Pariž Eleni

Pariž Eleni autor: Hanibal Lucić

JERONIMU MARTINČIĆU POZDRAVLJEN'JE

Budući me, moj poštovani Jeronime, od razlika dilovan'ja odvratio strah segalitnje kužne nemoći i radi njega u kući stojeći zatvoren, sam sebe, kako bolje mogah, razlicih knjig ter pisam privraćan'jem razgovorih i onih dopokom koja bihu u zapušćene shrane nepomnjivo zavaržena. Mev kojimi došadši mi na ruku nikolika moja davnjena od pisni našega jezika skladan'ja, i kakono jure ne moja razgledavši jih i pogardivši, odvargoh malo ne sva. Nu mev ine namirih se na onu bludnu knjigu koju izvarsni pisnivac Ovidij mnogo hitro od strane Pariževe izmisli, kako prem onada Eleni poslanu kadano ju od muža himbeno odmamivši odvede, koju ja istu knjigu z latinske odiće svukši, u našu harvacku nikoliko jur vrimena bih priobukal i nikako mi se ne učini da je sasvim pogarjen'ja dostojna (morebiti zatoj) što u njoj ništore moga ne biše nego sama taj priobuka; a štono samo sobom jest lipo, u što hoć' da obučeš grubo sasvim biti ne more. S drugu stranu kakono ista taj Elena bila jest (ako je pismom virovati) izvarsno lipa i uljudna dali bludna i nepoštena, takova mi se uzamni da je i taj knjiga u mnogo lipo složenih besidah grube nauke kâ uzdarži. Toga se cića u sebi razbijah hoću li ju dati nadvor ali sasvima potušiti. Razmislih dopokom da ne inako svakoj ženi kâ hoće da pošten'je svoje ubrani nego kako i onomu kî hoće grad sagraditi, potribno jest znati sve pute i načine kojimi bi mogli neprijatelji podarvati ga za neka umi sve tej pute i načine zapričiti. Videći ja, dake, da u toj knjižici svi himbeni ti načini s mnogom hitrostju izmišljeni nahode se, odlučih svaršeno ne daržati veće sakrivenu ni nju ni ostale od takova razloga moje, kakove-takove, pisni odavna složene. Nu komu bih jih ufanije oporučil mimo tebe ne nahodim nikogare, ti bo me si na toj potaknuo, i znam da jih ćeš kakono sarčeni i davnjeni prijatelj moj prijati ljubeznivo i kakono svakojacih kriposnih pun naukov, ako bi u čemu lihale, priurešiti i prinačiniti, i kakono mnogo scinjen ne samo mev tvojimi mišćani da i mev tujimi od svake protivšćine obraniti. Evo ti jih dake poklanjam kako za zaklad i za spomenu moje velike s tobom prijazni; a ti, ako ti se vidi, izvedi jih nadvor, zač uzdam se da od nikogar pogarjene neće biti ako od tebe pohvaljene budu komu se mnogo vele priporučujem. Budi zdrav.

PARIŽ ELENI

Zdrâvje tebi ovoj šalju sin Prijama,
   Kâ zdravje i pokoj moreš mi dat sama.
Hoću li t' reći sad, ali je jur znano
   I veće neg bih rad, me sarce užgano?
Bolje bi zaisto da tajim dokli se
   Najde dan i misto brez straha, umi se.
Da tko je tko će plam ognjeni pokriti
   Koji se svojom sam svitlostju očiti?
Nu ako rič moja li hoć' da besidi
   Što dilom jur tvoja lipota sve vidi:
gorim kakono klas prid zrakom sunašca,
   Oto ti rič i glas iz moga sardašca.
Prosti mi, ma hvalo, da toj rih brez stida,
   Ter šti i ostalo ča t' knjiga povida.
I šteći ne čini da stoji navarsit
   Tvoj obraz jedini kî je svim izvarsit.
Jer sam jur radostan samo zatoj listo,
   Što moja u tvoj stan knjiga najde misto.
Kako bo k tebi doć more me pisan'je,
   Da ću prit i sam moć dala mi s' ufan'je
Kô, molim, anjelska tva lipost ispuni
   Za da se nebeska uredba napuni.
