On
| ← Naslovnica | On autor: Antun Gustav Matoš |
|
pripovjetka je prvi put objavljena u Vijencu broj 22, studenoga 1903. godine. |
On — veliki, najčuveniji, naš i njihov, urednik, kritičar i pisac zavije oko glave turban — poput Lombrosovog genijalnog čovjeka! — noge turi u ćup vode, kada mu donesu francusko pismo.
Moj Dragi! Unatoč tvojoj plemenitoj mjesečnoj pomoći i mojoj nečuvenoj požrtvovnosti, tvoj, naš sin Raul Bogdan teško je obolio. Pohitaj u Pariz da ga zatekneš živa. Ako ne dođeš, eto mene u Biograd i izazvat ću sablazan revolverom, vitriolom i spomenutim plodom naše ljubavi. Ah, bože, moj bože, ti vidiš i znaš što sam pretrpjela! Sada, pošto je Raulu Bogdanu suđeno živjeti tek nedjelju dana, sada ti moram priznati sve, sve. Tvoj sin je škrofulozan, Raul Bogdan, tvoj sinak, je idiot. Kako u mojoj obitelji (ne zaboravi da sam po babi kontesa!) nema idiota i glupana, pa još škrofuloznih, upozoravam te da je bijedno dijete nesrećno najviše na tebe...
Pri svršetku ove, nesumnjivo vrlo neugodne poslanice, pade Mu sa glave turban, a noge prevale škaf i stvore baru ispod pisaćeg stola.
Za sat bijaše On kod ministra, svog poštovaoca, i iza izlišnih uvodnih fraza reče, blijedo i odlučno, s otmjeno okrenutim cilindrom ispod lijevog pazuha:
— Gospodine Ministre! Vi ste začelo čuli, daje engleska vlada ponudila Spenseru — modernom filosofu a ne starom pesniku — osustvo od tri godine bez njegove molbe.
— Jesam, kako da nisam, bog budi s nami!
— Gospodine Ministre! Vi ste jamačno još čuli da je Horacije, rimski, latinski pesnik Horacije bio prijatelj najmoćnijeg vladara na zemlji, kao jelinski pevači što umirahu, poput Lionarda Vinčija, u knjaževskim zagrljajima. Molijer i Rasin su ručali sa kraljem Suncem, sa jednim Lujem Četrnaestim. Gete je bio ministar kao Disrajeli Bikonsfild, a ovaj od osrednjeg romansijera postade lord i premijerminister. Da ne nabrajam druge, vrlo recite primere — jer nemam taštinu biti dobar ili rđav romansijer — da ne odužim daleko i naširoko ja, Gospodine Ministre, volim lapidarnost — reći ću vam da nisam od onih što traže kraljevske ručkove i doručke, mecenatske darove ili knjaževske zagrljaje. Nisam muktaš i čankoliz, i vama će biti jamačno poznato moje više nego frondersko držanje protiv vlasnika, vi znate, začelo, da je Magazin, moj list i vaš list, ako oćete, najslobodniji, najslobodoumniji, najradikalniji, najmoderniji list u toj, tobože slobodnoj zemlji. Kada je Bjelinski — uostalom vrlo neobrazovan čovek! — mogao protežirati liberalne, buntovne, radikalne, revolucionarne ćeli, kada su moji francuski moderni kritičarski kolege sve više i više umešani u političku borbu, zašto da sve to ne budemo i mi, dabogme u blažoj, razumljivijoj, racionalnijoj, naprednijoj i sa kritikom harmoničnijoj meri?
— Sve je to sušta i zlatna istina, i sve mi to znamo — reče ministar dobrostivo. — Što želite, ako smem pitati?
