
stvar onu, ku čisto ti toli držaše.
   Usta tvih ka je slas, usta ma sad znaju,
imah te pod mu vlas, veće se ne haju
   ljubavi, kom tva čes mu pamet primisti,
er štetna meni jes a tebi s koristi.

61. JEDNOJ ZLOJ ŽENI, KA SE S NJEKIJEH RASIPAŠE A SVOGA PRIJATELJA LJUBIT VEĆE NE KTIJAŠE.

   Vilo, ka tve blude na mjesto zlo stavi,
velmi si zloćude i hude naravi,
   tvrda je tva zloća od veće zle svijesti,
er samo hoć voća nezrela sve jesti;
   znaj, voće nezrilo jedući ki traja,
usta im nemilo zlo gorka ostaju.
   Zao si put obrala, na svitu svak vika,
u tih je moć mala, a šteta velika.
   Ni taja umiju dobro ti tajati,
ni žita kad siju z načinom sijati.
   Ljubav, ka njih steže i po njih ka lazi,
brzo se užeže, a brže ugasi.
   Hvaljeno nikada nije dobru težaku,
da lozu pribada na pritku nejaku.

62. JEDNOM NEPRIJATELJU, KOJI SE LUDO ZAHVALJIVAŠE IMAT JEDNU ŽENU, KA SVOMU LJUVENU PRAVU VJERU DRŽAŠE.

   Ti, koji domome sve živiš opako,
nemo' se sa mnome natjecat nikako
   o ovu vil, ka bjega nigdare tva ne bit,
ere ćeš na svega sa mnome izgubit.
   Kteć da si blag riti kroz tvu ćud mahnitu,
veće ja nego ti blaga imam na svitu,
   a djela i ćudi, cić kih se sve smijeju,
neka ih svit sudi, koji zna objeju.
   Lje tebi nje dike man je iskat s tom dlakom,
biv grube prilike zlo obučen i lakom.
   Neslanu riječ toli pak imaš, da ju ne bi
nasolil' sve soli, koje su pod nebi.
   Koliko hoć posila', po kom hoć nju zvati,
ne da ma kobila vik dvjema jahati.

63. PRIJATELJU JEDNOMU, KOGA ZLO ŽENE RASIPAHU.

   Što se si, znanče moj, reci mi sad uprav,
zadal prem tolikoj odveće u ljubav?
   Da s' Jusep dobrotom, Salamun mudrosti,
Apsalon ljepotom a Sanson jakosti,
   ne dajuć pak blaga, bil' ne bi meu nami
družba tva vik draga zlijem hudijem ženami.
   Tijem da te po sve dni zla huda ne tište,
tuj ljubav odženi, ka mjedi sve ište

64. DRUŽINI SVOJOJ, KI Š NJIME STAHU.

   Tužna je naša čes, ljuveni, ovdi stav,
gdi imamo na pjenez kupovat sve ljubav.
   Toliko imamo slasti s njih uresa,
koliko davamo našega pjeneza.
   Njih himbe var neprav, ako nam i ukaže
u čem god ku ljubav, sve hineć toj laže.
   Muke se na sviti vik huđe ne vele,
neg žene ljubiti, ke mjedi sve žele.

65.

   Rič ovu čuh ja reć, koja vik stvara se:
tko oganj mni raždeć snijegom, zlo vara se:
   S trpeze svudi se čoek diže s bolesti,
ki meso stavi se sirovo sve jesti.
   U žene, ke tvore muževom svojima
privare, nitkore uzdat se ne ima.
   A za svu hudu čes vil hude tko ljubi,
vrime, čas i pjenez i zdravje sve gubi.

66.

   Stražniče, ki gledaš i bljudeš studeni
kladenac, zač ne daš napit se ti meni?
   Kuplju se sve gnusne zviri u njem, neka znaš,
a meni lje usne okvasit vik ne daš.
   Taj straža tamna je, tvoj razum sad gdi je,
za česa voda je, neg da se jur pije?
   Molju te u mu har, žedna me posluži
prije neg ga sunce sgar zrakami prisuši.

67.

   U dare ljuvene, pravo se svud pravi,
da su svud zle žene neharne naravi,
   i da svak još ima mučen'je pakljeno,
ženami tko zlima gre služit ljuveno.
   Sa zlijem još tugami život svoj minuje,
od veće ženami tko vjerno vjeruje.
   Mužu ka var čini sa zlijema djelima,
nje prijatelj ljuveni ufan'je zlo ima.
   Nigda se nijedno zlo ni na svit sgodilo,
u koje uljezlo nije ženske ko dilo.
   Žena bi stvar prika, ka vrh sve naravi
u omrazu človika s višnjime postavi.
   Tim tomu velju ja, ki dvorbi duh spravlja,
da u žene ufan'ja vik svoga ne stavlja.

68.

   Izbrana njeka vil, za kom mre život moj,
bivši jur nasadil' lijepi svoj perivoj
   voćima svim tima i tima još cviti,
ke zemlja svud ima u sebi na sviti,
   i na te sve plode, ke zelen gojiše,
kladenac od vode prem bistre teciše,
   ka s milom vil svijesti, da prijam š njom pokoj
čini me uljesti u nje taj perivoj,
   gdi brati žuđene sve plode da meni
kraj vode studene na travi zeleni;
   tuj ona od gospoj videći, da dili
nje mjesto lijepo onoj velmi mi omili,
   reče mi: verni moj, kad god ti šetat hoć,
u ovi moj perivoj slobodno možeš doć.
   I puta bez broja tuj se je vidilo,
voće toj jedoh ja u družbi š njom milo.
   Nu jednom obćeno kako mi tuj biše,
iduć brat žuđeno toj voće, ko zriše,
   na koje za vas svit kako me upusti,
nikako otvorit ne mogoh me usti,
   er mi se tadi hip, za sve er me nuđaše,
prî grče neg nalip i čemer činjaše.
   Uprosih uzrok njoj na ku stvar ja tada,
koja mi jur takoj odgovor vrijedni da:
   verni moj, znaj ovoj ter se neć čuditi,
er slasti tolikoj nije slatke na sviti,
   ku dugo, mogu rit, ijedući sve vrime
neće se primrazit s porazom čudnime.

69.

   Jedna vil u sjeni od duba sjedeći,
cvitak drag rumeni za kosom držeći,
   star junak jezdeć sam tuj vilu upazi,
za kom ga ljuven plam velmi zlo porazi,
   na konja ter vrže svoga nju silome,
a pak ju najbrže povede domome,
   uprosi ku takoj: jezik tvoj divičan
rec' mi, dom ovi moj je li ti običan?
   Komu vil reče toj: starče moj nesličan,
nije mi dom ovi tvoj nikako običan,
   er mnogo jes bolje mlaca vik želiti,
neg velmi na volje zlostara ljubiti.
   Čuv star, vil gdi svede rič, ku čut ne mniše,
opet nju povede k mjestu, u kom pri biše.
   Do malo za tim pak u velikoj snazi
jezdeći mlad junak tuj vilu upazi,
   na konja ku vrže svojega silome,
ter ju pak najbrže povede domome,
   uprosi ku takoj: jezik tvoj divičan
rec' mi, dom ovi moj je li ti običan?
   Komu vil reče toj: mlače moj priličan,
meni dom ovi tvoj velmi je običan,
   er mnogo jes bolje svim mlaca želiti,
neg velmi navolje zlostara ljubiti.
   Tuj se u vlas mlacu da vil veleć željome:
kako hoć ti vlada', mlače moj, sad mnome.
   Za to ja sad velju, ako je človik star,
ljuvenu da želju ne slidi nikadar,
   er nigda na sviti djevojka do vika
ne može ljubiti zlostara človika,
   a grubo vazdakrat jes, kad se gdi vidi,
da ljubav ali rat star človik ki slidi,
   i svud tim govore: sve, što star vik dvori,
sili se što more, sve konja man mori.

70.

   Sgodi se njekada, da ona vil jednome,
na volju ka vlada mladostju mojome,
   u polje gdi zađe rad cvitja, ko braše,
u cvitju da nađe gdi Ljubav ležaše,
   ku s cvitjem veselo u vijenac svu zavi,
paka ga na čelo vrh kosa postavi.
   Kak' ona vidje toj, zaupi svim od nebes:
na nebu, ko će, stoj, me nebo ovdi jes.

Prema pjesmi Julijana egipatskoga (anth. XVI. 388)

71.

   Za skratit moje dni, gospođe svih vila,
tvrdo t' se proć meni kažeš ti nemila,
   tvoreć mi kako zmaj u gnjivu ognjen boj,
toj da plam vrući taj prije sprži život moj.
   Nu mojim tugama ja se zlo boleći
gasim plač suzama svaki čas suzeći.
   Tako me kteć strti tva milos neprava,
u mjesto zle smrti život mi sve dava.

72.

   Anđelska bi dika vile, ku svit slavi,
od tuđa jezika, ka mene zatravi
   i hudo zamami mlacima meu svima
zlatima kosami i crnim očima.
   Ne mogoh ja ino, neg li se njoj dati,
ka se me jedino dobro će vik zvati,
   pokli mi nje ures ne kti dat u trudu
ljuvenu man boles sve patit zaludu.

73.

   Gospoje ljuvena, ka mi tač omili,
da nje stril ognjena srce mi prostrili,
   ter smrtno svaki čas ja patim toga dil
muku, trud i poraz, uzdahe, plač i cvil.
   Ako mi davat taj tač budeš jad ljuti,
brzo ćeš na svit saj nemilo začuti,
   gdi vas svit govori: ah neboga Dinka,
kako ga umori Livija zla Latinka.

74.

   O cvite svih gospoj, velmi se zovu blag,
pokli sam tolikoj ljuveno tebi drag.
   Ni žuđu ni želju na saj svit, znaj, inoj,
neg da se ja velju milosnik vazda tvoj.

75. GOSPODINU FRANU LUKAREVIĆU.

   Pjesniče dragi moj, čul sam, tvoj ki je vaj,
nu meni ti nemoj čudit se na svit saj,
   ako, čim stoju mlađ na dvori bez stida
u ovi slavni grad, ki Dzangle sazida,
   Latinka slavna vil čini me nepristav
patiti ljuven cvil za milos i ljubav.
   Ljubovnik veći dil, koji su hvaljeni,
na dvoru jesu bil' ljuveno smamljeni;
   a pisma nu čitaj, ter ćeš moć viditi,
kolicih jes tuđ kraj zatravil na sviti.

76.

   Rad tebe, gospođe, vjeran ti biv sluga,
ne šteđu, da dođe na mene sto tuga.
   Znam, da ti, ka veliš sam' se cvit gizdavi,
da mene sve želiš rad velje jubavi.
   Ne šteđu života, za skratit moju čes,
istom tva lipota da mirna s mene jes,
   života rok moga, ne branju, da mine,
istom glas da tvoga počten'ja ne zgine.

77.

   Uhiću pticu ja i stavlju pod zatvor,
ka misli, kao bi tja uteći moć na dvor.
   Svaka zvijer trud pati ter prija zlu boles,
za slobod imati, ka toli vridna jes;
   a ja, vaj pod nebi, jak taj stvor jedini,
ki zatvor sam sebi sagrađa i čini,
   u srce u moje zatvaram tvu diku,
za ne moć, gospoje, uteć ti u viku.

78.

   Na grani kad stoje od duba zelena
ki slavic uspoje sva pjen'ja medena,
   tad stari plač svoj, znaj, ponavlja u sebi,
ki njekad na svit saj patit mu trijeba bi,
   i cvil taj on slidi toliko na sviti,
koliko jur vidi da može cviliti.
   Tako ja, kad poju nebavac pjesnim tim,
ne poju, nu broju me tuge, ke patim.

79.

   Prikrati svoje dni sred ognja bez boli
sagunski puk oni, ki vjeran bi toli;
   Katon se na sviti sam rukom svom ubi,
toliko sgubiti slobod mu mučno bi
   Nalip hud kti popit Sofonisba zvana,
Rimljanom za ne bit u robstvo podana,
   na sluštvo već mrzi, neg na smrt, ku spravi
kraljica, na prsi ka zmiju postavi;
   silim se a ja, vaj, sve život moj dliti,
za druzim na svit saj u robstvu služiti.
   Istina da li je toj, da li se dostoja,
da ja vik jesam tvoj, a da ti nijes moja?
   Kroz tve zlo hotin'je, o moćna ljubavi,
slipo ti želin'je u srce me stavi.

80.

   Lipota tvoja taj i slavna tva dika
trpiti na svit saj neće ti do vika;
   dokli cvit mladosti sad združen s tobom jes,
uživaj radosti, uživaj dobru čes;
   nikako na sviti tve vrime ne gubi,
kti toga ljubiti, ki tebe sve ljubi.
   Brzo ćeš viditi mraz i zimu priku,
ka ti će odniti svu lipos i diku,
   a kad ti sgine tja od ljeta taj hvala,
u pakao iz raja, naći ćeš, da s' pala,
   ter tva čes ljuvena kad bude izit van,
izvan se bremena brinućeš, a zaman.

81.

   Nigda ti oganj moj ne ktjeh ja odkriti,
ki kroz plam ljuti svoj sve me ište spržiti,
   bojeć se toga dil za hudu čes moju,
da ne bih razgnjivil kakogod svis tvoju,
   ka bi stvar bil' uzrok, od šta svak bljude se,
da većma moj prijerok uzmnožit bude se;
   nu veće trpiti ne moguć ovi jad
silan sam ja riti liposti tvojoj sad:
   o cvite gizdavi, u meni čuju, znaj,
rad tvoje ljubavi, gdi sve mrem na svit saj
   i ne imam radosti ja ine na sviti,
neg kad tve liposti gdi budem viditi.
   Molju te, čin' za toj za skratit me trude,
prid tobom uzdah moj da mjesto nać bude.

82.

   O vilo čestita, ku slavno svak poje,
uresu od svita i dobro sve moje,
   pokli u mu svis stavit tač hotje hud poraz
liposti tvoje cvit, ki cafti svaki čas,
   tvoj ures izbrani, molju te, da meni
s pogledom ne brani taj celov medeni,
   celov, ki tolikoj mio mi jes i drag,
da mnokrat život moj rad njega zovu blag.
   Taj ti sam ištu dar za ljubav, ku t' nosim,
van koga inu stvar ni žudim ni prosim.

83.

   Ja ti ću svakoje dat slave, ljubavi,
er srce u moje svet plamen postavi,
   plamen, kom zle oči svaki čaš zavide,
a mojim uzroči, da na svit raj vide,
   raj, koji način jes, da svis me kriposti
razbirat može čes sgar višnje svitlosti,
   svitlosti, rad koj e za ti plam počteni
tebi se dostoje hvale, kim svrhe ni.

84.

   Ljubavi, ne mnju vik, da lipšim, dobro znaj,
uzlome bi človik zavezan na svit saj,
   nego sam ja sada videći, da mene
tač lijepa stvar vlada u želje ljuvene,
   ke toli hvaljene jesu sad u meni
i toli počtene, da ništor draže ni;
   jer slava, kom slovu, svudi mi svitlo sja,
vrhu svih gdi zovu ljuvenih blag se ja,
   Ljubavi, koje čes silna svud doseza,
pokli me u taj vez tvoja čes zaveza,
   moću rit u svakoj od svita ja strani:
blažen stril budi tvoj, kim srce me rani.

85. GOSPODINU MAROJU MAŽIBRADIĆU.

   Ti, koji skrovene u svakomu cvitu
potaje ljuvene mož znati na svitu,
   ki na dni na naše u čudnu načinu
razabrat od laže umiješ istinu,
   reci mi, boga dil, ka me stvar potište
sliditi onu vil, ka mu zled sve ište?
   Ako je rič onaj pravedna, ku vele,
da ljudi na svit saj sve dobro vik žele,
   i ako dobro jes ona me pod nebi,
zač srce zlu boles sve ima u sebi,
   i srcu stvara zled ako mi očima,
zač k njoj gre moj pogled, ki ta jad š nje prima?
   Molju te, ne brani riti mi sve uprav,
tako te ne rani zlom ranom zla ljubav.

86.

   Izbrani cvite moj, ki se čas ma brojiš,
spomen' se, cvitje toj, ko sveđer ti gojiš,
   koliko kratak hip njegova zelen taj,
i njegov ukras lip jur trpi na svit saj,
   i kako na brime ubrat ga bolje jes,
neg da moć od zime skrati mu slavnu čes,
   ne dajuć cvitja sgar za ino nam nebesa,
neg da se kagod stvar njim na svit uresa.
   Tač i cvit slavni taj tve dike jedine
ne trpi na svit saj, neg naglo sve gine,
   i koli bolje jes ubrat cvit mladosti
pri, neg ga huda čes zle satre starosti,
   staros, ka ni nami ino vik na svit saj,
neg čemer s tugami i s jadom plač i vaj.

87.

   Cvite moj, cvit oni vrhu svih gizdavi,
ki meni pokloni u biljeg ljubavi,
   sveđer ga u vodi hranju ja studeni,
da ne bi kaogodi uvenul gdi meni.
   Nu tuj ga zdržati ni voda ne ima moć,
da svu čes ne krati po vaz dan i svu noć,
   ka mi stvar sve čini razborno misliti,
moj cvite jedini vrhu svih na sviti,
   da sve er cvit od tvoje izbrane lijeposti
suzami od moje goji se mladosti,
   ne moreš kroz kripos nijednu ti stvoriti,
da tvoja sve lipos ne gine na sviti,
   lipos, koj sve vrime vrijednu čas odnosi,
jak vihar sred zime kad zelen gdi kosi.

88.

   Mogu se blag zvati, gizdava ma vilo,
kad počnem gledati tve lice pribilo.
   Drag mi je tvoj pogled, pogled tvoj ognjeni,
za sve er mi stvara zled u želji ljuveni;
   er kad se stvar draga ljuveno pozire,
slatko se primaga, a slađe umire,
   ter oči me nigdar prem željne na sviti
van tebe nijednu stvar ne žele viditi;
   ti si njih blaženstvo i drag mir u trude,
van koga kraljevstvo ino vik ne žude.

89.

   O cvite svih gospoj, koj slike vik ne bi,
ako ja pogled moj gdje svrnem proć tebi,
   također na mene i tvoja lipos taj
sve oči ljuvene obrne na svit saj.
   Ako što govoru, besjedu mu dzoriš,
to li smih ki tvoru, i ti ga tuj tvoriš,
   i tako meu nami tva lipos ljuvena
mnozima željami meni je takmena.
   Od tebe nu ako ja pokonju prošu slas,
gluha se čas tvoja satvori u taj čas,
   ter moj taj vaz govor, s hitrinom takom greš,
kroz njeki čudan stvor na drugo izvrneš.
   Ljuvena ma hvalo, molju te za ljubav,
razmisli ti malo, činiš li toj uprav:
   vodu mi stavi ti kod usta, a kad ja
hoću se napiti, odnijet je budeš tja.

90.

   O sunce s neba zgar, koga zrak jedini
na zemlji svaku stvar prosvita i čini,
   k nebeskoj visini hoti se vratiti,
zač svitlos sad tva ni potrebna na sviti,
   er svitle dvi zvizde na zemlji sad sjaju,
od raja ke gizde sve sobom imaju,
   kojih zrak sveđ more prosvitljat, dobro znaj,
svit, zemlju i more i višnji vječni raj;
   i kako čes tvoja sunce jes na svit taj,
tač i vil jes moja sunce pak na svit saj.
   Još čijem tužu ja budući ti doći,
za meni vlas tvoja bit s kegod pomoći,
   ter studen mniš mramor od srca užeći
one vil, ka umor može se moj reći;
   koj moji ognjeni uzdasi za mal čas
ne imaše sve svoje dni moć sgrijat studen mraz.
   Molju te, vrati se k nebesom tvoja moć,
zač malu, vidi se, da mi dat mož pomoć,
   er oganj, mogu reć, srce me taj ima,
da mogu tebe užeć zrakam svim s tvojima.

91.

   Ljubavi, koje vlas na svit se svud slavi,
za što me u poraz ovako gork stavi,
   ovako gork stavi, da nebog tužan ja
vrhu sve naravi ne vim nać pokoja?
   Ne vim nać pokoja, ar meni ne daš vik,
da moja gospoja stvori mi vrijedan lik,
   stvori mi vrijedan lik, neka ja na sviti
mogu se sve človik tužan zvat i riti.
   Tužan zvat i riti nu bi bil' dvaš bolje,
da budem umriti, neg cvilit s nevolje,
   neg cvilit s nevolje, ka kroz nje žestok vaj
srce me zlo kolje jadovno na svit saj,
   jadovno na svit saj jer život tko vodi,
ne žive vijeku taj, nu mrtav sve hodi.

92.

   Nijedan ni človik nijednoj vil pod nebi
tuj ljubav nosil vik, ku nošu ja tebi;
   er da sam u raju, rjeću ovo sad smino,
gdi duše imaju blaženstvo jedino,
   a da s' ti pak doli u paklu, svaki duh
gdi grijeh svoj boli za zli svoj neposluh,
   u raju ne bih stal, nu taj čas, moguć ja,
sljezal bih u pakal tuj, gdi je čes tvoja,
   za moći u vike kon tebe živiti,
kojojzi ni slike viku bil' na sviti.

93.

   O ti, ka s' život moj, smirno te ja molju,
ne čini, tolikoj ljuveno da bolju;
   nu meni da' pomoć, kako ću moći ja
odagnat mu nemoć od mene dalek tja,
   ka mi vik pokoja ni mira ne daje,
neg hoće, svakoja da me zled skončaje,
   da ti tko u družbu ne reče kazaje:
ovo, ka za službu slugam svim smrt daje,
   ka bi stvar uzrok bil', da na se ti sama
gnjivno bi pomrzil' od muke i srama
   Vrijedan red daj za toj, kako ć čas tvu shranit,
a tužni život moj zle smrti obranit,
   od dobra neka t' glas ostaje na sviti,
ki čudnu ima vlas čin't' ime živiti.

94.

   Kad tvoju ljuvenu gdi lipos ja viđu,
rad koje sve venu, uzdišu i bliđu,
   velju ti u istinu, mni mi se vidjeti
jednu stvar jedinu neumrlu na svijeti;
   i zriv tvih oči zrak vazel bih umriti,
prid bogom goru pak za dobro moć riti:
   lipotu rajsku ja vidil sam na svit saj,
kojoj se dostoja takmiti vječni raj.
   Ma kako, raju moj, mogu ja umriti,
ako je pogled tvoj život moj na sviti?

95.

   O cvite nemili, ki kroz tve zlo dilo
srce mi prostrili odveće nemilo,
   ki je toj razlog prik, ja tebi krv moju
ne branju, da je vik zapovid na tvoju,
   a ti neć milosti ni malo da stvoriš
mojojzi mladosti, ku jadno sve moriš?
   Još ufam u boga, da se ćeš kajati,
kad mene neboga uzbudeš strajati,
   i da ćeš kroz tugu u suzah još riti:
kak' ovo ktih slugu čin't' virna umriti,
   koji mi tuj ljubav nosil je na sviti,
da za me kti jur prav nepravo umriti?
   Nu meni taj kasna milosti biće har,
a tebi lje časna neće bit nikadar.

96.

   Srid oči tvojih ti, od svijeta ke s' ures,
vidiš se nositi njekoju taku čes,
   da, tko te pozriti uzbude kon sebe,
siliš ga, ljubiti da počne on tebe;
   a pak se videć ti ljubljena za time
na nj počneš mrziti s načinom čudnime,
   i toli žestok vaj ti njemu tuj tvoriš,
dokli ga na svit saj prem sasma umoriš.
   Tim božju s neba sgar sad molju ja kripos,
da meni ovu stvar dopusti za milos:
   pokli t' je srcu jad vidit se ljubiti,
da t' počne svak od sad na svitu zlo htiti,
   neka tva veće čes, nemilos ku slavi,
ne daje zlu boles u mjesto ljubavi.

97. JEDNOMU ZLOĆUDU ZLOTVORU.

   Kako ti želiti i hotit dobra moć
mogu ja gdi mi ti za dva dni dobra hoć?
   Stvar se taj dobrima ne prima jur nigdje,
ljubi me, kao s' ima, ali mi sve zlo ktje',
   zač stvoriv inako i bivši tač prem hud
činićeš, da opako izvrnem ja mu ćud,
   ter ću bit, zleče moj, pravedno potaknut,
da budem riti toj, što ne bi ti rad čut;
   er ako srama vid tvoga ni zlo tvorit,
manje će mene stid oda zla govorit.

98. JEDNIJEM HIMBENIJEM PRIJATELJOM.

   Na ove tamne dni već ni moć živiti,
prijatelja verna ni sad nigdje na sviti.
   Sad je svud nepokoj, ni veće vesel'ja,
prođe tja vrime onoj od dobrih prijatelja;
   prijatelji od danas štogodi jur čine,
kroz njeku skrovnu slas himbeno sve hine.
   Jes tkogod, tko kaže ljubit te s ljubavi,
a li pak sve laže u tomu, što pravi.
   Ovi svit, mogu reć, kao dobro vidi se,
sve što se stara već, sve zlobniji čini se.

99. ISTIJEM.

   Ka je ovo huda čes, ku čuti sad ja rijeh,
da danas malo jes prijatelja dobrijeh?
   Taj kaže ljuveno tvoju čes ljubiti,
a od tud pak himbeno ište te sgubiti.
   Taj mnokrat još veli, da dobrom tvojime
vazda se veseli s načinom čudnime,
   nu kad pak upazi, da t' ka stvar dobro gre,
tad ga zled porazi, da s tuge smrtno mre.
   Čina su himbena, a kažu ćud milu,
svaka rič takmena ni k srcu ni g dilu;
   jezikom kažu med, a u srcu imaju
nalipa hudu zled, kom sve svit skončaju.
   Tim pravo bog vika: proklet bud' človik taj,
u umrla človika ki se uzda na svit saj.

100. ISTIJEM.

   Zle ti su postale na svitu sad zloće,
veliki ni mali ni pravo da hoće.
   Pogibe sva vira na svijetu meu ljudi,
svak drugu zapira; da u čem god naudi.
   Ni reda, ni mira, ni prava razloga,
ni da se ozira veće tko na boga.
   Puno je sve jada u taju skrovitu,
uzdat se ni sada ni u koga na svitu:
   taj kaže ustima, da t' dobro satvara,
a u srcu pak ima tisuću privara.
   Tim živit daleče bolje jes s ljubavi,
neg da t' se zlo steče š njih hude naravi,
   ar živuć muke sve pati van vesel'ja,
ufan'jem tko žive od tacih prijatelja.

101. KAŽE LAŠTVO PRIJATELJA DANAŠNJIH.

   Tko je tač nesvijestan na svitu od ljudi,
ki će rit, prijazan da danas ne udi?
   Tomu, ki tako nuli, pravedno ja velju,
da vjere sada ni u nijednom prijatelju:
   prijatelji svi slide danas te, ovo jes
istina, čijem vide, da je s tobom dobra čes,
   a netom na sviti sreća ti pogine,
prijatelji svi t' se ti zločinci učine.

102. JEDNOMU NEPRIJATELJU, KOJI SE RIJEČIMA PRIJATELJ ČINJAŠE A DJELIM PAK SVAKO ZLO TVORAŠE.

   Ti, ki si vazda bil od ljudi tamnilo,
kako si jur hotil, tako t' se sgodilo,
   er človik zao kad čini zled nepravu,
mnokrat mu iznenad zlo pade na glavu.
   Ja t' rekoh: sa mnom skok ne skači, zlotvore,
er što vi neposkok, već skočit ne more.
   Ovo je bil'je me, ovo je jur moj red,
tko hoće slatka me, slađi sam, nego med,
   ko li me grka kad poželi koji hip,
grči sam nego jad i čemer i nalip.
   Ne mogu himben vik ja kako ti biti,
inako, mnju, človik ne bih se brojiti.
   Tim na svit blago je me uživat puštuju,
da jaci dvore me a mudri svjetuju.

103. JEDNOMU ZAVIDNIKU.

   Ljuven trud satvoril ni te tako bleda,
neg te je napunil' zavidos zla ijeda,
   zavidos, koja bdi s tisuću očiju,
da tuđe zlo vidi, ko dobri zrit kriju.

104. ISTOMU.

   Zavidos, jadni crv u tebi vidi se,
iz žila gdi ti krv sve sisa i grize.
   Tamniče, ne vidiš zled tvoju pod nebi,
ti svima zavidiš, a nitko vik tebi.

105. ISTOM.

   Človiče, ki tvu vlas ne braniš sgubiti,
istom da tuđ poraz mož kako viditi,
   bil je uzrok, da t' ma čes, ke me bog dobavi,
u srce zlu boles s čemerom postavi.
   Nu meni toga rad, tamniče hudi moj,
malo se haje sad, hoteć mi zlo za toj;
   er sjena kip slidi, a hudi nenavis,
prid znanim ki blidi razumnu svaku svis.

106. JEDNOME, KI PJESNI ŠIŠKOVE I DŽORINE OSVOJAŠE.

   S napravam čudnime bješe se jedan dan
tim perjem tuđime uresil crni vran,
   i lip se on takoj videć kti otiti
od ptica u ta broj, ki lete po sviti,
   ke, kako vidješe njegove tuj dike,
meu sobom sve rješe: oh lipe prilike,
   na perja, ka ima, mogal bi svak riti,
nad pticam da je svima on sam kralj na sviti.
   Od perja nu tega kada var vidiše,
velik rug vrh njega u smihu stvoriše,
   pak taj vas ptica broj ize sve pero van,
bez perja ter takoj osta go crni vran,
   veleći: svakome takoj bud' na sviti,
ko časti tuđome ište se počtiti.

107. JEDNOMU, KI NIŠTO NE UČINI, A TUĐE SVE HULI.

   Jadovni zleče moj, zavidos s kim bjesni,
za zle prem tolikoj ne scijeni me pjesni.
   Ak' u njih ni sada onijeh sve riči,
kim staro njekada brijeme se tač diči:
   "Svitlušto sunačce, rozice, diklice,
ljuveno srdačce, grimizna svilice,
   za što me tač verna ostavi, moj venče,
krunice biserna, moj zlaćen prstenče?"
   U ova vremena, moj hudi tamniče,
druga sad imena naše pjesni diče,
   jer jak lis u cvitju, tač nijedna na svit saj
u jednomu bitju ne trpi običaj.
   Također i riči, kime se jur njekad
stara svijes diči, u scijeni nijesu sad,
   i ove sad, ke veće jesu, znaj, scijenjene,
s vremenom bit neće od druzih primljene.
   Razliki svit ovi, ki trpi svoju čes,
sve večî i novî, što godi na njem jes.
   Tim ne kteć rug biti svijem spjevcom na svit saj,
kad što hoć huliti, prî dobro razmišljaj.

108.

   Rasrdiv ljuveni Ljubav se sa svu moć
i videć, da meni ne može vrha doć,
   otide u taj čas, za mene moć strti,
ter združi svoju vlas s nesrećom i smrti.
   S prva mi zla huda ljubav da prem tolik
velik jad pun truda, da odahnut ne mnju vik,
   a ucvili tač me boj zlohude nesreće,
da veće život moj bit vesel vik neće;
   pak smrt, ka ne ima razbora naravi,
s najdražim mojima svime me rastavi.
   Kolicih prikrati vaš taj sud nepravi
s nesrećom, zla smrti i huda ljubavi!
   Tim čudo ni, lipi drum znan'ja da gine,
er buduć svi slipi bez znan'ja sve čine.

109.

   U putu za moj vaj srekši se sastavi
smrt jadna, ljuta taj s čemernom Ljubavi,
   ter kada svitlos proć od sunca vidiše,
u jednom stanu noć jednaga dijeliše.
   S jutra ustav pak rano, kad se tme odile,
meu sobom neznano prominiše strile,
   i cić er vele se svi slijepe naravi,
za grehe od te se nijedan njih ne stavi.
   S starcome ja u toj idući jur tada
opregnu smrt luk svoj, da njemu smrt zada,
   a Ljubav proć meni strili se svom strilom,
cić da me po sve dni plač mori mukom zlom.
   Tim ja, ki dar prošu prid očim tvojime,
u licu smrt nošu s bljedilom čudnime;
   a taj, ki pravedno imaše umriti,
za tobom neredno vidi se smamiti.
   Tako t' se na svit saj, sgodiv se saj smeća,
za bud moj plač i vaj promini ma sreća.

110.

   Molju te rad boga, o moćna ljubavi,
ali me tužnoga života izbavi,
   ali me onoga cvita ti dobavi,
na svitu glas koga sve slove u slavi.

111.

   Pokli me izbrani ures tvoj gizdavi
toliko izrani čemernom ljubavi,
   molju te, ne brani, da tko te sve slavi
u miloj tvoj shrani, da se drag tvoj pravi.

112.

   Zlo ti sam jadovan, vaj meni, nebogu,
uhitit svu noć san me oči ne mogu.
   Ti sad spiš, a meni, toj hoće ma vira,
tvoj ukras ljuveni sve se u san prizira,
   ter s' u odru vrću tja sve s čela na čelo
scijeneći naći ja tve lice veselo.
   Ni dosta, da obdan nož stavljaš mi u dušu,
nu mrklom noću još činiš me, da tužu.

113.

   Od mora tužni rat smiri se u vodi,
ako ne vazdakrat, a ono kad godi;
   nejaka morska plav, u moru ka gine,
na kraju gdi god stav kad godi počine;
   od zime studene silna moć taj jaka
kad god mrak odždene od crnih oblaka;
   u gori još pustoj žestoke sve zviri
kad godi tih pokoj veselo samiri;
   a mlados, vaj, moja meu mlaci jur svima
za mal čas pokoja ne može da ima.

114.

   Gospođe, hotij oć
taj rat zli srdžbeni,
   ki nosiš proć meni,
er zdrišit ne ima moć
   hudi tvoj gnjiv neprav
uzal ti, u ki nas zavezat kti ljubav,
   za biljeg od vire ka naše toj tvoje
srce mi ktje dati, a tebi jur moje,
   i tač nas zaveza uzome svojome,
da sam vik s tobom ja, a ti tođ sa mnome.

115.

   O zvizde ljuvene,
gdi ljubav sve drži sve strile ognjene,
nijeste li vi oni
tatovi skroveni,
ki srce ukrasti hotjeste jur meni?
   Nijeste li one vi, ke vašim pogledi
ktiste plam užeći,
u komu goreći
srce mi na konac huda smrt odredi?
   Odnim'te za malo
s mene plam taj vrući, da ne bi skončalo
kao godi jur mene vaše toj nemilo
činjen'je i dilo,
   pak srce vrat'te mi, ko ukrast nebogu
   htiste mi, bez njega er živit ne mogu.

116.

   Viđu sad, za ures tvoj, o mila Ljubavi,
da u rusi u ovoj gnjezdo tve postavi,
   u koje stvor svak blag, cić er su nje žile
s lipotom razum drag i dike sve mile;
   u svako ter vrime cteć među granami,
jaoh, ranjaš srce me oštrima dračami,
   a ne daš vik na svit za službu, ku t' tvorim,
da od nje daj jedan cvit u platu izdvorim.
   Na svitu ovomu, Ljubavi, tvoja moć
ako ćeš svakomu da možeš vrha doć,
   nositi već nemoj taj tvoj stril izbrani,
neg drača tizih broj, kim srce me rani.

117.

   O dubje zeleno, meni sad recite,
što tako skroveno me sunce držite?
   Spletoste vi grane gusto tač na sviti,
da meni sve brane sunce me viditi.
   O huda dubravo, z dubjem tim tvojime
mrak činiš nepravo očima mojime,
   kroza što, zle sjeni, kroz taj vaš hudi mrak
ne date vi meni zrit sunca moga zrak.
   Vi ste uzrok, da oči me, na ke sjen pride,
jaoh, sunca s istoči željnoga ne vide.
   Sunce me, ko ima moć, čim mi zrak svoj dili,
da stvori tma se noć u svital dan bili.
   Zlo gvozdje vidjela na tvom tom korijenu,
pokli mi s' zrak skrila u svoju tuj sjenu!
   Pravo ti ja velju, da ću još na svijeti
na moju svu želju sunce me vidjeti,
   er ne mož tolikoj ti gusta vik biti,
da kad god uzdah moj neće te razbiti.

118.

   Ako me svaki dan to huđe ti moriš,
cić žešće ljuven plan da u meni razgoriš,
   znaj, tvoreć srdžbeni gnjiv mi tač nepristav
mogla bi u meni zgasnuti svu ljubav,
   er srdžba nemila, mnokrat se vidilo,
gospodi skratila službeno da je dilo.

119.

   Ne mogu neg riti, pokli me sad slišaš,
prida mnom koli ti velmi zlo sagrišaš,
   zapričav sveđer put kroz hude tej stvore,
da dragu drag u skut vidjet se ne more.
   Višnji bog učinil s načini čudnima,
vik da tvoj ljuven cvil pokoja neima.
   Toj neka po tugi tvoj umiš pak bolje
razumjet put drugi sve tuđe nevolje.

120.

   Ja onu, ku sliđu, ostavit odlučim,
ali u tem pak viđu, da se man sve mučim,
   er kad smih tvoreći pozor mi obrati,
u srce plam veći opet mi povrati;
   nališe rič milu kad s time sadruži,
satvori dvaš silu veću mi u duši.
   Tač ljubav sve gore dava mi već, muke
zaradi pokore od moje odluke.

121.

   Ktil bih rit ja tvomu razumu naredno,
u srcu što momu sve držim skroveno,
   a to jes, u čudnoj er muci umiru,
kadgodi pozor tvoj u željah poziru.
   S počten'jem čas tvoja i sramni još stid moj
bil je uzrok, da ti ja nijesam vik rekal toj;
   nu bi ktil, željo ma, od tebe tolikoj,
domisliš da sama misli se ti mojoj.

