Otac i tri njegova sina
| Otac i tri njegova sina autor: nepoznat |
U staro vrime, kad su Turci harali i pustošili, živio u jednom selu jedan siroma' čovik. Mučio se, hrnjio, postio i suš'o, ali nikad nikakog berićeta. Jedino se nado u svoja tri sina, al' što su ovi više rasli, ocu se više mračilo prid očima. Dorasli sinovi već i za ženidbu, a jedino se oko zdile paštre. Liti da njim' se izvaliti u debeli' lad, zimi u vruć zapećak, pa mogu pasti prik slamke, al' se ne će sagniti, da je sklone s puta.
- Sinovi moji, mislite l' se jedared latiti posla? - zapita otac, kad mu je već dotužilo, da i' tako gleda.
- A šta bi se laćali, kad ni Turci ne rade, a daj takog lakog života! - svi trojica će ocu.
Kad je starac vidio, na koga su mu se sinovi ugledali, tuga ga sasvim osuši i prisvisne, da ga više ne bi sramotili. Dosad su tri badavadžije živili sa leđa starog oca, al' je sad njima palo slime na time. Šta će, kad raditi ne vole, već će se poturčiti.
- Ne ćemo se valjda dučiti i mučiti, marve i živine zapatati, pa da nam drugi odnese, kad i mi možemo biti oni, koji će odnositi, - kaže najstariji.
Kontena su na to i druga dvojica, a kako ne bi, kad je rič o lakom životu. Vide oni, kako Turci projaše kroz selo, pa ubarđaju lipo ždribe, lipu divojku i sve drugo, pa ni ne će, da to odma' nose, već čekaju da domaćin od'rani i ždribe i divojku, i onda dođu, pa uzmu.
- Nikake druge brige ne ćemo imati, neg' da dođemo na gotovo, - svituje braću najstariji.
Žabu nije teško natirati u vodu, a ovu trojicu ni tirati ne triba, kad je rič o lakom životu.
- A kako ćemo postati Turci? - pitaju dva mlađa.
- Lako! Ne triba nam ništa drugo, neg' da naučimo turski pa će sva pusta sela biti naša, - kaže najstariji i odma' krene da uči turski.
Nije on došo ni do trećeg sela, kad se nađe s jednim starim čovikom, koga su baš taki ko ovaj momak otirali na prosjački štap. Tica se pozna po perju, a čovik po ćudi, i momak nije progovorio ni dvi riči, a prosjak je već znao s kim ima posla. Lipo prosjak oko momka i kad ga obrlatio, onda veli ovako:
- Dakle, sinko, ako sam dobro nabrdo, vas trojica 'oćete da budete prvi ljudi u okolišu.
- Ništa manje, - kaže momak. - Samo da naučimo turski govoriti.
- To je bar lako. Nemo se, sink, dalje ni truditi. Kad je rič samo o vama trojici, vi samo kažite: nas trojica! To su prve turske riči, i to je za vas svagdi dosta.
Raduje se linčina, što je lako naučio turski i ode kući. Sad će ići sridnji brat. Njeg' je prosjak sačeko već ispod drugog sela.
- A zašto vi 'oćete da naučite turski? - pita njeg prosjak ko da ni čuo nije za to.
- Da lako dođemo do svega, a najviše do zlata! - kaže momak.
- To je bar lako, - na to će prosjak. - Sinko, nemoj se dalje ni truditi. Kako je vama trojici najviše stalo do zlata, kad bude turski razgovor, vi samo kažite: za zlato! To su prve turske riči! i to je za vas svagdi dosta.
Raduje se linčina, što ni tako daleko nije moro ići ko najstariji brat, a već je naučio turski. Vrati se on, pa sad krene najmlađi brat. Ovog je prosjak dočeko već u po puta isprid drugog sela.
- A zašto vi 'oćete da naučite turski? - pita i ovog starac.
- Zato što mislimo, da je pravo da imamo svega i svačega, kad se damo na tako veliki trud.
- Kad se tako mislite, ona ništa lakše neg' turski naučiti. - na to će prosjak. - Digod se povede razgovor turskim jezikom, a vi samo kažite: i pravo je! To su prve turske riči to vam je svagdi dosta!
Raduje se linčina, što je skoro pod selom naučio turski i za čas se vratio braći.
- Kad smo tako lipo naučili turski, sad je kraj teškom i gorkom životu, - kaže najstariji. - Vidite, kako ćemo lako postati Turci, samo je početi teško, a nama čak ni to nije bilo.
Odma' oni i krenu po selima, da svoju muku pritvore u berićet. Udare oni na drugu stranu di i' još ne poznaju tako, i pridveče stignu u jedno selo. U prvoj kući na koju su naišli, baš bili svatovi. Dobar domaćin ženio sina, pa spremljeno svega i svačega. Gosti se već navečerali svega i svačega, napili se dobrog vina, a u kotlovima još vri, peći još pune pečenice.