— Osustvo, osustvo odma, što pre, Još večeras moram u Pariz. Razlozi su mi više nego familijarni. Jeste li vi, Gospodin' Doko, vo-leli, nesrećno voleli, tragično voleli? Oprostite, ali mi vaša dobrota i tolerancija zapoveda indiskretnost. O vama, o mom polasku, visi moj život, moja sreća, visi nekoliko života, mnogo života: život Magazina, egzistencija srpske literature tako reći! Kako vidite, G. Ministre, pred ljudima ko što ste vi ne treba mi gluma lažne skromnosti. Čovek sam najbolje pozna svoju vrednost, dok drugi gledaju tek njegove mane. Naša demokratija je, na žalost, onda najinferiornija, kada ne priznaje, poput francuske, zasluge najbolje svoje dece. Hajde, živima ne podižu spomenika ni u Parizu, ali gde su, molim vas lepo, monumenti pokojnim našim irojima? Doduše, ti su veliki tek za njihovo vreme, veliki su tek relativno, jer se našem naprednom vremenu, jer se meni i vama čine dosta sitni, sićani, sićušni. Veličina raste, ali običnije pada s vremenom. Između modernog našeg pisca i Dositija otprilike tolika je razlika kao između brojeva 1700 i 1900. O, kamo sam zabrazdio! Biti rođen kozer, to vam je, Gospodine Ministre, veća sreća no biti rođen ministar. Oprostite mi, molim vas. Duša mi je bređa od bolova, srce mi je bređe od osećaja, glava mi je bređa od misli. Da nisam poludio, da nisam lud, Gospodine Ministre? Ja se bojim, plašim, prezam, strepim, drhtim. Od svih sutona najteži bi mi bio mrak mog razuma. Vaša odluka, Gospodin' Đoko, neka mi bude luča, buktinja, zvezda preodnica na tom mučnom putu mog osustva, mog kratkog, neugodnog i potrebnog prognanstva. Znate li šta je nesreća, ljubav i smrt: život —jedan, dva, tri života?
— Kako ne bih znao, bog budi s nami?
Drugi dan bijahu svi beogradski listovi puni Njegova odlaska. Neki ga komentirahu, onako izdaleka, nagađajući: koji bi to viši razlog mogao odvesti pisca budućnosti na tako daleke, nepoznate i nenadane putove. Rijetki Njegovi znanci — bijaše bez prijatelja — i sa-radnici Magazina bacahu izvjedljivcima tek mrvice prezirnog smijeha ili dobro čuvane tajne.
— On je otišao u Pariz da izda epohalno delo o našoj literaturi na francuskom jeziku, delo kao Satobrijanov Đenije Rišćanstva. Već deset godina, verujte mi, radi krišom neumorno na toj velikoj raboti — veli Jovan Šiširljić, Njegov i švajcarski đak, socijalista kao građanin, čovjek od elite kao pisac.
— Kako francusko delo? On je drevna lenčina i dokono ćeretalo!
— Ne panjkajte čoveka! Ja sam mu komšija—veli Majer, apotekar.
— Svaku noć gori lampa do zore u Njegovoj sobi. Oslepiće, bed-nik!...
— I kod moje punice i u kafani »Kod dva crna gavrana« gori ćelu noć lampa, pa opet ne velim da moja punica ili ćir Mita, kafedži-ja, sprema delo o Đeniju Rišćanstva ili o Đeniju Srbije — umiješa se u razgovor Steva Banaćanin, a njega je On mrzio zbog zadrtog staro-vičnjaštva i zbog neopranog jezika i pera. — Šta je On, pa da vam tako imponira? Staje stvorio, dao, napisao? Onu vajnu studiju, o Bal-zaku, prepisanu iz bog te pitaj kakih kupusara, ili onaj članak, izrađen, da ne reknem ukraden, iz jednog pisca od pre ne znam koliko godina.
— Gospodine, vi ste nemoćan zavidnik! — rekne važno, autoritetski Jovan Šeširljić, švajcarski doktor filozofije, sličan Njemu duhom i sokratskim, magistarskim, magistralnim licem. — Šta bi vi teli od jednog našeg velikog čoveka? Da piše? Za koga? Za petparačke večernje novine? Za inteligenciju? Naša inteligencija ne čita, a kada čita, ne čita srpski. A i ono malo što je on napisao, sem mene, i još dvojice, trojice, niko ne razume. Našto bacati biser pred krmke?