Jer ovo znaj, neka neznan'jem ne zgrišiš,
   Ako me ovdeka milosti ulišiš:
Meni te obita božica ku slavi
   Cipar i počita, jer na njem dvor stavi.
Kâ reče pobludit da me će u tvoj skut,
   Ako se potrudit budu ja na ov put.
Ona mi vitar tih poda, ona čini
   Mirno da se brodih po morskoj pučini
A nije čudo toj da oblast provodi
   Nad morem u morskoj pini kâ se rodi.
O, kako utaži njom se morska sila,
   Oganj kî me praži da bi ugasila!
Oganj kî prid tobom nî se sad ukresal,
   Da kî sam sâm s sobom zdaleče donesal,
Jer blagom ovamo ne dojdoh da taržim,
   Bog mi čuvaj tamo blago kô uzdaržim,
Ni grade za vidit, jer u tom (dobro znam)
   Garčka će zavidit daržava vazda nam,
Niti sam pozašal jidreći nevišće,
   Niti me vitar zal prik volje potišće.
Tebe samo išću, tebe samo žudim,
   Tebe se cić mišću po svitu i trudim.
Misal te mâ prija prî neg oko vidi;
   Tvu lipost najprija glas mi dopovidi,
Od tebe, pravo dim, lakomo kî zvoni,
   Jer ja već nahodim nego mi glas doni.
Vele je, znaj, veća tva lipost i dika
   Nego moć leteća glasa ni jezika.
Nî čudo da zajde Tezeo van sebe
   Kada se nag najde kon nage kon tebe,
Kad gola prid svimi po običaj vaše
   Zemlje sa golimi muži se igraše,
Tuj te zgrabiv stišće i odni daleče
   Scineći za nišće da za njim tko teče.
Zato svaku, sudim, pravo mu jest dati
   Hvalu, neg se čudim zašto te pak vrati.
Jer tarpiv sve muke, imaše prî zginut
   Nego dat iz ruke takov plin iskinut.
Pustil bih prî s mojom rastavit se glavom
   Negoli s gospojom toliko gizdavom.
Ruke li bi moje, buduć u životu,
   Pustiti, gospoje, mogle tvu lipotu?
Ako bi tolika li jakost jur bila
   I sila taj nika kâ bi te odnila,
Prem tako zaludu ne bih se zaputil
   Da ne bih u trudu kugod slast oćutil.
Al bih utargnul cvit kî želim varh svega,
   Ali sve što imit more se brez njega.
Nu se daj u moj skut, ter ćeš tad poznati
   Po kî se ima put vridna stvar tišćati.
Ne bi prî, gospoje, uzal se razmaknul
   Od ljubavi tvoje nego bih izdahnul.
Tebe cić, mâ kruno, pogardih najveća
   S blagom kâ mi Juno kraljevstva obeća.
Pogardih kriposti i znan'je kim htiše
   Božica od mudrosti stavit me najviše
Onada kad s njimi i Venus dojde, hteć
   Da sudim mev njimi kâ je njih lipa već.
Nje mi se li htiše, uticah ja oči
   Li na nju, najliše kad mi rič potoči:
Parižu, reče, moj, zatajat istine
   Za mito čuj nemoj od nijedne cine,
Jere znaj, vladan'ja zališnja taj nika
   Puna su nespan'ja i straha velika,
Jošće znaš da Troja gospodstva zadosti
   I blaga brez broja ima od vridnosti,
A razum se podat pristoji ludakom
   Ne tebi kî bogat kripostju si svakom.
Našto Palas odzgor došla je na tvoj sud
   Kad veli da razbor tribi t' je, jer si lud?
Da ja kâ te scinim razumna kako si
   Drugi ti dar činim kî ti se prem prosi.
A toj će bit vila koj drúge nî na svit,
   Rumena i bila kakono rujan cvit.
Ja t' ću milost dati prilipe kći Lede,
   Još lipša neg mati, srid dvora da t' sede.
Kî čas tej beside Venus mi izreče,
   Sva sumnja otide od mene daleče.
Ni mi već silna moć vladan'ja, ni zlato
   Na pamet more doć, ni stan'je bogato.
