Pjesanca razmišljan'ja od smrti

Pjesanca razmišljan'ja od smrti autor: Mavro Vetranović

Koli je žestok plač, ki mi vaj zadava,
   koli je bridak mač, ki mi duh skončava!
Koli je gorko još trpjeti jaoh sada,
   objestran gdi mi nož srdačce propada!
Koli je žestok trud i velje žalosti,
   gdi strile oda svud bodu me do kosti!
Još život moj plače, velmi se boleći,
   sve trne i drače u srcu noseći;
roneći suzice svaki hip i svak čas,
   ke prude me lice i blijedi moj obraz.
Vaj, makar da bi se u mramor stvorile,
   ter veće ne bi se u jadu ronile,
niti bi taj poraz od suza intačno
   vas prudil moj obraz i lice me plačno.
A ki je uzrok toj, pravedni moj bože,
   pokoja život moj da prijat ne može,
razmi sam smrtni strah, ki mi sam govori,
   da tijelo me u prah i u pepel satvori;
ter željno ja plaču, misleći za svu moć,
   u koju polaču tamo ću tužan doć?
gdi će moj biti stan i moj dom smrdeći,
   i koju žalostan družbu ću tuj steći?
Zatoj plač i tužba me srce izvija,
   zač će bit ma družba od gušter i zmija;
a kamo još ine kada tuj izljezu
   gadljive živine, me tijelo da grizu!
A navlaš repati kad budu crvi prit,
   i češlji kosmati, bez broja ki će bit,
koje ću tuj kante i pjesni uslišat,
   gdi budu tarante i žabe skržitat?
Kakav ću vaj biti, kad budu me oči
   iz glave ispliti, kad ih crv rastoči?
Kud li će obrvi i lice me bijelo,
   kad zmije i crvi sve zgrizu nemilo?
I usni medene kad budu odpasti,
   s kojim sam ljuvene ja ćutil sve slasti;
i grlo i bil vrat, koji ja uz goru
   podvizah čestokrat, jak paun po dvoru;
i moj vlas gizdavi tuj li će poć u prah,
   koji rad ljubavi rastresah i češljah?
To li su radosti, ke mislim prijati,
   gdi suhe me kosti ostanu i gnjati?
A jaoh i lele, to li je me blago,
   prsteni i perle i kamen'je drago?
Toj li je gizdan'je, toj li su raskoše,
   svjetovno ufan'je toj li je moj bože?
Toj li su vaj slave, toj li je ljepota,
   i dike gizdave od moga života?
Toj li su pjesance, ljuveno ke pojah,
   gizdave kad tance okolo izvođah?
Toj li je ma dika, u oružju kad ja sjah,
   od živa človjeka ne imavši nijedan strah?
Tuj li ću cvijetice razliko razbirat,
   i svilom kitice i zlatom povijat?
Tuj li će me dike spražit se u gadu,
   i tilo uvijeke ostati u smradu?
Nu pokli bože hoć, svakoja ki stvori,
   da mene vječna noć u grobu satvori:
neka t' se vajmeh toj na volju sve zbude,
   istom čin' da duh moj prida te doć bude.