Otkad se zamota

Otkad se zamota autor: Hanibal Lucić

Otkad se zamota mâ mladost, gospoje,
   u svilna tonota od ljubavi tvoje,
Prem ako zgubih vlas, prem ako vas sam tvoj,
   Prem ako jedan vlas na meni nije moj;
Nut čuda velika, u uzi gdi stoju,
   Li neću dovika da je se sloboju.
Otkada tvoj pozor svitlji od sunašca
   Proleti kroz prozor od moga sardašca,
Premda britku ranu u sarcu ja ćutim,
   Ljubenim trovanu čemerom priljutim;
Nut čuda velika, gdi me jad rastiče,
   Li neću dovika ranu da mi liče.
Otkad se uniti ljuben plam u meni
   Kî konca imiti, mnju, neće po sve dni
I vrilo otkada mojih suz poča vrit,
   Kô ne znam ja kada hoće li izavrit,
Plamen taj goreći vrućinom zalihom
   Suze moje teći ne pušća pospihom,
Ter, da me utope sasvima, ne mogu,
   Da svak čas li krope lica mi nebogu.
Iste tej suzice jer tako padaju
   Na parsi niz lice, oganj mi smanjkaju,
Neka me uharli, vilo, ne ižeže,
   I tako umarli dan mi se proteže.
Jedna bo nesrića brani me od druge
   I tuga zašćića, gospoje, od tuge.
Nut čuda velika, meni se ne grusti,
   Makar me dovika plač i plam ne pusti,
Slaje ja proliju suzice za žalost
   Neg druzi smih smiju grohotom za radost,
I od moje oganj ljubavi draži je
   Kada se gori na nj neg drugi kad grije.
I tarpit nî muka strilu dani ranu,
   Gospoje, iz luka tvojega poslanu.
I ovu niku ćud uza tvoja ima:
   Manji mi daje trud što veće zažima.
Nu ako u uzi izranjen sluga sad,
   I gori i suzi veselo tebe rad,
Nije li dostojno u kril ga prijati
   Da mu se povoljno tarpin'je toj plati,
Za neka, u skutu tvojemu kad bude,
   Plač, plam, ranu ljutu i uzu zabude?