Ter varhu ostalih lišce prigizdavo
   I dar nje pohvalih, kakono jest pravo.
Samo za obgarlit tve garlo pridrago
   Ne htih se poharlit na razum ni blago.
I sad sam stanovit i vazda tej volje
   Unaprid hoću bit da sam obral bolje.
Isto tî, cić koje pravo je truditi,
   Ne čin' trude moje zamani sve biti.
Što ufam izvarši, neka se gizdavi
   Obećaj ne skarši majke od ljubavi.
Ne mnij sebar niki ovda da se skitam
   U družbu tebe kî nedostojno pitam,
Gospoje, moj je trag izvarsne pun slave,
   Plemenit tere blag, brez svake zabave.
Jove je u moj rod s Elektrom, kako viš,
   Ostali vas narod ne marim da brojiš,
Od njiju jest koji do mene izašal
   Kojim se pristoji da bih se ponašal.
Vlas varh sve Ažije otac moj prostire,
   Od koje blažije nî zemlje ni šire.
Vidit ćeš, ke bi trud zbrojiti moguće
   Grade ter odasvud pozlaćene kuće.
Carkve ćeš još vidit iznutra ter izvan
   Tač lipe da ćeš rit: pravo su božji stan.
Troja pak gdi sidi na polju oholo
   S turni tere s zidi ke stvori Apolo.
Što ti ću pobrajat puka mnoštva vela
   Kâ jedva mogu sjat gradovi ter sela?
Polače velike suzeti neće moć
   Trojanske vladike, protiva ke t' će doć.
Garci smo odveće ubozi, rit ćeš tad,
   Ovdi kuća veće neg u nas ima grad.
Tvoj grad ja ne kudim, jere svako misto
   Pribogato sudim u kom si tî listo.
Tobom je bogato, nu smim reć brez griha,
   Ostalim ni zato da dobrom ne liha.
To misto nî za te, tebi se pristoje
   Daržave bogate, obilno ke stoje
Na viru, jer pravo jest da se raskoši
   Tve lišce gizdavo u svakoj raskoši,
Urehe da nove svaki čas probire
   I svake darove prijima brez mire,
I svakom još inom, s zlatom ter s biserom,
   Diči se prominom kakono pav perom,
Pokli muži hode gizdavo, gospoje,
   Kako vidiš ovde dvorane sve moje,
Koliko, mniš, veće vridne su i čiste
   Žene ke odiće nose i neviste?
Mâ kruno, toga cić ne htij se odvrići
   Trojanski kraljević da t' budem u srići.
I Ganimed biše Trojanin kî gori
   Pribiva sad više u nebeskom dvori,
Jer ga Jove, orlom stvorivši se, odni,
   Prid bozi za stolom da mu vince vodni,
Trojanin od karvi naše biše Titon,
   Muž one ka parvi čini dan i suton,
Trojanin jošće bî Ankiž kî božicu
   Veneru poljubi i ima š njom dicu.
I ja kî nisam prem mev njima potišćen,
   Od tebe za kom mrem nimam bit otišćen,
Najliše kada nî ni lipši ni barži
   Od mene muž oni kîto te uzdarži.
Ja t' neću svekra dat kî sunce otira
   Jer ne more gledat gdi sine požira.
Nit je did u mene kî ruke proklete
   Oca svoje žene u karvi izmete,
I kî cić zla dila ime moru stvori,
   Jer u njem Mirtila utopiv umori.
Moj pradid ne siga ustmi zaman voće
   Ni vodu kâ biga prem kad ju pit hoće.
Nu što mi prudi toj kad človik te struke
   Prilipi obraz tvoj ima sad u ruke,
Ter ga na svu oblast, gospoje, uživa
   Toj kući Jove tast silom se naziva.
Po svu noćcu dragu (ajme, toj me kolje)
   Tišći te on nagu na sve svoje volje,
A ja jedva tada mogu te viditi
   Za tarpezon kada budemo siditi.
Ajme, mnoga vidim u to vrime totu
   Kâ čine da sidim u smartnom ja potu
I kâ mi daju uzrok u mukah da stojim,
   Zgodal se taj obrok protivnikom mojim!