- Ao, ljudi, ko će to sve poisti? - kaže jedan gost, baš kad su tri brata u'vatila za bravu.
Škljocne skakavica na bravi i ko da je ona progovorila, tri brata kažu:
- Nas trojica, - vikne najstariji brat.
- Vas trojica sve ovo? - začude se gosti.
- Ta ja ne bi mogo to sručiti ni za po svita! - nasmije se domaćin.
- A mi ćemo za zlato! - kaže na to svoj turski govor sridnji brat.
- Šta kažete?! - nasmije se opet domaćin. - Ako vi to sve porubate, što je samo iza večere ostalo, dat ćemo vam svakom po kesu dukata.
- I pravo je! - na to će i najmlađi pokazati svoju tursku mudrost.
Ako su cilog života bili lini i slamku makniti s puta i trun sebi iz oka izvaditi, al' su zato jedino snagu oko zdile trošili. Kad su se sad još provridnili, za čas su još i mrvice pokupili.
Svatovci se začudili, al' će na to nastariji brat:
- Otkako sam posto, iza mene drobac nije osto!
Nasmijali se svi svatovi, al' sridnji brat šapnu najstarijem:
- Jesi l' ti lud? Šta govoriš to, što nije turski?!
Nisu oni više ni rič progovorili sve do zore, već se častili i veselili, i kad su dobili tri kese dukata, u zoru krenu dalje.
- No, jest l' vidili, kako se lako živi kad naučiš turski, - na braću će najstariji, kad su malo odmakli.
- Baš smo ludi, što i ranije nismo postali Turci, - na to će druga dvojica.
Jedva se oni izrazgovarali, kad u jendeku opaze izubijanog čovika. Sav je u masnicama i čvorgama, al' je živ, samo se onesvistio. Dignu oni njega, pa će ga vraćati svisti. Kad počelo svićati, a evo iz sela svita. Naprid trči jedan dobar domaćin i kad je vidio ovog izudaranog, odma' ga zagrli i poviče:
- O, samo kad si ti, sinko, osto živ? Jesam ti kazo, da ne izostaješ iza nas.
Osvistio se u to ona iz jendeka i kaže:
- Ni ne ću, babo, nikad više. Mislio sam, da ne ću više viditi bilog dana, kad su me haramije počele udešavati!
- A ko te je izbavio iz haramijski' ruku? - zapita otac.
Kako on to izustio, a najstariji linčina će izvući svoju tursku mudrost, pa se izbekari:
- Nas trojica!
- A kako ste to mogli?!
Na to će turski odgovoriti drugi linčina, pa kaže:
- Za zlato!
Kad je onaj izubijani to čuo, on će na oca:
- Babo moj, koliko s ovi dobri ljudi morali dati zlata haramijama za mene, kad sam njim' ja dao sve što sam za marvu i za ovce dobio, a još me nisu tili puštiti, već me evo ovako nagrdili. Kako ćemo se ovim dobrim ljudima zafaliti i odužiti?!
- Ta dat ću im dukata, koliko samo mogu poniti. Više valjda nisu imali, samo kad su mi tebe živog donili, - kaže otac.
Na to se javi treći Turčin, pa on veli turski:
- I pravo je!
Kad je on tako turski progovorio, na to sav svit što se tu okupio potvrdi:
- Bome, i pravo je!
Taj onesvišćeni je bio sin najvećeg čobana u selu, pa je dolazio sa vašara. Otac i njegovo društvo su nosili polak dukata, što su dobili na vašaru, a on drugu polu, jer mu je to otac dao, da spremi dar za divojku. Momak se malo zadržo kod divojke, pa kad su haramije u šumi vidili da je sam, navalili na njega. Bio je jedinac u najbogatijeg čobana, pa bi otac dao za njega sve blago. Ni nisu se mogla tri lina brata potužiti, kad i' je čoban natovario dukatima i kad i' počo častiti. Gostio bi nji' čoban sve do sinovljevi' svatova, al' kad su se dobro okripili, najmlađi brat šapne drugoj dvojici:
- Hajdemo iz ovog sela, al' što brže.
- Zašto?! - začude se ona dvojica. - Ne vidiš ti ovu čast-mast, ta ni u onim svatovima se nismo ovako gostili?
- A ne vidite, vi, da tu polak sela zna turski! - na to će onaj.
- Otkud?!
- Otkud?! Pa niste vi čuli, kad sam ja reko turski »i pravo je«, na to su svi kazali također turski »i pravo je«.
