Odgovor Nikoli Nalješkoviću

Odgovor Nikoli Nalješkoviću autor: Petar Hektorović

Knjige Severina tko vidi al čuje,
  Sluge božje sina koga carkva štuje,
Kî složi taj štin'ja mnozim za utihu,
  Ljubavju umin'ja stegnuti kî bihu,
On dobro poznaje po tomu pisan'ju
  Ča nam smutnju daje razborju i znan'ju.
Svak umić mučeći besjedu mu sori
  Gdino nas učeći ovako govori:
Ovdi meju nami da zvijezde ne sjaju,
  Oblaci tminami kad ih zakrivaju
I voda nišana od vitra jakoga
  I s kalom smišana kon kraja morskoga,
Premda se razliti bude po širini,
  Uzbrani viditi dno morskoj dubini.
Lica bo ne imiše čistoće sve lačna,
  Zasve prî jer biše bistra i prozračna.
I stijena gdi godi kad pade iz gore,
  Pripriči put vodi da barzit ne more.
I ti ako ć' biti u čemu sudac prav
  Al ku stvar prozriti istinu razabrav,
I ako, putujuć, pravo ćeš hoditi
  U svem pravdu štujuć van puta ne iti,
Vesel'ja se izbavi, a strahu se ne daj,
  Ufan'je ostavi, boljezni ne kušaj.
Nije na svojoj miri svit, pamet smućuju
  Tej stvari četiri gdino gospoduju.
Ča mniš, mudrih slavo, Nikola brajene,
  Moja vridna hvalo kriposti svaršene,
Da kegod ne budu morile život moj
  Tih stvari u trudu i tuzi bezrednoj,
Da ne bi pjesan mâ jur k tebi dopala,
  Poklon ti sasvima umiljen pridala,
Jer bih prî, mnim, puknul od tuge i jada
  Negli bih zamuknul kako sam do sada.
Vim da zna milos tva, Nalješkoviću moj,
  Pjesnivac djela sva, pokol si u njih broj.
On pjesni ne tvori kî mučan pribiva,
  Koga žalos mori, kî stoji pun gniva,
Pjesance ne sklada negli u pokoju
  Od tijeh ki nazada odmeću zled svoju,
Jer gdi je nevolja tuj razum odbigne
  Naša stvar najbolja, a zlo ga dostigne
Ja ne vim tko bi znal nevoljno me stan'je
  Bi l' igdar mene zval pjesni na spijevan'je.
I kâ je meni bit, prigovor im biva:
  Jur je muž vrjemenit, a pjesni pripiva,
Koji pedeset lit još davno minuje,
  Mladosti zgubiv cvit sad petjem putuje,
Komu li pokoru podobno činiti
  K nebeskom da dvoru spravlja se otiti,
Najliše kad vimo za malu taštinu
  Da lasno gubimo nebesku baštinu.
Za me nijesu pjesni, sijeda je sva brada,
  Na toj me ne stisni već nitkor odsada.
Zatim je ne mal stôg nemoći na meni,
  U bedri je ulog, a bok bez bolje nî,
Nego bol pohađa, malo ih pustujuć,
  Kâ s lasta dohađa, pa malo lastujuć
Plodi se po meni i ruke se hita,
  Toj ti nam duzi dni donose i lita.
Još ti htih pobrojit dvi moje žalosti,
  Jedna je od pet lit, druga od mladosti.
Da jer ih povijedat bez stida nije moć,
  Riječ poče prisjedat, zato ih voljeh oć,
Koje bi gorskoga umoril' još lava,
  A neg nejakoga mene i nezdrava.
Zatoj se ne čudi tvoj razum pošteni,
  Jer boles i trudi skratiše moć meni,
Ne samo meni, dim, i momu živjen'ju,
  Nu mojijem pjesnem svim i malu umjen'ju.