Koliko godi krat on hlap, u me oči
   Vidim, na bili vrat da t' ruku potoči,
Tolikrat se kaju, jer tako po vas vik
   Ne bih rad u raju da budu stanovnik.
Pucam ter zavidim, smarca mi omili,
   Suknjom kada vidim svojom da te krili.
A kad lišce tvoje celiva, tad hitim
   Da prî oči moje peharom zašćitim.
Kad li malo kruće ophitiv te stisne,
   Koliko s varh kuće na vrat da me tisne,
Jer mi se jid niki i čemer prem spusti
   Kî čini kus gorki da reste srid usti.
Tim sarce uzdiha za žalost ku prima,
   A tebi od smiha lišce se nadima.
Koliko da tiješ mojim zlom (vidih toj),
   Hitro se nasmiješ kad čuješ uzdah moj.
Mnokrat sam toteka poželil u vinu
   Da budu pjan neka tuge mi pominu,
Danu mi prem vino sve tuge pojavi,
   U oganj jakino kad oganj tko stavi.
Mnokrat za ne nazrit što mi daje tugu,
   Budu se obazrit na stranu ja drugu,
Da zaman jest i toj, jer opet ti na te
   Potegneš pozor moj kî vazda gleda te.
Jad me, videć mnoga kâ vidim, opteče,
   Da veći kad tvoga lišca sam daleče.
Silim se najbolje kako godir mogu
   Skriti bis kî kolje sarce mi nebogu,
Da ljubav očića po sebi se sama,
   Razbora ke cića ne ima ni srama.
Znaš jur, znaš poraz moj, ne pitam te riči,
   Kî, bog daj, da samoj tebi se obliči!
Kolikrat suzice kada mi se svarnu,
   Od muža ja lice tvojega odvarnu,
Za da on kad sočne ugleda me oči,
   Pitati ne počne što moj plač uzroči,
Kolikrat ja stanu povidati dila
   I ljubav užganu vitezov ter vila,
Izmišljajuć mnoga, a sve toj za uzrok
   Da tebi od moga užgan'ja podam srok
I da već načinom govoru slobodnim,
   Učinju se vinom privaren nevodnim.
Znaj dobro, ja on bih, moj venče biseran,
   Ljubovnik koga dih i sluga priveran.
Znam jednoć kada sprid suknja t' se raspusti,
   Na tvoje ter moj vid na parsi propusti,
Parsi, dim, kâ dika vidit je, jer bilji
   Sniga su i mlika i pribilih žilji,
Biloću pri kih tad lebut bi izgubil
   Prilipu majku kad tvoju je poljubil:
Začudih, gospoje, tvardo se ja toli
   Da pehar iz moje ruke pade doli.
Mnokrat kad se zgoda da ti kćerci tvojoj,
   Ermioni, poda on slatki celov tvoj,
Mâ usta ponesoh na nje usta mala
   Ter celov odnesoh kî biše njoj dala,
A mnokrat malo manj' očito otkrivah
   U pisneh moj oganj, ljubeno ke spivah.
Što li reć od srama i straha ne smijah,
   Toj hitro rukama i okom spovijah.
Dopokom, gospoje, tuj sminost ja stekoh
   Da molbom dvi tvoje dvorkinje zatekoh,
Etri priklono se moleć i Klimeni
   Da mi lik isprose u tebe ljubeni.
Koje mi toj riše samo da se boje
   Ter molbe ne htiše doslišati moje:
Bog daj da te stave, u tebi da bude
   Arvan'je karvave plata tko dobude,
Ipomenu plata kakono nigda bî
   Barza Atalanta kad ju tekuć dobi
I ona koje rad Akeloj vas nebog
   Ogarjen teče sad u more jednorog.
Znaj, ne bi život moj uzbigal prid bojem,
   Jer bi tî pak pokoj bila mi za znojem.
Da pokli sad krati meni se put svaki
   Po kom bi prijati mogal se dar taki,
Ino mi nebogu ništore ne ostaje
   Neg tebi što mogu molit se najslaje.
O slavo, o diko nesmirna, o tvoje
   Bratje priveliko pošten'je, gospoje,
O, kâ, Jovetu kći ne buduć, za vojna
   Imat ga u srići bila bi dostojna!
