Odiljenje sigetsko/K čtavcu

Posveta Odiljenje sigetsko —  K čtavcu
autor: Pavao Vitezović
Dil prvi


K čtavcu

Znam, dragi prijatelju, da kod mnogih dilo ovo prijetno, a kod mnogih pogovoreno bude, videći da nigdor još takovih knjig ne spravi koje bi ali hvaljene ali kuđene od svih bile. Ništarnemanje niti se ja na jedno zanašajući niti drugoga bojeći, pisam ovu Odiljenja sigetskoga, koju pred petima leti spravih, na svitlo dati odlučih, kako i učinih, najveće toga radi da slavni hrvatski jezik naš u tuliko pozabljenje ne dohodi da skoro vikovični (na jedno rečenje) domoroci materinskim jezikom dobro općiti i svaku rič pravim nje imenom spovidati ne mogu. U čemu ne drugo nego veliko stranjskih narodov u ove orsage nastanjenje i mladencev naših iz tuđe zemlje dohodećih iskazanje kriviti moram. Jere otuda ne već knez (comes) nego grof (Graff), ne žilj (lilium) nego liliom, ne trg (forum) nego pijac (piazza), ne gospodičić (domicellus) nego kišur obiknuli smo govoriti. Kakoti nam se i neznano čini sada udes (fatum), brina (taedium), pir (nuptiae), bedeni (moenia), lužanj (narcissus), bunar (puteus), ad (infernus), sika (scopulus), cić (ob), klikuvati (ululare) i mnogo drugih, što i meni i svakojemu koji slovinskoga jezika obilnost promisliti more teško zvoni, jere

Človik najdičnije svoju halju nosi,
a šta doma nije, to se vani prosi.


Zato, prijatelju moj, kada u knjižicah ovih riči morebit nikoje čtal budeš koje nisi lahko čul, ne reci: nî hrvatska ali slovinska rič. Kakoti i od pisma gdi najdeš smisto sz, c misto cz, 3 misto sh, meni se je tako polag stanovitih uzrokov bolje pisati vidilo. Od česa svega, to jest i načina za dobro pisati i od nauka za pravo govoriti, u Početku i Temeljih jezika slovinskoga obilnije naskorom kazati hoću, a na ovo sada kratkimi rišmami završujem:

Znam da pisam knjige moje
  mnogim hoće draga biti,
  a pod nebom ne znam gdo je
  kî svim more ugoditi.

Razuman će promišljati,
  ako najde ku nesliku,
  da stvoritelj nî dal znati
  sve jednomu Bog človiku.

Il me hvali lud il kudi,
  sve jednako skoro hajem:
  dobrim jezik zal ne udi,
  kômu uzrok tu ne dajem.

Rad bih da ju pak v ljubavi
  drži, komu jest na volju;
  za koga nî, da ostavi
  ter učini sebi bolju.

Druga tri dila, koja još nesvršena zaostahu, u kratko vrime na svitlo dati hoću. Zbogom.