122.

   Misleći ja nebog o tuzi ljuveni
sve htin'je i razlog kara se u meni,
   u tomu ter boju čim mene rat mori,
za koris za moju razlog mi govori:
   Serena pjesni čut toliko ne hodi,
er to ni pravi put, na nebo ki vodi.
   Odagni ludi san, ter malo pozira',
ne vidiš svaki dan, kako se umira?
   A ktin'je pak veli: ne vjeruj ništa toj,
kteći da veseli život se sve dni tvoj;
   nu tvoje sve na svit ti srce postavi,
da je već zaslužit podložno ljubavi.
   Tako t' me sve mori od dvjeju gnjivan boj,
i sumnju, da gori dobiće razbor moj.

123. JEDNOMU SKUPU ČLOVIKU.

   U paklu nahodi stvar se ova neumrla,
človik go u vodi gdi stoji do grla.
   Dni mu se zlo traju greznući sred vira,
usta mu pucaju, od žeđe umira,
   i kad se napiti oči mu požude,
voda mu otiti daleko tja bude;
   vrh njega pak voće tuj raste na grani,
ko ubrat kad hoće, grana se odstrani.
   Od tebe, skupče, toj pripovis sve veli,
ki vik hoć, da duh tvoj od veće sve želi;
   čim blaga dosta imaš, skupos te tač vlada,
pri njemu da umiraš od žeđe i glada.
   Koja stvar vik na svit huđa se može rit,
uboški neg živit, za bogat pak umrit?

124.OVU PJESAN IZE IZ MARCIJALA, U KOJOJ KAŽE, DA SE PRIJATELJOM DAROVI POKLANJAT IMAJU.

   Znan lupež it diže pjeneze svaki dan
a oganj zli užiže od dvora našijeh stan.
   Dužnici na saj svit tako se podnose,
da mnokrat svu dobit i z dugom odnose.
   Tko sijevom livadu neplodnu nasadi,
od nje pak u jadu ni sjeme ne vadi
   Himbena zla žena od hipa do hipa
svojega ljuvena nemilo rasipa.
   A val, ki prolijeva po morskoj pučini,
krcata jur drijeva razbijat sve čini;
   nu sreća ne ima vik gospodstva nad time,
dariva što človik prijateljom svojime.
   Blago, ko daš njime, ne mož ga sgubiti,
ar s tobom sve vrime vazda će živiti.

Prema Marcijalovoj pjesmi (V. 42).

125. KAŽE, KAKO ČOVJEK POKOJA NE IMA NA SVITU.

   Spjevalac stari broj stvar ovu nam poje,
da u strani pakljenoj, zle duše gdi stoje,
   jes jedan jur človik, kojega višnji sud
osudi, da ima vik patiti ovi trud
   za svoj vaj pokore, da valja jean kami
na jedan vrh od gore svojima rukami,
   i u svojoj kad boli gori ga uzvali,
da mu se niz doli opeta obali,
   i tuj jad njegova truda se ne skrati,
nu opet iz nova počne ga valjati.
   Tač hoće višnji sud meu dušam tim zlima,
da njegov viku trud pokoja ne ima.
   Što je ino duša taj, ka u zlu dni traje,
ner človik, koga vaj svita sve skončaje?
   a kami težki jes nevolja neprava,
ka mu sve zlu boles s čemera zadava,
   ki u noćni dignut mrak scijeneć zled sve rane
druga mu sjutra pak iz nova osvane:
   dobro mu još tuga jedna, vaj, ne mine,
a za njom pak druga on čas ga dostigne,
   svakomu ter se mni, da viku do vika
trudnije ništo ni nevoljna človika.

126.

   Pripovis jes njeka, da pastir jednome
divjega človjeka dovede domome,
   i u to er vrime oda svud sniježaše,
pristupit kti š njime, gdi oganj goraše,
   ki sunce svijetlo sgar on da je jur mniše,
er ognja prije nigdar vidio ne biše,
   a oganj, gdi je zima, i sunce na sviti
velmi su očima prem mila viditi.
   U oganj tuj, gdi sjaše, ne mneć se oprlit,
skočiti ktijaše, za moć ga zagrlit,
   ter jošte ljubiti; nu pastir taj znani
tuj satvar stvoriti veleć mu zabrani:
   izvrni tvoj stupaj ter k ognju ne hrli,
inako oganj taj svu ti put isprli,
   ter ćeš znat, da oko što lijepo gdi sudi,
sve paka žestoko toj srcu naudi,
   i da ga gledati pomaga zdaleče,
nu u nj hoteć ticati na blizu zlo peče
   priči riči ovej svud uče, gdi hode,
pribludne mlace tej, ki bludeć dni vode,
   ljepota ženskih zrak koliko gledati
mio je, toli pak zao je prem kušati.

127.

   Čim svitli s neba sgar sunčani vječni zrak,
zamirno ovu stvar u suncu vidi svak:
   kad bježi ki človik tekuće napride,
njegova sjena vik za njime da ide;
   kad li se stavi pak tjerat ju za time,
prid vjetrom jak oblak da bježi pred njime.
   Čim žegu nas plami tej mile ljubavi
i žene meu nami take su naravi,
   kad od njih ljuven dar budemo prositi,
tad one nijednu stvar neće nam stvoriti,
   kad li pak upaze, da što nas ki neće,
tad se one poraze velmi zlo odveće,
   ter s veljom silosti proć htjen'ju našemu
hoće nam milosti stvarati u svemu.
   Dafne lip sunač zrak od Feba bježaše,
Narčisa a Eko pak, čijem bježi tjeraše.
   Svakoja tim žena vazdakrat na sviti
čoeka da je sjena, može se vik riti.

128.

   Cvite moj gizdavi, ne gnjiv' se svis tvoja,
ako ti tko pravi, da druge gledam ja.
   Višnji bog odzgori nam oči, ke imamo,
za drugo ne stvori, neg da njim gledamo.
   Pravo ti sad velju, sve vile, ke gledam,
da niednoj mu želju na dvorbu ja ne dam,
   ni mi vik može ulis nijedna njih u misal,
razmi ti, koj mu svis svu jesam zapisal,
   tako mi višnja vlas dal' duga vremena,
uživat s tobom slas od dobra ljuvena,
   kako svim tvoru ja rug na svit vilami,
toli me svijes tvoja zamami željami.
   Tim sumnju ostavi i digni taj zli vaj,
kome slas ljubavi sve gine na svit saj.

129.

   O srićo, o smrti, o silna ljubavi,
da li me satrti vaša se moć spravi;
   o zvizde nemile, o svite himbeni,
da li mi zle sile daste jad pakljeni;
   da li mi mira vik nećete vi dati,
vrh tužnih da človik budu se ja zvati?
   Ne bi li vam dosti, da po se svaki vas
bude mi gorkosti stvarati svaki čas?
   neg li se ujedno svi htjeste sastati,
za moći neredno već mene skončati.
   Bil' bi mi dvaš bolje, da budu umriti,
ner sveđer zle volje u srcu nositi,
   er smrt, ka kroz svu čes stvoren'ja sva kolje,
na svitu svrha jes od svake nevolje.

130.

   Veliko, prem velje na ovi dan hvaljeni
radosno vesel'je čuju sad u meni,
   tolike videći milosti i hvale,
po dobroj moj sreći da mi su dopale.
   Nu pokli za naš vaj, kao mudri svi znaju,
sve stvari na svit saj promjenu imaju,
   molju te željome, o bože jedini,
nesrećom malome ovu čes zamini.

131. UMRLIM U TUGAH RAZGOVOR DAJE.

   Človiče, moj ti svjet ne čini zle volje,
da te tač sve na svijet zlosrdo nevolje.
   Miran daj misli red, zlu misal prikrati,
nitko ni, tko svu zled na svitu ne pati,
   ni vrime vik tugu svu na svit ne minja,
nu iz jedne u drugu svak čas se prominja.
   Ni voća, ni drva, ni trave pod nebi,
koja svoga crva ne ima u sebi;
   ni človik na svit saj bez misli vidi se,
da kroz svoj ki god vaj svoje srce ne grize.

132.

   Vil ona, ku tiri jadovni moj stupaj,
žestocih od zviri rodi se na svit saj,
   zmije je jadovne njih mlijekom hraniše,
a trave otrovne s čemerom dojiše.
   Milosti vik ne da, er molbe ne čuje,
koga god pogleda, svakoga otruje.
   Ne može nać se lik žestokoj nje rani,
ljudckom se krvi vik uzdrži i hrani.
   Ona je vrh vila svim velmi van puta
ohola, nemila, žestoka i ljuta.
   Nje dvoreć pogledu, u kom je jadan zrak,
upiši na ledu, na ognju prigri pak.

133.

   Od kosi dva prama, koraljne dvi usti,
iz kih se bez srama slatka rič izusti;
   dva luka, pod kima pozora dva stoje,
kim se vik reć prima, da svu čas dostoje;
   jabuke dvi mile, milo prem skrovene,
iz kojih sve strile izliću ognjene,
   čine mi na svit saj patiti nepristav
jadovni, grozni vaj za milos i ljubav

134. SVJETUJE LJUDI, DA VEOMA NE SMAGNU ZA ZLATOM.

   Človiče umrli, ne čini, život tvoj
za zlatom da t' hrli odveće tolikoj.
   Zla žeđa od zlata, ka mnozih zlo vara,
na saj svit nam vrata od slave zatvara.
   Ne hudi, zli poraz čime mi slidimo,
nam istim čini nas, da zlu čes želimo.
   Rad njega vazdakrat, inako ne scini,
na svitu zla se rat satvara i čini.
   Vridnos, ka š njime jes, u nidnoj ni scjeni,
protivna za što čes mnokrat ju promijeni,
   ter kad nas pak vrime životom rastavi,
sve naše tad ime u zabit postavi.
   Tim tamni taj nemoj općeni slidit drum
nu svrni stupaj tvoj na slavni taj razum,
   ki ti će, znaj, svudi, tve da su sve dike,
u usteh čin't' od ljudi živiti sve vike.

135. KAŽE, DA SUZE NIJESU LIK TUGAMI. IZETA IZ FILEMONA GRČKOGA SPJEVAOCA.

   S jadima suze lik da mogu koji dat,
človik bi ih imal vik na zlatu kupovat;
   nu ako vik suze ne dižu zli poraz,
plakati čemu se nemilo svaki čas?
   Na svit se sgađa tač, u ki se zla zbiše,
ili plač' il ne plač', boles se ne diže.
   Kako plod duh ima, tač boles ima plač,
koja se reć prima, da je srcu žestok mač.

Iz Filemonove komedije Sárdios.

136.

   Vaj meni nebogu, život mi sve vene,
već trpit ne mogu zle muke ljuvene.
   Ne da mi radosti vik ljubav jur ova,
ka ljutom gorkosti prije toga ne trova.

137.

   Čim platu it prošu služen'ja za moja,
u srcu mom nošu sve drugo srce ja,
   ko srce me sili kroz svoj plam jedini,
da ktin'je u dili njegovo sve čini.

138. JEDNOMU, KOJI SE IMAN'JEM SVOJIM SLAVLJAŠE.

   Človiče, ki reći možeš se oštar mač,
u tvoj se toj sreći oholit' nemoj tač:
   sve više čoek koli bude se dignuti,
ukinuv pak toli niže će padnuti.
   A sreća ima ćud, kad koga priblazi,
da ga pak kroz nje sud zlosrdo porazi.
   Zakona š njom prava nikada, vjeruj, ni,
dobra, ka nam dava, prominjat sve čini.

139.

   Žestoku ja ti se tjerati stavih zvir,
ka sgubit, mni mi se, da mi će svaki mir.
   Polako gredu ja, nu ona, ka preši
nagleći dalek tja, prida mnom sve bježi.
   Ako mi u ruke upade ikada,
činiću, da muke plati mi sve tada,
   muke, ke za nje dil prem trudno na svit saj
ja jesam jur patil slideći nje stupaj,
   ter gorči što poraz bude mi u trudu,
to ću pak veću slas uživat u bludu;
   to li je stić ne uzmogu, stavivši svu silos,
ovi ću dar bogu prositi za milos,
   ako je ki človik loveći u trudu
ustjera, da ju vik on slidi zaludu.

140.

   O bože ljuveni, jedini na sviti,
za milos sad meni, molju te, hti riti,
   je l' itko, da reći blažen se, kako ja,
može vik u sreći pod suncem, koje sja?
   videć, dar da oni, ki sam tač ja želil,
za ljubav pokloni jur meni moja vil,
   ke ures s lipotom i slave i dike
mojime životom vladaće u vike.

141.

   O moćna ljubavi, pokli me tva strila
ovako zatravi kroz ovu od vila,
   tako t' plam ljuveni i zlate tve strile
na svitu po sve dni slavljene vik bile,
   molju te ja milo, ne čini, da ima vlas
ijedno vik grčilo za smutit moju slas,
   neka, čim tja gredu dni kratke mladosti,
me vrijeme provedu u slatkoj radosti.

142.

   O moćna meu nami neumrla ljubavi,
kojoj plam s strelami na svitu svak slavi,
   mom srcu ni poraz, da ga si ranila,
ako tva mala slas toliko jes mila,
   slas, ka um zanosi, ter ne vim ja riti
stvar, ka se jur prosi meni sad na sviti.

143. VRH SREĆE.

   O pravdo prisveta o bože jedini,
nu gleda', prokleta zla sreća što čini:
   hoć' ona svakih tih, ki tebe it čtuju,
u mukah prem čudnih da vazda stanuju;
   a ti, ki proć tebi zledno idu svaki dan,
da sveđer pod nebi imaju miran stan.
   Bogactva, ka ima na svitu, vidi svak,
jednim ih vazima, a drugim dava pak.
   Nijedan vik krepak red na svitu nije u njoj
pravednim daje zled, a zlima tih pokoj.
   Nje huda tonota kroz nje moć srditu
vik krepka života ne ima na svitu.
   Ne mogu neg reći pravedno ja sada,
laživo hineći vas saj svit jur vlada,
   čijem čini, da vrvi zla boja tužni rat,
dostojstva ni krvi ne hoće razbirat.
   Zakona ne ima, istinu da brani,
mlace nam vazima, a starce zle hrani.
   Odluke sve naše i naša ufan'ja
zatvara u laže kroz zla nje vladan'ja.
   Bivši ona pod nebi na svitu po sve dni
nekrepka u sebi promjene sve čini,
   ter hudi nje poraz i obdan i obnoć
uzima svitlim vlas, a tamnim dava moć.

144. VRH SREĆE.

   Gledaj, srećo, moga jada:
ja većekrat bih u boju,
nu vik tako zledno u znoju
ne ostah ranjen kako sada.
   Veće puta putujući
ih po daždu u zloj snazi,
ma nigda me daž ne skvasi,
kako sada doma idući.
   Veće rijeka pješ prigazih
i zla ne imah u taj vas rok,
a sad, što ktih mao prit potok,
na zlu mjestu zlo se upazih.
   Mnogo travu brah godišta
konju momu po livadi
tođer, gdi se drača sadi,
i nigdar mi ne bi ništa.
   A sad svijesti s njekom slipom
ubrat kteći jedan cvit ja
skrovno iz kruga zla me zmija
peči u srce zlim nalipom.
   Ja iđah kako dobri taj drug,
ki ne sumnji nigdje, di je,
a ne scijenjah, da se zmije
pod cvijetjem viju u krug.
   I prije patih morske smeće
i vik prs me ne poboli,
a sad, što me mao val poli,
stuži mi se prem zlo od veće.
   Bez potrebe i u potrebi
ja većekrat bez zazora
plivah strašna, čudna mora,
i vik srcu zled mi ne bi.
   A sad što se, čudne stvari,
u jedan lokanj spustih malo,
u ruke mi veomi zalo
i u noge grč udari.
   Igrah mnokrat ja s vilami
u pustoši vihrijeh gora,
i u tem ne čuh vik umora
jak taj mramor tvrdi kami.
   A što sad mal s jednom stoje
skoknuh, tač me stavi u smeću,
da za vele dana neću
čut u meni snage moje.
   Mnogo voda pih po sviti
mutnih, i zdrav vazda jur bih,
a što bistre sad se napih,
za srce me zlo uhiti.
   Mnokrat mene žeđa zani
ljeti loveć proć daleče,
nu me ovako vik ne upeče
taj privrući zrak sunčani.
   Patih muke, trude i jade
i pri u njeke dobre me dni,
nu vik, jaohi tužnu meni,
trudnij ne ostah nego sade.
   Mnokrat ruse brah kraj vode
i ne bi mi zlo nikade,
a što utrgnuh jednu sade,
zlo mi drača dlan probode.
   Za toj vele: mnogiš satvar
u mao jedan čas stvori se,
ka pak, vjeruj, ne zgodi se
u vas čoeči život nigdar.
   Čudne ti si, srećo, ćudi:
čoeka gladiš dugo vrime,
a pak ga u čas jedan zlime
jadom tvoja zled utrudi.
   Njegda stoje kola tvoja
pravo, a njegda doli srte,
lje se u okolo vazda vrte
u neredu bez pokoja.
   Sad si blaga, sad srdita,
sad u ledu, sad u cvitju,
nekrepka si u tvom bitju
i u svem vazda promjenita.
   Puziva su i plaziva
tva blaženstva puna smeće,
za to se uzdat neću veće
u obećan'ja tva laživa.

145. U HVALU PASTIRA, KIH ŽIVOT JES BOLJI, NEGO SVI INI ŽIVOTI OD SVIJETA.

   Blago vami, o pastiri,
ki živete bez zlijeh volja
gdi sveđ teku pokraj polja
tihe vode bistri viri.
   Nijedan vas se it ne mori
oko vrata zlijeh građana,
ni oko dvorna toga stana,
gdi se pravda huda tvori.
   Vam taj vrli tere smini
boj ne daje zle pokore,
ni vas straši strašno more,
ko smrt mnozim prijat čini.
   Čim se ki vas pićom čtuje,
vi bez sumnje slatko ite,
er se viku ne bojite,
da tuj tkogod vas otruje.
   Vas zavidos ne skončava,
tuđe blago da želite,
er se samo veselite
o tem, što vam zemlja dava.
   Nije manje vami drago
grabit, trovat, klati i bit
za po smrti pak ostavit
ko neizmirno velje blago.
   Među vam se ne porađa,
ni mu date, da romoni
nepravedni nesklad oni,
ki meu sobom bratju svađa.
   Svaki od vas rado uživa,
za sve er nisu vaši stani
tim mramorim sazidani,
u kih zled se svaka skriva.
   Kad vam dođu koje prike,
u uboštvu se ne bolite,
ni u bogactvu oholite,
na jedan način živuć vike.
   Iz vašega draga obora
sjutra dzorom onda, kada
izvedete pasti stada,
drag se istok vam otvora,
   ar pasuće sve po gori
vam pastijerka vaša mila
ne da, da vam huda sila
od ljubavi vik zled stvori.
   S kome hode po dubravi,
ne imav nijedne vik boljezni,
vi spjevate slatke pjesni
u vesel'ju i ljubavi.
   Kad se dubje pak pomladi,
došadši vam primalitje,
sve razlike trave i cvitje
brat idete po livadi,
   ko za dobit mir željami
u vjenačce postavite,
pak njim čelo uresite
vašim gorskim tim vilami.
   Još pod sjencom od javora
vi na travi na zeleni,
gdi vjetrici sve studeni
vjetre hladeć zemlju zgora,
   na romonu ki slišate
bistre vode i studene,
u sne mile i žuđene
oči vaše zatvarate.
   Vami daju po dubravi
stada vunu, žita njive,
kim se čeljad činit žive
u vesel'ju i ljubavi.
   Za vas pčele na svit trude
med berući po tom cvitu,
ko je dano primalitu,
da gojiti rosom bude.
   Vi na volju vazda imate
grude sira, masla, mlika,
voća čudna i razlika,
koja ljeti uživate.
   Svako je vaše čudno dilo,
znano lozje vi režete,
koje mnokrat još penjete
na brijestje toj njih milo,
   na kom rasteć u tišini
slatki dava sok od vina,
kim se srcu sva gorčina
čudno sginut na svit čini
   Vaše čaše vi u slavi
gorskim cvitjem urešate,
kad zdravice napijate
u drag biljeg od ljubavi.
   I kad plandit ide stado
gdi vjetrici tihi hlade,
vi činite čudne tade
igre, za dan strajat rado;
   tere tako dobra volje
u plandištu, gdi igrate,
put biljega svi strijeljate,
ne bez plate, tko udri bolje.
   A čim igre tej se traju,
svi slavici, ki tuj stoju,
milim pjesnim, koje poju,
vam razgovor vesel daju.
   I kušavši rados velju
sa svim drazim tim željami
velmi milo jes tuj vami
trajat vrime u vesel'ju,
   gledav zraci čime peku
uz dubrave tej zelene,
bistre vode i studene
gdi romoneć slatko teku.
   Kad li pake zamirite,
da je došla s snigom zima,
s strelam, s mrežam i sa psima
svaka zvirja vi lovite.
   Kad li rabeć trud prijate
do bijeloga deri danka,
slas tuj milu tiha sanka
u pokoju uživate.
   A mi, jaoh vazda svudi,
mi građani na svit samo
život zao prem imamo
vrhu svijeh inijeh ljudi.
   Nigda nam dan ne osvita,
ki nam ne da sto zlijeh tuga,
a vami je vik za druga
sve blaženstvo sega svita.
   Pri nas jada svih je sila,
nam nesreća srce kolje
kroz svoje tuge i nevolje,
koje na nas sve posila.
   Od života sve tišine
slatke, mile vami dvore,
a nas jadi hudi more
ter nam život mrzit čine.
   Tuj imavši vi čes velju
svim se može blažen riti,
tko uzbude svoj voditi
život s vami u vesel'ju.
   Ovdi stojeć, dobro znajte,
ja životu velmi vašem
sad zavidim, čime kažem
slas, ku sveđer vi kušate.
   Poznav dobra, ka su pri vas,
mnozi jesu kralji bili,
ki su svoja ostavili
sva kraljevstva druzim u vlas,
   da ih budu gospoditi
sa svijem ktjen'jem i željami,
za svoj život među vami
moć veselo provoditi.
   I taj život još činiše
oni dobri prvi ljudi,
ki na svitu bez zle ćudi
vas svoj vijek provodiše,
   kada zemlja neorana
sama na svit plod davaše,
a iz dubja sve med vraše
svud okolo sa svih strana.
   Jašuć gorom, ka svud cćaše,
bivši život njih vidio
gospodičić jedan mio,
čim promijenit čes iskaše,
   tuj pjesancu sam pojaše.

146. GOSPODINU LUCI SORKOČEVIĆU I FRANU LUKAREVIĆU I ĐORĐU BARTOLI MILO POZDRAVLEN'JE PIŠE.

   Prijatelji moji drazi,
kojih narav svim darovi
vrh svih, od kih sad glas slovi,
velmi vridno prem ukrasi.
   Kripos vaša taj s nebesa,
kom sud vječni vas nadari,
sve otajne na svit stvari
razbiraje zgar doseza.
   Vi poznate, za što suh panj
ljeti zene povrh gore,
za što je slano sinje more,
zemlja teška a lak oganj;
   zač mjesecu tom jasnomu
sunce svitlos svoju dava
i zač mu je pak skončava
u svitljen'ju svom punomu.
   I put vrelu znate pravi,
kime može čoek na sviti
i po smrti još živiti
u vječnojzi sveđer slavi.
   Radi knjižne tej mudrosti
meu nam bivši ljubav mila,
ka kušat mi kroz nje dila
čini divne sve radosti,
   videć, gdi se spravno carne
i velike teške plavi,
kim se mjesto naše slavi
uputiše za tej strane.
   Zasve er nijeste u tom nadu,
ove stvari šlju vam tamo,
neka znate, kako amo
mi živemo u ovom gradu,
   u ovem vridnu slavnu gradu,
gdi Latinke lipe, mile
kroz skrovene, drage sile
svim ljuvenim srca kradu.
   Od kraljevske sej države,
ka tih slasti dosta traje,
Ibla gora, koju slave
svi spjevaoci, taj plod daje.
   Znam, da tamo ovi dari
mnogo bolji nahode se,
nu človiku primraze se
sveđer jesti jedne stvari,
   pak mu ljubav vaša slava
videć vam se reći prima:
s milom misli dar se uzima,
kad se z drazijem srcem dava.
   Prim'te tim ga, kao bih i ja
vaš dar prijal z dobre volje,
za moć njime kao god bolje
dobit milos sih gospoja,
   koje stvari, ke posila
tuđa zemlja, tvrdo žude,
da u piću njima bude,
izvan svijeh inijeh vila.
   Ter nam daju mnokrat rati,
za tej stvari moć im naći,
er se i njim kruh domaći
sveđ primrazi blagovati.
   Kako no se, za uprav riti,
sgađa mnokrat tamo i tima,
kim možete slasti ovima
dobro želju utažiti.
   Uz stvar šlju vi još rečenu,
da se vaš um razgovori,
sgovor jedan, ki duh stvori
u besjedu odriješenu,
   ki pročtivši ktite riti,
u tem pismu nova čina,
je li dobra ka hitrina
sa neznanim har stvoriti?
   I ako milos vi želite
učiniti za tim meni,
buduć tamo naš Ranjeni
prijatelj, njega pozdravite,
   i recte mu: pjesan draga
ku mi posla, tač je lipa,
da sva srca na svit cipa,
od ljuvezni ka su naga.
   Još tako vam zle gorkosti
ljubav ne dal' iskrovita
u tom gradu lipu od cvita,
u kom cafte sve liposti,
   jur ako ste od ljubavi
štogod hitro satvorili,
svaki s' od vas naglo usili,
da me stvari tej dobavi.
   Er mudrosti vaše znaju,
da nas uče svjeti stari,
meu prijateljim da satvari
bit općene vik imaju.
   Ako ovo, što sad pišu,
nije naredno u napravi,
uzrok dajte zloj ljubavi,
kroz ku željno sve uzdišu,
   i vik ka mi ne da mira,
ni radosti, ni pokoja,
hoteć mlados da se moja
u bolesti sve satira
   Neću drugo sad pisati,
bog vam dao duga lita,
sve blaženstvo sega svita
s vašijem drazijem uživati.

147. LOVAC U SMRT PSA SVOGA.

   Sam iduć g zeleni dzorome g dubravi
taj lovac Ranjeni nemilom ljubavi,
   kom kako pozađe gdi voda viraše,
svojega psa nađe gdi mrtav ležaše.
   Prasac ga zli divi ranio tuj biše,
čim soko jak sivi za njime teciše.
   I njega zlo takoj ranjena videći
u tuzi čemernoj ne može neg reći:
   koliko jur zviri prid tobom, vaj, pade,
koje sa mnom tiri u lovu njekade!
   Pri stadnoj nevolji gdi godi grediše,
najverni i bolji svih pasa ti biše.
   Kad godi vidihu, da jih stup tvoj tiri,
velmi zlo treptihu prid tobom sve zviri.
   Lupeži prokleti i vuci sred gore
sad će se spraviti, da svako zlo tvore.
   Gdi hoćeš da naša stada sad jur minu,
videći da straža verna im poginu?
   Tim za tve ja dike u gori zeleni
građu sad kraj rike ovi grob kameni,
   od tvoga imena za časno sloviti
neka t' vik spomena ostane na sviti:
   ovdi ja verni pas ukopan sad stoju,
ki taku vridnu čas za vernos dostoju.
   Gospodar moj ures ta mi kti stvoriti,
kako ki haran jes svim vernim na sviti.

148. VRH LOVA JEDNOGA.

   Jezdeć ja jednome po jednoj dubravi
velmi se željome ma misal postavi
   da bi mi kako moć ki god lov stvoriti
pri neg dan bude poć druzima svititi.
   Napokon svim slavnu ulovih k večeru
plovku, ka po travnu plovaše jedzeru,
   i on čas potekoh uzam nju za time
tere ju zapekoh s napravam čudnime,
   pak sjedoh vesel tuj pun željnoga ktin'ja
blagovat travu onuj, ku ocat načinja.
   Mačka u toj zla pride u dilu himbenu
ter s ražnja tuj skide mu plovku pečenu,
   i skrovno zasjede, da nitko ne zna toj,
ter moj lov izjede, ki žuđeh tolikoj.
   Nu ki čtiš zgod ovuj, znaj dobro svis tvoja,
ako kad mačku tuj uhitit budu ja,
   tako mi vik nemir u tuzi ne imati,
činiću na nje pir sve miše dozvati,
   neka zna, tuđu stvar tko na svit vazima,
kako vik on hud var s prijevare sve prima.

149.

   Čuh njekijeh ja reći, još človik na svit saj
u tuzi živeći da pati plač i vaj.
   Dobro jes živiti, istom da k starosti
bude on priniti dni od sve mladosti.
   A ovo ja velju sad, človiku da bolje
jes umrit prî, neg jad kuša zle nevolje,
   blaženstvo najveće kad je š njim na sviti,
sva dobra kad sreće budu se skupiti;
   er bolje kratak put bez truda imati,
nego dug, a zled čut, da t' srce sve rati.
   Toj dobro viđu ja videći, da meni
ljuven jad dodija u muci pakljeni,
   ne kteći milosti da meni vik stvori,
neka u zloj žalosti trudno me cvil mori.
   Bolje moj mladosti jur biše umriti,
kad u nje milosti življaše na sviti;
   ar ne bih nevolje, vaj, patil zlo dilo,
ka srce me kolje toliko nemilo,
   da život zvat se moj drugo sad ne prima,
neg živi nepokoj, ki svrhe ne ima.

150. JEDNOMU, KI SE RIČIMA MOĆI VELIKE ČINJAŠE, A PRIKOR NAPOKON VELIKU PRIMI.

   O ti, ki ričima oholo besjedeć
među svim tamnima moreš se prvi reć,
   stavi se tva sila, ka ludo sve vika,
od veće ter krila ukaza velika,
   a malo pak njima prem sasma poleti,
ter stvarim svojima sam sebe ošteti.
   Gore se tej tvoje sve bređe stvoriše,
a male njekoje pak miše rodiše.
   U tonot uveznu, koji se ne smiče,
i lijevom tvu desnu u laktu odsiče.
   Hotjet se sa mnome natjecat, gore t' bi,
er časti vrednome svu slavu izgubi.
   Zlotvore hudi moj, dobro se mož stavit,
u pričah što ti toj ma pjesan kti pravit.

151. GOSPODINU FRANU LUKAREVIĆU, PRIJATELJU SVOMU.

   Da su me snižene moći sad kriposti
poredom takmene tvojojzi vridnosti
   činil bih svud glas tvoj, ki mali sad vide,
k nebesom tolikoj visoko da otide,
   da meu sve ostale, ke su se vidile,
tvoje bi tej hvale najprve svim bile.
   Nu ako kom srećome s vremenom ikada,
znaj, ovo pismo me, ko pišu ja sada,
   spjevano aliti čteno gdi uzbude
tebe cić na sviti, što misli me žude,
   svi ljudi viditi dobro će moć tada,
kako čas stvorit ti želil sam njekada
   žudnime željami zaradi ljubavi,
ku razum meu nami od pisma postavi.

152. GOSPODINU MARKU RANJINI, PRIJATELJU SVOMU.

   Pokli se na razum jedini na sviti
prihitri taj tvoj um sad hotje staviti,
   čin' s veljom ljubavi, da stupi tvoji slide
taj desni put pravi, ki mali sad vide.
   Nemoj čin't' nikada za uma bit zrela,
da te čin pripada tjerat trud do čela;
   er na vrh tko žudi ke gore visok doć,
trijeba je, potrudi prije toga da svu moć.
   A tomu razlog prik nije, bivši rečeno,
u zemlji stoji vik svud zlato skroveno,
   što veći nepokoj pri budeš podniti,
sve ć toj, znaj, veći broj pak slave dobiti,
   ka ti će činiti, da u duga vremena
bude glas živiti od tvoga imena.

153. GOSPODINU DŽUHU RANJINI, PRIJATELJU SVOMU, RAZGOVOR U SMRT BRATA NJEGOVA DAVA.

   Ako te na svit saj smrt z drazijem rastavi,
na svemu hvalu daj višnjojzi ljubavi,
   nikako ter nemoj pateći tej smeće
cviliti tolikoj žestoko odveće.
   Plač poda puku zlom, ki misli ne stavlja,
stvoren'je stvorcu svom kako se odpravlja.
   Tebi se meu svime podobi na saj svit
porazom svakime nesreće rug tvorit.
   Taj smrtna huda čes, što ga je skončala,
život mu vječni jes ne hteći podala.
   Iz zemlje hotivši da žito novo gre,
trijeba je, razgnjivši prije toga da umre.
   Tač nami prije vsega trijeba se rastavit
životom, višnjega hoteć se dobavit.
   On sada, mogu rit, da mirno pribiva,
er trga svih dobit besvršnu uživa.
   Svijet je ovi perivoj, sunač zrak nad kim sja,
u komu velik broj jes voća i cvitja,
   a stvorac od zgore nad svima gospodar,
utrgnut ki more, kad hoće koju stvar,
   ki mnokrat opći pak brat' stvari zelene,
cić da ih sunač zrak ali led ne svene.
   Znaj, more tko brodi sejsvitne nevolje,
što ga se slobodi prije, toli sve bolje.
   Tim pravo ni, tuga da s tobom boravi,
ako se od duga on robstva izbavi.

154. GOSPODINU MAROJU MAŽIBRADIĆU.

   Na znan'je pridrago nastojat svak ima
veće neg na blago, ko sreća vazima,
   er znanu nigda glas, još da umre, ne umira,
danu se svaki čas to više prostira;
   a bogat mogu rit, još dobro ne mine,
a on čas mu na saj svit spomena pogine,
   bogatac mnogo je bil', kih se sad meu naju
spomena sva izgubil', ter se već ne znaju;
   a vik će hvaljena bit, ino ne more,
meu nami spomena od Šiška i Džore;
   er stvari kamene sve na svit lipsaju,
a samo spomene od mudrih ostaju.
   Tim pustit taj nemoj put, mali ki vide,
po kom si stupaj tvoj uputil da ide;
   zač ako sveđer taj budeš drum sliditi,
krunu ćeš vječnu, znaj, na čelo tve sviti,
   i ako se dostoja čas dobro činiti,
pisma će vik tvoja na svitu živiti.

155. REČENOM GOSPODINU MAROJU.

   Ne bivši dobro vik, spjevče moj jedini,
jedan čin da človik na svitu sve čini,
   dođ k meni malo sad, ako je tva misal
svim pomna za naš grad tej knjige ispisal',
   na ovi dvor mili moj sazidan na vodi,2
pod koji drijeva broj svakojih dohodi,
   daj na glas Serena, ki uza nj dan trate,
jeda t' se ljuvena spjevan'ja povrate,
   ka njekad medena bihu tač na sviti,
da će njih spomena ne malo živiti.
   Nagleći jezik moj sve t' ovo sad kriči
za moć muk kao taj tvoj čin't' razbit u riči,
   i neću pustit stvor od pjesni spjevati,
dokli se na govor moj budeš ozvati.

156.

   Čim more plivaše Leandro u noći
za toj, ku željaše, veselo moć doći,
   gledajuć na jedan plam malahan ognjeni,
ki mu bi vazda sam put za dvor ljuveni,
   i plijuć on takoj, za raj drag uživat,
od vala hudi boj poče ga dobivat.
   Gdi vidi, da ima vik skratiti on tadaj,
izdriješit kti jezik u romon slatki taj:
   o more, boga rad, kroz hudo tve dilo
što se tač kažeš sad proć meni nemilo?
   kroz vale smućene mojojzi mladosti
oh nemoj obćene zabranit radosti.
   Nu ako tolikoj ti sada na sviti
želiš mi život moj na svrhu doniti,
   molju te, kroz tvoje tišine daj mi vlas,
da mogu od moje ja želje kušat slas,
   a toga pak po tom kad prijam tuj rados
na uzvrati životom rastavi mu mlados.

157.

   O vilo ti, koja pod tvu vlas stavi me,
kadgod moj celov ja sadružim s tvojime,
   duša ma izide iz srca veselo,
ter pake tuj pride od usti na čelo,
   i tuj ti kroz tuj slas, jak da se otravi,
uzdiše svaki čas veselo s ljubavi,
   kroz slasti medene ka ju tač zamrsi,
da hoće studene ostavit me prsi,
   za u te pak tvoje (ranam svim za nać lik)
uljesti, u koje veselit mni se vik.
   Nu za cijeć er onaj odluka, pod ku jes
stavljena na svit saj, za slidit tvoju čes;
   kroz nidnu jur satvar ne da joj, mene van
da može ikadar živiti čas jedan.
   Ustavi stupaj svoj uzdišuć, nu paka
ukaže, koli njoj mučna je stvar taka,
   koja joj svim na svit brani, jak sobome,
da živit i umrit ne može s tobome.

158.

   Gospođe, život moj ku služit' sam obra,
bivši ja sluga tvoj, za što mi neć dobra?
   za što me svaki čas skončaješ to veće,
koliko da poraz ne znaš me nesreće?
   Lipotu tvu dvore većma se na sviti
nikako ne more nijedna stvar ljubiti,
   nego li ja tebe i ljubim i dvorim,
rad koje sam sebe ne štedim da umorim.
   Taj ti zna dobro vid tvoj na svit jedini,
a nu mi zapovid kugodi učini,
   da bih znal nevolje sve na svit podniti,
neću t' vik iz volje nikako iziti,
   na službi er tvojoj već volju umriti,
u družbi ljuvenoj neg z dragom živiti.