Al ću, znaj, s tobom poć ja u moje strane,
   Ali ću kosti oć ovdeka skončane.
Jere nî otonjaj taknul me ljuben stril
   Da poraz se je taj duboko uvartil.
Toj mi reče moja (spominam se čisto)
   Sestra, vazda koja prorokuje isto,
Da me će nebeska ustriliti strila,
   Stvar (oto vidim) kâ sad se je zgodila.
A zatoj tva slavna lipost ne razluči
   Ljubav ku odavna višnji sud odluči.
Tako bog kî varh svih lipotom te kruni,
   Sva tvoja na pospih želin'ja napuni!
Sve da bih hotil što dojde mi u misal
   Ispisat, u dan sto ne bih ti ispisal.
Da tuge neka ti sve moje istužim,
   Marklom mi ne krati noću da te združim.
Al te je od toga strah i sram, možebit,
   Što ćeš muža tvoga postilju ockvarnit.
Jer ne bi za ništo pravu prilomila
   Viru u koj čisto s njim se s' udomila.
Gospoje, mudra si i razumna dosta,
   Da u tom suda si, viruj mi, priprosta
Koja mniš brez bluda da more živiti
   Lipost ku razbluda samo je viditi.
Al obraz od toga manje lip umisi,
   Al sarca tvardoga tribuje da nisi.
Odvika pravedno ovo jest rečen'je:
   Ne stoje zajedno lipost i pošten'je.
Drazi su ti bludi Veneri i Jove,
   Tvoj otac, jest ćudi, gospoje, takove.
I zatoj on zlatim dažjem se i volom
   Satvori rogatim, labutom i orlom.
I tebi velika cić bluda takova
   Jest slava i dika što si kći njegova.
I, ako sime moć ku ima, Joveta
   I Lede kći neć' moć čista bit ni sveta.
Da molim, onada bud sveta i čista
   Dojdemo jur kada u trojanska mista.
Samo grišna budi ovdeka sa mnome,
   A potom ne žudi nikogar mimo me.
Sagrišimo sada što nam već sramota
   Neće bit nikada po sve dni života,
Jer će sve naknadit prava vira ona
   Mev nami kâ će bit vazda do okona.
Sam ti muž kaže put, ne ričmi neg dili
   Da me primeš u skut, moj žilju pribili.
Bolje li ne steče on vrime nikada,
   Iz doma daleče da pojde neg sada?
O muža priprosta i dobra odveće,
   Volji svoga gosta protivit kî neće!
Kad pojde, rič ovuj dopokon izusti:
   Nepomnjom, ženo čuj, gosta ne zapusti!
A ti rič ne scini njegovu ni gosta
   U nijednoj cini pri tebi kî osta.
Taj li, mniš, človik lud brez svake mudrosti
   Da čini pravi sud od tvoje liposti?
Varaš se, jer da bi toj blago poznaval
   Tujinu ga ne bi u stražu podaval.
Ako riči moje i ljubav i virnost
   Prignut te, gospoje, ne mogu na milost,
Prigoda te sili lipša neg ku bismo
   Mi sami prosili, ako ludi nismo,
Luji, dim, od tvoga muža kino tebe
   Kon mene mladoga ostavi brez sebe.
Ne ludi, nego van bit ćemo pameti
   Prigoda taj zaman ako nam proleti.
Oto viš, svojima malo manj' rukama
   U tvoju me prima postilju brez srama,
I ti ne protivi prijat me cić toga
   Ter muža uživi priprošćinu tvoga.
Po svu noć u želji, koliko jest duga,
   Ležim na postelji udovskoj brez druga,
Svu noć, meni mniti, s željicom veličkom
   Na odru još i ti ležiš udovičkom.
Za da se veselju ja i ti, ti moju
   Spuni, a ja želju ispunit ću tvoju.
Neg sunce poldnjeno svitlja će noć biti
   Ona kâ zajedno bude nas složiti.
Tada ću prisegnut rotom ti se svakom
   I sebe zategnut prave vire trakom,
I tada ja ću moć (imam toj uzdan'je)
   Činit te sa mnom doć u moje daržan'je.
