Piesanca Kufu

Piesanca Kufu autor: Mavro Vetranović

Koli je plačan glas, moj bože prislavan,
   kad' je kuf u on čas na prieku smrt spravan,
ter taj kuf pribieli kraj rieke studene
   pojući procvieli, travica da vene!
Mnim da bi mramorno srdačce toj bilo,
   da ne bi jadovno i grozno cvililo,
slišaje tuj pticu u piesan gdi cvili,
   pojući dušicu da s tielom razdili.
Zač rieka gdi ćuti jadovne te piesni,
   smete se i smuti u velje boljezni.
Još da bi plah vojnik u oružju tuj prošal,
   piešac ali konjik, i pticu tuj našal,
gdi gorče od jada kraj rieke cvileći
   jadove uklada, s duhom se dieleći:
kraj rieke tuj stoje i on bi proplakal
   i oružje svoje po zemlji povrgal;
ter bi se cvileći, sadružen s tugami,
   po zemlji ničeći vas oprao suzami.
Zašto je plač priljut, zašto je boljezan
   na smrti kufa čut gdi poje u piesan,
stojeći kraj rieke, gdi vajmeh pun vaja
   od smrti od prieke tužice pobraja.
Ne da ima sumnju i strah, da život svoj skrati
   i da ga smrt u prah i u zemlju obrati;
pojući ner veli taj ptica pribiela:
   život se moj želi rastavit' od tiela,
zač svietu na službi odkli se porodih,
   moje dni u tužbi do sada provodih.
Piesnivac još bi taj svu zabio tužicu,
   ki obide vas sviet taj ištući družicu,
hoteći život svoj od truda i muke
   za ljuven nepokoj smrti dat' u ruke;
ter s lirom pojući napokon nabata,
   u suzah plovući, od pakla na vrata,
moleći prid vrati, gdi je spila pakljena,
   da mu se povrati družica ljuvena.
Arion jošte taj, ki piesan tuj spravi,
   rad koje na suh kraj riba ga priplavi,
ki s lirom pojući u veljoj nezgodi
   na ribi plovući smrti se slobodi:
da kufa tuj čuje gdi s veljom boljezni
   na smrti klikuje, pojući u piesni,
pučinom vajmeh tač pojući prislatko
   i sebe i svoj plač zabil bi tutako.
Još scienim nije pastir, ni morska sirena,
   ni vila ni satir od luga zelena,
ni zvieri ni ptice od svake naravi,
   da grozne suzice s boljezni ne spravi,
slišaje tuj pticu, kraj rieke gdi stoje,
   dieleći dušicu, umira i poje.
Jošte mnim biesan lav o'šal bi loveći
   zlosrdi svoj narav, dubravom hodeći,
i svoju usilos' s biesom bi prikratil
   i u ljubav i u milos zlosrdje obratil,
gdi se kuf skončava, pojući ter tako
   smrti se pridava ljuveno i slatko.
Nije jele ni bora, hrasta ni jasena,
   ni suha javora ni briesta zelena;
ni dubak ostali razlika narava,
   veliki ni mali, što zemlja sazdava,
ni s travom nijedan cviet, tuj žalos' da čuje,
   gdi taj kuf na on sviet pojući putuje,
za velju ljuvezan da ne bi bože moj
   oćutil boljezan za tolik nepokoj.
Zašto bi pravedno tuj pticu sadružit'
   i š njome zajedno i cvilit' i tužit',
gdi vajme napokon . . . pritužna
   smrti se pod zakon ter prida za sužna,
prieku smrt ter toli s velikom ljubavi
   zaklina i moli, da svoj bies ustavi;
pojući ter pravi toliko priklono:
   o smrtna naravi, za mao čas stan gojno.
Čin' tvoja taj striela da me još ne cvieli,
   da moj duh od tiela jošte se ne dieli,
čiem tužbu svu moju, kraj rieke stojeći,
   na svrsi ne spoju, suzice roneći.
Zač vrieme me kratko i moj rok na svieti
   daleč će tutako moj život zanieti,
gdi će moj bieli dan i sunčana svitlos'
   svrnut' se u viečni san i u viečnu mrklos'.
Tko nebi suzice, o viečna milosti,
   prolievao niz lice s velikom žalosti,
gdi smrtni taj narav i taj stril priljuti
   na molbu i ljubav ne će se svrnuti?
Ne gleda cviljenje, ne gleda plačan glas,
   ni velje smiljenje ni od piesni mednu slas';
zlosrdje ner sliedi ter mnokrat na svieti
   prije cvietak povriedi, ki je liepši vidieti.
Ter s tomem oblasti učini taj strila
   srdačce propasti od kufa pribila,
iz glasa ki takoj pojući kraj rieke
   prikrati život svoj od smrti od prieke.
Pokli je nagla tač, moj bože, smrt prieka,
   ka ranu kako mač zadava bez lieka:
tebi se ja molim, ki s' viečna dobrota,
   čin' malo da prodljim rok moga života;
ne daj mi još smrti, o viečna milosti,
   u pepeo satrti me tielo i kosti,
čiem moje sve piesni do konca zaglavim,
   da s veljom ljuvezni hvalim te i slavim.
Ke piesni poslati ja mislim u kril tvoj,
   ako smrt ne skrati prije reda život moj.
Još ljubav tuj tvoju ja molim, sluga tvoj,
   otvori svies' moju i odrieši život moj,
ter čini tolik dar da jezik moj steče,
   prikornu nijednu stvar da ludu ne reče,
neka mi ne reče tko godi s prikorom:
   zašal je daleče dubravom i gorom,
kara je dostojan, zač polje ostavi,
   gdi bieše pokojan, sliedeći drum pravi.
Naglos' ga primože bezumjem zajedno
   ter svršit' ne može piesance naredno.
O bože prislavan, zatoj t' je za svu moć
   moj život pripravan tebe zvat na pomoć,
da tvojom ljubavi i tvojom milosti
   kaže mi drum pravi od viečne svietlosti,
da mogu poznat' ja oni kram i vidiet',
   gdi drugo sunce sia, više nas na on sviet;
to sunce govoru, ko vlada nad nami
   danicu i zoru nad sviemi zviezdami.