159. OVU PJESAN IZE IZ MOSKA, STAROGA SPJEVAOCA GRČKOGA JEZIKA.

   Jednom se prigodi, onaj vil, ku pjena
na svitu porodi od mora studena,
   sve čedo ljuveno sgubila da biše,
rad koga svršeno u srcu cviliše.
   I videć, na sviti da mira nije njoj,
umrlim praviti tuj vaze ovakoj:
   od sina ako glas bude mi tko dati,
od mene taj će čas lip celov prijati;
   toli ga tko bude dovesti meni, znaj,
za svoje sve trude, ke uzme on tadaj,
   ne samo prijat celov njegova boće čes,
nu drugi, znaj, darov, ki vredniji mnogo jes.
   Ter tkogod bude poć njega tuj iskati,
biljezih on će moć po ovih ga poznati:
   čedo je mlado toj zamirne prilike,
na svit saj u kojoj čudne su sve dike;
   rudokos i oči žestocih odveće,
iz kojih gdi skoči, svud plamen vruć meće.
   Puti on ni bile, nu plamu takmene,
u koj su sve sile od ognja skrovene.
   Slatku rič svim čini, besjedu kad tvori,
nu u srcu to mu ni, što ustim govori.
   U njemu čudna moć na svitu sve živi,
utažit ni ga moć, kada se razgnjivi.
   Kadgod stvar ku stvara, djeluje ter čini,
vuhveno sve vara i laže i hini.
   S malima rukami, nu njima daleče
meće, kteć da nami ka god se zled steče,
   i njim stril' ognjene tač bitro poteza,
da i strane pakljene kad godi doseza.
   Go hodi strelami, kao ptica leteći,
u srcu vilami i ljudem stojeći
   Malahat luk ima i na njem malu stril,
s kom se mnokrat prima, i nebu da da cvil.
   S trkačom zlatime, gdi se strile brane,
nalipom ke zlime sve su zlo trovane;
   ke buduć ognjene, njimi se tač brani,
da mnokrat i mene, svu mater, izrani.
   Sva je š njim nemilos, ter mnokrat zlim dili
i svoju on mlados žestoko ucvili.
   Plam nosi u ruci, kim čini, sunač plan
da pati u muci žestoku boljezan.
   Ako moć ka znana uhiti čedo toj,
meni ga svezana dovesti kti takoj;
   i ako bi cviliti stat vazel s tej strani,
nemoj se smiliti, ere te privari;
   toli bi smijeh tvorit tuj vazel s tej strani,
ne daj smijeh privarit da tebe tuj bude.
   Ako bi još hotil celov dat on tebi,
za moći uteć cvil pripravan tuj sebi,
   ne daj se kroz taj blud celivat tva sila,
er celov otrov hud na srce posila.
   To li bi po sreći, himbeno čim cvili,
ktil ti tuj još reći: moj dragi i mili,
   evo t' sad bez sile darivam na sviti
plamen, luk i strile, a kti' me pustiti,
   ne uzmi toj nigdar, za hudo er dilo
ta je vas ognjem dar ograđen nemilo.

Iz prve Moshove idile, prema latinskom prijevodu.

160. PJESAN OVA KAŽE, DA RIJEČI BOŽIJE U SEBI NIJESU PROTIVNE; IZETA IZ PULČA SPJEVAOCA GRČKOGA.

   Biv bređa mnom mati, otide za mir svoj
u bogov prašati, što se će rodit njoj.
   Febo joj hti riti: od tebe, ženo, znaj,
muška se roditi glava će na svit saj;
   a Marte: žena će od tebe iziti,
na svitu koja će svim se moć viditi.
   Juno pak moljena reče joj za tima:
polumuž polžena rodit se teb' ima.
   I tako zgodi se. Kad se ja porodih,
u meni vidi se i žena i človik.
   Opet još prositi ide ih mimo toj,
kom imam svršiti ja smrti život moj.
   Marte krs, Juno mač, a Febo voden kraj
reče joj, kroz hud plač dat mi će smrtni vaj.
   I toj se sve takoj napokon jur sgodi:
dognav me stupaj moj, gdi rasteć dub rodi,
   tuj se uspeh ja tade, ki vodu sjenjaše,
mač mi van ispade iz pasa, gdi staše,
   i na nj tuj pri stram ja padoh lazeći,
a noga na grani osta mi viseći,
   doli pak glava mi k vodi se prikuči,
ka s čudnim mukami jadno me izmuči.
   Sgodi se meni tač, da svrših ja moj vik
kroz vodu, krs i mač, biv žena i človik.

161.

   Životu nemili, pun svake nesreće,
koji me ucvili žestoko odveće;
   životu, pokoja ki nikad ne vidi,
tač tuga svakoja teško te uvridi;
   životu, komu čes odluči na sviti,
da ima zlu boles u tugah patiti;
   životu, u dilu ki nidnom ne imaš
radosti kroz vilu, ku sveđer svud tjeraš;
   životu, sebi sam ki tugu zadaješ
kroz ljuven žestok plam, čim se zlo skončaješ;
   životu, ki meni istomu dotrudi,
toli jad pakljeni mom srcu naudi;
   životu, ki živi moreš se riti vaj,
toliko razgnjivi tvoja me muka saj;
   životu, vik mi dan dan jedan ne prođe,
kad sto zlih boljezan na mene ne dođe;
   životu, kom neće ni smrt se ozvati,
da se me nesreće jad na svit ne skrati.

162. NADGROBJE ŠIŠMUNDA MENCETIĆA.

   O Šiško razumni, čestiti odveće,
koga glas svim se mni da lipsat vik neće,
   ljuvenim ki njekad goril si plamenom,
pokoli ležiš sad pod ovim kamenom,
   i pokli t' nikada ne vidih priliku,
ovu t' rič ja sada govoru za diku:
   među sve gizdave blažena gospoja,
ka dike i slave na svitu dostoja,
   razliki ovi broj od cvitja zelena
postavljam sad na tvoj grob svitla kamena,
   i čim čas pripivam, u koj glas tvoj slovi,
suzami polivam mramorni grob ovi:
   užival' duša t' raj u družtvu tvoje vil,
a zemlja na svit saj laka ti kostem bil'.

163. U ISTOGA.

   Putniče dragi moj, molim te s ljubavi,
ne brzaj tolikoj, nu stupaj ustavi,
   ter pozrit kti sade, uprašav pak mene,
što su ove sagrade s mramorom kamene?
   Ovdi, znaj, spjevalac Šišmundo počiva,
ki svu čas svih mladac svom časti dobiva.
   On svomu hoten'ju ne postavi platu
u dragu kamen'ju, u srebru, ni zlatu,
   nego li u tu stvar prem sasma čestitu,
ka sginut nikadar ne može na svitu,
   i za sve er susta smrtni ga zli poraz,
u sto mudrih usta sad žive njegov glas;
   ar pisma ljuvena tač mudra ostavi,
da će vik spomena živjet mu u slavi.

164. U ISTOGA.

   Putniče, boga rad, pokli te bog doni,
ovomu grobu sad časno se pokloni,
   i tako t' u slavi živjeti počteni,
od cvijetja vijenac svi' na grob mu kameni,
   Šišmundo spjevalac počiva pod kime,
koji će vrh mladac svih živit sve vrime.
   Š njim pjesan isteče i š njime zapade,
sginuti, što reče, neće mu nikade.
   Od boga ni sad već aliti od vila,
da umi čas itko reć u pjen'ja taj mila.
   Tijem spjevci pjesnima spjevaocu stvor'te čas,
ki vam put svojima otvori za steć glas,
   neka po sve vrime, dokole trpi raj,
njegovo toj ime sve žive na svit saj.

165. U ISTOGA.'

   Šišmundo, ki mile tač pjesni ostavi,
da te vik sve vile hvaliće u slavi;
   dobro ja tebe, znaj, poznam, svim da vike
ne vidih na svit saj očim tve prilike.
   I činju t' čas sada, ter mi si u scini
rad pjesni, njekada koje ti učini.
   Na ova, vaj, vremena, pokonja ka broje,
nitko ni, ljuvena pjen'ja već da poje,
   odkole ti umri, pjesnivče; iz koga
kladenac vrijedni vri od znan'ja svakoga,
   ma kako umrije, rih, kako toj tih riti,
ako u usta sto mudrih ti živeš na sviti?
   ere ta samo mre i gine s vremena,
spomenu ki svu stre od dobra imena.

166. U ISTOGA.

   Bivši ti, ki gledaš, tko je ovo, znati rad,
ovdi, znaj, Šiško naš spjevalac leži sad.
   Od pjesni u njem dar videći s čudesi,
uze ga višnji zgar, da mu raj uresi,
   i da mu kriposti, umrli ke žude,
u vječnoj svitlosti spjevati da bude.
   Putniče, moli tim zgar boga od nebes,
da laka vik kostim na svit mu zemlja jes.

167. U ISTOGA.

   Šišmundo veliki, ki spjeva skrovene
tej pjesni u diki od želje ljuvene,
   ne moguć kamenu sagradu zgraditi
podobnu imenu ja tvomu na sviti,
   tvojemu pepelu u željah velmi rad
ovu ja veselu mu pjesan spjevam sad.
   Dokli god na svit saj, ošad noć mrkla van,
uzvodi dzora taj umrlim bijeli dan
   leteći vik svudi i stječuć veću čas,
po usteh od ljudi iće tvoj vječni glas.

168. NADGROBJE DŽORE DRŽIĆA.

   Putniče, ki gredeš u slavi ljuveni,
molju te, da pozreš ovi grob kameni,
   i pak mu učin' čas poklonom svis tvoja,
zač njegov vječni glas svaku čas dostoja;
   spjevalac er Džore ovdi sad leži, znaj,
ki pjesni sve tvore dobil je vječni raj,
   gdi u pjesni prave, kojih zrak svud siva,
sve hvale i slave višnjega pripiva.
   Kad huda zla kripos od smrti na nj dođe,
od pisma sva lipos pod zemlju š njim pođe;
   spjevalac nijedan vik ne ima na sviti
slađi njega jezik za pjesni činiti,
   nališe ljuvene, u kih kti skazati
sve stvari skrovene, ke trijeba jes znati.
   Nitko već sada ni, umjetno da piše,
na naše ove dni, na koje sve lipše.
   Sad vile gizdave spjevalac ne imaju,
da lijepe njih slave u pjesneh spjevaju.
   Putniče, pođi tja ter slidi taj tvoj put,
što želje, sve ti ja podobno činih čut,
   gdi bivši ovi dan njegovo čul ime
velmi si, znaj, držan očima tvojime.

169. U ISTOGA.

   O spjevče hrabreni, koga svijet sad slavi,
ja pastir Ranjeni žestokom ljubavi
   na grobni tvoj kami za slavno tve bitje
punima rukami prosipam sve cvitje,
   još nošu t' mirise s vonjima čudnima,
er tebi prosi se taka čas i prima,
   i ovi lovor mlad sađu sad kraj rike,
neka ti čini hlad nad grobom u vike,
   i slovo po slovo u nj pišu pak za tim,
me novo pismo ovo neka je znano svim,
   da t' lipsat ne more u nijedne ime dni:
Ovdi leži Džore pjesnivac razumni,
   ki pjesni tač spravno i hitro satvori,
da vas svit prem slavno sad o njem govori.

170. U ISTOGA.

   Ljubavi, dobro znaj, er tvoja sva pala
jes s Džorom na svit saj slava čas i hvala;
   pod zemlju otide, da već vik s tobom ni
oni, ki tve slide slidil je sve svoje dni.
   Znan'je, kim sve človik u pismu diči se,
u nikom veće vik pod nebom ne zri se.
   U našu potrebu tko nam će skazat moć
pravi put, ki k nebu vodi nas dan i noć?
   za našoj boljezni razgovor podati,
tko nam će već pjesni vesele spjevati?
   Hoti mi kazati, o smrti zla, prika,
za što htje skončati tač slavna človika?
   Istina da li je, da li se reć prima,
da stvari vrednije vazda smrt uzima?

171. JEDNOMU ZAVIDNIKU.

   Zavidnik njekoji sve huli me pjesni,
ki se zvat dostoji u svemu nesvijesni.
   Njemu zla nenavis, ki tuđu zled želi,
tač velmi stisnu svis, da ne zna, što veli.
   Nu se ni čuditi, ar noćna ptica onaj
sunač zrak vik zriti ne može na svit saj.
   Zavidos otrovna kroz nje zled očitu
vazda bi protivna kriposti na svitu.
   Jade zli, s čemera jošte ćeš puknuti,
videći ma pera k nebesom dignuti
   ne mnogo daleče od Šiška i Džore,
kih pjesan glas steče, ki sginut ne more
   na zemlji nikade, kao dobro svit vidi,
gdi od njih svak sade u slavi besidi.

172. ISTOMU.

   Zavidni zleče moj, komu zla nenavis
kroz nje zli nepokoj svu čini zgubit svis,
   kao s hulbam ludima sva pamet pobjesni,
oštrim ti zubima sve grizeš me pjesni.
   Vrh mojih satvari čineći Midin sud,
jak s njeke da hari biti će taki trud;
   istom čuj, da ti se ne zgodi jedan dan,
jak njemu sgodi se sudeći zlo pjesan;
   er zavis ranu, znaj, na zdravu satvara,
kom sebe na svit saj, ne drugih, umara.
   Ja ću čin't jak putnik, ki svim rič da zlu čut
bude, on neće vik ostavit dobar put;
   duša ma pored s tvom da ne bi riku onu
išla pit, gdi z glasom spomene sve tonu.

173. GOSPODINU SIMU RANJINI, PRIJATELJU SVOMU.

   Knjižniče dragi moj, ki mudros slideći
sve želiš tolikoj prijatelj se moj reći,
   svih starih ljubavi, od kih glas još slove,
ti s' izgled prem pravi na naše dni ove.
   Orestu Filade pravednu vjeru dav
nije nosil nikade veliku tač ljubav,
   ni vridnom Piritu Teseo hrabreni,
rad koga na svitu podni trud svršeni.
   Ni vik se, mnju, reče, u tuzi čemernoj
Kastoru Poluče da vjeran bi takoj,
   ni nosi Pitija Damonu vjeru, znaj,
ku nosi čes tvoja meni sve na svit saj
   rad tvoje velike dobrote, kojoj ja
ne vim nać prilike, sve što zrak sunač sja.

174.

   Blažen plam, luk i stril najprije kad meni
u tuzi zada cvil žestok jad ljuveni;
   blaženi zavezaj, ki moju vlas sveza
kroz tuj moć na svit saj od tretih nebesa;
   blažena odluka, ka najpri odluči,
ljuvena da muka život moj zamuči;
   blažena ova čes, ka čini na mene
da bude doć boles od želje ljuvene,
   pokli se moj poraz i ljuto grčilo
u dragu svrnu slas od veće prem milo.
   Blažena budi moć i sila i kripos,
ku podnih dan i noć slijedeći nje lipos;
   blažene sve rane, ke prija srce me
služeć nje izbrane liposti sve vrime;
   blaženi svi gnjivi, ke podni bitak moj
trpeći jad živi u muci nerednoj;
   blažena muka i trud, uzdasi, plač i vaj,
ke kroz nje gorki sud podnil sam na svit saj
   pokli se ja velju sad vesel u meni,
ljuvenu što želju slidil sam sve moje dni.
   Blažene sve zvizde, pod kih sam složen vez,
koje mi nje gizde čin'še zrit lip ures;
   blažena i kripos, silovat ka me kti,
izvrsnu da lipos budu ja ljubiti;
   blažena gluha smrt, koju zvah tolikoj,
da mene bude strt u muci ljuvenoj;
   blažena na svit saj budi vik po sve dni
studena sumnja onaj, kom srce sve kopni,
   pokli ma ljuvena vil mila na sviti
mene hti blažena vrh blazih stvoriti
   Blaženi budi dan, ki strajah idući,
i noći, koje san ne združi plačući;
   blaženo me stan'je, ko sam ja satvorih,
kroz željno plakan'je, čim lijepos nje žudih;
   blaženo blijedilo, ko steče moj obraz
kopneći nemilo na suncu kako mraz;
   blaženi ratni boj od hude nevolje,
kom srce tolikoj me pati zle volje,
   pokli mi svanu dan kroz dzoru žuđenu,
kom mi bi način dan za rados ljuvenu.
   Blažene boljezni, blaženi uzdasi,
blažene i pjesni, kim se čas nje glasi;
   blaženi pogledi, kim ona kroz smih svoj
srce me odredi, da služit bude njoj;
   blažena čes moja, koja me nanese
na nju, koj svakoja stvoren'ja čude se;
   blažena višnja moć bud vazda u vike,
ka čini na svit doć liposti nje dike,
   pokli sam dobro uprav, slideć nje liposti,
veselom kroz ljubav nadiljen milosti.
   Blaženo bud čelo, blažene i riči,
kojim se veselo ma mlados sad diči;
   blaženi lip pogled, blažene i usti,
iz kih se kako med slatka rič izusti;
   blaženi lip razum, ki čini moć meni
od neba naći drum u želji počteni;
   blaženi svaki duh mogal se sad reći,
ki stoji u posluh nje riči dzoreći,
   pokli nje lipota, s ke svis ma jad primi,
od moga života zlu boles odnimi.
   Blažen taj, tko moli nje lice izbrano
za zdravje svoj boli moći nać ufano;
   blažen taj, ki slidi i dvori nje ures,
u kom se sva vidi ljepota zgar s nebes;
   blažen bud dan i noć i tođer sve vrime,
ki zove na pomoć prislavno nje ime;
   blažen bud jošte taj blagosov, koji njoj
sve dava na svit saj u želji ljuvenoj,
   pokli u nje dvoru ja izdvorih dvoreći
stvar, ka se ne prija dvoranu vik reći.
   Blažen taj, tko pravi, da njojzi u vike
u dvoru ljubavi ni bilo prilike;
   blaženo sunce toj i mjesec i zvizde,
ke za mir velik moj stvoriše nje gizde;
   blaženi grad oni i mjesto u njemu,
najprvo ko doni oko nje k mojemu;
   blažena pisma ma i listja velik broj,
u kojih pjesnima dobivah slavu njoj,
   pokli tu grlih ja, ku kad bih spovidil,
nikako rič moja vjerovna ne bi bil'.

175. PTICA POSLANA DJEVOJCI OD MLACA ZA NJEGA GOVORI.

   Jedan, ki cvileći sve tuži na sviti,
tvu lipos želeći očima viditi,
   koja ga kroz ljubav tač hotje satrti,
da se on izgled prav može rit od smrti,
   tebi me posila u ovoj tamnici,
ka s' lipos dobila svakojzi mladici;
   a ja, ka tugami njegovim bolih se,
sa svime željami na ovi put spravih se,
   za sve da s mojom me on drugom rastavi,
živih ja s kojome u veljoj ljubavi.
   Znaj tvoja dobrota, er slobod ne prošu
od moga života, prida te ki nošu,
   nu te ću moliti, čim mu se zrit bljudeš,
da njega smiliti ljubavi tvom budeš.

176. NA TUJ PJESAN DJEVOJKA MLACU ODGOVOR DA.

   O ti, ka po sili doć hotje sad k meni
od toga, ki cvili u muci ljuveni,
   ostaviv dalek tja tvu drugu jedinu,
s kom dobro čes tvoja čuh vrime da minu,
   da slobod zgubiti ne budeš sa svima,
a ja stvar stvoriti, koja se ne prima;
   na tvoj stan žuđeni opet se zavrati
k onomu, ki k meni hotje te poslati,
   i njemu reci tuj: o mlače izbrani,
dalek ćeš mene, čuj, stojati na strani
   s tvom misli, s kom hini mu čistos ockvrnit,
bez ke se ne scini nijedna vil na saj svit,
   er veće volju glas s počten'jem imati,
neg da svit budem vas na mu moć vladati.

177.OVU PJESAN UČINI JEDNIJEM ZAVIDNIKOM, KAŽUĆI IM, ER NIJESU DOBRI RAZUMJET NJEGOVA PISMA I NJEGOVE PJESNI, A NEGO DA IH HULE.

   Vi, koji svakoje jezike učite,
a stvari od svoje kuće pak ne umite,
   pokli se tolikoj vi mudri činite,
nu meni sad ovoj poredom recite:
   Ka ona hrabrena najprvo duša bi,
uboga svučena ka blago ugrabi?
   i imali rad toga on muku ku tade,
ne bivši tuj njega, kada ga pokrade?
   Rec'te mi vi sade, lupež taj, koga rih,
da uboga pokrade, stvori li koji grih?

178. JEDNOMU TIJEH ZAVIDNIKA.

   Dzoile tamni moj, ki lažuć sve hiniš,
u pismu tolikoj čime se vješ činiš,
   rec' mi, ako t' um nezdrav u svemu sad nije,
ko je taj, ki bi prav osuđen najprije?
   ki slipac jes onoj, ki slipci meu svima
vidin'je tolikoj tanahno prem ima?
   ke s' ono tri žene, ke nikad na sviti
stojeći skrovene ne mogu umriti?
   ki človik ono bi, koga moć srdita
treti dil jur ubi na zemlji od svita?
   i ka je ono stvar, ku mudri govore,
da na svit nikadar ljubit se ne more?
   kti' mi pak tva volja pravedno još riti,
ka je stvar najbolja i gora na sviti?

179. ISTOMU.

   O ti, ki, buduć hud u svaka tva dila,
sad kažeš pasju ćud staroga Dzoila,
   kunu t' se od sade na kripos najvišu,
da t' veće nikade ne ukažu, što pišu,
   er s njekom nesvisti zavidnom od veće
vas pjesni red čisti postaviš u smeće,
   hoteć ih načinjat s načini njekima,
s kim pjesan vazda rat razbjenu zlu prima.
   Mogu te ja u to prilična zazvati
k olovu, ki pluto hoće učit plivati;
   ma se ni toj stvari čuditi na svit saj,
spjevaoci zač stari patil' su taj vik vaj;
   nu tebi spomene hoću ove stvoriti,
neka se na mene ne mož pak tužiti:
   muž oni nijesam ja mrtvoga, znaj, doma,
ki, kad psos ku prija, ni trijeska ni groma,
   a dobru tuj horu poznal' su kroz smih moj
svi oni, ki pokoru patil' su za grih svoj.

180. ISTOMU.

   Što s tobom bit gore može sad od jada,
hudi moj zlotvore, kim navis zla vlada?
   Svakoje tve dilo ukaza dan ovi,
da u tebi Dzoilo stari se ponovi,
   ter grizeć zubima oštrima nepristav
takmena pisma ma, ka složih kroz ljubav,
   nu da bih hvaljen bil kroz tvu moć jezika,
ma hvala ne bi bil' toliko velika.

181. ISTOMU.

   Ako um tamni tvoj ne scijeni me pjesni,
ni čudo vele toj, zlotvore nesvijesni,
   za što rič kreposna njekoja govori:
tko razum ne pozna, časti mu ne tvori.

182.

   Sad poznam kroz tvu svis, zla zmijo od kruga,
er mudrim nenavis vazda je za druga,
   i dobro da stari veli svjet od svita,
visocih da stvari vazda se tris hita.

183. ISTOMU.

   Znaj dobro, Dzoile moj, s kim navis sve slove,
er pjesni velik broj stvoril sam dni ove,
   ke k tebi šlju sada i na tvoj slijepi sud,
jeda š njih čes tvoja ki prija žestok trud.
   Za što glas, ki vridnu vidi se da zene,
čoeku zlu zavidnu žestoko čin't' vene,
   i njem zled sva poraz taki vik ne daje,
koliko tuđa čas, ka ga sve skončaje.

184. GOSPODINU MIHU LUKAREVIĆU, PRIJATELJU I RODJAKU SVOMU.

   U gori dub jedan, ki žile tvrd' ima,
za sve er je sa svih stran bjen zlima vjetrima.
   Kad kroz njih zlo vitje dimaje s nebesa
smaknu mu sve cvitje, kime se uresa,
   čim mu rat tuj tvore za moć mu zled stvorit,
nijedan ga ne more na zemlju oborit.
   Isto se vidi toj u mudru človiku,
kad sreća kroz nje boj stvori mu stvar priku,
   srca mu hrabrena i krepke pameti
vik nje moć srdžbena ne može uzeti;
   i ako ku njemu vlas dopusti višnja čes,
nigda ga oholas ne stisne u svoj vez,
   er sebi za zakon u svemu jes stavil
tuj jakos, kome on duh je svoj utvrdil.

185. JEDNOMU, KOGA ŽENE U RASAP STAVLJAHU.

   Ovi ti daju svit pravedan tere zdrav:
nikako za vas svit ne slid' već tuj ljubav,
   nu naglo izid' van iz toga ti kola,
ako neć jedan dan vidit te svim gola.
   Ne vidiš, zaludu da činiš, što tvoriš,
čime tu prihudu ljuvezan zlu dvoriš?
   Ne može gora zled zvati se ni riti,
neg sveđer tuđ pogled bez plate dvoriti,
   psom tuđim metati kruh kućnji svaki čas,
brzo će nestati tve moći mala vlas.
   A to ćeš poznati, kad veće vremena
ne bude kajati taj ktin'ja ljuvena,
   ter ćeš tad skusiv znat, ko li je zla želja,
vrijedan svjet ne prijat ud dobra prijatelja.

186.

   O dušo ti, koja mož se raj moj riti,
mu želju ako t' ja ne ktih vik odkriti,
   uzrok je tomu, znaj, tve lice jur bilo,
proć meni ko sve, vaj, tač kažeš nemilo,
   da, kad sam s tobome, ne smijem kroz ljubav
tužiti željome, kakono dalek stav,
   bojeć se toga dil, da ne bih, kao veće,
tvu lipos razgnivil za zled me nesreće.
   Nu ti ja u pjesan velju sad slobodno,
tvoja me ljuvezan čini mrit jadovno,
   i toli, gospoje, ljubim te na sviti,
iz misli da moje neć mi vik iziti.
   Tim s mene čin' tuga ljuvena da mine,
er pravo ni, sluga pravedan da zgine.

187.

   O vrla, nemila, žestoka Ljubavi,
kojoj luk i krila na svitu svak slavi,
   zač me kti dobavit dara, ki me mraše,
ako me rastavit opet š njim imaše?
   Zla je boles gledati, ljubavi, dragu stvar,
a š njom se sastati ne moći nikadar.
   Nu muka vik na svit ni gorih ni huđih,
neg dobro sve vidit u rukah u tuđih.

188.

   O prika, zla česti od hude nesreće,
čudnom ti s' bolesti ranil' me odveće.
   Teliko bi mi prik poraz tve pokore,
da nidan vik mi lik pomoći ne more.
   Molju te, ostani mene se tvoja zled,
ter već tač ne rani, svudi me mimogred.

189.

   O zvizdo nemila, koj bih dan za sužna,
tvrdo t' si stamnila vrh mene pritužna.
   O česti žestoka, ka diliš hud poraz,
tvrdo ti s visoka tište me tvoja vlas.
   O jade prihudi od slijepe nesreće,
tvrdo ti zlim trudi smuti me odveće.
   O sve vi odluke s uredbom s neba zgar,
tvrdo ti zle muke podaste meni dar.
   Človika ni doli pod nebom na svit saj,
koji se već boli od mene kroz svoj vaj;
   ni život život moj, toj svak sad poznava,
neg živi nepokoj, ki me sve skončava,
   u tuzi nemirnoj živući pun smeće
ljubavi nevirnoj vjeran rob od veće.

190.

   Tko dobro svoje bude ljubljeno zgubiti,
za svršit svoje trude, on želi umriti,
   a ja, ki od me vil razdiljen ostaju,
s kojom sam jur živil jakino u raju,
   taj čemer smišljaje sve želju živiti,
ma boles neka je bez svrhe na sviti;
   za što nam, er tko mre i žive, da tuži,
a ne taj, ki umre davši mir svoj duši.

191.

   O dunjo prilipa, ke vrijednos, vaj, meni
sve srce sad cipa u želji ljuveni,
   molju te rad boga, skuč' malo tve grane,
da mene neboga svim plodom prihrane.

192.

   O dube zeleni, blažene tve grane,
pokle tač medeni u sebi plod hrane,
   plod, ki ću verno ja svim srcem ljubiti,
dokli god sunce sja vrhu nas na sviti.

193.

   O vilo ma mila, u koj moć naravi
sva divna svoja dila i misli postavi,
   da tebe daruje lipotom vrhu svih,
od kih se sad čtuje glas vila umrlih;
   tva dika ljuvena siluje na sviti
taj srca kamena, studena ljubiti.
   Na puno nagledal ne bih se svih gizda,
da bih broj ja imal od oči jak zvizda.
   Nu kad god misleći živjet mi jad ne da,
ako tko zrčeći na tebe pogleda,
   ter mnogiš kroz tuj stvar, ka me zlo skončaje,
kad gromi s nebe zgar daž od svud lijevaje
   u meni sumnju ja, da ne bi Džove taj,
za odnit te k nebu tja, kao sljezal na svit saj.

194.

   Biješe jednome na suncu jur silo
sunce ono me milo,
pod nebom kom slike
nije bil', nije sada, ni će bit u vike.
   Tuj oba za isto
prosuvši od kosa njih zlato pričisto
za vidit, ko je ljepši u lice rajsko toj,
uzeše gledat se, gledav se ter takoj
   sunce me tolikoj
lipo se viđaše,
da njemu činjaše
sunce se toj biti,
a suncu sunce me, kim dzora ma sviti.

195.

   Govori zao jezik što hoće riječima,
čista se zlata vik tamna rđa ne prima,
   a dub, ki sve žile tvrd' ima u gori,
nigda moć zle sile vjetra ga ne obori.
   Biv čista tvoja čas ništa se ne brini,
bez griha zao glas prikora ne čini.
   Neka t' pas hud vije vrh dobra života,
tko zdrav prs zavije, zdrava ga odmota.

196. GOSPODINU DŽORĐI BARTOLI, RODJAKU I PRIJATELJU SVOMU.

   Veselo življah ja u želji ljuveni,
dokoli vil moja milosna bi meni,
   ne iđah polijuć suzami moj obraz,
ni tiskah uzdah vruć iz srca svaki čas.
   Toliko mu mlados ja viđah čestitu,
da nikom zavidos ne imah na svitu.
   Vik človik u sreći, ki dobra sva prija,
mogal se ni reći tač blažen, kako ja.
   A tvrda sad toli srca svit ne ima,
koji se ne boli nesrećam mojima,
   videći sve vike, gdi rvu noć i dan
od suza dvi rike iz oči mojih van.
   Tebi ovo, koji čtiš, velju ja, ki pišu,
neka znaš i vidiš, er srcem uzdišu.

197.

   Slatki kuf pribili
pojući svojim se životom razdili,
   a ja mru cvileći,
koja stvar može se čudnija vik reći?
   On saj svit ohodi zlom tugom poražen,
a ja mru u svemu pričestit i blažen.
   O smrtna kriposti,
ka život rajske moj napunjaš radosti,
   ako ki drugi jad ne dili tve dilo,
na dan bi tisućkrat umrit mi bil' milo.

198.

   O česti skrovena moći zgar velike,
tvrdo t' bi srdžbena proć meni u vike.
   O zvizde, kim u vlas bih podan prve dni,
žestok ti gork poraz spraviste dat meni.
   O huda, nemila nesrećo prokleta,
što me sad tva sila jadovno sve smeta?
   o tužno me stan'je, mladosti vaj moja,
zač mi je iman'je, kad ne imam pokoja?
   zač mi su tolike stvari ine na sviti,
ke čine u vike človiku živiti?
   O pjesni vi moje, što ću od vas sad ja,
pokli čes gospoje me ide dalek tja?
   razgovor njekad drag vi biste jur meni,
kad no se zovih blag u želji ljuveni.

199.

   Pokoli ti znati
tač želiš dobro me, ja ti ću kazati,
   gdi ljubav vazima svoj oganj i strile,
srce kim veže, užiže i ranja.
   Znaj dobro, ma vilo, koj se svit vas klanja,
er prsi tve bile,
   ti na svit kojima
dobivaš sve sile,
   mesto su, u komu svoj oganj vazima;
a strile iz oči srce me kime, vaj,
   sve ranja, užiže i veže na svit saj.

200.

   Kazuju ovu stvar nam stara bremena,
od kih strt nikadar neće se spomena,
   da dvorna njekade bi s čudnom vridnosti
božica Palade rad knjižne mudrosti.
   Cić blaga pokloni divno se svit ovi
nebeskoj Junoni, kom zemlja sva slovi,
   zaradi liposti Veneri još prave,
da s čudnom svitlosti stvori svit vas slave.
   A ti, u koj lipota i blago od svita
i mudros života svaka se počita,
   što ima bit, znat želeć, da tač ni s' častena?
Ja ti ću pravo reć, diko ma počtena,
   cić er ti, koju ja hvaljenu toli rih,
neć čut vik moljen'ja od sluga vernih tvih.

201. ZGOVOR OD DUŠE S KARONTOM.

D. Karonte, ki duše privoziš na on kraj,
   cić da već ne tuže na svitu plač i vaj.
K. Tko je ono, iz glasa tko zove sad mene
   stojeći do pasa sred vode studene?
D. Ja jesam jedan, znaj, priveran ljuveni,
   ki želju na taj kraj moći doć žuđeni.
K. Reci mi ti sada zled tvoje nesreće,
   tko ti tuj smrt zada žestoku od veće?
D. Zla ljubav nemila, ke silna može moć
   kroz nje plam i krila svakomu vrha doć.
K. Ljuvene ne općim ja privažat nikada,
   inamo pođi tja, za te nać plav sada.
D. Još da ti nećeš toj, priću val studeni,
   er imam tolik broj od strila u meni,
     da ću moć malo stav na kraju ovamo
   sagradit s vesli plav za doći pak tamo.

202.

   Gizdava ma vilo,
hotil bih, da tebi jes drago i milo
toliko koliko i meni istomu,
er da smo takmeni i skladni u tomu
činjen'ju željami,
goj bi i mir vjerni bil u vike meu nami.

203.

   O moja jedina gospoje svih vila,
da li je istina, da s' toli nemila?
   da li ja kon dike tve, kojoj ni slika,
ne mogoh u vike rani moj nać lika?
   da li ti, ka mnome od vike jur vlada,
tugom se mojome neć bolit nikada?
   da li hoć kroz hudu nemilos podniti,
tebe rad da budu nepravo umriti?
   da li se staviti hotjeste vi moje
misli stup sliditi tač nagle gospoje?
   da li ti, Ljubavi, podnosiš, da tva stril
kriva se sad pravi rad jedne tvoje vil,
   kom možeš činiti, da slava tvoja taj
svud vridno prostriti bude se na svit saj?

204.

   Pokli me moja čes ovako skončala,
višnjemu od nebes na svemu bud hvala.
   Još znano da človik čuva se od zledi,
ne može uteć vik toj, što čes odredi;
   i za sve s trudima da muči noć i dan,
tko sreće ne ima, svaki čin tvori man;
   a š njome tko živi padnuvši sred mora,
još plivat da ne vi, isplije na dvora.

205.

   Ni triba man takoj, bivši to huda var,
da traješ život tvoj ne tvoreć nijednu stvar,
   ar človik na trude rođen je na sviti,
a ptica da bude, čim žive, letiti.

206.

   Sad, gdi je mrtvi dan, ovi t' svit daju moj,
gospođe čestita:
   ktje dijelit za dušu tve blago od svita,
i meni vrhu svih taj dila satvori
   milosna koga tva nemilos umori.
Molitav ne ištu, ni plama voštena,
   nu onu milu slas od dobra žuđena,
ka moje žalosti
   sve može svrnuti u rajske radosti.
Tim mene ugledaj tač kao se dostoja,
   ako ćeš, da opeta oživit budu ja.

207.

   Ne moguć trpiti već gnjiva ljuvena,
ki čini patiti sva mi zla pakljena,
   sam tužan idoh ja pun trudna umora
od puka dalek tja u skrov pus od gora,
   gdi samo čine stan žestoke tej zviri,
ke nigda tihi san u mir drag ne smiri;
   a sve toj za bolje moć se sam istužit
kroz boles, ka kolje srce me na saj svit,
   i želeć život moj kako god svršiti,
plačući ovakoj sam počeh vapiti:
   o smrti, boga rad, hoti mi kazati,
hoću li ja ikad ki pokoj imati?
   Ovu rič od veće jadovnu čuh riti,
koja mi vik neće iz misli iziti:
   tad će tve srce moć s trudom se smiriti,
kad bude vrime doć, da budeš umriti.

208.

   O višnji pozoru, kojemu sunač zrak
s neba vik od zgoru prosvitlja tamni mrak,
   tej tvoje svitlosti kti' skriti na nebi,
da moje radosti odkrio tko ne bi.
   O noći, tvoju vlas još molju s požude,
čin', da tva ledna tmas smrklit svit vas bude.
   I ti sne moj mili, pokoju svih truda,
zasloni tvim krili oči svim od svuda,
   er mišlju priti ja kroz tmine tej tvoje
tuj gdi zrak svitli sja me drage gospoje,
   a ti zgar svitlosti, ka svitliš nam obdan,
dar ove milosti stvori mi za tvoj plan:
   na istok iziti za tri dni ti nemoj,
neka se nasiti radosti život moj.

209.

   Ma vilo, nećeš ti
toj, što bih ja hotil od tebe imati,
   za čin't mi gorčije sve suze lijevati.
Oh za što činiti
   neć, što znam dobro ja, da moreš tvoriti,
za što li nećeš toj, što sveđer hoću ja,
   ako vik ne ohodi tve htin'je svis moja?

210.

   Ti sne moj blaženi, sne dragi i mili,
ljuven dar lip meni za milos podili
   vile, ka tolikoj imaše drag ukras,
da pjesni nijedan broj izrit ga ne ima vlas.
   S ljubavi čudnome mu ruku kad uze
ter poče pak svome utirat me suze
   i milo svim tada željami ljubkima
golubni celov da ustima mojima,
   davši mi sve prsi, da budem slas vazet,
u ke se zamrsi sva ma svis i pamet.
   Blaženi svim sne moj, da mi tva mila moć
sdružen'je češće toj ljuveni čini doć,
   zavidil, dobro znaj, ja ne bih u viku
nidnomu na svit saj umrlu človiku.