Prisitila se sad i druga dvojica, pa njim' odma' stao zalogaj u grlu. Đipili, pa će iz sela. Zadržava nji' čoban, još više njegov sin, al' se ova trojica ne daju. Di će oni ostati u selu, di skoro svaki zna turski!
Odoše oni i sad ne će ići putom, već skrenu. Dabome, di se trag zakalja, otud se on i čisti. E, al' tako urade i haramije. Tako se dogodilo, da su tri brata pošla baš tragom haramija. A što će haramije, već orobiti, koga u mraku i u šumi zateknu. I jedva su tri turska brata došla pod treće selo, kad u šumi spaze mrtvog trgovca. Misle braća da je i ovaj samo pao u nesvist, pa se odma' late oko njega.
- Šta se nismo latili turskog posla, čim smo prohodali, - najstariji brat će. - Ta vidite vi, braćo, kako nas srića prati?!
- Baš je pravo čudo! - na to će sridnji. - Jedva smo na jednom zaradili hrpu dukata, a evo nam nove prilike!
- Ta što su ovo prilike, - onda će naaajmlađi, - al'kad se s tim oni' svatova! Braćo moja, kad se daš u tursko znanje, ta onda ti daju dukate i za to, što se gostiš i častiš!
Tako se oni tu raspoložili, pa se bave oko ubijenog trgovca, kad jedared evo ljudi iz sela. Seljaci su čuli, da se tu noć dogodila mesrića s trgovcem u šumi, pa su pošli ovamo, čim se razdanilo. Kad su ovu trojicu zatekli, kako se bakću oko mrtvog trgovca, odma' jedan starac zapita:
- Ko je ubio ovog čovika?!
Ona trojica dabome ni ne slušaju, već će najstariji svoje tursko znanje, kad su to prve tuske riči na svitu i kaže:
- Nas trojica!
- Pa zašto?! - zapitaju sad seljaci.
E sad će sridnji lini brat pokazati svoje tursko znanje i kaže:
- Za zlato!
Kad su seljaci to čuli, morali su virovati i da nisu tili. U ove trojice sve pritežu kese s dukatima, koje su dobili u svatovima i od čobana.
- E, ljudi, - okrene se onda starac seljanima, - ovu trojicu triba obisiti ko kerove, il' u najmanju ruku upregnit i' u plug, pa orati na njima, dok njim dušu na nos ne istiramo!
Nisu stigli seljani ni doriči, a najmlađi lini brat već pokaziva svoju tursku mudrost i kaže:
- I pravo je!
- Bome je i pravo! - poviču na to seljani i navale na nji'.
Brane se linčine i nogama i rukama, al' selo navalilo, pa s njima u jaram. Uveče i' vežu za jasle ko i druge volove, a priko dana amo šibaju. Dogorilo njima do nokata, al' odma', pa mole i priklinju, al' selo ne popušta.
- Jesam vam kazo, da se čuvamo taki' sela, di svi znaju turski! - kaže najmlađi brat.
- Ta kaki te turski opet napopo?! - ona dvojica će.
- Kad vi ne slušate! Nisu i tu vi povikali »i pravo je«, čim sam ja reko »i pravo je«?! Čim sam to čuo, odma' sam znao, da ćemo nastradati!
Al' se nisu oni imala kada svađati se, jer je jaram uvik bio za vratom. I jedared nema šta, već il' dušu ispuštiti, il' početi redovnim jezikom govoriti, pa oni ispripovidaju sve. Kad su seljani to čuli, i kod čobana i one svatovske kuće se raspitali, dobro su se nasmijali.
Jedan starac onda kaže ovoj trojici:
- Pa sinovi moji, šta se vi tužite, kad ste tili lakog života?!
- Kako se ne bi tužili, kad smo vazdan u jarmu?! - skoro zaplaču ona trojica.
- Baš zato vas i pitam, šta se tužite, - nasmije se starac, - jer sinovi moji, da znate, i kod nas se zna turski.
- No, jesam vam reko, - najmlađi lini brat će na dva starija.
- Dabome, - smije se dalje starac, - kad nas se jaram na turskom jeziku zove »laki život«. Oćete l' još lakog života?!
- Al' nikad i nikako više! - poviču ona trojica.
- Onda bižite iz njega, - kaže starac, pa njim' skine jaram.
Al' iz sela i' više nisu puštali. Tu se i' oženili, pa su postali čestiti ljudi. A onaj starac, kadgod se nađe s njima, kaže njim'.
- No, oćete l' po turski »lakog života«.
- Al' nikako!
- Sad vam ni ne triba, kad ste se naučili pošteno raditi.
I tako su oni sad tu živili i svakom ispripovidali, kako prolazi onaj ko bi lakog života, pa još u debeloj ladovini, il' zimi u vrućem zapećku.