— Kada nije za nas, kada je On Parizlija rođen na Vračaru ili na Dorćolu, što nas gnjavi svojim autoritetom? Što ne piše švapski, engleski, madžarski, turski? Što ne napisa doktorsku tezu da zadivi učeni svet? On je čuven, sila, jer, kako veli, obećava. Obećanje, ludom radovanje. Koji su kod nas nešto dali, bez obećanja, nji' prezirete ili im škodite.
— Kao vama, je 1' te — reče pakosno Đura Jeremović, obožavalac Francuza na štetu Srba poput većine saradnika Magazina.
— Gospodine, vi ste zlobni.
— Dajte mi, mȍre, da svršim! Jes', On je velik, ali kao podvaldžija. Pošto, srećom, ne trebam Magazina za svoju reklamu, ne bojim se reći što mislim.
— Gospodine, vi ste bezobrazni! — rekne važno Jovan Šeširljić i izađe prezirno iz kafane.
— Dajte mi da svršim. Budite tolerantni. Da je ta kafana moja ili vaša kuća, ja bih ćutao. Kada preda mnom i pred ćelom ovom zemljom pevate imne, šta da i ja ne zasviram svoju? Kao Parizlije i ljude moderne molim vas malo strpljivosti. Neka i moju čuju najduhovitiji i najpakosniji ljudi na Balkanu. On, visoki naš putnik, da govorim ko novine, to vam je čovek što ga Nemci zovu štreber, Francuzi arivist. On je naš Barnum, reklamsko čeljade. On, nepoznati i veliki, najveći naš pisac, nepozvani političar i misteriozni patriot je najčistija, naj-tipskija karikatura tih bezdušnika od svih ljudi što ih poznajem, i zato toliko imponuje današnjim nobl-momcima, mladim birokratama, našim aristokratama i Parizlijama, salonskim skepticima, što veruju samo u miraz i u karijeru, socijalistima, koje protežiraju dvorski čanko-lizi, pa radikalima — juče u opancima, danas u svilenim čarapama. On nije bio i neće biti ministar, jer zna da to danas više ne upaljuje, ne imponuje, dok bi Njega mogo definisati kao čoveka koji pre svega gleda da imponuje. On imponuje, to je čovek što imponuje. Čime? Ničime, i tu je tajna Njegova nepoznata genija. On ne piše, jer je uvjeren da u Beogradu ne smatraju piscima bednike koji pišu. On je član najjače stranke u zemlji, ali se libi njenih članova kao ljudi ge-jačkih, nevaspitanih. Šuruje tek sa svetom od položaja, od imena, od novca, od reklame. Pošto je i kod nas opozicija uvek u modi, On je večni buntovnik, večno podozriv, večna bomba, večni lagum — la-gum malo drukčiji od Sinđelićeva... Sa demokratom je plemić. Sa Beograđaninom je Parizlija. S aristokratom igra seljačkog potomka. U Parizu bese velik Srbin, u Srbiji je najveći Francuz. Pred suvim naučenjakom je sočni kozer, šarmer, pred duhovitim čovekom je pedant. Znaocima samo srpskog jezika imponuje tuđim jezicima. Sa klasikom je modernist, sa modernistom je klasik. Đaku imponuje cilindrom i cvikerom, fićfiriću prostotom svog odela. Pred latinistom će hvaliti Zolu, pred naturalistom će pričati o svojoj velikoj familijarnosti sa Horacijem, te ga okreće rukom noćnom i dnevnom, kvareći ga pepelom i dimom drugarske cigare. Jedared reče u učenom skupu daje Ibsen đače nedouče, dok učene Nemce to više mrzi što ih manje pozna, govoreći kako su nakljukani vulgarnim znanjem kao jevrejska guska kukuruzom ili naša svinja žirom. U novije doba stade faliti Engleze, jer zna da slabo poznajemo taj okrutni i sebični narod. Čudim se da još ne uči japanski. Ministrima imponuje jer nije ministar u penziji; naučnjacima jer nije naučnjak; novinarima jer nije novinar; akademicima jer nije akademik; ženjenima jer je bećar; ženama jer ih ne mari; bojemima jer je gospodin čovek; bogatima jer je siroma; lepim ljudima jer je nakaza; nakazama jer je elegantan. On je dakle pun negativnih vrednosti, jedna negacija i jedna nula.