211.

   Tirsi, ki na sviti pastira svijeh je čas,
ne moguć trpiti ljuveni već poraz,
   sjedeći pod borom kraj rike u gori
takime govorom usta sva otvori:
   o bože jedini, ki najpri kti dati
red pravi, istini za vino rađati,
   napijam ove tri čaše u tve sad ime,
iz kojih vince vri s pjenami čudnime,
   neka me tvom moći, ku na svit svi slave,
ljuvene nemoći daj malo izbave.
   I rekši toj, on čas na usta postavi
čašu, ka kroz nje slas svu mu svis zatravi
   čineći, da mu san na oči tih dođe,
ki čini ljuven plan svim s njega da pođe

212.

   Toliko da smin'je
ja imam, gospoje, koliko gorin'je,
   more bit slobodno smio bih izriti
moj oganj, kim svak čas ja gorim na sviti.
   Jezik se većekrat rit mu zled pripravi,
nu ga strah od tvoga zla gnjiva ustavi,
   ter ako t' što reku,
veću zled mom srcu dobudu i steku.
   Tim ti toj ja riti
hoću, znaj, er ako ja budu umriti,
   ti ćeš bit vas uzrok me smrti na sviti.

213. ELEDŽIJA OD LJUBAVI

izeta iz Proporca spjevaoca.

   Može se reć uprav, da već zna od zmije,
djetetom tko Ljubav upisa najprije.
   On vidi, er lude sve misli gredu š njim,
hoditi ki bude za stupi njegovim,
   i časti er drag put ne slidi nikade
taj, koji u nje skut neznano upade.
   Nu štetom stid hudi pati vik pun smeće,
kim sebi naudi žestoko odveće.
   Slijepa je, još veli, za dati znat svima,
kako taj, ki želi, razbora ne ima.
   Ne vidi on z dvora, ar uma š njime ni,
glas huda zazora gdi svak čas romoni;
   vik dobra ne vidi, ni pozna, ni čini,
nu vazda on slidi to, što mu zlo čini.
   Naga je s a z dvora, hoteć rit rad toga
od dobra er tvora gola je svakoga.
   On dobru nidnu stvar, ku dobro mož zvati,
ne more nikadar nikomu podati.
   Jošte joj ktje krila postavit na pleći
kroz tajna taj dila nami reć hoteći,
   er tko god ljuvenu tuj dvori ljuvezan,
svaki čas promjenu u sebi čini man,
   ne imavši pokoja ni mira na svitu
godišta sva svoja pateć zled očitu;
   ar sveđer u dvoru nje stojeć rat prima,
kako plav u moru, ka reda ne ima.
   Strile su trovane nalipom po kraju,
njegove er rane vik lika ne imaju,
   i svakoj imamo na svitu boli lik,
ljuven vrid nu samo ozdravit ni moć vik.
   A tuj sad dobro ja, vaj, čuju u meni,
gdi zli jad odnit tja ne mogu pakljeni,
   ni može život moj da se zla izbavi,
vaj tomu, ki stup svoj na ljuven drum stavi!
   što nas tač tva tuga sve mori, Ljubavi?
znaš, er se bez sluga kraljevstvo ne pravi?
   To li hoć u sili zginuti ti koga,
molju te, pomili daj mene neboga,
   neka me gospoje budu čas izriti,
od koje pravo je svim spivat na sviti,
   ke ures i ukras i divna ljepota
imaće vik oblas vrh moga života,
   ter slavni nje ures slaviću sve vrime,
po njojzi neka jes hvaljeno tve ime.
   To li mi ne bude stvoriti moć tvoja
milosti za trude odnimit dalek tja,
   što mogu ino ja u tugah živeći,
ner minut sva moja godišta mučeći?
   Tač tva čas hrabrena uzrokom tvojime
stati će skrovena u taju sve vrime.

Slobodna prerada Propercijeve pjesme (III. 3).

214.

   I velik da vjetar
vrh ognja velika sve dima s neba zgar,
   ugasit nikadar
plam njegov ne može,
   pače se sve množe
moći mu tom silom, da većma sve gori.
   Nu mao kadno jes, i mala vjetra moć,
ugasiv čini ga na manje sasma doć.
   Tim, vilo, me srce koj na svit sve dvori,
za sve er se zlo mori,
   ma ljubav mogla bi mala se prem riti,
da bude imal' moć činit ju otiti
   srdžba tva, koj slike nigdje ni na sviti.

215.

   Vidi se po dili, da brzo jur prođe
svaka stvar, u sili velikoj ka dođe,
   to li se prigodi, da naglo ne takoj,
a ono kad godi, kad dođe vrime njoj.
   A moje suze, vaj, ke nagle bez slike,
pristati na svit saj ne hoće u vike,
   ni hudi uzdasi, ke svak čas stvaraju,
i srca moji glasi njih svrhe imaju,
   ni muke pak ine žestoke tolikoj,
svih trudno sve gine nesrećni život moj.
   Pod nebom jad veći, mnju, da se ne pravi,
neg živjet u smeći žestoke ljubavi;
   ka mnokrat utrudi človika zlo takoj,
pri reda da žudi svršiti život svoj.

216.

   Prijatelji sad scine ove se naravi:
ni jedan njih istine pravedno ne pravi,
   od časa do časa, stvar gruba i prika,
sve idu z dva obraza i z dvoja jezika.
   Njih zlu ćud himbenu priliču g zviri onoj,
ka čini promjenu u slici sve svojoj.
   Kad bi moć imali, došal je svit na to,
da boga prodali opet bi za zlato.

217. KAŽE, KAKO JE PAMET VRIDNIJA NEG JAKOS I SILA.

Izeta iz grčkoga jezika.

   Riba ona, ka s traka osam gre plijući,
na kraj u vrh braka osekla budući,
   videći tuj satvar orao nesiti,
spusti se s neba zgar za nju moć odniti,
   i dobro s noktima na nju sgor ne stupi,
kad ona tracima krila mu sva skupi
   čineć ga upasti taj ga čas u more,
neka se ne časti na svitu zlo tvore.
   Tač orao priludi, hoteći jur tada
da druzim naudi, sam sebi smrt zada.

Prema pjesmi Antipatra Tesaloničanina (anth. IX. 10.)

218.

   Ti hoćeš da umrem,
a ja, ki stavih se tebije služiti,
   znaj, želju umriti,
za moć tvim svim željam ugodit na sviti.
   Ma u mom srcu ja toliku čuju slas,
videći, tvoj ukras
   mom smrti gdi je vesel, more bit neću moć
na konac vik mojih nesrećnih dana doć.
   To li se rastavi životom život moj,
moću se ja za toj
   vrhu svih ljuvenih blažen zvat i riti,
pokli ti mom smrti ugodil na sviti.

219.

   Pokli tmas crna taj, s kome muk pribiva,
svaku stvar na svit saj svim ruhom zakriva,
   za skratit zled moju, ka me gre satrti,
truda svih pokoju, rodjače od smrti,
   pozore tegni me, smirno te molju ja,
vodami vlažnime od tiha zabitja,
   i crna postavi tva krila na mene,
neka se dobavi duh želje ljuvene.
   S tebe me jedine vile se dar stječe,
za sve er je istine stvor velmi daleče,
   ter na tvoj toj spili, ku toli svi časte,
lis maka pribili činću od svud da raste,
   i crna još onaj ljubica, ku vele,
misli tve na svit saj da velmi tač žele.

220. GOSPODINU LUCI SORKOČEVIĆU.

   Prijatelju dragi moj, pokoli svijes tvoja
znat želi tolikoj, što sada činju ja
   stojeći u gradu, ki njekad sagradi
Orion, u jadu ki more sve srdi,
   riti će ovoj moj lis sada svu misal,
vrimena tolikoj ne bivši vam pisal.
   Znaj dobro tvoj razum, er slideć ja oni
kriposni slavni drum, kim pjesan romoni,
   truđu sad na pismo, neka tko kad meni
daj reče: svi bismo s tebe mi počteni;
   najliše od moje tej kuće, sad koja
dava mi svakoje sile, da pišu ja.
   A ja, ki zaludu ne mogu vik stati,
muka mi ni trudu takomu pristati.

221.

   Neka sve u jadu
nevolje i tuge daju mi dosadu,
   neka sve zle muke na mene napadu,
s plačnima uzdasi
   da duša moja jad nevoljno sve glasi:
i da vik plam se moj u srcu ne ugasi;
   neka me sve cvile
nesreća čin't pati, istom me da vile
   celuju jednome tej oči primile.

222.

   Da toli van znane šlješ posle na tvoje
u ove jur strane, Latini gdi stoje,
   kih razum tač pravi hitar se pun vida,
da ih svak u slavi slaveći spovida,
   bil bi glas veći tvoj takoga rad stvora,
drag gradu rodni moj, sagrađen kraj mora,
   ki se mož s tvojima vridnosti takmiti
k latinskim mnozima, ki slovu po sviti.
   Nu njeki kad budu doć samo za platu
svu svoju požudu imavši u zlatu,
   ne kteći za vas svit tuj kripos da žele,
što se ino može rit, ner ono što vele:
   teško tomu gradu, gdi ti, ki vladaju,
imaju pamet mladu ter razum ne znaju.

223.

   Kad od nas dalek van sunač zrak otide,
ter za njim kratki dan svitlostju izide,
   ljepote sve bude svoje zemlja sakriti,
toliko ke žude gledat se na sviti.
   Snigome studeni dut počnu sjeveri,
a bistri cakleni smute se jedzeri.
   Prid mrazom sve blidi, ništo se ne shrani,
listak se ne vidi od dubja na grani.
   Od ptica ne čuju pjesni se ljuvene,
da bi rek tuguju sve stvari stvorene,
   o sunce me milo, kom slike nigdi ni,
i što se toj dilo, znaj, vidi u meni,
   kad god mi digneš tja lipi taj pozor tvoj,
veselo kime ja sve živu tolikoj,
   tisuću zlijeh tuga, bolesti zle prike,
koje su za druga nesrećnim u vike
   priz ljeto većekrat s mukami čudnime
čine taj hudi rat u meni od zime.

224.

   Svim željam za čin't moć, da dođe jur plata,
Džove se satvori
   sad orlom, sad volom, sad daždom od zlata;
a mu svis volja tim protivna sve mori,
   zač samo žuđu ja mišom se stvoriti
za moći lov biti
   jur onoj prihitroj, ka ga opći tiriti,
ter da mi moja čes stvar ovu podili,
   da me ona ulovi a paka u sili
dragojzi igrav se životom razdili.
   Džovom tim s neba zgar
me bitje ne bih htil promijenit nikadar.
   Oh koli primilo i blago na sviti
meu hitrim nje nogam bilo b' mi umriti!

225.

   Pokli ide sunač zrak, da sviti druzime,
a dođe noćni mrak očima našime,
   molju te, dar stvori, sne moj, drag tač meni,
me oči zatvori u pokoj žuđeni;
   pomozi srcu mom, ko mira ne ima,
pomoći tom tvojom, ku rado svak prima,
   pomozi me bitje, ko lipsa jakno cvit,
sne, ki si zabitje od zala svih na svit,
   odagni zled moju vesela tva ruka,
sne dragi, pokoju svih truda i muka,
   sne s tvom tom radosti dođ ter skin' ti s mene
sve me zle žalosti od želje ljuvene.
   Hodi, sne, dođi, sne, čini, sne, da tva moć
me oči zatisne za mirnu prijat noć.

226. GOSPODINU MARKU RANJINI, BRATU SVOMU.

   Hrabreni brajo moj, ki ričim tvojima
odagna mnogiš boj zlim mislim mojima,
   molju te božje rad velike ljubavi,
što t' pišu ovdi sad, u djelo postavi:
   ki godi nepokoj dođe ti s nevolje,
nikako ti nemoj prijati zle volje;
   neka t' čes ali svit što hoće čini sve,
nikako ti nemoj kriposti gubit tve,
   zač lipše na sviti ni stvari, ja t' velju,
neg mlaca viditi u svomu vesel'ju,
   znaj er svom grkosti u svaku stvar priku
moz pije iz kosti zla volja človiku,
   a smih drag i rados gdigodi stanuju,
u zdravju tuj mlados sve mirno shranjuju.

227.

   Ljubavi, ako ti ne budeš dat pomoć
vili moj u ovu pogibnu nje nemoć,
   zginuti, dobro znaj,
er hoće na svit saj
   kraljevstvu tomu tvom, kim sloveš do zvizda,
čas, ukras, ljepota, razum, svis i gizda,
   er kako sve nosi sobome nje ures
me srce, ko samo podložno njojzi jes,
   tač tvoje ognjene
strijele su sred oči nje milih skrovene,
   za ku stvar tvoja moć
ako joj ne bude u skori dat pomoć,
   moj ću ja život, vaj, a ti ć tve sgubiti
oružje, kim sloveš toliko po sviti.

228.

   O tvrdi mramore, kako od me bolesti
plač te vik ne more na milos dovesti?
   kako li uzdah moj, moj uzdah ognjeni
ne ima moć taj led tvoj rastopit studeni?
   rad muke vaj moje, koja me sve srdi,
tvrdo ti toj tvoje ti srce utvrdi!
   reg bi da nemile zviri, ke smrt tvore,
tebe su dojile njih mlikom od gore.
   Promisli togaj dil, kolik sam na svit saj
podnil jad, trud i cvil, uzdahe, plač i vaj.
   Tako t' drum ljuveni nenavis zla, prika
ne mogla po sve dni zapriječit do vika,
   ne čin' čes da huda drži me u boju,
od mojih svih truda drag mili pokoju.

229. GOSPODINU FRANU GUNDULIĆU, PRIJATELJU SVOMU.

   Vazmi svjet ovi moj, ki ti ću sad riti:
nemoj se tolikoj trudom zlo moriti,
   umorni nu ruci podoban red podaj,
u jednoj da muci ne pati sveđer vaj,
   znavši da razlog jes i običaj od svita,
da trudnu svaku čes čekan mir počita.
   Skoro će prid skut tvoj zvir ona padnuti,
ku strila tvojih boj tač zlo ktje ganuti,
   ter ćeš još na nje čas i mene dozvati,
da s tobom budu čas spravna doć kušati.
   A ja ti tolikoj žuđu toj viditi,
radosti u čudnoj čudno ću živiti,
   videć, što t' ma pjesan narečna jur reče,
da ti se stvora van ne stvori ni steče.

230.

   Jur pojah i cvilih razmirje, rat i boj,
kojim se nadilih kroz ljuven nepokoj,
   ki nikom u viku, sunač zrak što gleda,
bolezan veliku, žestoku tač ne da,
   koliko, vaj, meni, ki podnih sve trude,
ke daje pakleni kraj tim, ki smrt žude.
   Tim vile počtene, koje stan držite
tuj, gdi duh ne nevene, koji vi gojite,
   priklono s molbama molju vas na sviti:
po smrti pisma ma činite živiti,
   neka daj tad ljudi čteći me nevolje
mogu kroz moje bludi tvoriti što je bolje,
   er mnokrat taj, ki prav put bude sašad oć,
drugom ga ukazav može mu dat pomoć.

231.

   O višnji bože moj, komu svi na sviti
spjevaoci sile se plam i luk slaviti,
   i želju ki milu u srce kroz oči
posilaš, zla misal kom se pak uzroči,
   ki s uzdasim paseš i suzam groznime,
tve duše hraneći nalipom slatkime;
   hrabrenim plamenom sve se ono učini
svijetlo, što pozor tvoj pozira jedini.
   Pri tebi stojati ne može nikadar
nevridna ni nižna, ni tamna nijedna stvar.
   Ljubavi, veran rob kojoj bih sve vrime,
molju te priklono sad molbam ovime,
   tako ti taj plam tvoj, zavezaj i strile
slavili vik na svit svi ljudi i vile,
   kako ću dobro moć, hoti mi vlas dati,
sej pjesni me nove ovdi sad pisati.

232.

   O gluha ma zmijo, ka tvoj sluh dan i noć
zatvaraš, za meni ne dati ku pomoć,
   čuj moj glas pritužni pun plača groznoga,
ki boles podire iz srca jadnoga,
   radi tve nemile žestoke prem svisti
živ buduć za mrtva plaču me sam isti.
   Da li tve oko sve radosno pozire,
gdi t' jedan veran rob nepravo umire?
   čin' gore neg činiš, jošte se ć kajati,
kad život kroz tvu zled budeš mi strajati.
   Ja život tužan moj, a ti ć čas sgubiti
i slugu priverna, i bogu sgriješiti;
   ter crnoj kad zemlji budeš me viditi,
znam, da ćeš za žalos u sebi tuj riti:
   ovdi prah ukopan skroveno sad stoji
nebavca onoga, ki se drag moj broji,
   i ktićeš tvu milos ukazat sa svime
tad, kad već ne bude ni mjesto ni vrime.
   Za to t' ja sad velju, da ne mož pak riti:
a što sam ja znala, da ćeš ti umriti?

233.

   Da svak čas iz oči dvi rike ne livam,
plam bi me izgoril, u srcu ki imam,
   a da oganj iz prsi ne mećem kroz rat svoj,
voda bi potopil' jadovni život moj.
   Takoj dvi satvari protivne na svit saj,
združene ne dadu, da se moj skrati vaj:
   ako me kad jedan do smrti dožene,
drugi tuj otjera pak zlu smrt od mene,
   a sve toj zla ljubav hoće mi tvoriti,
bez svrhe da vik zled bude me moriti.

234.

   Hod' k meni, u tihu tko moru dan i noć
sve stoji ne moguć g žuđenu kraju doć,
   i hodi, tko vode na volju ne ima,
obilno da ugodi svim željam svojima,
   i hodi, tko zimi vruć oganj ištući
ne može da sebe studena savrući,
   zač u usteh svud vjetar ja nošu idući,
sred oči voden vir, u srcu plam vrući.

235.

   Vidiv te toliko oganj me izgori,
u srcu da momu pakao se satvori,
   i drag mi jes pakao u srcu imati,
zač mi će radosti velike on dati;
   a to jes, er ne kteć pomoć me ures tvoj
uzrok ćeš bit, da ja izmorim život moj,
   za ku stvar osudit hoće te višnja vlas,
da budeš sred pakla otiti u propas.
   Tako ti protiva hotin'ju tvojemu
osudna doćeš stat u srcu mojemu.

236.

   U tebe sad pomoć grem, smrti, prositi,
za me dni nevoljne moć kako svršiti.
   Na moje uzdahe i plačne žalosti
otvori vrata taj od tvoje milosti,
   tva uza i tvoj stril i tvoja tonota,
izbavi, izbavi tužna me života,
   neka mir meu živim, koji ja kušati
ne mogu, budem ga meu mrtvim imati.

237.

   O sjeno nesrećna, što činiš ti veće
sa mnome, ki živu u trudu pun smeće?
   od mene ti ino ne možeš vik čuti,
razmi jad, plač i vaj i čemer priljuti.
   Vidiv te me oči ne hoće plakati,
za tebi mom tugom zle tuge ne dati.
   Pođ ter se ke družbe vesele dobavi,
a mene s tugama mojima ostavi,
   neka se tužu ja kroz hud plam ljuveni,
ki držu potajno, skroveno u meni;
   zač veće ni slasti nevoljnim na sviti,
neg u svih moć tugah sam plačuć cviliti.

238.

   Na to me dovede ljuvezan prokleta,
ka svaku mu misal jadovno sve smeta,
   er ako kadgodi hoću se tužiti,
u tuzi ne hoće suze me združiti,
   i ako čes gdi sretem ter počnem im zvati,
da meni ki bude pomoćan mir dati,
   uši sve zatisne, za moj glas ne čuti,
pak bude dalek tja od mene bjegnuti,
   A ona, ka život moj sve snuje na sviti,
kad bi ga imala prikinuv odniti,
   tada ga već prede i čuva i bljude,
cić da se čemer moj vik strti ne bude.

239.

   O dobro me milo, vrh koga na sviti
vik ino ne žele me oči viditi,
   ljubim te velmi ja prem sasma svršeno,
nu u srcu sve momu držim te skroveno,
   ni te smim mjentovat, ni manje pozriti,
za tebe na dvora komu god odkriti,
   ter kad te gdi viđu, činju se gledati
u zemlju, da ne bih ljudem te dal znati,
   ka bi stvar uzrok bil' tebe čin't zgubiti
čas milu, kom žive ime tve na sviti.
   I u tomu patim ja veliku boljezan,
er gore dvaš žeže potajan, skrovan plan.

240.

   Kad godi gdi pride tve lice pribilo,
svak mu se poklanja gledaje na nj milo.
   Kad li rič govorit ku stane tva mlados,
može svu srdnu vlas utažit za rados.
   Ljubav stat ne može bez tvoje milosti,
to li ju pomaga moć od tve liposti;
   er kad luk hoće oteć, vazda uzme na sviti
po očih tvih omjer za dobro strijeliti.

241.

   Vazel bih, da meni, me dobro, budeš reć,
za što me sve gledaš, ako mi dobra neć?
   ali tuj hoćeš stvar himbenu činiti
za čin't me kroz ljubav u tugah sve mriti?
   kad digneš tve oči i snižiš kroz smih tvoj,
ne znaš li, er smrtni davaš mi nepokoj?
   s tim očim tvojima sve bi rek da veliš:
hod k meni na rados, ku srcem ti želiš;
   a pak me ostaviv činiš me zlo mriti,
da budu vrh tužnih tužan se ja riti.
   Ako toj srce tve, ko srce me rani,
jur drugu ljuvezan u sebi sad hrani,
   nemoj me nikako ljuveno gledati,
er tvim tim očima smrt mi ćeš zlu dati.

242. VLAHU LUKEI.

   Jedan znan i štiman i prav duh ljuveni,
ki želi na pokoj doći svoj žuđeni,
   ima svu odluku do svrhe sliditi,
ako ni himbe ke u njemu na sviti,
   i svoga sgubit vik ne ima ufan'ja,
ako mu ljuven slid ka zada skončan'ja;
   er ljubav kad hoće dignut ga u slavi,
na nebo z zemlje ga podigne i stavi;
   a na svit tko ište, nahodi i vidi
u trudu svom dobit, tko krepko stvar slidi.

243.

   Ljubav me siluje, a razlog uzdrži,
a srce u ognju vruću se sve prži.
   Hotin'je neredno, izpraznos s kim slidi,
srcem se sadruža, da razlog uvridi,
   ter mene sve tiska kroz ljubav ku nosim,
da hođu, da ištu, da pitam i prosim
   za onu jedinu gospoju od svih vil,
u srce ka moje postavi ognjen stril.
   Ne može skroveno stati moj ljuven plan,
zač oganj triba je da meće svoj dim van.

244.

   O usti, o kosi, o slatki pogledu,
za kime me misli u slasti sve gredu;
   o riči prislatka, ku smijeh sadruža,
čineći, ljuveno da uzdiše ma duša;
   o slasti, koj slike nigdir ni na sviti,
može li što slađe od tebe vik biti?
   o trikrat i petkrat dan oni blaženi,
kim nam bi način dan u želji skroveni
   moć kušat tuj rados, van koje govore,
da se vik želiti nikako ne more.

245.

   Za sve da ištu mir, nigda ga iznaći
ne mogu, gdi godi budu ja pozadi,
   tač ta slas vesele i mile ljubavi
plamen gork u srce u moje postavi,
   a oči ljuvene, stril prva ke biše,
vaj, mislim svim mojim drag pokoj sgubiše.
   Ma rados sva hotje s tobome otiti,
vesel'ja meni ni sad nigdje na sviti:
   sve plačem u tuzi nevolju i boles,
u ku me postavi protivna moja čes,
   i kad ki mao pokoj ja želim prijati,
čim budu me brijeme minuto smišljati,
   kroz moje tej misli, koje me skončaše,
celivam me ruke, koje te ticaše.

246.

   Človiče, uzmi ti koga t' je od volje,
svak scijeni veće sve neg tuđe nevolje.
   Ma da svak sve tuge na mjesto jur jedno
donese skupivši, da stoje zajedno,
   znam, da cić er straha koje bi tuj imal,
da tuge sve s tuđim ne bi se zamiješal',
   taj bi čas svak iskal s načinim čudnima,
da se opet zavrati domome s svojima.

247.

   Pokoli huda čes i ljubav nemila
proć meni stvoriše tolika zla dila,
   davši mi zle muke i toli žestok vaj,
ke nikad živ človik nije patil na svit saj,
   i veće ne moguć nevolje trpiti,
što mogoh najbrže spravih se otiti
   iskat stan od smrti veomi želeći,
da bude kao mene u broj svoj poteći.
   Za moj vaj tuj poraz prispije mi ovi još,
koji ti, koji čtiš, razmislit dobro mož.
   Vrata nje nađoh ja, ka tvrda tač broje,
zatvori nemilim stisnuta gdi stoje.
   Tuj počeh u vas glas vikati, da meni
otvorit bude stan nje toli žuđeni.
   Čuh ovi odgovor žestoki tada ja:
nije smrti za tebe umrije smrt tvoja.

248.

   Hrabreno srce me trpeći trpi sve
i mučeć skroveno pokriva misli tve.
   Nemoj da t' domori čekan'je trud tvore,
er jedan udarac dub posjeć ne more.
   Drijevo, ko morski val sa svijeh stran zaliva
spuštavši jedra sva s ufan'jem pribiva.
   Ne čin' strah iz ruke da t' izme kako stvar,
er soko dobar lov ne upusti nikadar.

249.

   Srdžbeni mutni val sred morske pučine
sa smećom velikom napokon počine.
   Sunač zrak u ljeto grijući svaki čas
rastopi na gori studeni led i mraz,
   i voda taj vlažna tajući od izgor
u dugo, probije svakoji tvrd mramor;
   a grozni plač, ki ja sve lijevam niz obraz,
ne može omekšat tve srce za mal čas.

250.

   Želeć ja smrt prijat rad tuge ljuvene,
ka mi da na svit saj sve muke pakljene,
   tač bježi huda smrt od mene dalek tja,
koliko da druga smrt nova jesam ja.
   Gdi bi me imala svaki čas sliditi,
to bježi od mene što može na sviti.
   Za drugi, mnim, uzrok ne bjega sve takoj,
neg sveđer er sumnji u misli u svojoj,
   da ju ja ne otruju kroz moju zlu ranu,
ter ona jur umre, a ja smrt ostanu.

251.

   Bivši smrt jedna vlas poslana od zgara,
da svaku na svit stvar umrlu umara
   konac jur života našega ki trati,
nikada na molbe ne prodlji ni skrati,
   bježi ju svaki blag, koji se veseli,
a tužan, nesrećan sve ište i želi.
   Tim tomu, ki pati protivnu hudu čes,
čini se da gluha i nijema velmi jes;
   a tomu vidi se, u dobru ki slove,
da nagli proć redu još, gdi je ne zove.

252.

   Čim misli me znanu njih milu stvar žude,
dvi stvari, obje dvi prem sasma prihude,
   u srcu mom čine boj žestok nepristav,
me prsi za polje njih hudovoljno obrav.
   Jedna njih htin'je jes, koje me sve sili,
da se me tuge vaj bude rit nemili;
   a drugo razlog prav svim protiv hotin'ju,
ki mi stat vik ne da u tomu živin'ju,
   ter sveđer jezik moj uzdrže, da riti
ne bude jadni vaj, ki patim na sviti.
   Tako ti moja zled, koj lika ne vime,
jur malo po malo pod zemlju vodi me.

253. PRIJATELJU SVOMU G. VLAHU L. BUNIĆU, KI Š NJIME U KUĆI STAŠE.

   Svit je ovi razliki: tko poje, tko cvili,
tko gre zled da stvara, tko milos da dili,
   tko čini zapovid, tko bolan sve boli,
tko gleda, tko ide, tko grede, tko moli,
   tko uči, tko piše, tko govor tih dzori,
tko ljubav nemilu zaludu sve dvori,
   tko je vesel, tko je rad, tko sveđer zle volje,
tko s tuge protivne sve pati nevolje,
   tko psuje, tko vika, tko griši, tko kara,
tko vili svojojzi za milos domara,
   tko slazi, tko uzlazi, tko ništa ne tvori,
tko zledi svojome drugoga sve kori,
   tko ide dobro čin't', tko zledi stvarati,
uživa hud človik, a mudar sve pati.
   Tim slas, ku prijat mož, uživaj na svit saj,
pokoli meu ljudi taka je običaj.

254. SVJET DAJE LJUVENIM, KAKVE VILE SLUŽITI IMAJU.

   Sil' se svak podložan bit vili na svitu,
koja se jes rodil' u stanu čestitu,
   er ljubav izvrsna tuj sveđer pribiva,
ka čini sluzi svom sladak mir da uživa.
   Blaženi človik taj, ki je drag vili toj,
ka patit' dvoranu svom ne da zal pokoj,
   još da se vik na stvor ne bude iziti,
istom je divna stvar ljubljen bit na sviti.

255. RAZGOVOR, KI ČINI DUŠA S STRAŽNIKOM OD PAKLA.

D. Molju te sada ja s velikom ljubavi,
   otvor' mi tva vrata, Čerbaru troglavi.
Č. Tako se ne ulazi u strane u ove,
   reci mi ti, tko si, kak' ime tve slove?
D. O jaki stražniče, znaj dobro svis tvoja,
   nevoljna osudna er duša esam ja.
Č. Da što čin't' greš amo mogući na sviti
   meu živim veselo život tvoj voditi?
D. Grem doli za moći počinut daj malo
   oda zla jadnoga, ko me je skončalo.
Č. Hoti mi još za tim poredom sad riti,
   ki život jes bio goru tvoj na sviti?
D. Verno plam ljuveni ja služih i ljubih,
   kime se napokon nevoljno izgubih
Č. Vrati se na svit taj odavle za tvoj lik,
   er ovdi ne izlazi, tko nosi oganj vik.
D. Ter što ću, boga rad, reci mi, činiti,
   kad gori opeta budu se vratiti?
Č. Počni opet iz nova vernije ljubiti,
   er pravo ljubljen, znaj, ti hoćeš tuj biti.
D. Neće mi toj ništar pomoći, dobro znam,
   er ona neharna milosti ne ima plam.
Č. Čin' da joj ti rečeš u tužan, lip govor,
   kako te odovla izagnah ja na dvor.
D. Stvoriću, što veliš, nu sumnju, da gore
   biti će posleđne neg prve pokore.
Č. To li te ne bi htil' ljubiti po sreći,
   protiv njoj razgnjiv' se svako zlo želeći.
D. Ne hteć me, reci mi, nikako ljubiti,
   hoć li me unutra upustit otiti?
Č. Na vječne sve stvari kunu t' se i obitam,
   da te ću upustit ne noseć s tobom plam.

256.

   Ptice se mahnite sovome rugaju
kak one, ke hinbe od svita ne znaju,
   a ona razumna pušta se rugati
za moć pak zlo jutro gore im podati,
   i čime okolo glave nje lijetaju,
slobodu to veću svaki čas primaju,
   i u toj slobodi dotle ih jur tovi,
dokle ih svih veskom napokon ulovi.

257.

   Zagradih jedan lip u polju perivoj,
u koji nasadih od dubja svaki broj,
   učiniv na sridi kladenac jedan lip,
da bude polivav gojit ga svaki hip.
   Voće mi uzdraste i mio plod učini,
ki tugu svu moju svom časti zamini.
   Ja, ki bih gospodar, ne ktih ga ticati,
gojeć se tako njim očim ga gledati,
   a jedan tuđinin pak dođe, ki meni
porazi i obra taj vas plod žuđeni.

258.

   Ljubim te velmi ja toliko, toliko,
a da me pitaš ti, koliko? koliko?
   Tisućkrat veće neg život moj i dušu,
ku želju svaki čas s tvojime da združu.
   Da bih bil u raju bez tebe svet prisvet,
došal bih rad tebe na saj svit naglo opet,
   a mene ti malo ni vele ljubiti
ne hoćeš, za pri me u tugah sgubiti.

259.

   Sve moje iman'je i blago na sviti,
da ti hoć, moglo bi tve sasma sad biti.
   Tvoj mi ukras zadava od veće žestok rat,
za to me ti vidiš prohodit čestokrat.
   Veći trud ja patim kroz muku ljuvenu,
neg duše, ke stoje u ognju pakljenu.
   Veće bih bil vesel, neg da imam vas saj svit,
da tugam mojima hoć malo razumit.

260.

   Nemoj se čuditi, ako te nikadar
ja putem ne gledam, ni velim koju stvar,
   ne scijeni, da te sam pozabil ja za toj,
ku ljubim svim veće, nego li život moj.
   Znaj, nimu i slipu triba je bit danas,
za tebi pošteni ne zgubit vridnu čas.
   Tako gre človik znan kroz djelo ljuveno
činjen'ja sva čineć potajom skroveno.

261. JEDNA DJEVOJKA, KU MLADAC PRIVARI, ODGOVOR OCU DA, HOTEĆI JE UBITI.

   Ptica, ka svud leti slobodno po sviti,
hitra ju privara od lovca uhiti;
   a hrt brz upaziv u lugu košutu
sprijeda joj pritekši zada joj smrt ljutu;
   i ribu, ka plije po morskoj dubini,
hitros je človika napokon prihini.
   A mlada ja luda djevojka izbrana
s tisuću himbenih privara varana,
   za mirima sveđer u kući stojeći,
mislite, mogoh li ikako uteći?

262.

   Tamnica, ni odar nijesu, ki znat daju,
ki se nam prijatelji dobri zvat imaju,
   er jes taj, ki tugom bolit se mom veli,
a paka u srcu rado se veseli.
   Svak druga danaska nastoji da vara,
i toli svit je pun himbenih privara,
   da samu človiku bolje je stojati,
neg sto zlih prijatelja uza se imati.

263.

   Što bi imal mukat vo i plakat na svit saj,
to kola skripaju za njegov veći vaj.
   Ždralovi mnokrat nam za veću dat bijedu,
krijekaju, kad naša sva sijeva izijedu.
   Na vrilu vuk pije a paka govori:
ovca mi kladenac vas mutan satvori.
   Ja tvu ćud poznavši velmi se veselim,
er ti se nikako već prijatelj ne velim.

264.

   U ruci tko drži od pravde vrijedni mač,
većekrat pogleda na milos i na plač,
   sileć se krivnika sve dobro vladati,
za njemu neprava pedjepsa ne dati.
   Protivno ti činiš dat' pomoć ne hteći
meni, ki vas umrih, tvu milos želeći.
   Podobno nije, znaj, za tvoju tuj lipos
oholas žestoka i huda nemilos.

265.

   Ljubav me siluje i veli naprid proć,
er ću t' čas i dobit veliku činit doć.
   Za sve ti da patiš velike sad muke,
nikako znani trud ne pusti iz ruke;
   er za te satvari svud čine človika,
ki trudeć ostine, da plače do vika.
   Od muke zle umre s velikom nečasti,
tko počet čin pusti želeć stat u lasti;
   a tko trud sve tvori srcome tvrdime,
vazda pak drag pokoj on ima na vrime.
   Za toj te ja neću nikako ostavit,
da bih se jošte znal životom rastavit.

266. KAŽE, KOLIKO JE LAŽIVA PRIJAZAN OD LJUDI DANAŠNJIH.

   Tko hoće u miru provodit život svoj,
od prijatelj današnjih daleče sveđer stoj,
   er oni dotole ljube te i žele,
dokoli srećome tvojom se vesele,
   a kad pak u sreći tvoj vide prominu,
i oni tad zajedno š njom jednaga poginu.
   Svijet je ovi na njeki došao način sad,
da u medu sve taji njekoji žestok jad.

267. KAKO DUŠA POKOJA NI U ČEM NIJEMA.

   Život naš, ki na svit podložan jes sreći,
iz želje u želju sve grede hodeći:
   sad žudim jednu stvar, za drugom sad grem vruć,
nikako nać želju najzadnju ne moguć,
   s novima sve mislim moreći mu pamet,
ka ne vi u ničem mira nać ni uzet.
   Tač na svit željami svrhu dat ne hteći
umre se u željah svaki čas želeći.

268.

   Mnogo sam godišta mir iskal na svit saj
scijeneći moć ga nać za skratit moj hud vaj;
   i gdi mnjah veći mir iznaći za duh moj,
tu nađoh veći trud i veći nepokoj;
   i pokli načine sve hotjeh skusiti
ne ostaviv satvari, koja jes na sviti,
   jedan mir u svemu iznađoh ovi sam,
za istinu znat er vik počinut ne imam.

269.

   Pokoli ne može ni pamet ni jezik
u tuzi ljuveni podoban naći lik,
   ni dvoja studenca, iz oči ka teku,
zgasnut plam, u komu prsi se me peku,
   ni može vik vjera kroz dvorbu i službu
iz srca dvignuti jad čemer i tužbu;
   mnju, da prav jedan gnjiv moće učin't' tolikoj,
da život ali plač skrati se hudi moj.

270. U OVIH PJESNEH ZLIM ŽENAM RUG TVORI.

   Tva družba prihuda, koju si stvorila,
oda zla od tvoga uzrok je sva bila.
   Rih ti ja videć te, ne za zlo t' naslutit,
er se med ima tvoj zlim jadom zamutit;
   ma buduć plaha ti ne hti me slišati,
hoteći tve volje u svemu tjerati,
   ti s' uzrok sama bil' od tve te nevolje,
plači ju sama ti, kako znaš, da je bolje.