S tilom je savezan, kako znaš, s našijem duh,
  Toli moćno stezan da mu je na posluh,
Ter jedan kad čuje da se drugi smuti,
  On se ne raduje, jednako sve ćuti.
Nijesam još probavil ni one nevolje
  Za ke bih ostavil sve dobro najbolje,
Prid čudom bježeć tja od onijeh turskijeh sil
  Ne istom, da znaš, ja, da svih nas veći dil,
Ognjenoj u rati, nudijer misli sada,
  Čeljad, stara mati ku mi brigu zada,
Svaki nas ćuteći na sarcu gorčinu
  S korabljom brodeći tuj morsku pučinu,
Na koj pritarpismo tuge i zla dosti,
  Izglasa vapismo s plačem od žalosti,
Po moru svi vitri kad se rastarkaše
  Na naše zlo hitri kî s treskom ustaše:
Poče dimat jugo, strahota nas stiže,
  Ne duhav on dugo smorac se podviže.
S oštrinom garbini uzmutiše more,
  Pak bura zapini dvignuv se sa gore.
Vode ne umihu komu posluh dati
  Istom se počnihu put neba penjati.
A kad čudna propast ziniješe mev njimi,
  Mnjah da će na dno past korablja i svi mi.
Sve se tmine staše varh nas u jedan zbor,
  A daž ih plesaše kako vjedrom odzgor,
Huke gromi stahu, munja prosivaše,
  Mornari padahu, nebo se oraše.
Ufan'je izgubi svaki od života,
  Tko cokoće zubi, tko glavu zamota,
Kada plav nagniše pod more vitar krut,
  Kâ zatim staniše darćući kako prut,
Vali ju busahu nemilo s obi stran,
  Vodu ne cripahu, teciše sama van.
Ja toj videći rijeh: o nemila smarti,
  Gdi će nas ovdi svijeh objednom satarti!
Tad scijenih velik dar od Boga svakomu
  Koga smart na odar obali u domu,
Koga take zledi ne more ni kolju
  I svoje naredi potrjebe na volju,
Zač je taj dar veći i ufat grob imit,
  Srid mora neg leći i pića ribam bit.
Kolike nezgode bihu na očiju!
  S jednu stranu vode, s drugu vitri biju,
S drugu pak turska vlas prem dalek da staše,
  Ne pristav jedan čas, strahom nas moraše,
Uskoci daše trud i zločinci ini,
  Hvala ti na svem bud', moj Bože jedini,
Koji nas od njih ruk milo obarova
  I skrativ čudni ruk pokoj nam darova.
Tako t' se tukući prem stasmo dan i noć
  Svi Boga zovući s uzdahom na pomoć,
Zavjete Djevici i Majci čineći
  Kôj teku grešnici vazda se moleći.
Ter osminaesti dan, toj bî meda slaje,
  Stavismo nogu van na latinske kraje.
Stasmo tuj zatime na puno godište
  Koje t' me sasvime nazada potište,
Domom dohodeći pače ga svaršismo,
  Oni dan brojeći koji se dilismo.
Nu ovi ne brojiv gdi najdoh dila mâ!
  Kako da nijesam živ neg martav sasvima.
Rastarkom ležahu sve stvari jur koje
  Jedva se poznahu da su bile moje,
Ke ne znam ja ikad stavim li na svoj red,
  Nu misli oto sad kakva je moja zled.
Nikola razumni, vjeruj mi zaisto
  Da s toga moj um nî još došal na misto.
Odveće pak potom sarce mi prosiva
  Misleći za plotom ča nam zla počiva.
Tko bi mogal pjeti u takom življen'ju
  I sreću ne kleti u tomem cviljen'ju?
Nu zabiv ova sva malo još odahnu,
  Na toj me ljubav tva velika potaknu.
Pisat se otpravih tvojojzi kriposti
  Ter za čas ostavih minute žalosti,
Ne se nastavljajuć s tobome da poju
  Neg ti hvalu dajuć, slaveć vidros tvoju.