— Dosta, gospodine! ,
— Ne razbijte mi, molim vas, glavu piksnom pre no što svršimi Kada ozbiljan, tokorse gotov i pametan čovek, kao On što je, vazda govori o sebi, kada dan i noć, godinama, javno i privatno pravi sebi reklamu — svet se navikne i veruje. Pariz je reklama, i On je bio u Parizu. Cilindar, cviker i kamašne su reklama, i On nosi kamašne, cviker i cilindar: u cilindru i cvikeru će otići bogu na istinu. Diploma, tapija je reklama, i On ima dobre, izvrsne diplome. Pravi je diplomat jer je stvorio od najvećeg našeg komarca najvećeg magarca. Nema prilike ili neprilike, pa da se ne zna koristiti. Sitan je telom, i On uverava da su Napoleon i Kant bili kepeci. Nije lep, i celomu je svetu već pričao da toliki veliki ljudi behu divne nakaze. Čelo mu zaraslo kosom ko u majmuna, i On priča da klasici nemaju visokog čela i da je On za inat bujnoj svojoj kosi poznao ne jednu Dalilu. Pre, kada je lumpovao, lumpovao je kao Cezar ili Mirabo. Danas, kada je Njegov Amor — kako mi pričaše jedna gospoja — gluh penzionirac bez ušiju — ta dama priča da su mu noge obično vrlo nečiste — danas se on hvali da živi kao Dositije. Ne puši kao Hajne, Gete. Da puši, pušio bi kao Đura Jakšić, Lenau. Ulazi samo u one polemike gde je unapred pobednik. Kada ga izazvaše jače mejdandžije, On ih je kaznio preziru sličnim ćutanjem. Pošto ima zbog najerenog i plosnatog nosa čudan profil, opazio sam da fali tek srpske pisce nepravilnog nosa i profila, dakle pisce pakosne, jer pisac sa njegovim nosom ne može biti ljube-zan. Šteta što mi pred ovakovim i tolikim nulama nemamo brojke, velike jedinice. Gde bi nam bio kraj!
Dok se tako u Beogradu panjkalo, hvalilo, nagađalo, stiže On ljetnim predvečerjem u Pariz. Uzme u hotelu sobu, telegrafira majci svog djeteta i iza večere ode u kafanu srpskih đaka. Da medu omladinu udari grom ili Ljutica Bogdan, ne bi se grđe zapanjila. Majkić, Njegov beogradski đak, cupka nervozno brkove, pune cocotskih poljubaca.
Steva Petković, stara kuća i strasni igrač na konjskim košijama, prezirno se diže i ode, iza hladnog pozdrava. Ostali miješahu sa duhanskim dimom nespretne ili spretne dobrodošlice kroz bezazleno, drsko, šaljivo i plašljivo šaputanje. A On je sjedio, uživao, kraljevao u toj mladoj zabuni, ne znajući koju bi pozu odabrao. Najzad se riješi da bude sa đacima đak, iskren i povjerljiv. Malo-pomalo uđe u razgovor i rasprostre uokolo svetu, svečanu tišinu. Zapali rječitu, intimnu cigaretu i otpoče, mirno, klasično, magistralno:
— Pitate me o mom putu? Knjigu, knjižurinu bih mogao o tome napisati. Mogao bih je, velim, napisati i neću je napisati. Zašto ne? Jer nemam sto ruku, kao onaj drevni džin, jer mi ruka nije mašina za pisanje. Ljudi s očima na kičmi, koji govore prstom kao drugi jezikom, ne pišu, jer su u fizičkoj nemoći svršili grdan mehanički posao, potreban da sve senzacije zabeleže. Zamislite daje, recimo, moja produktivnost veća od aktivnosti jednog Voltera ili Dime Oca. Ars lon-ga, vita brevis. Moje telo je slabo, bolesno, neposlušno, razmaženo. Moj duh je jako, gusto, crno vino u krhkoj, delikatnoj — znate li vi što je