271. U ISTE.

   Da ja znam, er ono, što ričmi ti kažeš,
u srcu da tvom pak djelome ne lažeš,
   rekal bih mom srcu, da se sve postavi
u plamen privrući od gorke ljubavi;
   ma cića er njeki na licu kažeš raj,
a u srcu pak imaš pakljeni žestok vaj;
   razlog me siluje, pedjepše i kara,
da budem dalek it od svojih privara.

272. U ISTE.

   O zviri žestoka, hoti mi sad pravit,
za ku stvar tvoja čes hoti me ostavit?
   što malo ja pođoh u tuđu van stranu,
tvu ljubav darova drugomu dvoranu.
   Rec' mi još s tizime, za tvoja taj dila
ku s' koris napokon veliku dobila?
   Tamnico pritamna, brini se ter brini,
er luda na zlatu olovo promini.

273. ISTIJEM.

   Molih se ljubavi i čini meni doć
srce me, ko staše s tobome dan i noć,
   i dobra hoću mu ja sada dvaš veće,
gdi tebi jur dobra nikako već neće,
   čineć mi vidjeti činjen'ja kroz svoja,
da ona već nijesi ti, ku njekad scijenjah ja,
   ter čuju u meni sad rados ja velju
stojeći svaki dan u dragu vesel'ju,
   gdi nidna tvoja stvar već draga ni meni,
mrzeći na tebe kao na gnjiv pakljeni.

274. ISTIJEM.

   Sve one misli, ke u srcu držah ja,
učinih, da pođu od mene dalek tja.
   Već s onim ognjenim ne stoju željami,
ni obraz polivam groznima suzami.
   Sve tuge i muke i hude žalosti
opet se svrnuše u mile radosti.
   Stavih se gledati, koja je tva vira,
i vidih, da drugi me voće obira.
   Tim sada pravlju ti: čin' što ti je od volje,
a ja ću iskati toj, što mnim, da je bolje,
   er voće toj tamno može se svim zvati,
ko ruka velik broj gre rotno sve brati.

275. ISTIJEM.

   Jur se plam zgasnu vas u tebi ljuveni,
svenuše sva cvitja i venci zeleni;
   sunce ide u zapad, veće dan ne sviti,
dopješe sve pjesni tvoje se na sviti,
   prislatko pojan'je od ptica sve prođe,
minu tja ljetni hlad, a zima zla dođe;
   s dubja ti sve listje ktje nica padnuti,
kladenac smrze t' se, a voda zamuti.
   Na slatku tvu rados zlo pride grčilo,
koje te potamni odveće nemilo:
   veće nis' u scini, koj njekad ti biše,
kad no se proć službi mojojzi gnjiviše;
   a toj sud pravedni, znaj, hoće ljubavi,
da oholas ljepotom dugo se ne slavi.

276. ISTIJEM.

   Nemoj se sad činit toliko izbrana,
kako tad kad no me držaše svezana:
   prođoše plameni i strijele ljuvene,
ke muke tolikoj daše mi pakljene;
   ter koli njekada, kad no me moraše,
ere te ljubljah ja, srčna se činjaše,
   toliko ć sad mučna i gnjivna, znaj, biti,
videći, er te već ne hoću ljubiti.

277.

   Čuj svak stvar, ka milim sgodi se u viku:
ljetni dan jednom ja šetav sam uz riku
   upazih gorsku vil, gdi gola i bosa
poje tač iđaše s vijencome vrh kosa:
   sad mlijeko na prsi gdi mi trud posila,
da čedo ko imam, voljno bih dojila.
   Čuvši ja, gizdava što veli taj vila,
koja je ljepotom sve vile dobila,
   jur kako milostiv mladac, ki patiti
ne mogu, da nitko zlo ima na sviti,
   vas smućen milostju otidoh naglo k njoj,
ma me sram srete sprid, ter smutih razum moj,
   nu paka vrkši stid stah bliže kon vile,
ter usti me ponih na prsi nje bile,
   počinuv na svrsi reče mi ka za toj:
o vridni vrhu svih pastiru dragi moj,
   tobom se ma mlados sad slavi i diče,
er meni taj se lik priklada i sliče.

278.

   Plašiju od tebe, vidil sam, gdi stvore
pitomu jednu zvir, ka divja sred gore;
   vidil sam sred rike uhitit tekuće
ribu, ka hino gre dno vode plijuće,
   i pticu, ka leti po višnjoj visini,
vidil sam, gdi ju lovac privarom prihini.
   Hod takoj divjajuć, još ti će za mir moj
žeđa, trud i umor utažit taj stup tvoj.
   Pače ću veću rit': sve što se plašiš već,
to ćeš prî prid stup moj umorna, trudna leć.
   Viruj mi, ako te u lugu jednome
zatekoh, ždrilo ti zagradih dračome,
   da izit van već ne mož bez moje vik volje,
kom stvari utažit me ću sve nevolje.

279. ISTIJEM.

   Na svitu stvar ovu svi ljudi poznaju,
da tvrđe plav stoji z dva čela na kraju.
   Putnik, ki o jednoj košulji sve stoji,
njegova put čista nigda se ne broji.
   Zemlja se odiva razlicima cviti,
a dobro ni ruho sveđ jedno nositi.
   I pčele, ke žude slatki med iskati,
na bil'ju jednome ne hoće stojati.
   Vilo ti, ku oči veće me ne žele,
što hoću rit ovo neg ono, što vele:
   svi tužeć ljuveni u mukah dni traju,
ki na svit razlike ljubavi ne imaju.

280. DVORANIN SVOJOJ GOSPOĐI.

   O vilo stvorena za moj plam gorući,
prođe tja brijeme onoj, kad te iđah ištući,
   prođe mi sva boles, prođe mi vas poraz,
ne idu već oči me plačući svaki čas.
   Lez' ter spi bez misli, već tuge ne imam,
ne ištu ni prošu, ni za te već pitam.
   Ljubav me slobodi, ter vesel sad stoju,
er nisam, kako bih, zapovid na tvoju.

281. ODGOVARA GOSPOJA DVORANU.

   Ako bih stvorna ja za tvoj plam gorući,
ti rođen bi takođ za it me svud ištući,
   toj hiniš veleći, da t' minu vas poraz,
a greš sad već neg vik plačući svaki čas.
   Ja lje spim bez misli ter tuge ne imam,
er vađu od tebe što hoću i pitam.
   Nijesi se slobodil, vesela ja stoju,
bil si vik i bićeš zapovid na moju.

282.

   Slatki san me oči kad uzme jur sebi,
ter srce me pođe od mene a k tebi,
   vazel bih, da tvoje tad dođe, znaj, k meni,
za trudu dati lik u želji ljuveni.
   Tač srce me činil ljubit bi ures tvoj,
a tve toj studeno plam bi vas zgasnul moj,
   ter bih ti dal uzrok, da budeš poznati
me tuge, ke srce nevoljno sve pati.

283. OD JEDNE GOSPOJE, KA SPAŠE.

   Stisknuvši tihi san dvi zvizde ljuvene
lako van pošilju sve plame ognjene,
   ki rače tolikoj krepki se velmi reć,
da od njih najmanji mogal bi svit užeć'.
   Pokoli jedini anđelski nje ukras,
kada spi, toliku veliku ima vlas,
   što bi bdeć i hodeć, mislite, stvorila,
kad plamen kako stril iz oči posila?

284.

   Slasti ma, rad koje život moj umira,
umira, er s tobom sve stoji nevira.
   Nevira stvara mi veliko želin'je,
želin'je, koje mi prikraća živin'je,
   živin'je, ko pati sve jadne nevolje,
nevolje, rad kojih umrit bi dvaš bolje,
   bolje svim, er tko mre i svrši dni svoje,
svoje misli u tuzi već viku ne stoje.

285. GOSPODINU VLAHU BUNIĆU.

   Tko vele o smrti sve misli na svit saj
boleć se, gdi nami sve stvara žestok vaj,
   ne uživa života, ni čuje, ni kuša,
pače ga prije reda smrti zlom sadruža.
   Hoću da misli se, koli je podobno,
za paka ne doći na zlo ono vjekovno.
   Svakomu pak velju, da ije i pije,
uživa, veseli, raduje i smije.

286.

   Kada prav i vjeran sluga se postavi
služit' gospodara s velikom ljubavi,
   za dvorbu napokon izdvori on platu
u čem god, ako ne u srebru i zlatu.
   A meni protivno s tobome zgodi se,
ter srce u tuzi velmi zlo boli se.
   Služim te i ljubim i davam, što mogu,
i neć mi milosti ukazat' nebogu.

287.

   Spravih se većekrat za tebi izriti
boles mu, ka jadno čini me sve mriti,
   a netom me oči kon sebe nazre te,
on čas se ma pamet u misleh zamete,
   jezik se zaveže, a lice poblidi,
kako da njeka zled srce mi uvridi.
   Tako t' se odiljam, ne moguć reć ino,
nego li: mir s tobom, me dobro jedino.
   Ovo t' je čudna stvar, gdi moji a meni
ne hoće dat pomoć u muci ljuveni.


288.

   Srčan gnjiv, pravo ni, da kaže ures tvoj
proć tomu, ki ljubi verno te tolikoj.
   Kriv tomu nijesam ja, nego li tva lipos,
u koju bog stavi ljuvenu svu kripos.
   Kako hoć, da tebe ne budu ljubiti,
ako si ti taka očima viditi,
   da veće neg blažen scijeni se i pravi
taj, koji uzdiše za tvojom ljubavi?
   Toli se tva lipos sve gnjiva neredno
scijeneć, da ne ljubim srcem te pravedno,
   kad dođu prida te, razmišljaj i gleda'
čine me i obraz i riječi bez reda,
   moći ćeš ti tada pravedno poznati,
koliko tva lipos hoti me skončati,
   ki veran u svemu biti će vik sluga,
dokle stril ljubavi uzbude za druga.
   Tim pravo ni, toga da ne zri tva vira,
za tobom ki cvili, uzdiše i umira.

289.

   Ka pravda jes ovo od moći ljuvene,
da ljubim jednu stvar, ka hoće zlo mene?
   sam isti ja prijam zled na me hotin'je
s mojome štetome zlo slideć želin'je.
   Budući slobodan voljno se daju ja,
za roba da služim godišta sva moja.
   O muko žestoka, koji je razlog toj,
da ljubeć sve živu u muci pakljenoj,
   a paka ne ljubeć stvar, koju sve čtujem,
tisuću da smrti u srcu mem čujem?

290.

   Na tu sam zled došal, er ako cviliti
hoću ja, ne hoće suze me združiti,
   a da bih plač imal, plakal bih tolikoj,
dokle bih prikratil jadovni život moj.
   Scijenju ja, da muka, ku srce me pati,
za veću mu boles čini ih lipsati.
   Oh tužna načina od tuge na sviti
tužiti svaki čas i ne moć suziti.

291. KAŽE, DA LJUVENI VAZDA SUMLJIVO STOJE.

   Ljuveni nevoljnik kad dobro žuđeno
bude steć ter živi u slasti ljuveno,
   scineći počinut od muke i truda,
koji mu jes zadal' boljezan prihuda,
   čes, koja nijednu stvar u dugo ne zdrži,
on čas mu tuj rados plačem zlim završi;
   stavi mu u srce studenu sumnju onu,
kom pokoj i slasti ljuvene sve tonu,
   očima ter svojim ne dava već vire,
za sve da sa svijeh stran pomnjivo pozire.
   I meni, jaoh, sade zled od te nevolje
dođe, ka kroz nje vaj srce mi sve kolje,
   a dušu umara sa zlima tugami,
er čim lip ja nosim na ruci drag kami,
   čini se sve meni u sumnji bez reda,
da mi ga svak grabi, tkogod na nj pogleda.

292.

   Sve vidiš patiti žestoke nesreće
jednoga, vaj, roba, slobode ki neće,
   i nidne milosti njegovim tugami
ne imaš stojeći jakino tvrd kami.
   Ne može govorit ni dobro pisati,
ako mu pomoći ne budeš ke dati,
   a vez hud ljuveni, s kim pati sve muke,
drži mu zavezan i jezik i ruke.

293.

   Sama noć dobro zna, u kom sam tužen'ju,
za sve er se kažu rad proć momu hotjen'ju.
   Anibal smih stvori zlovoljan u tuzi,
kad skusi, da njemu dobiše boj druzi,
   a Česar, kad vidi Pompeovu glavu,
proplaka sakrivši vesel'je i slavu.
   Tim ako ja vesel kadgod sam na svit saj,
toj činju za skriti t' me tuge hudi vaj.

294.

   Jaoh, tko bi ikad mnil, da oči dvi ljuvene
sve čine u tuzi živiti, vaj, mene?
   i što već lipše su, to veći zadaju
uzrok mi, da misli me srce skončaju.
   Ove su oči one, koje sam upisal
u srce, u dušu, u pamet i misal.
   Oči me pridrage, vesele i mile,
ke dušu srcome radosno sve dile;
   O oči, oči ne, neg sunce s nebesa,
kime se svit ovi radosno uresa;
   oči, ke za zvizde na zemlji svak broji,
medne, mile, drage, s kim rados sva stoji;
   oči me ufan'je i moja radosti,
ke mi ste drag pokoj u svakoj žalosti,
   činite, da vaša jedina lipota
smrt hudu zasloni od moga života.

295.

   Narav trud i misal i pamet svu stavi,
hoteći satvorit tvoj ures gizdavi;
   u listu jednomu vas izgled učini,
iz koga pak ize tvoj ures jedini,
   ki kadgod gledam ja misleći sobom sam
u njemu lipotu izvrsnu naziram.
   Samo ti stvar jednu viđu, ka t' zlo stoji,
koja se odveće prem sasma zla broji,
   u prsih er drži tva lipos ljuvena
srce ne od puti, neg tvrda kamena.

296.

   U uzlu jednomu od zlata izbrana
tva ljubka ljuvezan drži me svezana,
   ter se već ne bojim nit strašim nesreće,
ka svoj jad na vridnih čestokrat it meće.
   Tvoji lipi načini i djela s hitrosti
čine mi toliko velike silosti,
   er na smrt tebe rad da idu, dobro znaj,
mnil' bi se jur meni, da gredu goru u raj.

297.

   Nesreća, koja se sadruži s ljubavi,
u meni svoja zla sva sasma postavi,
   ter kad bi hotila opet me vriđati,
već tuge ne bi imal' za moć mi zled dati.
   Ja za toj uzimam velika vesel'ja
videći da na zlu najzadnjem jesam ja,
   ter u toj radosti vazel bih umriti,
nu smrti ne smijem od straha želiti,
   er kad bi, mnju, znala, da mi će mir stvorit,
nikako hotila ne bi me umorit.

298.

   Većekrat na gori viđu oganj goriti,
nu zledi ne može viku mi stvoriti;
   a tvoj plam, ki srce sve moje opteče,
toliko gori me veoma zdaleče,
   da mnokrat bojim se, da ne bi, vaj, meni
smrt zadal u gnjivu taj plamen ljuveni;
   a kad pak na blizu budu ti gdi stati,
opet mi zdravje se minuto povrati.
   Takoj ti, mnju, za zled mu vječnu stvoriti,
ni me hoć ugasit, ni mi daš zgoriti.

299.

   Ti kažeš u svemu; da dobra hoć meni,
a te tve ljubavi svi su var himbeni.
   Toj se sve hotin'je dobro vik ne broji,
ar ljubav sve druga u srcu tvom stoji.
   Molju te, me zledi bolesne prikrati
i slobod zgubljenu opet mi povrati,
   er srce žalosti velike sve prima,
služiti gdi milos njemu se ne ima.

300.

   Svaka zvir žestoka, ka god jes pod nebi,
po njekoj naravi, ku ima u sebi,
   dobro i zlo poznava, ter kada upazi,
da joj zled tko dava, on čas ga porazi;
   kada li pak vidi dvorit se s ljubavi,
pitoma stvori se, svu divjač ostavi;
   a ti, ka s' razložna, koliko veće ja
ljubim te, toliko kažeš se gorčija.

301. JEDNOMU, KI PITAŠE, JE LI LJUBAV BOG.

   Što je ino ljuvezan, neg jedna na sviti
slas mila, ka bude rada svis stvoriti?
   misao od jedne satvari, hotij znat,
ku oko opazi a srce ktil' bi imat.
   Ter tomu budeš se u služtvo podati,
koga ti za roba ne bi uzel imati.
   Izgovor to je nje, tako ju mož riti,
a nije božica, ni toj bog na sviti.

Po pjesmi nepoznatog grčkog autora (anth. IX. 157.).

302.

   Blaženi vi slijepi, koji ne vidite
liposti od vila, ni ih manje želite.
   Blaženi vi gluhi, kim čut ni dana vlas
od žena nemilih otrovni, hudi glas.
   Blaženi vi nimi, ki riči ne imate,
ter manje sve muke na svitu kušate.
   Blaženi vi mrtvi, ki ljubav ne zrite,
er sveđer u zemlji pokojno ležite.

303. RAZGOVOR U TUZI ČLOVIKU.

   Človiče, život tvoj ne drži u vaju,
er stvari sve na svit promjenu imaju.
   Života čim konac našega se prede,
okoliš od sreće u okolo sve grede.
   Nebo se ne vrti na naše hotin'je,
ni može doć na stvor sve naše želin'je.
   Čes silom svojome, što hoće; sve čini,
jak vihar od listja u gustoj planini.
   Kako noć za dnevi izlazi i hodi,
tako jur huda zgod za ugodnom dohodi.
   Naličje sve ima svaka stvar na sviti,
ki se lip prem za toj može zvat i riti.
   Ne scin' se samo ti nesrećan i tužan,
na svitu ovemu svijetu je svak sužan.
   Viđ srca sva ljucka, ki živuć dni traju,
u sebi sva svoju slas i grkos imaju.
   Živote sve ljucke uzmi sve i njih čes,
jedan dan neć im nać, da sasma svital jes.

304.

   Plav morska, svaki čas po moru koja gre,
istom je jedan dan val morski proždere.
   Ovca, ka iz stada iz svoga izlazi,
brzo se vuk njome iz krova zajazi.
   Oda ckla jedan sud, ki često putuje
na kladenc studeni, brzo se jur skuje.
   A tko gre bosonog, gdi drača sve nikne,
trijeba je napokon oboden da vikne.
   Što hoću rit ovo, ne hoću sad riti,
za s tuge ne biti komu god na sviti.

305.

   Rad muke, ku svak čas stvara gnjiv ljuveni,
toliko velik cvil ja patim u meni,
   da malo po malo sve život prinosim
smrti, ku toliko ja rado tad prosim;
   i kad se na blizu upazim od smrti,
kom tuge sve moje uzufam satrti,
   toliko velika dođe mi tad rados,
da proć mom hotin'ju oživi ma mlados.

306.

   Što je dobra prijazan, da mene tko pita,
rekal bih, nadhodi sve blago od svita,
   er sebe ne štedi ni obdan ni obnoć,
gdi god zna, da može prijatelju dat pomoć,
   i kad se s nezgode koja zled upriči,
u mjesto pomoći ne dava on riči,
   i vjeran biv vazda srčano tač ljubi,
da mnokrat i glavu za druga izgubi.
   Blažen se može rit človik taj na sviti,
ki bude prijatelja takoga dobiti.

307.

   Kad jučer sred kola vesela pojaše,
toliko draga se i mila viđaše,
   da sve vil, ke ondi uza te stojahu,
veliku zavidos tvoj dici nošahu,
   i tako pak ljubko očima gledaše,
da ljudem slatku smrt bez truda davaše;
   gdi videć hitrine, kom ctiše tva mlados,
svak ovuj rič reče jednaga za rados:
   da bi išli kao njekad bozi sad po sviti,
mogla bi svih ova u robstvo staviti.

308. JEDNOMU UBOGU OHOLU.

   Ležandar, koji bi car i kralj od svita,
i koga svakoji jezik sad počita,
   svom vojskom oružnom njekada hodeći
iznać kraj i čelo od zemlje želeći,
   snig ga, led i zima tolika zamete,
da primi tega rad ne male on štete.
   Napokon došadši na jedan stan u noći
poče se grijati, počinut za moći,
   i takoj grijuć se vojnika upazi
od zime gdi jedva k stanu tom prilazi,
   s mjesta se podiže i njega postavi
na mjesto na svoje s velikom ljubavi,
   znajući, koliko vrijedna je velmi stvar
i manjim od sebe stvoriti čas i har.
   A ti jur u kući tuđojzi videći
jednoga uboga uza te sjedeći,
   ne samo toga rad gnjivno se rasrdi,
manu još nemilo njega tuj pogrdi.
   Kako to učini, nu malo razmisli,
ako t' um sve nisu tamnosti pritisli.
   Ne znaš li, na ohola er zemlja sva viče,
a glavu priklonu ni oštar mač ne siče?
   ne znaš li, er ove tri stvari odveće
i bogu i ljudem velmi su mrzeće:
   bogatac lakomac, star človik, ki bludi,
i ubog potreban ohole, zle ćudi?
   ne znaš li, s neba sgar er za tu oholas
najlipše stvoren'je vrže bog u propas?
   Drugo t' sad ne velju niti ću već riti,
za s tobom u riči boreć se ne priti.

309.

   Ne bi li, srećo, ti, koja mi hti riti:
stavi se ovu vil ljuveno sliditi,
   ja ti ću potrebnu u svemu dat' pomoć,
kako ćeš želji toj u skoro na vrh doć?
   za što me pak, srićo, zlo izda ovakoj,
čineć mi služit man u muci ljuvenoj?
   Velmi, vaj, ljubih ja nje dike ljuvene,
a ona viditi ne može vik mene
   Da mi te u rukah, o srećo, imati,
koli bih zlom smrti činil te skončati!
   Činil bih, da veće na svitu do vika
ne činiš žuditi u želji človika.

310.

   Viđu, sto jezika gdi na me zlo prave
želeći, da puštu tve dike gizdave,
   a ja njih nemilu videći nenavis
silujem što mogu najveće moju svis,
   da mi je tvu lipos to veće ljubiti,
za gori moć poraz stvorit im na sviti;
   er ljubav kad krepka nosi se i čini,
život, čas ni blago ništo se ne scini.

311.

   Tko nije pedjepsan za svu zled kroz ljubav,
mnome se pedjepši, gdi sve mrem nepristav.
   Zled kad se satvori človiku na svit saj,
po stvoru već dignut ne može taj svoj vaj.
   Tim vi, kim dano jes radosno živiti,
nastojte u stan'ju tomu se shraniti,
   da paka, kad koga budete zgubiti,
vi silni nijeste sve plačom ga želiti.

312.

   Ljubav, ka moćna se toliko govori,
sve višnje bogove u zviri čin't' stvori,
   i dušam svim mudrim, koje su na svit saj,
učini, da pate u srcu nje hud vaj;
   a ova vil, u kojoj liposti vide se
tolike, da stvori svi na svit čude se,
   toj jakoj Ljubavi, s koje se sva gube,
zgasnu plam, luk skrši, a krila oskube.

313.

   Kako no vi pčele idete sve med taj
za druzih zbirati po cvitju na svit saj,
   i kako vi crvi na listju sve novu
za druzih snujete tuj zlatu osnovu,
   i kako vi ovce, ke gorom hodite,
sve vunu i mliko za druzih nosite,
   i kako vi jaki volovi čim grete,
pritvrdu zemlju tu za druzih orete,
   tako me jur misli trud velik stvoriše,
a druzi moju slas, ku čekah, dobiše.

314.

   Pokoli ma mlados nevoljno sve tuži,
vazel bih, da me smrt s mrtvime sadruži.
   Ufan'je radosti veće mi ne dava,
a huda nesreća tako me končava,
   da vazda ki god nov jad, ki se ne prosi,
srce me RANJENO za patit podnosi,
   i za toj daleče sve bježi od mene
gluha smrt, ka je lik od želje ljuvene;
   ma nje moć, tolikoj ka mnokrat jes hrla,
doći će jedan dan, ako ni umrla.

315.

   Kaji se kajući, kajući kaj' se sve,
dokoli kajan'je mogu čin't' misli tve,
   davat mi svaki čas za vjernu mu službu,
neharne sve tuge da mi su u družbu.
   Kaj' se sve kajući, dokli t' je lipos taj,
er kajbe u staros ne služe na svit saj.
   Kad zmija iz kože svuče se na sviti,
nova se sva bude opeta stvoriti,
   i dubu, kad ljeto veselo osvane,
listje opet ponovi, koje mu opane;
   nu kad ti ostariš, sve što hoć stvarati,
nigda se na mlados opeta ne vrati.

316.

   Kad moj plam ljuveni ugasit mogaše,
s koga me jadovno zla muka moraše,
   ne ktje mi ni malo ti vode podati,
za mene u žeđi prem sasma skončati;
   i voće tvoje toj druzima davaše,
a meni sveđer: je nezrelo, veljaše,
   čineć man na vratih mnokrat mi vikati,
na glas moj ne kteć se nikako ozvati.
   A došla sad jesi za kajat zla dila,
ucknila s' odveće, er me si zgubila:
   našal sam ja drugu gospoju od svita,
bez truda tolicih koja me napita.

317.

   Vazel bih bio ja s uzdasim na sviti,
nevoljni život moj da mogu skratiti,
   pokli imat razgovor ne mogoh u tuzi,
ka čini srce me da grozno sve suzi;
   ali da stat mogu ne ljubeć tvu lipos,
ka ćutit ne može ljuvenu vik kripos,
   ali ti da tvrdos srca toga tvoga
omekšaš, za smilit vaj mene neboga;
   er sveđer ja stoju nevoljan tužan sam
s ričim tom na ustih: oh, da te ja imam!

318.

   Jaoh, ovi kako nas sve život naš vara,
a nitko jur neće da svoj grih pokara.
   Vidimo napokon kroz naša živlen'ja,
koli su isprazna sva ljucka mišlen'ja
   Danaska mi jesmo, a sjutra nismo pak,
sunce se lje krije svaki čas za oblak.
   Ni veće ne znamo ni časa ni hipa,
kada će doć na nas jadovna smrt slipa.
   Tim tko se veseli za tuđe skončan'je,
bolje bi, da plače sve kasno čekan'je.

319. GOSPODINU MIHU LUKAREVIĆU PRIJATELJU I RODJAKU SVOMU.

   Oh, nemoj toli se nemilo brinuti,
ako čes milu slas čini tač zginuti;
   ni manje boli se, ni zlovolj' tizime,
ar zledi sve diže zabitje i vrime.
   Hrabenos sad ukaž' od srca svoga ti,
neka te svak pozna za mudra na sviti.
   Trijeba je, pomoći da gredu tuj bolje,
gdi veće zgoditi budu se nevolje.
   Znaj, pauk er trudeć u svojoj osnovi
napokon žuđen dom na jedno zgotovi,
   i kad mni počinut od muke i truda,
tad mu opet prispije nesreća prihuda,
   ar metla, ka mete kuću, u koj on prede,
sve misli njegove na ništo dovede;
   nu on znan mjesto toj i svijet svoj promini,
ter malo po malo opeta dom čini.
   Lastova ptica ona pod strehom tuđome
sagradi sve gnjizdo ne s malom mukome,
   i kada scijeni plod žuđeni izniti
i jaja, ke bude u gnjizdo staviti,
   ruka joj protivna od kućne čeljadi
gnjijezdo toj nje milo nemilo razgradi:
   tuj se ona odili s tugami čudnime,
videć se zgubila gnjizdo, plod i vrime,
   nu iz nova s ufan'jem opet se priseli
i zgradiv gnjizdo toj izme plod, ki želi.
   Pomnjiva pčela još, koja med u cvitu
nahodi obhodeć sve strane na svitu,
   kade ga nakupi i stoji s radosti
scineć trud zaplatit tom cvitnom sladosti,
   dođe joj, ko joj dim dosadan učini,
tere joj svu tuj slas zlim jadom zamini,
   ka joj stvar veliku svim zada boljezan,
videći, gdi biše nje trudi svi za man.
   Nu ugodiv zloj sreći i hudu bremenu
napokon na vrime izme slas žuđenu,
   i ti u tvih nezgodah kti držat način taj,
nikako ufan'ja ne zgubiv na svit saj,
   ar sreća, u bitju ka jednom ne stoji,
još će čin't', da tva čes blaga se svim broji.

320.

   Bi li se čin't' moglo, da duša grih tvore
ne ima pak u paklu pravedne pokore?
   bi li se čin't' moglo, da se snig na gori
ne topi, sunač zrak kad vruće prigori?
   bi li se čin't' moglo, što nigda ni bilo,
da budu rike teć opeta na vrilo?
   bi li se čin't' moglo, da ribe iziti
sve budu na suh kraj, za na njem živiti?
   bi li se čin't' moglo človika ne ijede
da vrijeme veliko živjeti sve vide?
   tako bi moglo se učinit, dobro znaj,
da ja sve ne ljubim tvu lipos na svit saj.

321.

   Ostinuv tresem se jakno lis na vitru,
kad oči tve vidim al čujem rič hitru,
   i kopneć kako snig na suncu ali mraz
blidilom tamnine pokriju moj obraz,
   ter duša, vaj, moja, ka služi sve tvojoj,
na konac prit' želi u muci nerednoj.
   Nu toli lice tve obično milo jes,
da srcu mom skraća svu tugu i boles.

322.

   Kad ona izide vesela u slavi,
koja me ljepotom ljuveno zatravi,
   zamukne svaka stvar, rike se ustave,
a ptice svakoje treptit se priprave.
   Nu kada besjedeć ki govor stat pravi,
sva višnja nebesa na nje rič ustavi,
   kad li oči nje svrne, takmen'ja kojim ni,
užiže, umara, razčinja i kopni.

323.

   Uzdam se u boga, da ću još plavi moj
iznać kraj za shranu žuđeni tolikoj
   valovmi neće rvit' vik morska dubina,
kadgodi utažit' zla će se godina.
   Ako me huda čes protivne nesreće
ucvili ovakoj žestoko odveće,
   doći će još vrime, da mi će obraz svoj
ukazat vas vesel u slasti velikoj,
   nu človik na svit saj dobit zvat ne ima se,
dokli god nad njime svijeće se ne ugase.

324.

   Na lipi tvoj pozor kad tva čes izide,
veomi ti vruć plamen na srce me pride,
   i tvrdo tva slika tač se u njem ureza,
da slobod svu moju prem sasma zaveza.
   U tvoj toj pameti, mnju, tada da reče:
mladac se sad ovi u ognju zlo peče,
   poć ga ću jednome očima smiriti,
za čin't' pak, čim žive, smrtno ga sve mriti.

325.

   Znate li, ljuveni za što se spovida,
da Ljubav sve hodi po svitu bez vida?
   ja ću vam spovidit', neka toj vi znati
budete, za druzim pak inim kazati:
   zrčuć š njom jednom ja na vile me oči,
ke sjahu jak sunce, kad sine s istoči,
   nje rajskom lipotom kroz pogled taj lipi
srce uze jur meni, a njoj vid zaslipi.

326.

   Hodil sam u vike ovimim drumom ja
i još ću hoditi godišća sva moja,
   bivši put općeni, niko mi braniti
ne može, da njime ne budem hoditi.
   Na vike naučen vuk planinom šetaje
sve što mu već vikaš, sve manje toj haje.
   Komu li moji hodi mučni su meu nami,
neka uzme ter udri glavome o kami;
   er ljubav kad nosi s tvrde se požude,
nigda se rad straha pustiti ne bude.

327.

   Ma mila Latinka ljubka t' se viđaše,
uz romon nje mili gdi pjesni pojaše,
   pjesni one medene, pjesni one ljuvene,
kima se užižu i prsi studene.
   Krotome lav bi stal i rike tekuće,
da mogu čut' jednom nje riči goruće.
   Mogla bi, da hoće, romonom tom vlasti
čin't' gorit' kamen'ja i plakat od slasti.

328.

   U polju, gdi cvitje razliko sve cvata,
bješe vil prostrla jedan vez od zlata
   sakriv ga pod listje s hitrinam čudnime
cić bolje da njim lov učini na vrime.
   Ja velmi zaslijepljen ljubavi tadi hip
pristupih za ubrat moć ki god tuj cvitak lip,
   i ruku prostrvši ne vidih, od kuda
na grlo pade mi taj uza prihuda,
   ka tvrda bi toli, da nebog ne mnju ja
moć' je se slobodit' godišta sva moja.

329.

   Pakao su me prsi, duh sam ja pakljeni
i pravi pakljen plam moj je plam ognjeni.
   Sve tužno u meni bez svrhe ja gorim,
i dušu bez nadbe žestoko sve morim,
   i nigdar ni mi moć nikako viditi
me dobro izvrsno, kim živem na sviti.
   Samo je u ovomu moj život nemili
s tim dušam različan, vječni plam ke cvili:
   grišne biv i krive one tuj pokoru
sve pate, a ja prav nepravo sve goru,
   i svoga stvorca zgar proklinju hip i čas
videći, da pate u ognju gork poraz,
   a ja, vaj, tuj, cić ke bez konca sve goru,
hvaleći sve ljubav i služim i dvoru.

330.

   Ako rad tvoga zla gnjiva, ma gospođe,
učiniš, život moj u pakal da pođe,
   od moje neprave pokore, znaj, imat'
bolesti neću ja, čim budu dolu stat',
   ni mi će dat' muke tuj iskra ognjena,
neg ti, ka ć za tvoj grih tuj doći suđen'ja;
   er na tve lice toj gledavši svaki čas
pakljeni pedjepsi neće mi dat' poraz,
   samo ću trud ovi imati u tome,
što budu me oči zatvorit jednome.

331.

   O vi svi, ki ovdi slišate sad mene
moj vi svjet, čujte se od želje ljuvene,
   zač vrime, u kratko, svemu biv skončan'je,
obraća slatki smih u gorko plakan'je.
   Bješte tja daleče skrovene nje mreže,
pri neg vas u tvrd svoj zli uzal zaveže;
   er ludos ne mala veli se na sviti
jednoga neharna poć u dvor služiti,
   koji sluzi svomu za platu podaje,
da željno sve cvili u tuzi plakaje.

332.

   Kao riba nevišta, u moru ka plije
it' opći za gvozdjem, ko pića zakrije,
   i kako neznani ljepir taj naliće
zaradi svitlosti na plamen od sviće,
   od ke vik neće se nikako ostati,
dokli se ne bude životom rastati:
   tako ja grem slideć tvu lipos jedinu,
za sve er š nje u jadu neredno sve ginu.
   Ni ljubav, s kojom se ne može boj biti,
o inom ne da mi nikako misliti,
   nego li o tebi, vilo rajske dike,
koj ću bit' u svemu veran rob u vike;
   istom da kad godi tva me čes pomili,
da ma svis u jadu sve tužeć ne cvili.

333.

   Mu ruku svom uzam moja vil ljuvena
i vidiv, da ledno sva biše studena,
   reče mi: biljegu po ovomu sad ja znam,
er srcu u tvomu ne stoji ljuven plam,
   zač srce ni jedan ćut u sebi ne ima,
koji van ne kaže nadvornim stvarima.
   Ja ino ne rijeh, nego li: gospoje,
velmi u tem prija var poznan'je toj tvoje:
   svaki prav ljuveni, u trudu ki gine,
iznutra vik gori a zdvora sve stine.
   Svu snigom goru ja vidil sam skrovenu,
iznutra ka gori u plamu ognjenu.
   Ja takmen onomu kamenu, znaj, jesam,
ki studen zdvora je, a unutra sve je plam.

334.

   Kad počnem gledati kon tebe gdi god stav
tve lice, u komu kraljuje sve ljubav,
   u želji umiru, er suze u taj čas,
iz oči ke teku, daj u mi gork poraz.
   Na zlatih kad vlasih snig ruka tvih vidim,
kopneći kako mraz sve vehnem i blidim;
   slatke pak riči kad iz usta tvih čuju,
u misli ljuvenoj sve cvileć tuguju.
   A oči tve mile, vrh zvizda ke sjaju,
velik trud i boles mom srcu zadaju,
   er bi rek da jedno sve meni tuj veli:
moja te ljepota u željah sve želi,
   drugo pak mni mi se, da hoće tuj riti:
mene rad hoću ti da budeš umriti.

335. PJESAN OD KOLA.

   Ah djevojko dušo moja, ka mi s' smrcu dala,
kad zagorjem gredu s tobom stado moje pase,
   tere vrgu na te oko i ti gledaš na me,
stvar koja mi srce žeže ognjenom željome.
   I ako te što zazovu, govor meni daješ,
toli t' reku: počekaj me, čekaš mene viku;
   i ako pjevke stanu pjeti, i ti ih sa mnom pjevaš,
i ako se što nasmijeju, i ti smih satvaraš;
   ako t' u čem ljubav kažu, i ti je meni kažeš,
na jedan način misli mojoj svud odgovor daješ;
   nu ako slascu tuj pokonju ja od tebe prašam,
na tuj ričcu gluha meni on čas se ukažeš
   ter besjedu hitro moju na drugo izvrneš.
Nu promisli, pravo je li, da me tač skončaješ;
   za što vodu bistru tvoju prid usta mi daješ,
ako mi je paka piti slobod ne puštaješ?

336. PJESAN OD KOLA.

   Iduć gorom u prošetu ja djevica mlada
sjutra dzorom, kad u pjesni slavic boli sklada,
   nađoh mlaca gdi ležaše u dubravi gusti
izranjena trovnom strilom, ku zao gusar pusti,
   koga stavih da ozdravim podobnima licim
njega sveđer zgovaraje veselima ričim,
   i što rana njegova se bolna ozdravljaše,
toj se moja druga nova većma žestočaše.
   Koga kada zdrava stvorih, molih s mukom zlome,
da bi mene ktil ozdravit' ljuvenom željome,
   mladac hteći haran biti meni momi mladi
ozdravi me licim svojim u razbludnoj nadi.
   Za to velju, da rečeno na svitu je svima:
tko satvara har mlacima, s mladac milos prima.