Bud' da sva mâ snaga ku mogu pripravit
  Slaba jest i naga za tebe proslavit,
Toj ti će skazat sad kako ćeš vidit sam
  Priproste pjesni sklad ku je doć k tebi sram.
Odgovor hoteći dostojan tebi dat
  Zaman se sileći, znam da ću sve sustat.
Zaman je muže zvat i boge poganske,
  Potrebno je iskat načine karstjanske.
Tko ne bi u sebi milosti imio
  Koju Bog dâ tebi, zaman bi trudio,
Takoga uresa, milosti tej sile
  Široka nebesa ku malijem podile.
Istakmit tko bi htil pisan'ja tvoga trud,
  Umarli ne bi bil mni mi se na moj sud.
Izvarsno smišljen'je i ljupko i medno
  I sve izrečen'je lipo i naredno,
Da ga svak može štit još mu se hotiše,
  U kamen stanovit zlatom da se piše,
Neka ti po vas vik oni plod bude znan
  Kim slavni Dubrovnik prodil te ovih dan.
Oh slasti velike! Oh novoga druma!
  Oh časti! Oh dike! Oh vridna razuma!
Kud godi prohodi tva pisan gizdava
  Vazdi ju nahodi pohvala i slava.
Tko godi ju čuje svak joj se veseli,
  Svak joj se raduje, slišat ju svak želi.
Po gradih ju nose bez broja, bez mire,
  Od njih glas jerbo se to dalje prostire.
Kupe se na zbore kad ju šte prid svimi,
  Blaženi tko more misto nać mev njimi.
Tko godi tuj reče: ovo je stvar nova,
  Tko ovi um steče, tko ovoj osnova?
Lipo t' je vezena ovaj stvar, pravi svak,
  Otkud bî svedena, našto li pride pak?
Kad take sladosti meni tko povida,
  Sarce od radosti meni se raskida.
Jere taj pošten glas kojim si poznan bil,
  Ne mni tvoj da je vâs, imam ga velik dil.
Jer te imam za draga i mislim imiti
  Već neg mnoga blaga i želim tvoj biti.
Otkli je knjiga tva mene pohodila,
  Mnim da je majka mâ i tebe rodila.
Prijazan ti inu ne umim poklonit
  Neg ovu jedinu ku ti ću sada rit:
Zapovid na tvoju da sam odlučujem,
  Ne štedeć moć moju dokli živ putujem.
Još ti ću rit sada, vim da mi zazrit neć',
  Ča me tej hvale da varh reda vele već,
Varh reda i mire, stvar od male valje,
  Rastežuć u šire što s' mogal i dalje.
Znaj da te pohvale, toj pravim svakomu,
  Nisko me obale pri meni samomu.
Ja bo se poznaju i reku sam sebi:
  Mnogo t' se varaju razumni u tebi.
Još mnokrat reku sam kad me trud obide:
  Vaj meni kakav sam, mnozi t' me ne vide.
Od mene što sudi tvoj razum i svodi,
  Od dobre znam ćudi sve da ti ishodi,
Od tvoje ljubavi kâ me čini mniti
  Prijatelj moj pravi vazda da ćeš biti.
Hvala ti dobra ćud i kriposti kruna,
  Hvala ti na svem bud' obilna i puna.
Višnji Bog odzgor daj s nebeske visine
  Od svita svaki kraj da tobom prosine,
Imenom da t' zvoni istok i zapad vas,
  Vazdi te ukloni oda zla svaki čas,
A kada život tvoj smartni rok dostigne
  Da ti duh u raj svoj nebeski podvigne.
Dmitrića Nikolu milo mi pozdravi,
  U jednomu kolu kad me š njim postavi,
S dum Mavrom zajedno, ocem poštovanim,
  U sarcu primedno momu koga hranim.

U Hvaru na 16. novembra 1541.