Oh, Kupido, razbojnik neverni,
vsevdil veće postaješ čemerni,
rad bih pravo od tebe ziznati,
misal tvoju jur jednuć spoznati.
Što ti prudi takova himbenost
da si štimaš osebujnu radost
vsako srce nevojlno mučiti
ko ne more lipotu mraziti?
Zašto daješ, prelipo stvorenje,
ljubeznivim batrivo ufanje,
kad hamišno nećeš dopustiti
da b' se moglo u veselju vžiti?
Koju ljubim, ta me odurava,
srca moga vernost ne spoznava;
još kada me zavsim izkončuje,
tugu moju s tim manje veruje.
Da bih mogal neg moje trplenje
s plačem zveršit i tužno živlenje,
bih u suze preobrnul plamen
da b' se moral umehčati kamen.
Al kada je tako narojeno,
nevernomu Kupidu sujeno,
da ne prudi ništar zdihavanje
nit je pri njem najti smilovanje,
zaman mi je milošću ufati,
tugam mojim konac zazivati.
Naj mu bude spunjeno hotenje,
služba moja ljubi na poštenje.