337. PJESAN OD KOLA.

   O kamenu dragi, vridni mjesta istočnoga,
ki usađen sveđer stojiš posred srca moga,
   ckleni, bistri, tih Dunaju, koga s obi strane
sjene borja i javorja, guste lipe grane,
   drag pokoju, u kom drži ljubav svoje krilo,
cesarice srca moga, moja rajska vilo,
   moje glave meko uzglavje, moje čisto zlato,
i trudima svim mojima moja ljupka plato,
   ka očima mojim vodiš vazda danak bili,
ne čin' veće, da ma mlados željno u tugah cvili.
   Jur u plamen vas otidoh živi tebe cića,
goreć kako suho drvo ali jedna svića
   gasnu, čeznu, bliđu, venu, kopnju i ginu vike,
iz oči mi suze viruć naglo kako rike;
   tuge srce zlo mi kolju a jad srce davi,
tako da se riti mogu izgled smrti pravi.
   Ne umori me, da ti pake puk ne bude riti:
ovo koja sluge svoje smrtno čini mriti.
   Ne daj, slavne da tve dike prikor tak' ogrubi
ne kteć ljubit' sveđer toga, koji tebe ljubi,
   er ni pravo, da tko verno sve dvoreći služi,
da svoj život svak čas gubeć grozno i jadno tuži.
   Ako t' u čem što sagriših gdi god kad na sviti,
ne osudi me, nu čin' milos, da grih bude priti,
   ter mi lice ljupko, milo viditi ne brani,
jer o slatkom tvom pozoru me se srce hrani;
   bez tebe mi sunce ne sja, ni slas rados dava,
bivši u tebi od me želje sva čestitos prava;
   ni miriše cvitice mi bez tebe, koja si
prvi cvitak svih gospoja, kih se ime glasi.
   Tim kameno srce omekšaj i plam ljuven primi,
ter njim s mene hude trude naglo spravna snimi,
   davši meni za svu moju vernu i dvornu službu,
da se s tobom jednom mogu otaj stat u družbu.

338.

   Oj ma rajska višnja diko, koju bog objavi,
da je RANJENOM srcu momu lik istini, pravi;
   moj pridragi razgovoru ter razbludo mlada,
bez ke živit ja ne mogu, bivši moja nada;
   moja kito perivojna zlatom žicom svita,
koju zovu nad sva cvitja prvi cvit od svita,
   zapisal sam, verno tebi da vik čine družbu
jezik, pjesni, pamet, misal, srce, vjeru i službu.
   Oči, srce, život, duša ni mi toli draga,
ko li, vilo ti ma mila, ka si ljubka i blaga.
   Mnokrat ti sam ktil me rane putem skrovno riti,
ma vazda mi rič studena u usteh bude umriti:
   nu zla videć er smrt mene umorit' je spravna,
silan sam ti tada reći, moja diko slavna;
   tako t' zenul' sveđer mlados kak' u polju trava
za tve rajne majke prsi ka ti mliko dava,
   kada stado uzplanduje, gdje su stijen'ja hridi,
pod javorje gusto tiho sama k meni pridi,
   gdi dva venca gorovita zlatom svita hranju,
i š njim slavja lužanina, ko jak oči branju,
   za ki tač me služno moli jučer onaj vila,
ka bisernijem trakom kosi biše lipo svila,
   veleći mi: mlad pastiru u razbludnoj nadi,
ako darov taj pokloniš meni momi mladi,
   kunu ti se dušom mojom, da izvan tebe diku
nijednu, hrabra, dokli živu, neću ljubit' viku;
   i njojzi ga ne ktjeh dati, cić er tebi moja
misal služit' odlučil' je sva godišta moja;
   nu ja tebi sad se obitam, moja kruno svita,
tako od vuka gladna ne bil' stada ma odnita,
   nikad neće moja mlados drugu vilu služit',
da bih znao još moj život ka zloj smrti združit';
   istom k meni mladu željnu hotij tako doći,
od koga ćeš svim vesela k stanu tvomu poći.

339.

   Razumom urešen ne bivši bitak tvoj
nemoj se plemštinom oholit' tolikoj,
   er kripos sama jes, ka svaka dariva,
bez koje plemenit nitko vik ne biva.
   U ruho najlipše obuci grubu stvar,
nikako bit lipa ne može nikadar,
   a lipu i grubim da budeš napravit',
neće se dil toga gruba rit' ni pravit'.
   Nu toj jes istina, da kako meu nami
u zlato zavezan lipši je drag kami,
   tako kad i pleme stakmi se s kriposti,
čoeka duh prosine dvaš većom svitlosti.

340. IZETE IZ PJESNIVAC GRČKIJEH OVE ŠES PJESNI.

   Želeć se objesit jedan skup lakomac
otide na polje za kupit konopac,
   i videć da njemu šes pjenez imaše
uzeti taj, ki ga prodati hoćaše,
   bojeć se tolikoj skup tamnik strajati,
opet se k stanu svom najbrže zavrati,
   gdi, našad jedan star navojak za vrati,
o njem se objesi, cić život da skrati.
   Toj jedan videći oni čas priskoči
ter konop osječe, da mu smrt ne uzroči;
   a hudi lakomac što bi imal s ljubavi
hvale mu dat i har, er ga zla izbavi,
   na pravdu pozva ga, prid kojom pokliče,
da plati konop mu, ki mačem osiče.
   Tim svak znaj ter uči, koli je huda stvar
zlijem skupcom stvarati čas, koris ali har.

Donekle po Nikarhovoj pjesmi (anth. XI. 169).

341.

   Koli je vrijedna stvar, jedini moj bože,
prijazan, bez koje živit' se ne može.
   Slip nosi klijenita, er njemu nije moć
podana, da može po sebi i gdi poć;
   a klijenit pak tomu, ki vida ne ima,
da dobro it može, kaže put očima.
   Tim tomu ja velju, ki ovo čtit bude,
da dobra prijatelja silit se dobude.

Po pjesmi neutvrđenog grčkog autora, nekog Filipa ili Isidora (anth. IX. 11).

342.

   Svenut bris imaše uz suhe svoje grane
zelena prutja taj od loze izbrane,
   ku malu odhrani i njoj se podveza,
cić njega da ona pak tač listjem uresa.
   Narav nam taj izgled prid oči postavi,
u komu za nauk nam kaže i pravi,
   da mi tej prijatelje imamo iskati,
s kim na svit neće nas ni zla smrt rastati.

Po pjesmi Antipatra sidonskoga (anth. IX. 231).

343.

   Jedan, ki konopac nošaše, za moći
načinom tizime na hudu smrt poći,
   velje blago nađe u zemlji meu mravi,
u mjesto od koga konopac ostavi,
   a oni, ki bješe skril prokleto toj blago,
ko ljudem tolikoj jes milo i drago,
   našadši taj konop sebi je napravi,
srdno ga na grlo natače i stavi.

Po dvjema pjesmama nepoznatih grčkih autora (anth. IX 44 i 45).

344.

   Cvjetnima vijencima resti se čijem sili
kamen stas maćehe pastorak primili,
   cijeneć ćud da je zlu pustila životom
na njega zgar pade sa svome tegotom.
   Takoj ti vidi se, maćehe da hude
u život i u smrt vazda su zloćude.
   Tim, tko je pastorak, rad smrti i štete
čuvaj se i bljudi maćehe proklete.

Po pjesmi nepoznatog grčkog autora (anth. IX. 67.)

345.

   Kad miša skup vidi, reče mu: prijatelju,
što s' u stan moj došal, od tebe znat želju.
   Čuvši tej riječi miš uze se smijejati
i njemu jur takoj razgovor htje dati:
   o znanče mili moj, smirno te ja molju,
nemoj ti rad toga prijati zlu volju,
   er jestos, ne pridoh, da tvoju blaguju,
nego li, da s tobom u kući stanuju.

Po Lucilijevoj pjesmi (anth. XI. 391.)

346.

   Kad počnem u meni, nesrećo, misliti,
na trude ke me zle sve hoćeš siliti,
   koliko tvom zledi mogu se tužan reć,
suze mi krvave iz oči počnu teć,
   a tužnim, nemilim i vrućim uzdasi
nevoljno srce me naglo se zajazi.
   Od časa onoga nesrećna i tužna,
koji se porodih tebi dan za sužna,
   sve kažeš žestokos to veću proć meni,
da me jad bez konca sve mori pakljeni.
   Jur mrtvi meu mrtvim sve mjesto imaju,
gdi nidne nesreće ni tuge ne znaju;
   a ja, ki mrtav sam bez smrti, pravo dim,
mjesta nać ne mogu meu živim ni mrtvim.

347.

   Oh vaše toj zlato na što će dovesti
vaš život zločesti, ki neće da gleda,
   što može da preda učinit mu pake,
kad veće jur zrake ne bude sunčane,
   koja će skončane učinit sve misli
tej, u ke vi stisli sade ste vaš razum,
   bolje bi hud vam drum ostavit na stranu
a iskat poć hranu, ka viku ne lipsa.

   Ne hoti nijedan vas neznano meu vami
za zlo cklo drag kami uzimat nikadar,
   inako neće har u ničem imati.
Meni se smijejati dohodi od njecijeh
   na oči velicijeh prem ljudi na svitu,
ki ne mne u cvitu da mnokrat drača jes.
   Pogriša ljucka čes: sve ono zlato ni,
što se vam svitlo mni na zemlji kad godir.

   Želja, s ke dosadu na svitu svak prija,
tako se upija drvenim sudom tim,
   kako no i zlatim od draga kamen'ja,
čemu je čtit čten'ja od knjižnih mudarca,
   a paka bit srca u svemu nemirna?
Prijatelja rič virna na brime pomaga
   mnogo već, neg blaga, ki skupac sve kupi,
kako krt u rupi, ka stoji od zemlje.

   Njeka priča stara za nauk nam veli:
človiče, ne želi toj, čime čes vlada.
   Mnozi mru od glada pri blagu veliku,
a mnozi svu diku u malu imaju,
   ne hteći da zjaju ustima na svit vas,
ar žude već lip glas prid bogom imati,
   nego svim vladati satvarim ljuckima,
ke sreća vazima kad hoće na volje.

   Na večer dođe dan svakoji, ki svanu,
trijeba je da panu sve zgrade visoke,
   a zviri žestoke da dugo ne trpe;
i voda iscrpe krut mramor u gori.
   Besjedu mu dzori, človiče, ki stavi
sve tvoje ljubavi u stvari od svita,
   koje su očita izpraznos i varka,
ka duše rastarka od mjesta višnjega.

   Ko je put pogriješil, vrati se na drum prav,
ko li gre sve nezdrav, ljekare pođ išti,
   ki jesu svim višti nevoljam bolnima;
nu se u ruke tima ne kti dat' nikako,
   ki živu opako, druzim daju nauk,
er mnokrat skroven muk stvara zla velika.
   Riku, ka ne rika, gazit ju ne hodi,
ako ćeš, da hodi tvoj stupa svudi zdrav.

   Kteć poznat ti vridnos od dobra človika,
ako ga stvar prika ne stavlja u poraz,
   ni sreća u oholas, u jednom bitju stav,
zla je stvar, gdi ljubav duh sveđer uzviša,
   a do sad poniža, da ne vi, što je kripos.
Lijepo je, kad lipos počten'je sadruža,
   bez koje vik duša ne prija pokoja
od nidnoga znoja, ki trudeć satvara.

   Za u sunce zrčati ne ima vsak tvrd pogled,
od ovih slova red tko god je tko čita,
   mrežu, ka ne hita, sve za man prostira,
a ko god zapira, gdi razlog ni zaprit,
   što hoću ovo rit, neg ono, što vele,
mnozi se vesele, gdi se plač reć prima;
   svak na svit uzima, koliko razlog jes,
inako zlu boles u svemu zlo pati.

   Tim vladat nitko se ne daj zlim željami,
ako ćeš, suzami da pako ne cvili,
   tuj gdi se ne dili prošten'je ni milos,
nu stavi usilos nerednom hotin'ju,
   neka svom živin'ju dobude on platu,
ne u srebru ni zlatu, neg u tojzi stvari,
   koja nigda vari u ničem ne ima,
bivši onu nad svima izvrsnos izvrsna.

348.

   Kraj rike jedne se zvir njeka nahodi,
ka na smrt dovodi
čovjeka, a paka hudu smrt kad mu da,
plače ga zlo tada.
Zvir za sve žestoka er mnogo veli se,
nu smrti njegovom daj tužno boli se.
   Ma ti, ka mnogo već
tej zviri žestoča moreš se svime reć,
toli ti mila jes
ma tuga i boles,
da kroz tvu zlu silu
na smrt me dovodiš odveće nemilu;
i ako tuj boli se
tva dika tužna tad, znaj dobro, ne zri se,
cić er ju ma boles na milos privodi,
neg u toj er zgodi,
ka život moj krati,
ne mož mi od jedne već smrti zadati.

349.

   Ti hoćeš, da umrem,
i davaš od veće toli mi žestok boj,
da boles prikraća jadovni život moj.
   Nu videć, čim mrem ja,
gdi uživa smrt moju jedina čes tvoja,
opeta oživem s velikom radosti,
pak videć žalosti
gdi tvoja lipota
uzima vrh moga vraćena života,
toliko protužim,
da opet iz nova smrti se sadružim.
Tač stokrat priko dne
rad tebe jedine, kôj vazda klanjam se,
umiru i opet na život vraćam se.

350.

   Znaj, vilo, er ako dijeliv se ostanu
živ, čime ostavljam tvu lipos jedinu,
uzrok će bit onoj
ufan'je, ko imam,
da ljubav kroz nje plam,
ki žeže zlosrdo odveće tolikoj,
naglo će skratiti čemerni život moj.
Čim tebe dalek grem,
sila je, da umrem;
to li umrit ne budu
u tom zlu prihudu,
smrt mi će dat boles napokon na sviti,
videći, gdi tužeć ne mogu umriti.

351.

   Umio bih, vilo, ja
tač dobro skazati
mu tugu, ku srce nevoljno sve pati,
da bih te satvoril proć momu hotin'ju
milosnu, videć me u tomu živin'ju.
Nu ljubav, kom gore
me prsi u meni, toliko jur more,
da umrit prî volju,
neg tve čin't' hotin'je prominit' priz volju.

352.

   Gizdava ma vilo,
ke ures i dika i lice pribilo,
jaoh, mene zatravi odveće nemilo.
   Pravo ću ja riti,
već rad tve nego me koristi na sviti
ja ne bih vazeo u tugah umriti;
   er ako svršiti
ja budu dni moje za k mrtvim otiti,
ti neć moć bez mene nikako živiti,
   pokli se inime
ne pase sve srce vilami meu svime,
nego li tugami i plačem mojime.
   Tim, vilo, moliti
hoću te, milosna hotijej jur biti
za tebi i meni moć život shraniti;
   er u toj zloj rati
žestokos velika može se prem zvati,
za druzih čin't' umrit, sebi istoj smrt dati.

353.

   Tač vesel ja reći
tvim dari mogu se, bože moj leteći,
da blažen u plamu tvomu sam goreći.
   Obilnu milu slas,
srce ju suzeti ne moguć, na obraz
meće ju, mu rados kažući svaki čas.
   Bivši se me misli
na mjesto visoko toliko stavili,
svaki je trud mi drag, ki milos tva dili.
   Ljubavi ne vim ja
pjesnima mojima skazati vesel'ja,
ko prija s tebe rad čestita čes moja.
   Još kad bi izriti
umil ga, triba je tajno ga sve kriti,
er kad bi skrov se znal, triba bi umriti.
   Tko bi ikad procinil,
da će moć me ruke grliti onu vil,
koj slike sunač zrak pod nebom ni vidil,
   i za mu da ću čas
primiti lice me na divni nje obraz,
od koga sloviti u vik će vječni glas?
   Još da bih ja hotil
izriti poredom, ne bi mi nigda bil'
vjerovna moja čes, ku jesam tuj kusil.
   Za to ja sve skrivam
u slasti živući gorući moj drag plam,
na zemlji blaženstvo izvrsno kim imam.

354. ODA.

   O gospoje svijeh gospoja,
kojoj dah se sam za slugu,
već ne moguć trpjet tugu
tuj, ku s tebe mlados moja
                        sveđer pati,
   silan ti sam sad kazati,
neka pozna tva lipota,
u koj tuzi od života
bitje moje sve se trati
                        tebi dvore.
   Od plača su oči more,
a srce je plam ognjeni,
koji ne da viku meni
uzet svu noć tja do dzore
                        pokoj mili.
   A uzdah tako zlo me cvili,
er ni srca tač nemila,
ki začuvši ma gorčila
neće sa mnom da plač dili
                        u sva dila.
   Time, željo moja mila,
velmi smirno ja te molju,
nemoj činit kroz nevolju,
da ljuvena huda sila
                        smrt mi zada;
   nu čin', da te razlog vlada,
er pravedno nije sluzi
vernu činit', da u tuzi
sve uzdiše grozno s jada,
                        ki ga mori.
   Nu hteć, dobro da govori
svak na tebe, diko moja,
izbavi me zla pokoja
pri, nego me doć umori
                        smrt žestoka.

355. GOSPODINU FRANU GUNDULIĆU.

   Nije čudo, u ljubavi
ako i tebe divna vila,
kom se cvitni tač grad slavi,
                        jes dobila.
   Tva svis znavši dobro uprav,
er volovnom tom narodu
kostne poda roge narav,
                        kime bodu;
   lavom zube, zecom noge,
nokte tvrde bojnim konjim,
kime daju tuge mnoge
                        na svit mnozim;
   plov ribami svim morskima,
pticam krila za letiti,
a ljudima umrlima
                        um čestiti.
   Nu pak, videć da svim mile
dare poda kroz taj dila,
poče mislit', čim bi vile
                        nadarila.
   Samo lipos njim meu nami
da, kom mogu svud na sviti
oganj, vodu, gvozdje i kami
                        potlačiti.

Po anakreontskoj pjesmi.

356. ODA.

   Njegda biše danci meni
mili, ljubci, slaci i drazi
pri nego me vaj ljubljeni
                        zlo porazi;
   a sad ih je tamnos huda
tako ljuto obujmila,
da umriti zarad truda
                        jes mi sila.
   O žestoka zla ljubavi,
pokli na ovo imah doći,
zač me s prva ti dobavi
                        tve pomoći?
   Ne biše me u toj tvojoj
sili za dvor način dati,
pokli imaše mene ovakoj
                        pak skončati.
   Za što poda rados moju
da se njome diče druzi,
a da ja, ki nje bih, stoju
                        sve u tuzi?
   Nijednomu se vik ne prima
gospodaru uzimati
stvar, ku na dar slugam svima
                        bude dati.
   Koje hvale hoć da riti
budu na te tvoje strile
jadno čineć sad me mriti
                        bez me vile,
   ka mi neće iz spomene
za stvar nijednu vik iziti,
čim tvoj bude plam ljuvene
                        već na sviti?

357. ODA.

   Oh koliko često za man
uzdisat' se taj zlo vidi,
ki vil lijepu i noć i dan
                        dvoreć slidi.
   Pokli ova, prid kom blidi
sunca svitlos, neće vike
da izliči moje vridi,
                        kim ni slike,
   niti hoće, da dvi rike
ustave se, koje svak čas
davaju mi rad nje dike
                        žestok poraz.
   Sadružen je vazda ukras
vile lijepe s nemilosti,
toj se sad zri dobro na obraz
                        nje liposti.
   O svitovne vi mladosti,
trikrat, petkrat priblažene,
kim znat dano ni grkosti
                        zle ljuvene

358. ODA.

   U ono vrime milo, kada
snig se počne rastapati,
učiniv se stara mati
                        lijepa i mlada,
   ljubav, s kom su svaka dobra
u najlipši cvit mladosti
mene s čudnom mom radosti
                        za se obra,
   da mu budu služit vike
za razgovor moj ljuveni
davši jednu vilu meni
                        rajske dike,
   ka u nje milu ognju gore
učini mi moći priti,
gdi duh taman vik na sviti
                        doć ne more.
   Tuj ti poznah ja u meni,
koli je slatka stvar sve hode
dvorit verno bez slobode
                        dvor ljuveni.


359. ODA.

   Vila, kojoj nije slike,
u bolesti čini meni
patit plačuć po sve vike
                        trud pakljeni.
   I milosti neće nikad
ukazat mi taj nje slava,
nu sve hoće veći da jad
                        trud mi dava.
   Tim ljuveni slavni bože,
pokli duh mi tač zled kolje,
ti čin', meni da se odlože
                        sej nevolje,
   inako mi jes umriti
radi tuge huda sila,
jad ne moguć podnositi
                        tvojih strila.
   Hvale male neće biti
tebi hoteć u zlu tugu
hude smrti zasloniti
                        tvoju slugu.
   Za što druzi pak videći,
gdi ja milos sluga virna
imah, hoće t' dobra reći
                        neizmirna.

360.

   Tko stan svoj za u tuđ poć ostavi na sviti,
viku on ne može veselo živiti,
   a ruke tko tuđe celiva i umiva,
triba je, da svoje od srama zakriva;
   a vjerno tko dvori druzima s ljubavi,
vazda pak napokon zlom tugom boravi.
   Prî kruh suh stoj jesti trpezi na tvojoj,
neg slasti najdraže u kući u tuđoj.

361.

   Strila
tva, nemila
ljubavi, meni
ne da pokoj vik žuđeni
da mogu kušat, kako se prima
svim tima, ke za dvor svoj dvorit vazima.
Nu trudan moj stupaj to gore sve mori
sve što joj bolje život moj dvori
ki zaruči čes od nebi,
da služiti tebi
u sve trude
bude.

362.

   Podnošu zlu boles, nevolju i tugu
dav se vili moj u dvor za slugu,
ke počten'je i lipota
vrh moga života
vlas nad svima
ima.
Ljubav,
mnju, neće prav
da razlog učini
cića da me pri rasčini
tugome jadnom zla boles moja
ka prijat vik ne da dobra mi pokoja.

363.

   Nu pogleda', o Ljuvezni,
je li pravo, da ova vila,
jaoh, tolike zle bolezni
na mu mlados sve posila,
ka joj bila
u sva dila
neizmirna,
jes tač virna,
da za ugodit njojzi moći
ni vik štedil' na smrt poći?
   Uzmi jednu od tvih strila,
kom tej njekad, ke svit moli,
dobi ter nju za taj dila
ran', da sa mnom i ona boli,
nek se toli
ne oholi
nje lipota
vrh života
moga puna zla nemira,
kroz ki jadno sve umira.
   Toj satvoriv teb' i mene
hoć jednaga osvetiti,
od tej, ka vik neće scjene
od divnosti tve činiti.
Za što t' biti
vik na sviti
hoću t' haran,
bože daran,
dokli budu k moru vode
teć, iz koga sve ishode.

364.

   Ako kada srića huda
segaj truda
izbaviti bude mene,
ki mi dava zle pakljene
jade svuda,
   dvaš ću lipše, o Ljuvezni,
tvoje pjesni
spjevat, na ke bez pokoja,
sve bi rekal, da svis moja
dahteć bjesni,
   tako da pak mnoge vile,
ke dvorile
ni služile nijesu t' vike,
služno slavit u sve dike
tve će strile.
   A ja, neka t' pjesan lipše
pero piše,
činću opet, da se k meni
vrati zgasnut plam ognjeni,
ki pobiže.
   Nu tva u toj ako može
što moć, bože,
ja te molju, čini, s mene
malo muke tej rečene
da se odlože.

365.

   Vaj, tko bi ikad mnil,
da divne jedne vil
čin't' može prilika od tvrda kamena
tvu misal napunit želin'ja ljuvena?
   Ma čudo ni velje, er ako spomena
od starih vremena
uzme se i stavi prid oči prid naše,
naćemo, da ljudi
ne samo, nu zviri
taj iskra ljuvena pedipsa i tiri,
er taj rab u sebi tuj hitros jur ima,
da djelim svojima
usionoj naravi, ka je stvor jedini
satvari takmene sagrađa i čini.

366. GOSPODINU ANDRAJICI RANJINI, PRIJATELJU SVOMU.

   Kti čut', što t' prijaznivi prijatelj tvoj sad veli,
prijatelj tvoj RANJENI, ki dobro tve želi.
   Jur ako sunač zrak sve oblak ne skriva,
ni more valovi rvući proliva,
   ni je leden vik Dunaj, ni s neba daž bije,
ni sjever u gori dubima sve vije;
   reci mi, zač ti sam svaki čas meu nami
tve lice polivaš groznima suzami?
   Zla je stvar zlo živit, a nije dobro umrit,
er dobro tko umira, može se čestit rit.
   Rodni tvoj, koga ti sve plačeš u suze
uzdišuć, cić er ga od tebe smrt uze,
   reg bi, da s neba zgar sve veli: mili moj,
za mnome ne cvili ni suzi tolikoj,
   mrtav, znaj, nijesam ja, cić er me rastavi
s svitom zlim smrt, ka me života dobavi;
   mrtav bih, čim življah s tobome doli stav,
nu rado sad živu vječni raj uživav.

367.

   Daleče, pjesni vi, daleče, radosti,
stojte tja od moje nesrećne mladosti.
   Samo cvil, plač i vaj, čemer, trud i uzdasi
sdružite mu boles, ka me svim porazi.
   Oj tugo bezsvršna, kom ljubav svijet smeta,
o česti protivna, o srećo prokleta,
   kako me stvoriste kroz vaše nezgode,
rob da sam ničiji bez nijedne slobode?
   Vaj tko bi ikad mnil, da za mu hudu čes
vrijeme je prikinul ljuveni tvrdi vez,
   nad kime scinjah ja, da moći ne ima
ni ona, ka bolje sve stvari vazima.
   To li je prikinut taj uzal ljuveni,
kako ovo čuju se vas svezan u meni,
   sam tužan, nevoljan, pun svake nezgode
rob da sam ničiji bez nijedne slobode?
   Nijesu me bolesti, kako se jur pravi,
da trpe sve oni, ki tuže s ljubavi,
   ma je dan nov način od tuge nesvršni,
koje sam paću ja, a drug ih kusil ni.
   Nu gleda' privare ljubavi proklete
i hude nesreće, koja me zamete
   u tuge, čineć me s nje hude nezgode
rob da sam ničiji bez nijedne slobode,
   cić er sam ja zgubil sva dobra ljuvena,
od kojih sad čini zlo mrit me spomena,
   i jer sam sve muke neredne vik patil,
ne bi mi rad toga nijedna muka bil',
   pače tej nevolje i trudne žalosti
veće bi uzmnožil' srcu mi radosti.
   Nu muku zlu čuju punu zle nezgode,
rob da sam ničiji bez nijedne slobode.
   Misli su neredne i gnjivi nemili,
ki nikad nijesu se pri nikom vidili,
   nevoljnu moju svis od svuda obujmil',
česa rad ja patim u tugah vječni cvil.
   Ti, ka znaš, ko mi zled u srce tuj stavi,
nu malo reci mi, žestoka ljubavi,
   kako ću moć živit vik s take nezgode,
rob da sam ničiji bez nijedne slobode?
   Tužne me nevolje i trudni uzdasi,
kime se neredno ma mlados porazi;
   i vi ine tuge zle bez broja, kim slike
mjesto ono ne ima, gdi je plač u vike,
   verno sve služeći napokon viđu ja,
za sluštvom tolicim, ko stvori svis moja,
   za moju hudu čes, punu sve nezgode,
rob da sam ničiji bez nijedne slobode.

368. U ZLOREKA ZAVIDNIKA.

   Oj tamni, priludi, zavidni zleče moj,
koga vik nijedna vil neće uzet za dvor svoj,
   neslani zlotvore pun svake ludosti,
komu moz nenavis sve pije iz kosti,
   veomi ti žestoke sve prijaš boljezni
čuv, ki god ljuveni gdi spjeva me pjesni.
   Priličan ti jesi u svemu k zviri onoj,
ka videć sinove pritile tolikoj,
   kljuje jih dokole mledne ih učini,
da je taj stvor proklet vik, ki svoj rod ne scini.
   Smeti zla, pritamna, uzeta pameti,
uhati Mido zli, Dzoile prokleti,
   ni li ti zadosta čim pamet tva bjesni,
da zubim oštrima sve grizeš me pjesni?
   Nu još hoć nigda vješ a lud vik kazati
pute mi, kao ću moć me sklade pisati.
   Gdi muha med pčelu može učit zbirati,
ali vran grakaje slavica spjevati?
   Tko hoće tuđu stvar, ku pamet podaje,
razložno huliti, prije toga triba je,
   da je s ljudi mnogo općil, pisama vele čtio
i svita dil velik obhodeć vidio.
   Oj tamni, priludi, zavidni zleče moj,
koga vik nijedna vil neće uzet za dvor svoj,
   za moć se nasmijat riječi kom špotnome
spjevaje poću sad rug tvorit tobome.
   O rode izrodni, o ljudi svijeh halo,
bivši vješ tolikoj reci mi sad malo:
   ke zviri i dubja trijesa se ne boje,
i u koj zemlji kris ne kriješti ni poje?
   ka ptica ni ptica, koja li žive vik,
i ki lijes ni drvo, ki človjek nije človik?
   i koja jur ono pticami meu svima
za svoj plod dojiti pri prseh mliko ima?
   Smeti zla, pritamna, uzeta pameti,
uhati Mido zli, Dzoile prokleti.
   Kladenac ki onoj jes vode studene,
ki ljudi ozdravlja bolesti ljuvene?
   od ke li pak druge bitje je i slava,
da ženam neplodnim žudni rod podava?
   ki kami jes onoj takoga stvoren'ja,
da k sebi poteže sva ina kamen'ja?
   ko bil'je jes onoj, ko svitli u noći
i ljudi ozdravlja zla duha nemoći?
   ka li je trava toj, ku žaba sve ije,
za moć se ubranit u travi od zmije?
   Oj tamni, priludi, zavidni zleče moj,
koga vik nijedna vil neće uzet za dvor svoj,
   ko bil'je jede taj zmija, ku htih riti,
za staru kožu vrć a novu stvoriti?
   ko pero, ka koža sva perja i kože
uza nje stavljene izgristi sve može?
   ko bil'je bez žil'ja sve raste sred gore,
i ki lan u ognju zgoriti ne more?
   ki kami ni kami, ka li se zvir onoj
ne rađa s jezikom potrebnim tolikoj?
   ka li oca i mater staru tač počita,
da ih vik ustim svim zalaga i pita?
   Smeti zla, pritamna, uzeta pameti,
uhati Mido zli, Dzoile prokleti,
   ka se ono hrani zvir u ognju, koji moć
ima tu, da može svim stvarem vrha doć?
   ku ribu malu onu u moru govore,
na jedru velju plav utažit da more?
   ka li se družeć zvir nabređa ustima,
i milo sve čedo pak rodi ušima?
   koje li iznutra progrizu trbuh svoj
materi, za moć se roditi pak takoj?
   ke li se bez svojih roditelj rađaju,
koje li očiju ni glave ne imaju?
   Oj tamni, priludi, zavidni zleče moj,
koga vik nijedna vil neće uzet za dvor svoj,
   ka li je zvir z dva srca, koju li govori
ljucki um, da narav bez žuči satvori?
   i kojih zenice od oči vele se,
da pored s mjesecom mijeneći množe se?
   za što lav, prid kime svaka se zvir plaši,
kokota i ognja boji se i straši?
   za što li kami taj, kim dobar plavi svoj
put čine, sve k sebi poteže gvozdje toj?
   za što gre uzgori plam ognja, ki peče?
za što li voda pak nizdoli sve teče?
   Smeti zla, pritamna, uzeta pameti,
uhati Mido zli, Dzoile prokleti,
   Dzoile pse, ako kos tuj ne mož proždrijeti,
uzmi ovu ter žderi, ku ću t' sad prinijeti:
   koja stvar vik ne ji ni jesti jes mila,
a vazda lje pije i pit bi hotila?
   koja li pak ona na svitu pravi se,
da što se već vadi, da većma množi se?
   ka li ono jes, bez ke život se umara,
ka čini toplinu i hlad drag satvara?
   ke li ono vide se, kreću se i tvore
smih, a vik nijedna njih govorit ne more?
   Oj tamni, priludi, zavidni zleče moj,
ki ga vik nijedna vil neće uzet za dvor svoj,
   ka satvar jes ono, ka tomu, ko ju čini,
potrebna i draga u ničem, vjeruj, ni,
   a tko ju čin't' čini, vazet ju za sebe
ne bi uzel, ni imati od nje vik potrebe?
   ku mrtav kako i živ stvar može stvarati,
vidit ju svak more a nitko ticati?
   koja je pak ono, za trude parjati
koju bi svak uzel najveće imati?
   ka li je stvar ono, sred ljeta i zime
u ženskih ka rukah prominja sve ime?
   Smeti zla, pritamna, zavidni zleče moj,
uhati Mido zli, Dzoile proklet moj,
   koja stvar ne veli ni jednu stvar na sviti,
ako ti od prî njoj ne budeš što riti?
   koja li jes onoj, ku, kad ju imati
tko bude, vazel bi š njome se rastati,
   a tko ju ne ima, za zla se izbavit,
velmi bi bil vesel moć je se dobavit?
   koja li jes ovoj, ku, kada imati
ti budeš, vazda ju staviš se iskati?
   ka li se može rit na svitu meu svima
da obdan i obnoć pokoja ne ima?
   O tamni, priludi, zavidni zleče moj,
koga vik nijedna vil neće uzet za dvor svoj,
   koja li za time još tođer veli se,
da što već polipsa da većma vidi se?
   ka li ono, svim bolje od tizih, ke lizu,
izdalek vidi se, nego li na blizu?
   Tko je taj, ki prijeti ne u sni neg javi,
a nigda nijednu rič ne veli ni pravi?
   i ki dub je take naravi i bitja,
da svoj plod i voće prije stvori neg cvitja?
   i ka se stvar ono na svitu sve pazi,
u vodi ka stojeć viku se ne kvasi?
   Smeti zla, pritamna, uzeta pameti,
uhati Mido zli, Dzoile prokleti,
   skupi, zli tamniče, gnusniče nezdravi,
kom ptica čevrljna gnjizdo svi u glavi,
   s četverim očima ka se zvir nahodi,
bez noga da dobro po zemlji svud hodi,
   koji rozi padaju, koju li sred gore
viditi odiru, da umrit ne more?
   ka li se rit može vrhu svih od svita,
žudnime blaženstvom da je blago čestita?
   koja stvar govorit da ne vi veli se
a vazda svakomu razumit čini se?
   O tamni, priludi, zavidni, zleče moj,
koga vik nijedna vil neće uzet za dvor svoj,
   koliko smrti su daleče svi oni,
s plavima koje val po moru progoni?
   ko je taj, koji bi izvan svih na sviti
uzeo na drvu vidit te visiti?
   rec' mi ti, ki s' ošlje pameti svim prave,
zač osli svi revu u brijeme od trave?
   za što pas kos glođe i o nju zub krši?
za što li konj pjene na usteh sve drži?
   od neba do zemlje koliko veli se,
i kada očima najbolje vidi se?
   Smeti zla, pritamna, uzeta pameti,
uhati Mido zli, Dzoile prokleti,
   ka bode najbolje pri plotu zla drača?
ka je stvar najtvrđa, koja li najjača?
   Ako to, što t' ja rih, uzbudeš ti znati,
u istinu mozak ćeš nemao imati,
   to li vješ ne budeš, inako t' ni mniti,
od mene ć starih Grk pokoru primiti,
   ter ime, ko t' skrih sad - oć tu zled ne hteći -
svakomu hoću ga očitit i reći,
   neka te svak prstom ukaže i reče:
ovo ki za zlu ćud sramotu zlu steče,
   oj tamni, priludi, zavidni zleče moj,
koga vik nijedna vil neće uzet za dvor svoj.

369.

   Djevojka ja mlada od tizih rođena,
kih će glas živiti sve vike vremena,
   živući čestita u dobru svakomu
učinit mati i kći ocu se ktih momu
   i mlikom mojime obilno bez mjere
dojih sina muža me vridne matere.
   Takoj ti posao čineći službeni
odhranih jur toga, ki život da meni.

370.

   Mati me porodi bez oca, koj sin ja
biv mnokrat vraćam se bez moga hotin'ja,
   i mnozih ma kripos uzdrži na svit saj,
da prijal gdi štete ki godi ne bi vaj.
   Čeda mi ne hotje nidnoga podati
moja čes, pod kojom tribuje stojati.
   Jednu ćud sve tjeram, jedan se mogu reć,
njekim sam velmi drag, a njekim zlo mrzeć.

371.

   Od moje matere rodi se otac moj,
koja mu prikrati napokon život svoj,
   ter smrt taj uzrok bi, naravi čudnome
da se ja porodih sa svom mom bratjome,
   i vrime njekoje živismo ujedno
u dobru pokoju, kako je naredno,
   nu veći dil nas pak u gustoj dubravi
jedan vir vodeni životom rastavi,
   ter taku dobrotu mi u tem imamo,
da tko nas ubija, život mu davamo.

372.

   Jedan živ z dva mrtva čime sam stojaše,
oživi jednoga, ki mrtav ležaše,
   ki se pak usmrti i prijat htje pokoj,
za drugom mrtvu moć taj podat život svoj;
   pak prvi taj živi rad živa, ki stvorit
htje mrtac, stavi se s mrtvime govorit.
   Istina ta je zgod, ku vi htjeh sad riti,
za sve er je laživa komu god viditi.

373.

