Otkada obećah

Otkada obećah autor: Hanibal Lucić

Otkada obećah tebi se za slugu,
   Dvorbu se zavećah ne dvorit ja drugu;
Mila mi s' i draga ti sama, gospoje,
   Kako vid i snaga i sarce još moje.
I evo viditi nijedna nî meni
   Uljudna razmi ti, moj cvite rumeni.
A Bog daj da ini nitkore od ljudi
   Razmi ja jedini lipu te ne sudi.
Daleče sa svima taj slava otidi
   Cić ke se strah ima, cić ke se zavidi.
Meni se blag vidi i slavan zadosti
   U krilu tko sidi potajne liposti.
Slavan ću živiti pustoga srid luga,
   A da si samo ti, vilo, mi za druga.
Ti sama zaisto u koje služim dvor,
   Meni si na misto svih ljudi razgovor,
Sunca svitle zrake sridu markle noći,
   Pokoj tuge svake, lik svake nemoći.
I da me dopade najlipša gospoja,
   Prem s neba da pade, neću da je moja.
Toj ti se ja kunu po tvoju lipotu,
   Kâ mi je za krunu i dika životu.
Znam, vilo, da ovim što ti se zaklinju,
   Sam sebe ja lovim i sebi zlo činju,
Jer znajuć tako ti da t' sam rob i sluga
   I da mnom vladati ne more jur druga,
Jača i sminija biti ćeš nad slugom
   I većom neg prija moriti me tugom.
Muči me i mori, li ja ću, neka viš,
   Život moj da tvori što god mu zapoviš.
Tvoj ću vazda biti, moj žilju gizdavi,
   I vezan siditi kon tvoje ljubavi.
Ni ću ja iz dvora, viruj mi, tvojega,
   Vilo, do umora uteći mojega.
A ti, Bog kî sidi na sudu odzgara,
   Spomen se da vidi krivine i kara.