delikatno, najdelikatnije? — posudi. Darnite je samo, dunite tek malko, i amvrozija će se prosuti, a slaba, krhka vaza će pući, propasti. Taština je jedna bolest što ju poznam tek po imenu. Nešto, dakle, pisati? Za sebe? Za druge? Za Jevropu? Za tu blaziranu gospođu ne marimo raditi jer smo Srbi, za Srbiju ne umemo jer smo Jevroplja-ni. To je tragikomično, upravo tragično. Mi začelo nismo krivi te živimo u doba kada je električnoj svetlosti suđeno da sja beogradskoj orijentalnoj kaldrmi bez kanalizacije. Šta sam ja? Pesnik? To bi bila reč, da reci nisu tek reci. Pesnik, čovek, šta sam ja? Znam tek to da ću možebit još noćas napisati pesmu, jedinu moju pjesmu, i ona će biti najbolja pesma u našoj literaturi. Sve ili ništa, to je naša deviza, gospodo! Moja glava je bređa od armonije, srce mije bređe od osećanja. Iako nemam mnogo dara, verujte mi da ne bih pristao slati u traljama u svet decu svoju. Ah, staje slava? Pariška slava je espap što se fabri-kuje. Prava veličina je nešto neprimetno, verujte mi. I danas ima, bez sumnje, u Parizu velikih ljudi, ali njihov dolazak i odlazak ne prate novinarske zurle i talambasi. Oni ne služe divljenju salonskih polu-baba i bogatih poludevica, jer traže drago srce siromašne i čestite radnice. Oni, ti nepoznati talenti su nesrećni i nezadovoljni, jer im usud nije dodelio da imaju srećnu, zdravu dečicu. Sin, jedini nji'ov sinje, možebit, idiot...
I tako On pričaše, besjeđaše još neko vrijeme, a kada stigne u hotel prije ponoći, nađe pneumatičku kartu.
...Tvoj sin je umro. Jutros. Umirući viknu taj jadni, njemušti stvor prve i posljednje svoje riječi: Papa, papa! Dođi, aj — dođi, brzo, odmah! Nemam novaca za pogreb. Volim da me sahrane živu s Raulom Bogdanom, no da ga zakopaju na općinski trošak. Kada si plaćao toliko, žrtvuj još i tu sitnicu. —
Madlena...
On se zaprepastio, ali u dubini duše ne bijaše mu nemilo da se Njemu desio tako strašan, tako tragičan slučaj. Uspoređivaše se sa junacima raznih romana i biografija. Ode u susjednu, starodrevnu ulicu. Pred očima mu blistahu tragovi Villona i Verlainea, pjesničkih pustolova ovog kraja. Grlo mu se stezalo kada je zvonio na vratima hotela punog gvožđarije i stjenica tamo još iz dobe Henrika IV. Malo te ne razlupa svoj michelangelski nos, penjući se tamnim, smradnim, sparnim drvenim stubama. U petom katu udari o vrata, i rutavo čeljade sa svijećom već ga stegnulo za gušu i bilo bi ga bez sumnje survalo kroz prozor da ne zinuše susjedna vrata, slična vratima naših staja, kotača i drugih hotela pernatog i rutavog blaga, a na vratima se pojavi Madlena, Njegova stara, đačka ljuba.
Silno se promijenila za ovo nekoliko godina. Na ćoškastim, mršavim grudima proteže se sušica i zijeva poderana, nečista košulja, puna crnih, rječitih piknjica. Zubi joj se pretvoriše iz niza bijelog porculana u niz razbijenog zemljanog crepovlja. Iz usta udari vonj od alkohola, od oštra duhana, i rijetki, reski pozdrav
— Dobro veče, gospodine! Ako želite, možemo noćas umrijeti zajedno. Imam peć, imam i ugljena. Umrijet ćemo kao Monsieur Zola, i sve će novine o nama govoriti. Đakom bijaste vrlo tašt. Budimo ambiciozni.