   Junak mlad služeći jednojzi od vila,
ka rajskom nje dikom biše ga zanila,
   odkri joj svu boles i poče moliti,
da hi ga htjela nje lipotom smiliti.
   Na ku stvar odgovor taki mu ona da:
mu ljubav neć imat, mlače moj, nikada,
   štogod mi ne učiniš prije toga jedan dar,
ki ne imaš, ni s' imal, ni ć imat nikadar,
   još da bi tisuću godišta iskati
mogal ga, š njim moći ne bit se sastati;
   i ako mniš imat ga, veomi se razum tvoj
zlo vara u stvari toliko primučnoj.
   Ma ako mi dobra hoć ter želiš imati,
daj mi ga, ne ckni već, er mi ga mož dati

374.

   Oj vilo, koj služu vernije neg sužan,
velmi t' sam s tebe, vaj, nesrićan i tužan,
   zač gore dvaš goru, neg gora, ka gori
u moru, ko plavi, ke plovu, sve mori.
   Nu vodu, ku vodih videći, da meni
ne gasi plamen vruć od želje ljuveni,
   parjaću sve stvari, ke stvorih tebe cić,
za malo moć milo u miran pokoj prić,
   zač slovo, kim slove sveti svjet na svitu,
nam pravi za pravu čestitos čestitu:
   človiče, ne trud man ni htijej sijati
na kami, ki ploda ne može vik dati,
   ar velja ludos jes poći toj iskati,
što se vik nikako ne može imati.

375.

   Ah srce vaj moje, kamo su riči tve,
ke riti pripravi kon vile gizdave?
   Ne znaš li, nijes' li čul kadgodi gdi riti,
er ljubav, kom žive život naš na sviti,
   slipa se, ne nima, sve piše i veli,
za znati dat tomu, ljubeći ki želi,
   er veće trebuje jezik mu neg oči,
hteć naglo žuđen rok da mu se izroči.

376.

   Sve zvir i od gora
živiće dno mora,
a lipo prolitje
općeno neće nam pronicat već cvitje,
ni će dan sunač zrak na istok voditi,
mrkla noć svitlostju bil će dan naditi
rasrčan krut vjetar morski val tražiti,
   daždima sahnuti sve rike studene,
a zviri vodene
u ognju život svoj veselo trajati,
u paklu imati
mir duše proklete,
a svadu u raju blažene i svete,
plam se vruć ognjeni plamenom gasiti,
i zimi studen mraz ledome topiti,
i tvrđe cklo biti
od tvrda kamena,
pri neg će ugasit i jedna moć srdžbena
najmanju moć iskru od moga plamena.

377. MLADAC, KI SKOČI ZA DJEVOJKOM U MORE, GOVORI.

   Čim sreće huda moć
na konac života siljaše tebe poć,
priskočih on čas ja, za tebi dat pomoć,
   ne štedeć život moj,
za moći hraniti kako god tadi tvoj,
koji jes vridniji u svemu tolikoj.
   Nu nose mora van
tvu lipos, tač s oči tvih dođe goruć plan,
da s tobom ja scijenjah tuj njime bit skončan,
   ter bi pak rečena
rič ova - čudna stvar - dva draga ljuvena
u ognju i vodi zgiboše združena

378.

   Slipa, zla, prokleta božica, u kojoj
uma ni, zlo smeta vazda mi život moj,
   vazda mi zadava žestoke nevolje
nje ruka neprava, koja svit vas kolje,
   vazda mi u mu har protivna jes bila,
nigda vik dobro stvar ni mi se zgodila,
   svak čas me na svit saj ucvilja to veće,
nigda se nasitit moga zla, mnju, neće.
   Odluka zla nje kti kroz nje vlas srditu,
da budem cviliti sve me dni na svitu.
   Mnju, da kti naredno, kad s' imah roditi,
sve zvizde u jedno najgore skupiti,
   za svitu tugami moć skazat mojima,
koliku nad nami nje sila moć ima.

379.

   Nitko se meu nami ne čin' vješ odveće
protiva zgodami od hude nesreće.
   Ne ima vik uza se taj svijes istinu,
tko mnogo uzda se u dobru godinu;
   er čes sad diže t' vlas na nebo a sada
čini ju u propas nizoko da pada.
   Daje t' sad žestok trud, a sada dobre dni,
opaka, zla nje ćud ni u čem krepka ni:
   kad darim priblazi kogodi tve dilo,
tada te porazi odveće nemilo.

380.

   Koliko mudrijeh jes i pomnijeh prem ljudi,
ke kroz nje zlu boles nesreća sve trudi,
   ne davši nikadar, da nidna na sviti
njih može i jedna stvar na dobro iziti;
   a mnozim pak inim, ki živu bez truda,
dobro im sve sa svim dopada od svuda!
   Tim se sad reć prima, da je znan'je za ništar,
tko sreće ne ima, man tvori svaku stvar.

381.

   Vilo, ako zaludu krozi te duh pati,
razlog je, da budu oči me plakati.
   Koliku t' ja stvorih službu jur, i nigdar
od tebe ne izdvorih najmanju jednu stvar
   U licu smrt nošu, prid licom tvojime
čim platu ja prošu službami mojime.
   U paklu zle duše, gdi je zled svakoja,
toliko ne tuže, koliko nebog ja.

382.

   Sad poznam kroz moj trud, o gorka ljubavi,
koli je tvoja ćud himbene naravi
   Od tebe ino van ne ize me, da sam živ,
neg jedan rasrčan i žestok, velik gnjiv.

383.

   Vlas tvoga uresa veće me ne vodi,
ljubav me zaveza, a gnjiv me slobodi,
   gnjiv, komu ja držan vazda ću jur biti,
dokli god sunce dan zgar bude voditi.

384.

   Izbrane mladosti, za zledi ne imati,
na vila liposti nemojte gledati,
   ere njih mala slas kroz hudo njih dilo
porađa ljut poraz odveće nemilo.

385.

   Pojući šetaje
jedna svim gizdava
pastirka, koj slove po zemlji svud slava,
pjesance ljuvene
livadom zelenom kraj rike studene,
   i u toj razbludi čim milo pojaše
iduć cvitje braše,
kim prsi resaše
   prsi one pribile,
srce me iti van iz mojih ke sile.
Ja za toj ljubavi
bojeć se, kao godi da mene ne otravi,
stah tvrdit srce me mislima počtenim.
U toj ti iznenad njekime skrovenim
načinom iskoči iz drače Ljubav taj
u zmije prilici, otrovni s kom je vaj.
Tuj ona slavna vil
od straha u moj kril
pobježe i shrani
život svoj izbrani,
a ja si, vaj meh, moj
izgubili u muci odveće nerednoj.

386.

   Tač lijepa pastirka viditi bi meni,
gdi bosa gažaše po vodi studeni,
da oči lipšu stvar
od nje vik ne zriše pod suncem nikadar,
i jedno nje pritanko platno, ko peraše,
po vodi tjeraše,
ko valov tekućih brzi vir nošaše.
Ja, ki je željami
tuj gledah za čudo stojeći jak kami,
kako me upazi,
iz rike on čas van sva stidna izgazi,
pak ide ter se skri
meu dubje zeleno, kladenac gdino vri,
a jadan ja ostah kako duh u gori,
koga moć vihra sgar na zemlju obori,
od ke sad na sviti
stvari, jaoh, spomena čini me zlo mriti.

387. IVANU MIHOČEVU.

   Pokli tva huda čes stvori ti tač hud vaj,
višnjemu od nebes na svemu hvalu daj,
   i mir drag ne gubi znav ti, bog er zgara
svih tizih, kih ljubi, pedjepše i kara,
   i hoće, da sluge njegove na sviti
budu jad i tuge ne male podniti.
   Nu ti hteć, svom rati da te svit ne rve,
stavi se gledati na tuđe protive,
   s pametnim pogledi hoti je gledati,
po veće tko zledi od tebe sve pati.
   Kolicih ti poznaš, kih sreća nemila
ucvili gore dvaš kroz huda nje dila?
   nu manja vik huđa vidi se i čini
svakoja zled tuđa, koja se kusil' ni.

388. U SMRT DŽANBATISTE MARIJE.

   Nikako prokleta smrt neće pristati
iz nova opeta me srce vrijeđati.
   Ne bi li zadosti, da mene rastavi
s onome liposti, koju svit vas slavi?
   nu me, jaoh, razdili s tizime jošte pak,
ki moj duh usili, da slidi pravi zrak,
   človika ki vodi put vječne visine,
u kom se nahodi mir svake istine.
   O smrti jadovna, žestoka, zla smrti,
tvoja stril otrovna zlo ti me usmrti!
   čemer tvoj nemili pun plača svakoga
tvrdo ti ucvili, vaj, mene neboga!
   pravo se jur piše, da tvoja kosa taj
sve vrhe najviše rezat gre na svit saj.

389.

   Podnosih s tugami svakoje pokore,
i vidih, da nami pravedno govore:
   život naš ni na svit ino neg toj more,
u miru koje bit s krajem vik ne more.

390.

   Ki život, jaoh, ovoj može se jur zvati,
u komu nepokoj žestok se sve pati?
   Dobro jedna tuga ne mine, a za njom
izide pak druga s mukome veomi zlom.

391.

   Oni, ki pjesnima ne samo zviren'ja
za sobom vođaše, da nu još kamen'ja,
milosrdje nađe u paklu nemilom,
gdi duše proklete
sve cvile protivne milosti od svete,
   a ja, vaj, u milom
raju vik od lica tvojega, gospoje,
milosti iznaći ne mogoh nikoje,
er pogled srčni tvoj nepravo čini me
u ljeto da sam mraz, a vruć plam sred zime.
Tim dobro rit mogu,
proć meni nebogu,
koga ti ucvili,
žestoča da s' veće neg pakao nemili.

392.

   Toliku ja rados u licu u tvomu
nahođu i viđu, da veću ne imaju
   tej duše blažene prid vičnim u raju;
nu kad stat misleći ja počnem u meni
   na tvoju žestoku i ljutu nemilos,
nepravo kom činiš za umrit me sve silos,
   nutarnji skroveni
moj je jad dvaš veći nego li pakljeni.
   Tako t' me razlicim načinim s tobom stav
čini mrit i uživat nemilu zlu ljubav.

393.

   Za sve er je ma boles toliko velika,
da na smrt vodi me,
razbiram dobro ja poznan'jem mojime,
er nije za dosti
za smirit nemilos tve hude bolesti.
   Nu ako uzdasi
i suze, kime se ma mlados porazi,
mogoše ku milos ikada imati,
hoti mi kazati,
žestočiju ku boles kako ću prijati,
ka tvrdoj moj viri moći će bit plata
vrijednija mnogo već od srebra i zlata,
ar veća tuga jes,
ku patim na sviti
rad tebe ne moguć veću zled podniti,
nego bi bil' boles
i tužno cviljen'je,
ko smirit moglo bi toj tvoje hotin'je.

394.

   Konju moj lijep, hrli, mož' dobro ti sada
trudni teg umrli nositi van grada
   put ove velike gore, ka oganj svoj
živ meće sve vike k visini nebeskoj.
   Nu duh, ki dan i noć sve stoji svojime
dobrom, ti nijednu moć ne imaš nad njime,
   ar duše stakmene kada su s ljubavi,
družbe tej hvaljene nitko ih ne izbavi,
   ni manje razdvoji, ni tođer rasteče,
svim jedna da stoji od druge daleče.
   Močni bog krilati, ki strile sve svoje
u mene potrati rad divne gospoje,
   čini toj zamirno vrh reda naravi
čudo, svak da mirno služi ga i slavi.

395.

   Kamenu dragi moj, istočne ke strane
stvoriše tolikoj tve dike izbrane?
   u istinu scinju ja, da s' gojen vrh zvizda,
toliko divno sja liposti tve gizda.
   Ni jedno vik kamen'je tej sreće ne ima,
ku tve toj počten'je s vile me sad prima,
   svezan stav bez sile u taj snig pribili,
višnja čes kim mile nje prsi nadili.
   Da mi se kako moć tobome stvoriti,
za moć ju dan i noć ljuveno sve zriti,
   oh koli razbludno trajal bih dni moje
kušajuć pričudno radosti svakoje,
   zavidil' vik ne bi ma misal nijedan čas
tim višnjim od nebi, ki ćute vječnu slas.

396.

   Kroz misli, ke more
srce me, oči su od suza zlih more.
Koja stvar bit more
od ove vik gora?
ni plam vruć toli ima u sebi taj gora,
srid vode ka gori
mećući svoj oganj k nebesom uz gori,
koliko srce me u sebi sve zgara,
taj mi bi jur zgara
srića na svit dana
od moga rodnoga nesrećnoga dana.

397.

   Oh da bih kako ja vik mogal izriti
boles tuj, jaoh, koja čini me sve mriti.
   Ni srca kamena toliko pod nebi,
koga rič smućena stvorila ma ne bi.
   Nu Ljubav, rvati s kome se ne more,
kad hoću stvarati ke godi govore,
   videći, ere moć jezika, vaj, meni
mogla bi dat pomoć u muci pakljeni,
   postavi vez on čas na njega tvrd toli,
da ne ima nijednu vlas izriti me boli,
   ke srce boljezni većekrat izbave.
Tim ki čtiš sej pjesmi ljubavi neprave,
   privare nu gleda, vaj meni nebogu,
ni tužnim ka ne da, suziti da mogu.

398. DJEVOJKA GOVORI.

   Ja, ka bih u njegah razbludnih hranjena
mlađahta ter luda
djevojka, za moći odahnut od truda,
s kim tužeć grem svuda
   u tebi kuplju se, o rijeko studena,
i tvojom studeni ne mož mi plamena
ugasit ljuvena.
Scinju, da ta ljubav, koja me sve mori,
s tobom se zgovori,
da prsi me vruće
ugasit ne budeš kroz vale tekuće.
Za ku stvar nemilo
počeću sad te klet: oh da bi tve vrilo
jadnim se zmijami tač ljuto smutilo,
da te svi pastiri i vile gizdave
pomrznuv ostave.

399.

   Ovo vi u pjesni ispisan ljuven boj,
ki mi da boljezni žestoke tolikoj,
   sve tuge, muke i cvil, uzdahe, plač i vaj,
koje sam ja patil njekada na svit saj,
   dvoreći z dvorbam svim vil punu sve slave,
ka ledom studenim utvrdi srce sve,
   i za jad životu već mi dat neredno,
s počten'jem ljepotu sadruži zajedno.
   Taj leden ja kami mneć razbit s mojima
bolnima željami i nadbam tamnima;
   napokon kao podni nevoljna svis moja
jad trudni i tužni svijeh muka bez broja,
   slideći ljuven slid zgodi se meni tač,
da za plod imah stid, za platu grozni plač.

400. ELEDŽIJA SREĆI.

   Pokli sam sad sam ja i nitko da mene
čut može, ner dubja sej gore zelene,
   kim mnokrat slobodno hti odkrit bez sile
me srce jadovno sve misli nemile,
   poću moj cvilit vaj, kim skrovno sve sahnem,
jeda se kako daj istuživ odahnem.
   O srećo, ka njekad velmi me jur mili,
ovako zač me sad žestoko ucvili?
   što rano tač vele moj vaze mladosti
sve svoje vesele i mile radosti?
   za što me obljubit ktje s prva, jaoh, takoj,
pokli me pogubit imaše ovakoj?
   pokli mi s poraza imaše dati plač,
zač mi obraz ukaza sprvice dobro tač?
   Vaj meni nebogu, nijesam ja tvrd kami,
odoljet da mogu tolicijem tugami.
   Ostah s tve nezgode pateći zlu tugu
kako no bez vode kladenac u lugu,
   obujmi tmasti mrak prisvitle moje dni,
skriše mi zvizde zrak, sunce mi potamni;
   bojna se hvala sva meni svim prikrati,
moja se korugva gori dnom obrati.
   S glave me, jaoh, pade ukrasni vjenčac moj,
kojim se njekade gizdah ja tolikoj.
   Sve se me medene i drage jur pjesni
u tamne pakljene svrnuše boljezni.
   Među ine me dike sjever zli, vaj meni,
obori kraj rike moj javor zeleni,
   ki sgiba s strana svih u ljeto sve grane,
od zraka sunčanih da mene sveđ brane.
   Ki je vaj, ter sad vim, dragu stvar sgubiti,
ka s trudom velicim bude se dobiti,
   i viđu, pravedno da život naš inoj
ni na svit, neg jedno razmirje, rat i boj.
   Bolesti, zač me ti van puta tjeraš sad,
za čin't' me toj riti, što riti ne bih rad?
   Bi rek mi veljaše sve nješto: ne hodi,
a srce predaše prije neg se zlo sgodi
   i misal ne kćaše ništo čin't' u smin'ju,
čes me lje tiskaše proć momu hotin'ju.
   Oh srećo prihuda i tvrda zla silo
da li me od svuda okruži nemilo!
   vaze mi, što mi da ti njekad u mitu,
imali zlo vazda dobri su na svitu
   Jaoh, dobro sad vidim, čoeka slas čestita
koli je velicim gorkosti polita.
   Pokli se, vaj, na plač i na zled rađamo,
i vazda žestok mač u srcu imamo,
   dobro se moć bivši čoeku ne roditi,
ali se rodivši tutako umriti
   Oh jadna ma tugo, da mi znat tva nehar,
er ovdi u dugo ne trpi nijedna stvar,
   i kako ljucki rod blažen se vik riti
ne može, dokli god ne bude umriti;
   žestok mi zada vaj tvoja moć srdita.
Nitko se ne uzdaj u sreću od svita,
   er mnokrat u čas mal čin't' zgine sa svime
dobro, ko nami dal' u dugo jes vrime.
   Mož mi uzet što imam sve, nu s tvrdim srcem ja
podniću protive trpeć zla svakoja,
   ter u tem dobro znaj, er pravo sad riću,
tebe, ka vas svit saj dobivaš, dobiću,
   i neću tvi jadi da me sad već more,
ere toga radi znani mi govore:
   ni pravo, da tužni sveđ cvile na sviti,
odnimit što moć ni, razlog je podniti,
   i ako se oholit u dobru ne prima,
tako se ni bolit zlo u zlu ne ima;
   nu ima svak na svit saj, kad pati ku boles,
bit kako rusa taj, ka u zlu dobra jes;
   kriposti zač nije, ka u sva njih činjen'ja
već ljudem trebuje, nego li strpljen'ja.
   Tijem ti, ako si razuman meu ljudi
protivna podnosi, a od bludnijeh se bljudi;
   er grkos mnokrat lik u sebi zlu ima,
ali pak nemoćnik svoje zdravje š nje prima;
   i ako mniš, da neć množ tuga zlih patiti,
to t' počel nijesi još krstjanin ti biti.
   Trijeba je podniti velike muke nam,
hoteći dobiti taj višnji dvor i kram;
   er hoće bog svudi, ki z dobrim pribiva,
da sprva tko trudi, da paka počiva;
   i on ktje bolesti patiti vrh gore,
bez kojih uljesti u slavu ne more;
   otide na smrt sam rad naše ljubavi,
u koj lip izgled nam za nauk ostavi,
   da vazda na sviti (ki dobrim zlo daje)
budemo sliditi njegove stupaje,
   a to jes da od tuga patimo zlu nehar,
ne bivši već sluga, nego li gospodar
   i ne da človiku, ki dobra vazima
doli, da on viku goru ih već ima,
   nu ih, vjeruj, dili veselo on timi,
kih no svit ucvili nevoljam svojimi.
   Ni jednoga ni sluge božjega, ki riti
može se bez tuge i truda na sviti.
   Svi, z bogom pravedno ki hoće živiti,
velmi će neredno sve muke patiti
   Stvorca zgar od nebes blizu su viditi
svi ti, kim srce jes nevoljno na sviti.
   Sve svitlji zrak stječe, svak vidi i zna to,
sve što se već peče u ognju jedno zlato;
   a človik u većoj što je na svit nevolji,
toj veće pri božjoj milosti jes bolji.
   O srićo, toga rad, što rih čut od zgare,
počeću već od sad ne scijenit tve dare,
   neg ću čin't', da bude slidit duh put pravi,
er s' njeke zloćude veomi ti naravi
   najpri pod tve krilo človika primiliš,
a pak ga nemilo prem sasma ucviliš.
   Blaženstva tva su sva, za sve er su zrit lipa,
nekripka, laživa, nesvijesna i slipa,
   tva dobra dijeliš svim, nut gleda' tve zlobe,
nevridnim, a ne tim, kima se podobe.
   S tobom su neharna sva zla se jur stisli,
tva dobra privarna puna su zlih misli.
   Svit se u tvoj svojevolji od hipa do hipa
poraža nevolji, vriđa i rasipa.
   Himbeno sve hiniš, s tobom je sveđer laž,
dobrima zlo činiš, cić da zlih pomagaš,
   pri kojoj jur znan'je vrednije jes znato,
nego sve iman'je i srebro i zlato,
   koga moć velika tebe i smrt dobiva,
kako sve od vika, ko s višnjim pribiva.
   I može sve te tve zle sile satrti
i čin't' pak, da žive čovik vik po smrti.
   U njem je boži dar, s kim opći on svudi,
protivna nijedna stvar vik njemu ne udi.
   Dobro je izvrsno i vridno na sviti,
s počten'jem er časno uči nas živiti.
   Ko godi š njim hodi, on ga svim čestita
na nebo dovodi, na zemlji počita,
   i svaka na svit stvar u dugo dodije,
a mudros nikadar, taj se u njoj slas krije,
   kom s misli, znaj, moje biće sva odnita
taštine tej tvoje ispraznos od svita;
   i ufam još, da meni činiće živiti,
kad drugi uscini mrtva me na sviti,
   tad će moć svakoja zrit misal človika,
sgublen'je da moja bi dobit velika.
   A tvoja zla ćud taj dobrima prem prika
biti će na svit saj prikorna do vika,
   kako sve ona stvar, ka doli pod nebi
temeljna nije nigdar ni kripka u sebi.

401. EGLOGA, U KOJ PASTIR DAMON SAM GOVORI PLAČUĆI SMRT GOSPOJE NIKE, BRATUČEDE NJEGOVE.

   Tko mi će, jaoh, dati od suza tuj pomoć,
da budem plakati po vas dan i svu noć?
Dajte mi vi, rike, vašu vlas za suze,
pokli me sve dike naglo smrt zla uze,
ako ti cvili, kad me srce, jaoh, moje
kti puknut ovdi sad rad muke na dvoje,
i vi sad za mal čas skažite, me pjesni,
sej moje zli poraz žestoke ljuvezni.
   U ove me nezgode, smirno ja molju vas,
ako se nahode milosti ke pri vas,
s lugovi sve vode združte moj plačni glas,
pokli smrt na saj svit, smrt ljuta, nemila
otruni oni cvit, ki bi cvit svih vila,
od koga govori svak skupno, da nigdar
narav sgar ne stvori na svitu ljepšu stvar.
Zač, smrti zla, prika, ku duh moj ne znaše,
umori onu, ka još živjet imaše?
zla smrti nemila, što toli huda bi,
da oni cvit od vila tač naglo pogubi?
   U ove me nezgode, smirno ja molju vas,
ako se nahode milosti ke pri vas,
s lugovi sve vode zdrušte moj plačni glas.
Što smrti, vaj, mene s tom vilom rastavi,
ka samo počtene misli u duh moj stavi?
da li tvoj zli umor, jaoh, hotje na sviti
pod jedan tvrd mramor liposti sve skriti?
Za što mi, vaj, čelo ti hotje odniti,
koje me veselo činjaše živiti?
za što li zagubi mu slavu na sviti,
rad koje samo bi drago mi živiti?
   U ove me nezgode, smirno ja molju vas,
ako se nahode milosti ke pri vas,
s lugovi sve vode združte moj plačni glas.
Ah smrti prihuda, smrti zla neprava,
zlo t' me sad od svuda zled tvoja skončava.
Tva me stril prokleta zlo hotje raniti,
nu čin't' mož opeta, da budem živ biti.
Pokoli me blago tako kti odniti,
već meni nije drago na svitu živiti.
Od sad se moj pravit život će zla boles,
pokli me rastavit kti š njome tvoja čes.
   U ove me nezgode, smirno ja molju vas,
ako se nahode milosti ke pri vas,
s lugovi sve vode zdrušte moj plačni glas.
Napuni život moj smrtnoga smrt truda,
smrt život ka bi njoj, a meni smrt huda,
ter moje neredno i tužno sad stan'je
drugo ni, neg jedno žestoko plakan'je,
i tač hud pakljeni trud srce vazima,
da razlog u meni svoje mjesto ne ima.
Ti meni, ma vilo, čim živi na svit saj,
čini jur prem milo uživat vječni raj.
   U ove me nezgode, smirno ja molju vas,
ako se nahode milosti ke pri vas,
s lugovi sve vode zdrušte moj plačni glas.
Ti sama tvom vlasti od vječne ljubavi
željen'je od časti u srce me stavi,
pjesnima mojim ti sama da ti krila,
da budu letiti k nebesom jak strila.
Što ja sad jadovan, vaj meni nebogu,
ovoga svijeta van bit s tobom ne mogu,
razlog, znaj, naravi bješe i ma velja slas,
da mene smrt stavi prije tebe pod svu vlas.
   U ove me nezgode, smirno ja molju vas,
ako se nahode milosti ke pri vas,
s lugovi sve vode združte moj plačni glas.
O svite himbeni, o smrti neprava,
zao t poraz sad meni tvoja stril zadava.
O huda ma česti, o zvizdo nemila,
zlom ti si bolesti srce me ranila
dav, smrtna da mi tma sunce ono odili,
ko očim mojima vođaše dan bili.
Pravedno naš se vik života govori
san, ki sni nemoćnik i sjen, zrak ki tvori.
   U ove me nezgode, smirno ja molju vas,
ako se nahode milosti ke pri vas,
s lugovi sve vode zdrušte moj plačni glas.
Odkole tva lipos jedina priminu,
svakoja, znaj, kripos na svitu poginu.
Ne samo povenu sve dubje i trava,
da nu još žuđenu plod zemlja ne dava.
Ne samo pastiri plaču te, gospoje,
da nu još sve zviri, u gori ke stoje.
Bez tebe po vas dan i svu noć sve vile
u čudan plač jedan žestoko sve cvile.
   U one me nezgode, smirno ja molju vas,
ako se nahode milosti ke pri vas,
s lugovi sve vode zdrušte moj plačni glas.
Ljubav, ka sve sile na svitu svim prži,
vas svoj luk i strile u peče iskrši,
stojeći kon vrila na rosnoj travici
ođoše njih mila pjevan'ja slavici,
i kad te u svoj trak smrt tužna sjedini,
na podne sunač zrak mrklu noć učini.
Vridnosti radi tve, ka svim glas vazima,
nebo se pokri sve oblacim crnima.
   U ove me nezgode, smirno ja molju vas,
ako se milosti nahode ke pri vas,
s lugovi sve vode zdrušte moj plačni glas.
Kada svit oćuti, da s' smrti u ruke,
more se sve smuti od jada i muke,
moj se stup kameni obori, vrh koga
mir staše jur meni ufan'ja svakoga.
Ti vilo, ka bi me blaženstvo sve moje dni,
umrivši s tobome sve moje dobro odni,
pokoli tvoj ures prikrati smrtna moć,
najsvitlji dan mi jes bes tebe mrkla noć.
   U ove me nezgode, smirno ja molju vas,
ako se nahode milosti ke pri vas,
s lugovi sve vode zdrušte moj plačni glas.
Smih mi je zla boles, svaka slas grčilo,
zrak višnji od nebes pakljeno tamnilo,
počtena tva gizda puna sve ljubavi
nebo mi bez zvizda sve tamno ostavi,
sve mi se tamno mni u tminah živiti,
sunce mi svitlo ni bez tebe na sviti,
bez tebe svi sada vide se moji dni,
kako no livada, ka ploda ne čini.
   U ove me nezgode, smirno ja molju vas,
ako se nahode milosti ke pri vas,
s lugovi sve vode združte moj plačni glas
Bez tebe ostah ja prem tužno sve bode
jak polje bez cvitja i rike bez vode,
život se moj jadan bez tebe sad broji,
kako no dub jedan, ki osječen suh stoji,
ter mogu bez vari, vaj, dobro sad riti,
da kripke ni stvari ni istine na sviti,
meni sad nebogu man te je cviliti,
me suze ne mogu veće te vratiti.
   U ove me nezgode, smirno ja molju vas,
ako se nahode milosti ke pri vas,
s lugovi sve vode utješte plačan glas.
Damon, ki čas ima od slave i znan'ja
pastiri meu svima, ki pasu iman'ja,
plandujuć sva stada pod dubjem, gdi staše
pun plača i jada tej riječi veljaše,
gdi toli velika muka ga moraše,
od smrti da slika meni se činjaše,
skroveno njega, znaj, pod borjem ja tuj stah,
gdi njegov vas cvil taj s svim dobro čut mogah,
ki čime k nebu tja tej riječi veljaše,
u korje od dubja nož ih moj rjezaše,
vridno tač budući njih slavno toj ime
neka se rastući ponavlja sve vrime.

402. EGLOGA, U KOJOJ PASTIRI DAMON I TIRSI MEĐU SOBOM ZGOVOR ČINE KAŽUĆI, GDI MOPSO PLAČE SMRT ISTE GOSPOJE NIKE BRATUČEDE NJEGOVE

   O vile vi, koje imate čudnu vlas
činit, vik da poje ljudi se vridnih glas,
   narec'te sad meni, da mogu riti ja
tim, nad kim ljuveni zrak svitlo sveđer sja,
   stvar, ka se podoba za od zla, vaj, dignuti
u svako prem doba vidjet, znat i čuti.
   Vrijeme ono, ko sili među dan tere noć
u muci nemili dragoga dalek oć,
   sastavi dva tada pastira po sreći
uz mila njih stada planinom hodeći,
   u kojoj najprija na svijetu njekada
žito se posija, ko rađa svud sada,
   gdi videć, da trava, livada ku plodi,
za stada njih zdrava velmi se nahodi.
   Nu edan drum skupiv sva iman'ja mirno tad
sedoše oba dva pod jedan dubov hlad,
   sjedeći ter takoj Damon tuj najprvi
izdriješit jezik svoj u govor htje ovi:

DAM.
   O Tirse hvaljeni vrhu svih na sviti,
molju te, sad meni za milos kti riti,
   pri vodi studeni što se jur kon vira
velik broj bješe oni skupio pastira,
   minute ove dni s Silvanom ja no kad
natječuć u pjesni borah se za obklad?

TIR.
   Mopsa znaš pastira dobro ti, u gori
ki pase kon vira, gdi niču sve bori,
   ki način prav na svit pastirom hotje dat
za orat, rezat, sadit, sijat, žnjet i kopat,
   videć, da od njega vila se odili,
koja ga vrh svega ljubil' je svim dili.
   Spomenuv nje dike za želju ljuvenu
kroz muke velike vas kolik povenu,
   i zlu tuj boljezan ne moguć trpiti
u njeku tad pjesan poče se tužiti,
   ka lipa tuj meni vidi se tolikoj,
da u dub zeleni ureza nož je moj,
   neka ih spomene, na tojzi daj vodi
tko stado prižene za plandit kad godi.

DAM.
   Ah tako t' višnja čes dopustil' s ljubavi
uživat vik ures tve vile gizdavi,
   i tako t' zvir prika ne imala na svit saj
nijednu vlas do vika za dati sladu vaj,
   reci mi, ka bješe toj pjesan, kroz koju
taj pastir cviljaše želeći vil svoju?
   brštanju t' ovu ja darivam čašu sad,
ku dobi svijes moja spjevaje za obklad.

TIR.
   S molbami darovi velju moć imaju
pri tima, ki ovi naš svijet ne znaju,
   nu meni dosta jes tvoja rič na sviti,
ka sili sad mu čes, da t' budem sve riti,
   ter ako svis tvoja bude me slišati,
sve, što znat budu ja, sve ću ti kazati,
   neka se traje dan, u dragu er trudu
već voli rabit znan, neg stati zaludu.
   O vilo ti, koja
vrh vila svih inih bez rati i boja
   dobivaš na sviti prem srca svakoja,
još da su kamena,
   u tebi moćna je toli moć ljuvena,
znaj dobro, er već ni
   svital mi bez tebe ovi zrak sunčani,
odkli se odili tvoj ures izbrani,
   van koga na sviti
nijednu stvar očima ne mogu viditi
   Bez tebe ovdi stav
ostah sad kako no sred mora jedna plav,
   bez reda ka ginuv ne drži način prav,
za moć kraj žuđeni
   uhitit, čim ju rve odsvud val srdžbeni.
I kako jur, kada
   zvizda, ka svitli obdan, pođe put zapada,
svit taman bez zraka ostane svim tada;
   tako ti kad pođe,
sve misli nesrećne u srcu mem ođe.
   Ja tugu, ki mnogu
podnil sam tebe rad, vaj meni nebogu,
   živiti bez tebe nikako ne mogu,
bivši taj čes tvoja
   uzrok, kim veselo na sviti življah ja.
Nitko ni, tko meni
   van' tebe može dat lik rani ljuveni,
od truda svih mojih pokoju žuđeni,
   komu sam zapisal
na službu s vjerome srce, um i misal.
   Tužne oči moje,
vi na svit radosti imaste svakoje
   zaradi ljuvene jedine gospoje,
zle volje me svake
   koja vik tjeraše jak sjever oblake,
da li me svud srijeta
   i sretav nevoljno me misli sve smeta
tvoja vlas, a huda nesrećo prokleta,
   koliko da sita
nijesi još me tuge jadovne od svita.
   Toliko sred luga
ni listja u gori, koliko za druga
   srce me velik broj sad nosi od tuga,
ke oči me sile,
   da željno tebe rad u plaču sve cvile.
Ako kad ti, moja
   pjesni, tuj budeš doć, gdi stoji gospoja,
koja se za rados slaviti dostoja,
   reci joj: verni tvoj
prije reda tebe rad prikrati život svoj.

DAM.
   Lovor, ki lis viku na granah svih vodi,
koliko planiku vridnostju nadhodi,
   toliko toj ime, koje ti spovidi,
u slavi nad svime više se sad vidi.
   Oh da je blažena među svim vilami
taj vila hvaljena, koja ga zamami.
   Blažene i grane od duba zelena,
ke časno sad hrane glas od nje imena,
   pokli ona uzrok bi, da naša livada
nad svima pridobi u svemu čas sada.

TIR.
   Taj pjesan ljuvena, ku hvališ sad takoj,
ni blizu takmena k onojzi nije drugoj,
   ku drugi dan stvori za tim dnem kroz poraz
začuvši, da mori nemoći zle je vlas,
   od koje slova broj izređen svim z dvora
veljaše ovakoj u kori javora:
   O bože svim pravi,
ki najpri nađe lik u bil'ju i travi,
   kim mnozih, ne sebe, naredno ozdravi,
kad srce toj vili
   strilome olovnom zla Ljubav prostrili;
ako kad umrli
   snižan glas u molbi tva milos zagrli,
molju te, s licim tvim sad ovdi prihrli,
   za pomoć dati toj,
ka suzi s čemera u muci nerednoj.
   O smrti, život njoj
ako ti zaslonit uzbudeš kroz lik tvoj,
   uza nju shranićeš i meni život moj,
er bez nje živiti
   život moj ne može nikako na sviti.
Znam, da znaš dobro ti,
   kako taj, ki račil jesi se ljubiti,
koli je huda stvar dragu stvar zgubiti,
   ku poznaš kroz dila,
da te je u svemu kriposno ljubila.
   Svim molbam, kim mogu,
tebi se ja molju sve kako mom bogu,
   da meni kroz tvu moć pomožeš nebogu
rad vile, ka svu vlas
   na pospjeh sve gubi, ne skrzmav zli poraz.
Tebi, ki verna bi
   pomoć svim umrlim u svako jur dobi,
milostiv sve biti velmi se podobi,
   bivši ti vječna stvar,
kôj svjetni naudit ne može nijedan var;
   i nagli sad ured
postavit jadu zlom podoban vrijedan red,
   pri neg se ozledi jadovna huda zled,
ka bi rek da hrli
   sve nagleć, da prî čes k sebi ju zagrli.
Hudu zled odtira
   ter ne da, čime mač svoj britki podira,
da ona, ka bolje sve stvari probira,
   kroz slipo nje dilo
ubrati jur bude sej voće nezrilo.
   Ma pjesni pritužna,
ako kad budeš doć k onojzi, ka sužna
   drži me u uzi ni kriva ni dužna,
reci joj: tvoj će rob,
   budući što tebi, uljesti živ u grob.

DAM.
Ne scijenjah ja, nijedno umrlo na sviti
   da može naredno rečen'je tač biti,
slatko je zrit k zeleni kraj vode studene,
   nu slađe dvaš meni tej pjesni medene.