Ni se dvoj ni straši da će ljudi reći
   Da sa mnom pošla si povoljno bludeći,
Jer neka stid i sram otajde od tebe,
   Vas taj grih ja ću sam vazeti varh sebe.
Kako Tezej odni tvu mladost prilipu
   Tvoj bratji, a oni kćere Leucipu,
Tako ću ugrabit i ja lipos tvoju,
   Četvarti tere bit š njimi ću u broju.
Viditi oto mož' najbolje ti sama,
   Kolika navi množ i ljudi jest s nama
Kî nas će, čas jedan ne omočiv sidra,
   Pribrodit u moj stan na vesla ter jidra.
Kad dojdeš kraljica u moj grad velika,
   Puk će mnit božica nova da si nika,
Ter stupom postupit gdi budeš, na viru,
   Vazdi ćeš nastupit na tamjan i miru
Kom te će kaditi muži, žene, dica,
   Koliko da si ti prem prava božica.
Dare bratja moja, sestre moje, mati,
   Otac i sva Troja mnoge ti će dati.
Najmanji evo dil blaga, slave, časti,
   Jedva t' sam povidil kâ će te dopasti,
Vele veće tvoja lipost darovita
   Biti će neg moja knjiga joj obita.
Ni se boj kad biti jure budeš s nami,
   Da Garci sarditi dojdu sa vojskami
I da se sva ova zemlja kâ sad muči,
   Cić dila takova dopokon uzbuči.
Od mnozih ke dosad mnozi su umčali,
   Pravi mi ku su kad s oružjem iskali,
Kada li, gdi li se, za ku boj učini,
   Taki strah meni se tašćine pun čini.
Kćer, došad odzgora Traci, Erekteju
   Umčaše prik mora, i Jazon Medeju;
Tezej kî o te se ostravi najprija,
   Kćer kralju odnese Minošu poslija:
Za to ne bi čuti da tko njih ni boja
   Ni vojske oćuti ni razmirja koja.
Vazda u početak od takova dila
   Strah veći nego pak potriba jest bila,
Človika tere sram dopokon bude bit
   Kî poda tako sam strahu se pridobit.
Da budi da će vas taj narod i puci
   Svikati se na nas s oružjem u ruci,
Jeda mniš Troja moć da nima ni snagu
   Protivit kom će moć garčkomu rusagu?
Kâ konji, kâ čini junakov brez broja,
   Kî su jaci, smini i višći do boja,
Jeda l' mniš tvoj hrabar ako se bude prit,
   Veće smin i hrabar od mene da će bit?
Istino reć mogu da dite jošće bih
   Gusu kada mnogu potukoh i pobih,
Iman'je zatim pak oteh i plinove
   I zatoj mene svak Aleksandrom zove.
Kô ime junake zlamenuje one
   Protivšćine svake kojino odgone.
Mnozi kim slovihu slavu priveliku,
   Dotekli ku bihu u dilu razliku
Od igar junačkih, sa mnom izgubiše,
   I Lionej u kih i Deifob biše.
I još bolje neka t' povidim, znaj da ne
   Samo s strahom čekat nablizu jest mene,
Da i nadaleče; jer vazda mâ ruka
   Gdi joj misal reče udire iz luka.
Ti tvomu nećeš moć takove nauke
   Ni snagu da ni moć mužu dat u ruke.
Da hoću da mu daš svu snagu, gospoje,
   Svu hrabrost, nauk vas i znan'je sve moje,
Brata mu neć' dati kî će sam na jedno
   Veće neg valjati sva vojska zajedno.
A to je Ektor, glas kogano uznaša
   Tako da samo vas imenom pristraša.
Ne znaš moju, ne znaš, silu priveliku,
   Žena mužu ne znaš biti ćeš koliku.
Eto dake, ali neće bit cić toga
   Boja ni pečali ni razmirja koga,
Ali ako biti prem bude rat koja,
   Troja će dobiti i ostat gospoja.
Uzbignut ja neću vazet rat varh sebe
   I jošće stvar veću, gospoje, za tebe.
I tebi, cića ke vas svit ako se bit
   Bude, vičnje dike kruna se hoće svit.
Zato hod' ufan'ja k meni s srcem punim,
   Da ti obećan'ja sva virno ispunim.