On, osupnut, htjede se odvulati a l'anglaise, ali vrata i ključ za njim škrinuše, i on osjeti u smradnoj, kužnoj rupčazi, punoj jada, smrada, nečistih lonaca, tuberkuloze, izrezanih iz novina slika, žutog i vlažnog rublja na konopcima, a sa rublja kaplje neugodna tečnost.
— Umirite se, gospođo! — ode on govoriti kao Gavrilović u Dumasovim dramama. — Što se da učiniti, učinit ću, ali protiv boga, protiv sudbine naše su sile slabašne.
Madlena pokri usta prstima, i kroz ćeliju zaječi plač kao smijeh. On okrene gledati na krevet. Cilindar mu opuznu sa glave, tako mu se kosa silno nakostriješila, zašiljila, zaiglila!
Na gvozdenoj kukavnoj postelji ležaše Njegov sin, Njegov nesuđenac. Glava mu kao u velike lutke, lice od voska, oči staklene, izbu-ljene, prave idiotske oči, hladne tupe, glupe još u smrti — oči mrtvog govečeta! Na voštanim usnama idiotski, blesasti smijeh. Truplo pokojnika je pokriveno sve do vrata. Na prostom ćebetu, iznad slabač-kih prstiju, uvenuo stručak od ljubičica. Na ormarčetu, pored kreveta, trepti u čaši kandioce.
On, Otac, osjeti veliku uzrujanost.
— Umirite se, umiri se, draga ženo. Život je iskušenje. Ovo bijedno čedo je žrtva mog talenta. Ja nisam kriv te moj demon sije nesreću kao Nečastivi. U ovaj čas osjećam, ženo, svu neopisivu tragičnost života. Kroz staklene, strahovite, puste oči gledam u dubine pakla, u tragični kaos tupe, glupe materije. Ali duh leti sa tog jezovitog praga u empirijske visine i posmatra jednakim divljenjem i strahopoštovanjem orgije Zla i čudesa Dobra. No ovo dijete nije samo prokletstvo genija. Ono je i žrtva sirotinje, tragika proletarijata, živ ... par-don!... mrtav dokaz da još ne bijaše prave revolucije, i daje ta revolucija utopija, iluzija. Mog, tyog, našeg sina, vašeg sina ubi država, društvo, kapital, društvena nejednakost, taj grozni i veliki Pariz, dže-lat genija i krvnik sirotinje. Plači, ženo! Plačimo, mati! Samo suze mogu sjati mjesto svijeća ovakvoj smrti.
On bi bio u taj mah odista zaridao, da mu se žena na zakvači za prsa u histerijskom bijesu.
— Jezik za zube, prokleti »pante«. Dokle ćeš klepetati, praporačka izmotancijo? Novac mi daj! Vadi pare! To mi treba. Za jedan sou mogu kupiti više i pametnijih riječi od tvog lajanja, prokleti miche!
Hotel se stao buditi, buniti, burkati. Čula se lupa i prijetnje: Satir, lopov, policija, nož, revolver... Madlena ispovrćela odnekale britvu i stala mahati pod Njegovim nosom!
— Milost! Ne vičite! Ja sam nevrednik! Ja sam nevrednik, bez srca! — uze on blijedo, žuto i zeleno benetati, gurajući joj u njedra novčarku. Cviker mu spao i razbio se.
I opet se zahori onaj teški, zagušljivi, histerijski Madlenin smijeh kao plač, plač kao smijeh. On šmugne na vrata i malo te ne skrha vrat na hodniku i stubama. Madlena gledaše za njim sa prozora kako tapa i struže niz ulicu kao ćorava lopuža. A kada je iščeznuo iza žute pjege od električnog svjetla, baci se žena na krevet, gušeći se od neobuzdana smijeha. Pošto se do mile volje nasmijala i navaljala, zapali i baci u peć onu lutku iz kreveta.
| Povratak na vrh stranice. |