TIR.
Čudan bi još ures u pesni pak onoj,
   kad začu, huda čes da skrati život njoj,
ka mu da znati red u tojzi nezgodi,
   da mališ sama zled človiku dohodi:
Pastir, ki RANJENA
   jes srca kroz strile od boja ljuvena,
pod sjeni sjedeći od bora zelena,
   u koji viraše
voda, ka drag romon u hladu činjaše.
   Ne moguć grkosti
trpiti, koja mu s velikom silosti
   stiraše prvi cvit od svoje mladosti,
s velikom boljezni
   razbi svoj skroven muk u take on pjesni:
Odkole ti minu,
   ma vilo, dalek tja, s tobom, znaj, poginu
sva svitlost jur ona, kom dzora ma sinu
   najprije kad meni
pokloni za rados svoj ures ljuveni.
   Kako kad studene
zime moć zla pride, sve stvari zelene
   čini mraz ledom zlim neredno da svene,
tač i ti, kad ide,
   zlim jadom me slasti čini da poblide.
Bez tebe ostah, vaj,
   u tuzi čemernoj kakono ptica taj,
kad druga dragoga izgubi na svit saj:
   nigda ona neće
na grani zeleni pristati vik veće.
   Gdi godi zać budu -
začet bih na svit saj po toli čes hudu -
   nikako nać mira ne mogu mom trudu,
ne mogu bez tebe
   živiti koliko sam isti bez sebe.
Pomnjive tej pčele
   u gori ljetnji cvit kušati sve žele,
a mojim ja tvoje pozore vesele,
   pozore, kim slike
nije bil', nije sada, ni će bit u vike.
   Kada se uputi
na taj put, voda sva jadom se zamuti,
   a nebo potamni u muci priljuti,
ter more od veće
   kroz srdžbu zlih vjetar udari na smeće;
i iman'je, ko zna se
   pretilo koli bi, ne ktje već da pase
trave lis, začuvši nemile tej glase;
   neg poče cviliti
kroz muke njih tužne čemerne na sviti.
   Vrh rosnih travica
sjutra, kad istječe dzorome danica,
   zamuknu žuber tih od ljetnih slavica,
a mile njih pjesni
   sve vile svrnuše u gorke boljezni.
Blažene tej strane,
   ke sada imaju nje dike izbrane,
u kojih skroveni lijeci su za rane,
   ke ljubav satvara,
čime nas mukam zlim trudeći umara.
   Kad sa mnom ti biše,
prolitnje sve cvitje razliko svud ctiše,
   a med taj prislatki iz dubja teciše;
nu od mene tvoj stupaj
   kad odni, sve zgibe toj meni na svit saj.
Vidil' su uza se
   desetkrat livade žutiti tej klase,
koje srp na brime u snopje popase,
   odkli me podložna
ljubavi učini tvoja moć uzmnožna.
   Dokole usteku
rike i zraci od sunca uspeku
   i ovce uspasu tuj travu njih meku,
vazda ću činiti
   od tebe spomenu neumrlu na sviti.
Toj ti je uzrok bil, za koji, dobro znaj,
   bješe se jur skupil pastira vas broj taj,
jednaga ki riše meu sobom rad toga:
   sad se dni vratiše vremena staroga,
pokli se kroz vile, ke nami vladaju,
   ovako sad mile pjesance spjevaju.

DAM.
Pjesni tej, pravo jes, uzdignut do zvizda,
   pokli u njih taku čes višnji nam bog izda,
ke na svit hvaljene dotle će, mnju, biti,
   dokle plam ljuvene uzbude goriti,
er toli sladak glas ptica ona ne ima,
   ka začuv smrti vlas pjet počne pjesnima;
ni ona pak druga, ka slavna tač biva,
   da vazda sred luga ljetni dan pripiva;
koliko slatko jes spjevan'je, koje ti
   za moju dobru čes poredom ktje riti.

TIR.
Još za tim pjesnima, znaj, ke rih odizgar,
   rukama svojima stvori on ovu stvar:
objesi na dub taj darove mnoge tad,
   ke njekad na svit saj dobil je za oklad,
i dipli sve mile, koliko da veli:
   moj život bez vile već spjevat ne želi.
Tako ti način da, ki neznan ne vidi,
   da o njem svak sada u slavi besidi.

403. U SMRT ISTE GOSPOĐE NIKE.

   Ni na nebu goru svitle zvizde zriti,
ni plavi po moru tihu se broditi,
   ni poljem konjike oružne gledati,
ni zvijeri te prike u lovu tjerati,
   ni dobra žuđena glas dobar primati,
ni pisma hvaljena u pjesni slagati,
   ni vile ljuvene it slišat, u broju
uz vode studene veselo gdi poju,
   ni nijedna ina slas, koja jes na sviti,
može mi zli poraz iz srca odniti.
   Toliko zlo zgubi mu kripos do umora
ona, ka svitlos bi od moga pozora,
   i tač me jad kolje, da želju umriti,
za zrit tu, ku bolje ne biše viditi.

404. U SMRT ISTE GOSPOĐE NIKE.

   O sunce, boga rad hoti mi sad riti,
što svitliš svitlje sad, neg nigdar pri sviti,
   ne bivši na sviti već one, koja nas
činjaše živiti veselo svaki čas?
   Tebi se sad prima za žalos vil take
obujmit tamnima mracima tve zrake.
   Mili moj, vik takoj razuman rit neće,
vidin'je tvoje to kratko je od veće.
   Promjene čoek nikad u meni ni vidil,
kakva me vidiš sad, taki sam vazda bil;
   čim svitlim na saj svit ja ljudem s neba zgar,
ne može manja bit ma svitlos nikadar.
   Nu drugo sunce ono, ko sada na sviti
ti plačeš toliko, er hotje umriti,
   polipsat' u mrake velmi zlo činjaše
prisvitle me zrake, čim doli svitljaše
   Tim svitlji ja sada vidim se, znaj, tebi,
ner onda, jur kada na nebu nje ne bi.
   Tako ja hvaljeni uprašam sunač zrak,
i tako on meni odgovor daje pak.

405. NADGROBJE ISTOJ GOSPOĐI NIKI.

   Putniče, ako kad stvar želi svršenu
znat, pozri ovu sad zagradu kamenu.
   Ovi sad mramor bil i ploča nemila
pokriva onu vil, ka bi cvit svih vila.
   Umrlo ovdi jes, a vječno, vjeruj, znaj,
s višnjim zgar od nebes uživa vječni raj.

406. U SMRT ISTE GOSPOĐE NIKE.

   Vilo, ka na svit saj gizdaš se tolikoj,
mal' ustav' tvoj stupaj ter pročti pismo ovoj,
   ko čtivši si kami čim budeš gledati,
ako ti suzami ne budeš plakati,
   tvrdosti za zlamen ti s' ista na sviti
pritvrdi taj kamen moreš zvat i riti.
   Vil ovdi ja Nika ležu sad, kôj ne bi
nijedne vil vik slika takmena pod nebi;
   nu me smrt nje moći mogućom primože
ter mi dat pomoći ni jedne, znaj, ne može.
   Dika, glas, čes, znan'je, lipos, moć, slava i čas,
mlados, rod, iman'je, dobrota, plem i vlas,
   tim t' ovi svjet moj ja sad hoću podati,
hotije čes tvoja čestokrat smišljati,
   što ti sad, njekada er ja bih na sviti,
a što sam ja sada, da ć isto ti biti.
   Vlas hoteć višnja zgar kroz vječno vladan'je,
da svaka na svit stvar ima sve skončan'je.

407. U SVOJU NEMOĆ.

   O ti, ka stvor svaki rastvaraš na svitu
kroz tvoj mač prijaki u gnjivu srditu,
   da li hoć moćju tvom, prid kojom svak preda,
mu mlados životom rastavit prî reda?
   da li će nebo zgar i zvizde podniti,
da mi sad tuj nehar ti budeš stvoriti?
   da li će duh se moj od mene dijeliti,
s kim malo tolikoj živil sam na sviti?
   da li će rastavit duša se od kosti
u prvi moje cvit nezrele mladosti?
   da li će tve strile prî me, jaoh, raniti,
neg budu me vile vrijednu čas izriti?
   da li hoć, daleče od moga da stana
ma duša uteče od mene skončana?
   Ovdi nidno krilo rodjaka moga ni,
milosno da dilo plakaje učini.
   Od mojih ovdi ni nikoga na dvori,
svom rukom da meni me oči zatvori.
   Cvit, ki se usadi ter svenuv pade van,
opet se pomladi, kad dođe ljetnji dan,
   i zmije napokon, ke stoje u travi,
tjeraju taj zakon usione naravi,
   a nebog kad človik jednome svit ođe,
nikada veće vik na život ne dođe.
   Težak, ki sva lita gre njive kopati,
ne hoće vik žita nezrila zbirati,
   i što god sunač zrak na zapad ne otide,
nikada tmasti mrak od noći ne pride.
   O smrti nemila, a ti tvoj tamni jad
na moja nezrila još ljeta vodiš sad.
   Prid tvim se obrazom me bitje sad čini,
kako cvit prid mrazom u zimnjoj godini.
   Da sasma svu diku mladosti me svene,
poče smrt svu sliku stavljati na mene.
   Molju te ja za toj na konac ovih dni,
o višnji bože moj, ki stvorac bi meni,
   hoti me pomoći, da smrt zla, nemila
kroz strašne nje moći ne bi me smutila;
   i kad me utrudi nje silos zla prika,
me zgrehe nadidi tva milos velika.

408. PJESNI BOŽANSTVENE.

   Jadi su zled stisli, da oči me suze,
doj medne me misli, ko mi vas sad uze?
   Svit mi da zao poraz, i zvrnu nemilo
svu moju mednu slas u ljuto grčilo.
   O svite himbeni, o srićo laživa,
nitko ti duge dni u tebi ne uživa.
   O tašte raskoše, o svite zla plato,
da t' mi moć ne može ni srebro ni zlato.
   O slasti bjeguća, o kratke radosti,
malo ti stojuća bi s mojom mladosti.
   Viđu, er trijeba je, da vazda jur velja
tuga svud nastaje na čelo vesel'ja,
   i da znan nikadar ne ima staviti
u umrlu nijednu stvar blaženstvo na sviti.

409.

   Svjetovne Serene, kih je ovdi velik broj,
smamiše, jaoh, mene, da veće nijesam moj.
   Himbeni njih mi glas s privarnom naravi
svu slobod, slavu i čas prem sasma zatravi,
   ter kroz njih taj stvor zal sve mi se zatira
razbor, um i misal, spoznan'je i vira,
   i nidnu ne čini duh satvar s vridnosti,
a istom se traju dni bez nijedne koristi,
   i za sve er brinju zledi se, koj klanjam,
viđu zlo er činju, a od zla se ne uklanjam.
   Smirno te ja za toj sad molju u vas glas:
o višnji bože moj, ki primi smrt za nas,
   odždeni od mene, da tja zled ma mine,
njih vari himbene, kimi svit sve gine.

410.

   Sad poznam kroz moj trud, o gorka ljubavi,
koli je tvoja ćud himbene naravi,
   Pun je dvor tvoj ljuven uzdaha i plača,
u medu ijed skroven, u cvitju zla drača,
   ter duh moj kaje se, ne scineć da nigdje
skroveno taje se pod cvitjem zle zmije.
   O višnja naravi, koju svit vas slavi,
ti mene izbavi od ove ljubavi.

411.

   Već ne vjeruj taštoj laži
privarena dušo moja
ni u čem ne mož nać pokoja,
da se želja tva utaži
   Tač te vrijednu ktje stvoriti
bog, da umrla nijedna satvar
ne može ti jur nikadar
duhu želju samiriti.
   Štogod misli tve ikadar
pomisliše, sve imiše,
i tvim očim nijednu satvar
ne zabranih, ku želiše.
   Robje konje, sluge, blago
uživaše želje tvoje
i kamen'je ono, koje
na svem svitu tač je drago.
   S svitom svile svake nosi,
jede u srebru i u zlatu,
i u tem nijednu dobru platu
misli željnoj tvoj ne isprosi.
   Nu sad, pokli kroz svjet sveti
znat mi od stvari da istina,
da je sve ispraznost i taština,
i čemeran trud pameti,
   dušu moja, riti mogu,
išti išti svudi gdi ćeš,
nigdi mira najti nećeš,
nego u samom jednom bogu.
   Svaka na svit stvar dodije,
ku godir se čoek čin't' stavi,
nego samo zrak ljubavi
božje, kojoj svrhe nije.

412.

   Daj ma dušo, s ke sve ginu,
bivši u sreću dana meni,
što neć pustit hude sjeni
zagrlivši pravu istinu?
   Ne slid' tašto već goren'je,
pusti srebra, pusti zlata,
er u tomu nije ti plata
bivši vječno ti stvoren'je.
   Kako človik, ki putuje,
čim mu žeđa svijes porazi,
sve što veće vodu pazi,
sve to veću žeđu čuje,
   tako srce, sve što žudi
veće segaj svita stvari,
to već kroz njih skrovne vari
željnom misli pamet trudi.
   Rad blaženstva nam večnoga
ne daj željam vik od svita,
ke su ispraznos prem očita,
da te dignu s puta toga,
   Nu kao putnik, kada vidi,
gdigod grede, lipu satvar,
na nju neće stup nikadar
ustaviti, neg put slidi,
   takoj i ti videć ukras,
ki bludnosti duh zanosi,
pozri razlog koli prosi
a pak pozor digni on čas.
   Tač hteć vrime tve strajati
dobićemo dobro tvore
toj blaženstvo, ko ne more
nidne svrhe viku imati.

413. KAJAN'JE.

   Plač'te, oči tužne moje,
dokli dođe smrt nam zgara,
cić er vrata bog zatvara
tim, ki u grihu sveđer stoje.
   Vazda će se na svit pravit,
da nemudro ima znan'je,
tko uzbude sve ufan'je
u zemaljske stvari stavit.
   Ustavit se vik ne može
lipos, mlados, život, dika,
nu sve bježi kako rika,
kojoj daždi vlas umnože.
   Sve je, vjeruj, nica palo,
štogodir se igda trudi,
lud je človik, koji žudi
stvar, ka na svit trpi malo
   Umnožit bih vazel, pravi,
zlato, taj ki sve ognjem radi,
a u toj dođe iznenadi
ter ga zlatom smrt rastavi
   Svoje življen'je vazda prođe
s načinome veoma zlime,
tko ima vrijeme, i pak vrime
čeka, dokle drugo dođe.
   Oh kolicih privariti
bude, ter se pak duh boli,
ovi život, koji toli
mi želimo sve živiti.
   Mnozi odluče svu zled hudu
ostaviti i zla dila,
nu kad dođe smrt nemila,
uzdisat je pak zaludu.
   Tim bolimo grih na sviti
svim boljen'jem pokornime,
er kad nam se uzme vrime,
"jaoh sagriješih!" man je riti.
   Tere višnjoj zgar kriposti
vrijeme ovo, ko imamo,
sve na službu verno damo,
neka našu zled oprosti.
   Neće čin't' nas stat za vrati,
da se u grijehu život straje,
ere tomu, ki se kaje,
vijek mu milos bog ne krati.

414.

   Jaoh dušo ti moja, kojojzi na sviti
zgar bogom bih dan ja, za š njome živiti.
   Probudi razum tvoj ter htin'je ostavi,
s kime si tolikoj služila ljubavi.
   Griha slas kratka jes, ku tva svis vazima,
nu pedjeps i boles vik svrhe ne ima.
   Ne znaš li, višnji zgar er karav sve vika,
videći zlu nehar grešnoga človika:
   vi, koji budete vaš pokoj imati,
teško vam, er ćete napokon plakati.

415.

   Pokli me ovakoj svojima nehari
ljuveni nepokoj žestoko privari,
   i zli svit himbeni kroz svoju jadnu slas
nevoljnu, vaj, meni satvori hud poraz,
   ti čini, bože zgar, da veće na sviti
za umrlu nijednu stvar ne budu mariti,
   pak srce u moje studeno postavi
plamen vruć od tvoje jedine ljubavi.

416.

   O spjevci moji mili,
pokli ste zle varke od svita skusili,
spjevat se svaki vas od boga usili
   i želje zle jada
ne slid'te, ere vik u boles upada
svakoja ljuvezan, ku razlog ne vlada.
   Taj vaša skrovita,
rec'te mi, što je ljubav, neg jedna očita
izpraznos, sjena, san i taštos od svita?
   Oh čim vi živiti
dana je vlas, nemojte već htin'jem dvoriti,
za paka u tugah jadovno ne mriti;
   nu srce onome
ljubavi užešte, na nebu kojome
možete živiti s radosti vječnome.
   Er se rit može slip,
ki dušu ostavlja, a samo stvorit lip
uresom nastoji umrli, tamni kip.
   Duša biv vječna stvar
najljepši jur darov od boga ljudem zgar,
ka svrhe imati ne more nikadar,
   u vašoj kad puti
vaša čes ku nemoć i malu oćuti,
sto lika vazima za moć ju dignuti,
   a ako vi kad duša
kom zledi bolnome vašu svis sadruža,
vik neće za nju lik ni mao da kuša.
   Zlo je, gdi se liči taj
stvar, ka nas dovodi na smrtni pakljen vaj,
a ona ohodi, ka dava vječni raj.
   Tim, družbo ma mila,
pustite općena taj vaša vi dila,
a stvorca za spjevat otvor'te sva krila,
   ter trudom takime
dobite divnu čas, dokli vi jes vrime,
ko ako puštate, zgibe vam sve svime.
   Neće vam na sviti
potrebni taj vaš trud nikako vik biti,
nu ćete vječni raj vi njime dobiti.

417.

   Ne čini, bože moj, da u led postavi
milosni plamen tvoj od vječne ljubavi.
   Neposluh hudi moj i ma zled velika,
budući ja stvor tvoj i tvoja prilika,
   ti hotje jur sljesti s nebeske visine,
za patit bolesti rad naše krivine.
   Ako je ljubav taj pri tebi još čuti,
molju te, moj stupaj na prav put naputi.
   Slobodi sad mene, smirno te ja molju
zle tuge ljuvene, kom tužeć sve bolju,
   dostojan svim da ja nijesam har za taku
nu dobros tva velja dobiva zled svaku,
   ter vazda rad toga, neka se grijeh straje,
pomagaš svim toga, koji se jur kaje.
   Tim, vječni kralju moj od vječne visine,
nemoj čin't', sluga tvoj u grihu da zgine,
   neg oplač' sve moje od griha zle rane
vodome od tvoje milosti izbrane,
   neka ja budu doć s imenom svojime
tu, gdi smrt ne ima moć, ni mjesto, ni vrime.

418.

   Jedini bože moj, smirno te ja molju,
pokli mi zli pokoj zlu zada nevolju,
   ljubavi, ka hini, da moj duh porazi,
zli uzal prikini a plamen ugasi;
   inako život moj, ki slobod svu proda,
ljuveni nepokoj na vječnu smrt poda;
   er taj rat skrovena, kom svis ma sve tuži,
jur je smrt pakljena životu i duši,
   pak srce u moje tvu misal postavi,
na svitu rad koje človik se blag pravi.

419.

   O stvorče mili moj, ki smrti tvom shrani
svit, koji tolikoj grijehom se zlo rani,
   ako se smili kad milosna čes tvoja,
molju te, smil' se sad molen'ja na moja;
   er ako čut na svit budeš me moljen'je,
tebi će hvala bit a meni spasen'je
   zle tuge ljuvene, ka mi da mučen'je,
slobodit kti mene, bivši tve stvoren'je;
   znaj, griha na sviti da našijeh nije rati,
mjesta imal ne bi ti za milos stvarati.
   Kaju se lje sad ja i tužu i bolju,
godišta što moja potrajah na volju.
   Time ti, ki s' moj bog, molju te svim sada,
čin', htin'ja da razlog uzdrži i vlada.

420.

   O višnji oče moj, kriposti velika,
ka ljubi tolikoj grešnoga človika,
   da rad zlih krivina njegove naravi
tvojega jur sina na zlu smrt odpravi,
   ki pati svih muka radosno sve smeće,
za izet ga iz ruka od hude nesreće.
   Molju te sad za tvu tu ljubav veliku,
meni zled nepravu hti prostit grešniku.
   Ja prid tvu grem diku kako no nemoćnik,
ki grede k ličniku za od njega imat lik,
   i ktij me naputit prî nego utonu,
kako ću dobro it po tvomu zakonu;
   er bez tve milosti mi hudi grešnici
vazda smo s tamnosti u muci velici,
   i nigda nijednu stvar nijedan nas na sviti
dobro jur nikadar ne more stvoriti.

421.

   Tebi, ki svemu red i ki si vječni sam,
ne kriju ja mu zled, ku dobro sad poznam.
   Svijes moga života velmi zlo zatravi
umrla ljepota čemernom ljubavi,
   ter jedne rad žene, ku služih i slavih,
sve misli hvaljene u zabit postavih.
   Tim stvorče od nebi, kime se ja dičem,
s priklonim sad k tebi srcem se utičem,
   ti svrni stupaj moj na on put, ki vodi
tuj, gdi se drag pokoj bez konca sve plodi,
   neka ja u sudu oda zlih zlobnika
zginuti ne budu, tva buduć prilika,
   ti na svit rad koje sniživ se jak sluga
podnese svakoje nevolje zlih tuga.

422.

   O višnji bože moj, o bože jedini,
ki riči u jednoj sve stvari učini,
   molju te sada ja bolestan svim dosti
sgrješen'ja sva moja milosno ti prosti,
   nemoj zrit na moje neharne krivine,
negoli na tvoje milosti jedine.
   Tva dobros velika na ljubav gledaje
neće smrt grešnika, neg da se on kaje,
   ter nam hti rit takoj: svak ovoj čuj i znaj,
er došal za inoj ja nijesam na svit saj,
   neg za moć zgubljene kako god skupiti
ovce, da kon mene vik budu živiti.
   Zgubljeni taj sam ja stvor, ki t' ni na broju
ter dalek pokoja u tugah zlih stoju,
   i još ću u mukah stat gorih po vas vik,
ere sam u rukah od mojih protivnik,
   tva milos ako me, za skratit me trude
svojime stadome sjedinit ne bude.
   Jošte nam ti pravi za veću našu har:
tim, ki su sve zdravi, potreban ni ljekar,
   neg onim, ki budu u tuzi imati
ku nemoć zlu, hudu, kom život rok krati.
   Nemoćnik ja sam taj, ki pomoć tvu zovu,
pokli me grešni vaj tište zled u ovu,
   ka jade kroz svoje čemerne na sviti
nevoljne dni moje brzo će skratiti,
   ako mi tvoja čes na mu zled gledaje
ne skrati zlu boles, ka duši smrt daje.

423.

   O višni moj bože, koji si na nebi,
pokli se ne može bez tebe prit k tebi,
   milosti tvom milom pomoz' me skončan'je,
u nikom er inom ne imam ufan'je,
   ter žele odždeni kroz moći jedine,
ke vidiš u meni da duši zlo čine;
   pri neg ma zla silos na gore izide,
čin', velja tva milos da moj grih nadide,
   na način hvaljeni neka se potraje
ovo, jur što meni života ostaje.

424. OD SVETOGA PRIČESTJEN'JA.

   Bože, ki svakoja stvori čas u jedan,
za sve da nijesam ja podobno dostojan
   primati kruh oni u moje jeden'je,
ki s neba ti doni za naše spasen'je,
   nu milos tva velja smin'je mi toj daje,
da idu k njemu ja snižno se klanjaje,
   u prsi ter moje primam kruh sveti taj,
kim duše dostoje uživat vječni raj.

425.

   Anđelski vas se broj raduj sad i uživaj
u slavi toj višnjoj, gdi otac bog pribiva,
   i svako još svudi od zemlje jur čelo
u sebi sad budi prem sasma veselo;
   zarobljen danas bi, da cvili do vika,
oni, ki zarobi prvoga človika,
   koga grih sad može blažen se sasma rit,
pokli ga ti, bože, tako htje odkupit.

426. UMRLIM GOVOREN'JE.

   Hotijte pogledat svi sa mnom umrli,
gdi, za nam život dat, smrt stvorac zagrli.
   Zli se puk skupi vas ter njega zaveza,
ki biše vridna čas od višnjih nebesa,
   i svi oni, koji ga u putu slidiše
sledno tuj, jaoh, svi ga ostavit hotiše.
   Ni moć rit bez plača, kako mu zlu krunu
na glavu od drača staviše svu punu.
   Ni manje bez tuge očima pogledat,
za slobodit sluge gdi sebe hti prodat.
   Iđaše mučeć, vaj, da život svoj skrati,
kako no ovca taj, ku hoće zaklati.
   Jaoh na krs pribiše, da bude tužno umrit,
ruke, ke stvoriše nebesa, zemlju i svit.
   Jošte ću rit ovo, što bez sus ne pišu,
grka žuć njegovo bi pitje na križu,
   pak jadno za time na drvu gdi biše
zlim kopjem bojnime prsi mu raniše,
   zločincu još glavu od smrti prostiše,
a božju krv pravu nepravo proliše
   bez prava razloga, o puče nepravi,
zač boga ti tvoga na gorku smrt spravi?
   videći, tuj gola gdi ga puk umori,
od muke na pola crkva se razori.
   Sve višnje kriposti ganuv se uzbiše,
i sunca svitlosti pomrčav stamniše,
   teško se kamen'je od grobov otvori
videć, zlo stvoren'je gdi stvorca umori.
   Sve stvari stvorene stvorca smrt ćutiše,
propasti paklene vrata se razbiše.
   Tako t' bog, ki gori na krizu višaše,
svom smrti umori smrt, ka nas moraše.

427.

   Pastir je dobri ovoj, ki za svoj hraniti
zgubljeni stadni broj ne štedi s' umriti.
   Od zdravja u njem ni nijednoga jur čina,
on rane sve podni rad našijeh krivina.
   Usti su, jaoh, vidit njegove medene
kakono jedan cvit, prid mrazom ki vene.
   Svakomu sad se mni i vidi u svemu,
njegova da već ni, jaoh, lica na njemu.
   Ka ovo jes ljubav moći zgar jedine,
poginut htjeti prav, neka kriv ne zgine?

428.

   Ko je taj, ki može bez plača sad riti,
kako ti, moj bože, hti za nas umriti?
   Podni trud svršeni živući u vaju,
neka smo združeni mi s tobom u raju.
   Sve rane, ke ima život naš, ozdravi
ranami svojima, ke na se postavi.
   Čudna je stvar ovoj, bez svoje potrebe
za odkupit bog puk svoj hti prodat sam sebe.

429.

   Suzam se zamuti, o vodo studena,
i ti jad zao ćuti, dubravo zelena.
   Cvilite, kamen'ja, tužite, mramori,
i vi sva stvoren'ja, koja ste u gori.
   Plači svak na sviti čemerno suzami,
srce me, plač' i ti, ako nis' tvrd kami,
   pokli puk nepravi pun jada svakoga
životom rastavi zgar boga vječnoga,
   ki njega zgubljena, u vodi gdi hodi,
sred mora crljena zle smrti slobodi.

430.

   O bože prisveti, ki živeš u viku,
da li htje uzeti ti našu priliku,
   da li htje zle tuge patit zla svakoga
za slobodit sluge od robstva vječnoga?
   da li ti, ma slavo, kroz tvu moć jedinu
za naše nepravo nepravde prav zginu?
   Koju stvar na saj svit, o bože istini,
imaše učinit, ku za nas ne učini?
   Dušo ma, na svit saj sve ino ostavi,
a milos razmišljaj od ove ljubavi.

431. OVU PJESAN VRH KRSTA POSTAVI.

   U ovomu človiku, človiče nepravi,
tvoju zled veliku zle smrti izbavi,
   er drvo kao voća branjena uzrok bi,
zle smrti da zloća smrtno svit pogubi,
   Tač drvo od krsta, kim se bog vas rani,
uzrok bi, da vrsta ljudi se sva shrani,
   i kako čoek prvi uzrok bi neharni
smrtnome da krvi svih nas svit ockvarni,
   človik drugi ovi svom krvi uzrok bi,
da smrti zle se mač prem sasma pogubi.
   I kako puk prvi, ki zakon tjeraše,
od zviri u krvi shranjen'je imaše,
   tač i mi imamo u božjoj spasen'je
krvi, kad stvaramo ko godi zgriješen'je.

432.

   U ovomu životu tko kratkom na sviti
mni miran moć biti,
kakono otrok mlad
u vjetar bjegući postavlja on svu nad.
   Er kako pod suncem snig i led topi se,
tako jur veli se,
da na svit gubi se
svaka slas, kom srce radosno veli se.
Svak vidi, tko pamet svu hoće postavit,
er vjere ni u čem nam ne drži ovi svit,
ki dili plač i strah,
i svaku er satvar, ku nebo prikriva,
nesreća laživa
kakono vjetra gnjiv zemaljski drobni prah
prominja i obraća na svako hotin'je
ta je njoj dana moć, vlas, sila i htin'je.

433. UMRLIJEM GOVOREN'JE.

   O umrli tamni ljudi,
u što ufan'je vi stavljate?
ne vidite, er zlim bludi
segaj svita vas varate?
   Nemojte se toli vele
u toj zlato vaše uzdati,
er sve ono, što oči žele,
sve napokon vrime krati.
   Život naš je sličan k sjeni,
koja velmi brzo prođe,
mnokrat človik kada scijeni
počinuti, smrt mu dođe
   I ako vrijeme sve ukrada,
i dni vaši malo stoje,
nemo', da vas trud pripada
za činiti dobro koje.
   Er se ovi bitak mao
naš, da je drugo, reč ne prima,
nego jedan morski vao,
ki vik s krajem mir ne ima.
   Tim vi, svijetu ki dvorite,
čim vi je sunce na istoči,
blago vami, ako oči
za bremena otvorite.

434. OVE PJESNI UČINI PJESNEM SVIM SVOJIMA NJIM NAUK DAJUĆI, KAKO ĆE PUTOVAT.

   O pjesni vi moje, ki biste stvorene
cić da se glas poje vile me ljuvene,
   da vas svit prosudi, vam je sad otiti
meu vile i ljudi razlike na sviti.
   Tim imav putovat toliko dalek tja,
ovi svit hoću dat za nauk vami ja:
   ako ki ljuveno duh živit vidite,
njemu se sniženo poklonit hotite,
   i čteć vas koju stvar ako bi on vidil,
ka ne bi za moj var u čem god dobra bil',
   nikako u tomu zle volje ne uzmite,
veselo nu njemu ovako recite:
   rusa, ka sred gore opći se rađati,
viku se ne more bez drače ubrati.

435. U ISTIJE PJESNI.

   O listje me spivno, ko stvori ljuven vaj,
vilu mu kad divno ja služih na svit saj,
   trudnojzi ruci moj biv došlo jur vrime
žuđeni dat' pokoj, ki drag tač jes svime;
   pokli poć dalek tja imate tolikoj,
svit vi ovi daju ja, budući stvor vi moj:
   ne uzmite boljezni, ako bi tko rekal,
da nijesam s ljuvezni vas dobro izrekal.
   Nu njemu vi na toj hotite tad riti:
kad u ki perivoj ti budeš otiti,
   ubrav cvit na grani ne ođeš li draču vik,
cić da te ne rani kroz ta nje način prik?
   to isto stvor' tva pamet ovdi sad, gdi sam ja,
što je dobro, hti vazet, a što je zlo, puštaj tja.

436.

   Me pjesni; u čemu bivši vam zazreno,
molju vas, vi njemu recite sniženo:
   išti ga, gdi ga hoć, strioca neć viditi,
koji će vazda moć u biljeg udriti.
   To li bi u čemu bil' vi još zazreno,
opeta vi njemu recite ljuveno:
   od dobre tač scjene nije zemlje na sviti,
ka neće kupijene kadgodi roditi.
   To li bi u čemu još vi bil' zazreno,
molju vas, vi njemu recite časteno:
   umrla ruka nas ispita, čime njoj
ljuvena moćna vlas davaše hudi boj.
   To li bi u čemu bil' vi još zazreno,
opeta vi njemu recite smiljeno:
   človika vridna ni tač na svit među nam,
ki stvori sve čini izvrsne, neg bog sam.

437. U ODILJEN'JE.

   Vilo, ka dikami
od tve te ljepote svim na svit vilami
lipotu dobivaš jak sunce zvizdami,
tač vridno uresi
svojom te lipotom višnji bog s nebesi.
   To li mi sladka jes
prijaka i ljuta, žestoka, zla boles,
od moga diljen'ja ku prija tvoj ures,
da mi to rastan'je
draže je, neg s tobom držati sve stan'je.
   Jad, koji čini ti
plakati, toliko mio mi je na sviti,
da mučno ni mi se od tebe diliti,
nu se ja tuj broju
veselji, neg sveđer uza te da stoju.
   Biljege ja koje
jur bolje mogu imat ljubavi od tvoje,
ku nosiš proć meni, jedina gospoje,
neg li te viditi
na momu diljen'ju u suze cviliti?
   Na svako vidin'je
toj moje pridrago i ljubko diljen'je,
za koje ti činiš toliko cviljen'je,
ne bi t' dal skončan'je
da s tobom kad sam ja nije milo me stan'je,
   tač iz tve žalosti
vađu ja tolikoj velike radosti,
za malo čim spravljam je od tve mladosti,
da mi se rastati
od tebe draže dvaš, neg s tobom stojati.

438.

   Život moj ki je ovoj nebogu meni, vaj?
nesrećan tolikoj ja jesam na svit saj,
   u moru vodu, znaj, da ište stupaj moj,
prisušil' za moj vaj sve bi se more toj,
   a u sunca da zgar zrak ja prošu u vas glas,
sunce bi za oblak skrilo se u taj čas.
   Viđu sad, moj bože, da nitko uteći
na svitu ne može svojojzi vik sreći.

'439.

   Za moju dan i noć vil milu sve zriti,
da mi se kako moć u buhu stvoriti,
   stavil bih ja stan moj u oni snig pribili,
višnja čes kime njoj nje prsi nadili:
   tuj kušal pričudno slasti bih svakoje,
oh koli razbludno trajal bih dni moje!
   zavidil' ne bi ma misal nijedan čas
tim višnjim od nebi, ki čuju vječnu slas.

440. GOSPODINU FRANU LUKAREVIĆU ODGOVOR UČINI PO SKLADU OD RIJEČI.

   Među sve ljuvene izbrane mladosti
budući hvaljene u tebi mudrosti,
   svih spjevac vridni broj, koji se znan pravi,
pravo je, da glas tvoj hvaljeno sad slavi.
   Tim se um moj trudi, u pjesni ke spiva,
vik želeć, meu ljudi tva slava da je živa;
   er pravo jes tim čas, da stvara svaki kraj,
ki mudros svaki čas uče nas na svit saj.
   Tva kripos meu kime najprva sad slove,
za sve er se toj brime priteško svim zove.
   Nu u čem što nepokoj tvrđi moć tva spravi,
toj više glas će tvoj stupiti u slavi
   i to ćeš već živit u časti čestiti,
sve vike ka će t' bit hvaljena na sviti.

441. ISTOMU GOSPODINU LUKAKEVIĆU ODGOVOR PO ISTIJEH RIJEČEH.

   Ne buduć kon mene nijedne, znaj, kriposti,
kako ću hvaljene moć spjevat vridnosti,
   knjižniče dragi moj hrabrene naravi,
koga svak za ures svoj za svoga vik pravi
   i želi i žudi znajući, er mudros tva,
pravo jes, meu ljudi da se svud pripiva,
   kim sam ti mož dat glas od slave na svit saj,
u tebi bivši čas izvrsna svitla taj?
   I mogu njih ime tve pjesni, ne ove,
čin't', dugo da vrime hvaljeno svud slove
   i moje još uz toj, takoj dar naravi
kriposno taj um tvoj svršeno proslavi;
   neka grad naš živit i tobom hvaliti
može se, a tvoj bit glas vječni na sviti.

442. GOSPODIN DINKO RANJINA, VLASTELIN DUBROVAČKI, U HVALU PJESNI NIKOLE STJEPKA NALJEŠKOVIĆA DUBROVČANINA.

   Vi biste, o pjesni, svim vridne uzrok vas,
da mojoj boljezni dvignete čemer vas,
   ki mi da huda vlas nemile ljubavi
od oni prvi čas, u ki me zatravi
   kroz ukras prilijepi jedine gospoje,
koja se ukrijepi u srce u moje,
   za ku stvar svakoje želim vam milosti,
koje se dostoje hvaljenoj kriposti.
   Blaženi vaš pjesnik, blažena ljuvena,
ljuvezan ka će vik bit na svit slavljena
   u svaka vrimena, dokoli bude teć
vodica studena i vruće sunce peć.
   Blažena i vila more se taj zvati,
ka mu je činila tač milo spjevati,
   da će svi imati razgovor u trudu,
ki godi slišati vaš romon taj budu.

443. GOSPODIN DINKO RANJINA, VLASTELIN DUBROVAČKI, NIKOLI NALJEŠKOVIĆU.

   Ako ovi skroveni plam, kime ljuvezan
me srce u meni sve gori noć i dan,
   toli jes ognjene česti, da goreći
sve misli studene mogal bi užeći,
   kako toj, daj mi znat, Niko moj, s tej sile
ne more sagrijat srdačce me vile?
   To li nje taj studen tako jes u snazi,
da svaki plam ognjen dobiva i gasi
   kroz toj nje tvoren'je načina ko meni
kako ovo goren'je ne zgasne u meni?
   pače ću veće rit; što žeruć taj nje mraz
kako me već gorit jur čini svaki čas,
   zgodiv da kroz tuj zled, ka me svim porazi,
stopi se mraz i led, ali plam ugasi.

444. GOSPODINU POŠTOVANOMU NIKU NALJEŠKOVIĆU, PJESNIKU VELEVRIJEDNOMU NA 11. NOVEMBRA 1671.

   Ovdi, gdi si sad ja stoju,
zginula je sva družina,
ni se veće pjesni poju,
niti sviri ni začina;
   ni nijedna satvarina
pohvaljena tvori dila;
to li je huda trgovina,
svijem je srce obujmila,
   ter mi veće nije mila
od sej rodne moje njive
sva shrana, ka je prî bila
puna hari svake žive.
   Saj narašta(j) novi krive
govoreći, da on neće
tej sokole hitre sive
u kriposti slidit veće.
   Svak se na nje haraje meće
a nitko ih, vaj, ne štiti.
Koje gore sad nesreće
mogu mistu semu biti?
   Time, Niko moj čestiti,
kom su dana svaka znat,
hotje' meni sad praviti,
ki ću život moj prijati,
   za veselo moć stojati
u ovemu rodnu kraju,
gdi se svaka muka pati
u čemeru i u vaju?

Sluga vaše milosti Dinko Ranjina, kavaljer svetoga Stjepana.

445.

   Ljudi mudri vazda na jedan način stoje,
a dobra ptica i u zlo brijeme poje,
   i koga trg hrani, o trgu govori,
a RANJEN o rani, koja ga sve mori.